Мили, с љубављу!
Вечерас ћу прескочити причу о усамљеном небу без звезда јер си ми Ти најважнија звезда. Не могу да судим усуду. Ја нисам судија. Ни поротником се не називам. Суд је Божји. У чему си ми Ти најважнија, то није једноставно питање? Такво питање повлачило би болан и дуг одговор. И Ти отмена то тако не мислиш. Увек си разумевала моју искреност. Свако има права на истину. Теби и мени вечерас јава то допушта на мом хоризонту надања.
Зашто си рушилачку снагу смрти спознала када није било време да те
стрефи? За обоје и саму смрт жалићу док буде посртала. Искуство учи да нема
корачаја без посртања. Никада се лако ни један пут не утире. Шта чекаш? Прекорачи хоризонт. Крени
већ једном на пут повратка. Желим да жива стигнеш у свој дом.Ти си моје
сидриште. Морам рећи усуду све моје надање. Помисао да си „заробљеник
гроба“ није моја. Подмећу ми је ранија искуства што загорчавају живот.
Помисао може бити грешна, и то ми је знано. Одричем се помисли која те заодева
у смртно. Вољени не умиру, само заборављени!
Но знај Мила, мисли су по некада као вашке. Стално надиру из небуха и очајно се
тешко биште. Некада сам имао густи коштани чешаљ а овом крезавом промакну многе.
Вашке су заиста вашке, а људске гњиде су само гњиде. Пустићу јужном веру сваку
ружну мисао да их однесе у бестраг. Одазови се ако чујеш мој зов и разумеш моје чежње. У
жељама живота нисам паметар. Моју и твоју причу понављам ноћ и дан. Знам шта зборим и шта записујем.
И тако нараста ова цртица и запис нашег битисања. А ми битишемо
зглобно. Тебе нема без мене. Ја не могу без Тебе. Ти си ми више него
инспирација. Јеси ли дух или привиђење на хоризонтима мојих нада? Тебе не море ноћне море и снови. А
мене снови смрти науме кваре. Не отварам прозор, но душу. Мора смрти ме изгони
у тмину. Прогони ме, а хоризонти се измичу. Испонова зором се враћам Теби и себи са првим зраком светлости. Куда
год шестари очи га прате. Јава не може бити привиђење. Видим на хоризонту плешу твоје
плетенице. Боли ме кад даљине размичу рамена. Зашто тонеш у тачку? Хтео бих да
те вајам онако грациозно у неиспеваној строфи. Заслужила си нову посвету. На жалу душе моја књига посвете Теби самује. Лахор је листа да поврати сећања и успомене.
Не бојим се да те именујем. Исписана је само једна реченица:- Мили, с љубављу ! У овој посвети чувам нашу љубав да је ноћне кише не прозебу.
Злобни ветрови своју злобу не препознају као ману. Ретки су врли јужњаци. Хоће ли скоро свитање? Кад ће да се разведри?
Мила је врсна и најврснија. Древна књига поставља питање:-Ко ће наћи врсну жену? Мени је врсну даривао Бог. Милине врлине се у чистом коду очитавају и препознају. Ти ниси обична тачка у овом запису, ни успутна запета, ни невидљива линија хоризонта. Признаћу да си виша него велики узвичник крупно исписан на своду неба! Моје признање није једини повод да ме пригрлиш у вечну успомену? Довикнућеш ми уз одјек који ми доноси ветар: -Од успомена се не живи!... Донекле то је истина, само за оне који живе данас за данас. Нас двоје не признајемо ову полуистину пуког трајања.
Мила је врсна и најврснија. Древна књига поставља питање:-Ко ће наћи врсну жену? Мени је врсну даривао Бог. Милине врлине се у чистом коду очитавају и препознају. Ти ниси обична тачка у овом запису, ни успутна запета, ни невидљива линија хоризонта. Признаћу да си виша него велики узвичник крупно исписан на своду неба! Моје признање није једини повод да ме пригрлиш у вечну успомену? Довикнућеш ми уз одјек који ми доноси ветар: -Од успомена се не живи!... Донекле то је истина, само за оне који живе данас за данас. Нас двоје не признајемо ову полуистину пуког трајања.
Песници као и љубави живе и за сутра. Понекад се загледају у прошлост док им
садашњост измиче. Песме су као ланци који их вежу да се у самоћама челиче. Ни ја
не волим самоћу, зато те зовем у друштво. Досадио ми је монолог. Дијалог са
тобом био би ексклузива. Ако пристајеш да беседимо чекам те до поноћи, да нам се хоризонти сусретну. Шапутањем се разбија глуво доба и прекида линија хоризонта. Уз тебе Мила једино ћу преживети ноћ. Нека те моје жеље дотпрате
пре зоре до нашег дома. Без Тебе нови дан ми не чини неко задовољство. Сви дани
су ми исти. Сумор и пустош су у мојим бисагама. То је крст који носим и бременити пртљаг
живота. Од замршеног клупка бива мука. У размрсивању прође ми живот. Што дан
размрси ноћ замота.
Распричао сам се сам са собом. А ти си одлепршала некуда.Подсећаш ме н а ону красну лептирицу што помирише цвет и хита даље. Галопом те никако стићи. Твоја
прерана смрт је обогаљила мој живот. Упркос њој ја не шепам и не трчим кљасто.
Кулучару кулук не пада тешко. Непрестано сежем до хоризонта. Све за Тебе и због Тебе моја Мила. Ти си у песми
и причи наново рођена. Веруј, и у роман ћу да те преселим, ако срце узмогне.
Смрт је дијалог живих. Нисам и нећу да се помирим са гробом. Допусти ми још једну ноћ и дан да душу исцелим новом постхумном посветом за Тебе. Посвете спајају наше хоризонте трајања. Мила је моје лице. А смрт је бирала наличје. Ја ћу свој жуч испити. Нећу се одрећи хоризонта трајања...
Смрт је дијалог живих. Нисам и нећу да се помирим са гробом. Допусти ми још једну ноћ и дан да душу исцелим новом постхумном посветом за Тебе. Посвете спајају наше хоризонте трајања. Мила је моје лице. А смрт је бирала наличје. Ја ћу свој жуч испити. Нећу се одрећи хоризонта трајања...
©
09.06.2015. Славими® Ј.
Зеленкапић
књига: СВОД САМОЋЕ - цртице
Нема коментара:
Постави коментар