На мразу све уоколо пуца… Пршти… Болни су поломи
Не својевољно од стене камен самотни тек се разлучи
Лако дуж напрсле врсте ненадано с громаде крену одломи
И на пут живота падне треском кад се сурва… Сручи
И ова стена плаче камене сузе… Низ лице јој падају
Бучно је котрљање низа страну… Отима се крик за криком
Околне стене злурадо штрче… Залуд се осипању јадају
Пристиже и њима време трошно… Лава се не гаси риком
Стари је вулкан прокључао из сна давног… Из самоће
Без најаве у опомену… Данима срце распукло гори
Наивни верују нека тутњи… Најзад ће да се смири… Шта хоће
Да обзнани… Предао се није… Ко ова ноћ што се неда зори
Свануће касни… Песник је спозно године се брзо круне
Све је огољенији распад на тврдој стени… Голет вришти
Збуњена у запитаности… Ко овде своди и чије рачуне
Расуло…Одрони…Прашина… Негдашња стаменитост се ништи
Посрнула је стена… Под сивим небом човек самлевен и здробљен
Тугује самоникла маховина и плитке жиле ражаловане
Убого данима одолевају дробљењу… Песник самоћом пособљен
Ишчекује расплет живота да се склопи… Последњи камен кане
Низ литицу у амбис што неда да се гомилама зајази
Урвине гробне још нико не поравна… Све су дубље
О посестримо стено жалим… И тебе распад гази
Чељусти смрти разјапљене без милости кидају рубље
Покривку трошне земље прошле… Ни зере од ње нема
Плахе бујице су спрале и однеле… Гола је постеља
У нашем кршу песма орловског гнезда пуста ко анатема
Проклетство и потпис распуклине заостао од тлачитеља
Хришћански народ од туђих стена клеше идоле
У цркви гради пирамиде смрти… Споменике осионе
Наш олтар је разваљен… Свеци множе расколе
Не хају за опомене… Распади и разлучења свима звоне…
На овај дан © 20.01.2013. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ
/2017/ zelenakap.blogspot.com
Нема коментара:
Постави коментар