понедељак, 10. септембар 2018.

КАД ЦРНИ ПОЧИСТИ БЕЛЕ

Не срљам у туђе растоке и сам расточен
Хоћу да лицем у лице сусретнем се збиљо
Век живота што проживех можда је орочен
Умем ли казати како сам све ово истоциљо

Камено тоцило одавно не држе труле соје
Заваљено у ковраг коприва и траве снује
Сан заборава и неке давне и дивне камене боје
Сећање мирно чами ни једном јотом не протествује

Песма сада се овде не пише као у оне дане
Пабирке нико не прибира за домазлук сутра
Где су се загубиле чисте врлине под ковом мане
Југ је у беди својој несвесно искобио источна јутра

Све је у заласку мртвилом сакралним заноћило
По некад попци буде глуву тишину и безнађе
У замету времена нестале су руке да тоцило
Окрену за почасни круг… Није ни доба млађе

У свом вакту дошло изнад сенке тужног тоцила
Копрена лоше среће одавно све држи у грчу јаве
Болно је искуство када живот изгуби кормила
И олуј подигне буру смрти а она закључа све браве

У бездан кључеве баци да пролом не досегне нико
Вероломно доба муке не враћај се у преваре старе
Само је песник овај и пре своје смрти умирати свико
Кад речи умру и разгради се рима где наћи домаре

Да надгледају песникову кућу у оронулом стању
Мучна је сторија њена… О тоцилу је тек увертира
Била за твоје гануће кад се читачу нађеш у познању
Прошлост у садашњости за сутра потезе не ковертира

Игра живота и смрти нема реми… Знано је ко кога матира
Пешица против коњице губи битку… А песник краљ дика
И поетеса краљица допадну ли ропства у нужди абдицира
Кад црни почисти беле остане да се распреда пораз ко хомилика

Сад разумете зашто не срљам у туђе растоке и сам расточен
Хтело се и би ми од руке да лицем у лице сусретнем се збиљо
Век живота што проживех докучио сам да је одређен и орочен
Слутим и у епилогу не рекох до краја како сам све ово истоциљо

©  10.09.2018.  Славими®  Ј. Зеленкапић
књига: ТАРПОШ /2018/ zelenakap.blogspot.com

Нема коментара:

Постави коментар