КОПИТЕ ПРОШЛОСТИ

Јутром беседим са собом 

У стешњеном разговору 

Опхрван разлозима мучнине 

Не општим сујетно са снобом 

Примити неће покору 

Ни задњу искру истине

Има ли икога да ме сусретне 

На спруду ума

Жели ли ико да прозбори 

Бар две три разговетне

У мутном вртлогу наума

На мојој соби не светле прозори

У повечерју дуге осаме

Речи су одгон сумрака

Гласно се немир кобеља

Кад вране крештањем загаламе

И ход се растаје од корака

Оста не отпечаћена повеља

Под копитама прошлости 

У прохујалом процепу времена и снова 

Рубовима плазе сумње окоштале

Полом разноси моје кости

Побегле из запењених токова

Лепршавости су давно нестале

Количник слободоумаља је изгубљен

У предсобљу наде од јесени трули 

Сечиво круто на ивици свраба

Колоне језде мрцварне сен по сен

У залеђу напаст кожу гули

Дошљака не позна мртва касаба

Мозгујем и не разумем потеру 

Након отписаних речи казивања 

Не подношљивих проврта бургија

Избушише и саму самциту веру

Опоро јесте да се кадија судији клања

Од када се то “бегу” не покорава спахијаž

© 28.10.2013. Славими® Ј. Зеленкапић

књига : “ТРАГОВИ У ТРАГУ”

ВРЕМЕПЛОВ /2016/ zelenakap.blogspot.com