Једна
истина ми је стално на уму. Ко се читавог живота у малим словима брчкао за
велика није и неће никада знати. Мала су слова ситна и по законитости ситнима
само припадају. Исто тако лажи и обмане су у почетку ситне, а када се намноже
на големо изађе. Но и то големо у суштини је хрпа ситнога. Несносни големи рој
инсеката насрће све љуће. Насртаји ме побуђују да промишљам о ситним уједима.
Не бих да насртљивце пљеснем и згњечим. То је греота. Нећу се бавити ни
запрашивањем. За такве работе плаћени су други. Но док ми зуј мушица бруји око
главе, зар нећу узети орахов лист и бранити се да не упадају у очи, јуришају у
уста, или насрћу у уши да ту вртларе. Орахов лист није само орахов лист, но
алегорија за коју се маших. Мисао о малим словима, што ме сада опседа, док се
браним од големога зла, опет је више истина, од могуће алегорије. Тако се на
ободу шуме породило промишљање а иза тога оваплотила и ова цртица. Разумни ће
разумети.
Они који не
умеју чак ни ситна слова да везу засигурно лоше трукују. Играјући се малим
словима, не ретко се упљувају, док висока пљују. Пљување и лизање малих слова
је забаван призор. Свакода дана приређују га ситне сујете. Ситне душе када
пљују и куде не постају боље. Никако им није од руку и не успеју да порасту
како би надвисиле боље од себе. Кад већ не прерасту ситан раст, ту је обмана.
Умишљају да су виши и ако се онако ситни прсе. Залудно је горђење ситних слова
и куђење крупног камења. О крупно камеље се најпре спотиче. Мала слова су
ништавна попут ситног песка који из шака цури. Ситни се не разликују од мале
деце. Вриште бацајући песак увис, а он им се на главу враћа засипајући их.
Ситне душе зреле су само за жаљење а не за сеир.
Ветар је
одбио да расеје ситна слова. Он је запослен великом олујом. Лизање ситних слова
није исто што и сладолед јести. На крају неизоставно дође оно горко и чемерно.
Ово искуство не мимоилази оне који халапљиво полижу мед са врха. Необориве су
законитости, од малог бива још мање. Од ситних слова не остане почесто ни за
ситниш и бедни кусур. Ситна слова су отужни прах. А прах и кад би хтео у небо
на земљу пада и њој припада. Небо је дом птица а прах земљана. Њима је попут
змија суђено да по праху плазе. Све носиоце ситних слова исти усуд стиже.
Свратиште
великих слова није за бескућнике мале. У древној књизи још стоји запис:- У
почетку беше реч. Иза тог почетка у наставку стоје мала слова. Шта ће на крају
остати ако древна књига претраје. Можда једна празнина, једно ништа. Узалуд ће
се многи трудити да уместо празнине допишу три тачке. Оне слуте наставак или
пад у пролом. Мали
створови упорно мељу мале речи мељући мала слова. Сва ова мељава и муљање на
крају су једино паспаљ и комина. Од паспаља није вајде, просто нема користи. У
комини има нешто киселе обмане, оног љутог опоја. Ко се год препије и опије
булазниће и трућати којештарије. Шта би друго ситне душе и малецки него да се даве
у својим којештаријама. Велики за то немају времена.
Неки јогуни
ће се овде јавити и спорити ме. Не сумњам да ће покушавати све ово да
омаловаже, и да цртици припишу осионост. Унапред нека знају да се овим редовима
нипошто не граде величине, које све испод себе гледају са презиром. Намера је
да се мали призову и подигну, да се не ваљају у праху. Овде им је рука пружена,
али и они морају пружити своју. Јасно сведочим да овде нема говора о било чему
другом. Једноставно ово је сушта истина која се збива пред нашим очима. Појава
и навала ситних трућала је оно што брине. Големи рој мушица је несносан. Када
догори до ноката, онда је касно да се гаси. Глас опомене и савести не сме да
окасни.
Велика
слова су на почетку. Она су стражари сваког реда. Мала ће мислити ако велика
задремају, да је куцнуо час да истрче испред, не марећи што ће покварити
поредак. Велика слова су попут родитеља ту, да васпитавају мала, да их поведу
за руку. Нужно је да се мала слова великих држе, за сукњу или скут. Када
наступи промаја међу малим словима, велика ће се наћи да задржавају прозор да
не буде бучног лупања.
Од
несносне ларме пилежи наш град не може мирно да спава. Несносни ројеви га
салећу у предвечерје. А ја промишљам како су велика слова господари дана, а
мала оне протуве ноћне. Зна се ко повлачи застор. Забринут сам што на капији
тора нема онога ко бдије као прави пастир. Ту би му требала бити постеља. Ако
он не чува стадо од уљеза у тор ко ће га чувати? Ситни уљези су као вашке.
Тешко их је избиштити. Докле ће мали имати слободу да се брчкају у малим
словима? Проћи ће и ово време јавашлука. Орахов лист је богом дан да одбија
мушице.
Велика
слова су упловила у време милости. Пожурите мали ројеви, брчкајте се, зујите
што више, и што жустрије, али знајте, и време милости ће се истрошити. Једном
мора престати, а време суда доћи. Шта је ко и како зујао, односно сејао, тако
ће и жети. Мала слова исчекују мршаву жетву са уродицом. Небеска житница чека
жетву великих слова онако једру и здраву. У ово време које се неминовно назива
„ко и клин ко у плочу“ једина крилатица је: - Навалите! Наравоученије није исто
за мале и за велике. Ја нећу бити тумач, ни једног ни другог наравоученија.
Мени је моје свето. Мој орхов лист не бих мењао за врбове гране. Позван сам
собом да се бавим и сам да се браним. Давно сам отресао прах са ногу својих.
Предуго путујем свој пут. На њему сам врло опрезан пазећи да се не спотичем о
велико камење. Изашао сам из шуме, и заобишао врбове гране, на моју ледину, а
рој је остао иза леђа да се шумом вије. Памтим поуке из детињста када су
старији и паметнији говорили. Врбов клин није сигуран. Маните се врбових
клинова. Не мастиљајте ми мозак дивитним печатима. Он се неда упрљати. Ни
врбове клинове не подмећите ми више. Мимоиђите ме насртљиви ројеви. Ситне уједе
сам прегрмео. Никога нисам пљеснуо ни згњечио. Очи опет блистају, уста моју
песму звиждућу, а уши ослушкују скори долазак слободног предвечерја.
Неразумнима остављам да и даље бубњају ко у врбов клин ко у црвљиву плочу.
© 22.08.2015.
Славими® Ј.
Зеленкапић
књига: СВОД
САМОЋЕ, цртице /2015/
zelenakap.blogspot.com
Нема коментара:
Постави коментар