ЗАГОН ИСТИНЕ

Лепота нечујем цвета разбором тишине

Остатак дана није прозрачан и бео

Душа не уме да ти каже дно дубине

Волим те Мила руковети моја... Дар зрео

Гребен живота наднео се над кланцем 

Како језера прећи на уставама река 

Остати свој у свом атару... Не бити странцем

У родној кући где посрнули праг одавно чека

Мрак нагони зебњу у посивеле очи 

Доход се надом разгорева на огњишту

Мисао што лута уоколо тек опет крочи

Земљаним подом... У касу долети ишту

Месечину угашену у прошћу на рубу сокака

Полазну тачку пораза и загон истине 

Заглавила се успомена раселином пре мрака

Уоколо је чкаљ наједрао у црнилу купине

Грех је одузети ми слободу битисања

Док ратује устока са преваром милости

Мој дух се само Божјем духу клања

У овој пустоши прибирају се преци и кости

Преврат у души се не догађа поругом

Иако мисли уједа зебња разрока

Авлијом детињства избраздане тугом 

Лутају сироте сузе свисле у провалијама ока

Прегршт сећања здробљених у шаци носим 

Све своје поседе прекривене мемлом ноћи

Да посветим запису отиском босим

Завет је заклетвом потврђен и гост ће доћи

На раскршћу гумна страх множи утваре 

Низ реку покајањем протиче зов пољуба

Пси развлаче иза плотова све преваре

Зелени и бели лишајеви прекрилили ко губа

Ноћ се није вратила прагу празна и нема

Посвета је написана и хумка наду чека

Бремен је мој руксаг рима, мирисних поема

Сабориште химни љубави цвета у обзорја мека

07.11.2011. ©лавими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2016/ zelenakap.blogspot.com