ЗАДУЖБИНЕ
ЋЕ БИТИ А ОБДАНИШТА...
Hleba, Gospode, hleba, a ne krstova i praznoslovlja
Нећу, и не могу, да подносим спрдњу. Спрдња ће нам доћи главе. Умео
бих да се шегачим на мој рачун. То понекада и чиним, како је и ред. Но довољно
је што се сам живот шегачи са нама. Како ћемо преживети? Данас, ми не уређујемо
своје животе, него нам то други чине, зарад бољитка. Рекох бољитка, а питај
Боже чијег? Шта ће један грумен песка у
овој олуји? Ако допусти да га она носи, ко зна где ће бити зафрљачен. Ако падне и буде жуљ у
подераним опанцима, бар је у некаквој мисији. Жуљање је озбиљна ствар. У вртлогу
олује по коначници сваки грумен некад и негде падне. Пад се не одлаже, па зато
боље да падне данас. Ако преживи до сутра, може падајући још жешће да се
угрува. Те туђе висине су заиста гадна ствар. А некима се прохте да пошто пото
досегну висину. Заборавили су само на једну појединост. Стмоглављење је
смртоносније што је висина височија. Наш народ вели:- лија лија па и долија.
Почех од спрдње, а запутих се у причу о лијању и долијавању. Не замерите
ми, у овом збрканом времену и мисли су збркане. Претрчавају једна другу у помућеном
мозгу од жуљања озбиљног живота. Помућени узалуд жуди за мало бистрине. Мутно је
време а са њим мутљавине лакше протичу. Шљам и смрад су постале општа стварност
у свиклој апатији. Људе готово ништа више не тангира. Добро се не примећује, а
зло има прођу, јер је оправдано с високог места. Неки ранији постулати звани
истина, морал, правда, хуманост, човекољубље, и тако даље, избрисани су из
енциклопедије живота. Неко је тврдом гумицом све ово избрисао, па на подераном
папиру зјапи рупа. Ако би и хтео да дођеш на ову страницу заиста је не можеш
прочитати. Нажалост страница наших живота није тако древна и стара, као неке глинене
таблице из древне библиотеке Библос, где је зуб времена појео по нешто од
записа. Наше записе изјеле су изјелице људске, у свој својој похлепи,
надобудности, осионо и на кварно. Зато су нам такве наше енциклопедије живота. Свему
смо додали несрећно "не". Ако ћемо бити уљуднији уместо лажи стидно процедимо
кроз зубе да је у питању /не/истина, А моралу смо пришљамчили не и он се
преодео у /не/морал. Исто вам је са правдом, и тако редом, из негације у
негацију. На крају смо негирали и себе саме, и наше животе, наше постојање. Свакога
дана срећем људе-мумије који тумарају плочницима са обореним погледима у
врхове обуће. Нигде нико не подиже поглед ка узнешеном небу. Звездани снови су
одавно згасли. И после свега све ће што лија да долија.
Уместо да се исправљају наше кичме се још покорније савијају.
Докле? Ми сунцокрети без сунца, погнуте главе једино срп чекамо. Срп смрти из
дана у дан и прекоредно жање. Уместо подизања свог човек подиже крстове. Више је засађених
крстова но јабука. Споменике сећања и живота надрасли су по небројаном броју крстови
и мрки мермери. Готово три моја града преселила су се изван града на новом
гробљу, које једва да битише коју деценију. О старом и околним у парлогу, не
смем ни да помишљам да вам и ту причу причам.
Многи су заборавили и невољно спомињу како је упокојени град на својој
капији подигао недавних година велики
бели крст распећа, веле у знак Христу и Ђорђу. Ја мним, да је то обмана, будући
да на капији града подигнути крст је у истину споменик упокојеном граду, или граду који се упокојава.
Инспиратори подизања крста говорили су о својој задужбини поколењима, а
опортуни су тврдили у ствари да до јуче црвени су нам оставили жуту спрдњу. Ружно од њих јер ни један крст није и не сме бити спрдња, а полемика око њега није била далеко од овога. Овде се ја
лично не сврставам по било којој боји, будући да сам "вршњак самоуправљања", а и
да сам рођен у "несврстаној" земљи, којих обоје више нема. Можда и мене више нема па тек се јавим као дуга. Ја волим дугу и њене боје. Дугом сам опијен
још из детињства, а није престала да ме инспирише ни под старе дане. Рећи ће
неки да је она нестварна и да је варка. Но ја не мислим на пролазни лук после
кише. Мене подстиче тај знак обећања у пркос свим потопима. Тако ја једном несврстани
увек бивам несврстан. Нисам ни уврежени самоуправљач вршњачки обележен да тобож
смоуправљам. Данас само могу да волонтирам. Али као људско слободно биће ако ништа друго имам бар неприкосновено
право да својим умом ето управљам сам. Знам да се и ово право данас гази, у
некаквом испирању мозга, у прокламовању безличног колективног над личним, у овчијој
блеци, изнад зова јагањца, и тако све те небројане небулозе, но ја на то не
пристајем.Тако имам и свој хришћански став и поводом крста. Сажето, крст није
симбол вере но смрти и презрења, и ту се све завршава. Озбиљне ствари нису за
спрдњу. Живот овај овдашњи, а тек онај вечни, и вера су заиста озбиљне ствари. Ничим
се не би смело поништавати живљење наше, па ни било којом или било чијом шегом.
Данас сам по вишњем провиђењу и промисли дознао и прочитао један необичан
текст о комшијском граду, насловљен „HLEBA, GOSPODE, HLEBA, A NE KRSTOVA I PRAZNOSLOVЉA“ у потпису IVANА RAJOVIЋА. Дато име града
уосталом и није пресудно за сву збиљу поменутог текста, јер би се у ову озбиљну
причу могло наћи и име мога града, а можда и вашег. Наши градови су попут браће близанаца. Не разликују
им се судбине и животи, као што се не разликују лица и наличја, ако и носе
различита имена.
Текст вапаја за хлебом и животом, слично бих и сам исписао, без политичких
нота, будући да сам и по овоме несврстан. Дакле, могу да га усвојим као уметник,
који би да потре све негације. Могу да га усвојим, у свој његовој озбиљности,
као озбиљан човек. Могу да га усвојим, као глас савести и апела, над амбисом до
кога смо стигли. Могу да га усвојим, као бич за скоројевићштво и мегаломанију,
док гладан народ грца. Могу на крају крајева и да га поделим, ако ће дотаћи душу бар једног јединог човека, који још има душу и савести. Уз Иванову, уз савест неког
незнанца, уз твоју, уз моју, а по вери и још по коју, дакле могу говорити о множини. Но, не
мислим да је множина мерило, за истину и јединка је довољна, да истина заувек
буде истинита.
Спомињао сам свој хришћански став о крсту, а ово што писах у
прошлом пасусу, наликује на општи став, који се опет може толковати, као став
који је будилник ширих ставова, свих оних који би могли имати свој став,
упркос свенародној апатији, у коју су нас гурнули не својевољно. Дакле, да не
околишем, као по оној узречици, о киши око мога града, пренећу вам споменути
текст у целини, па ви просудите сами за себе. Не очекујем вашу декларативност,
а ни њихово одустајање од намере. Један вишевековни запис није преживео сечу, и
једна старина није избегла затарпавање, верујем да знате нашта вас подсећам.
Одустајања нема, и ако ће нам ову земљу прекрилити крстови. Лично мним на педесетак
километара два крста у два града, како ономад рекоше у вестима да ће будући крст моћи да види цела земља, је и
превише. Хоће ли нови засенити стари, или ће неки трећи крст хтети оба да
надвиси ? Тако крст до крста, од сада ће ницати као багремова шума. Једну багремову
шуму већ имамо. Немојте помислити да ми сметају изниклице. Густиш "багремове шуме" и брзина којом расте, то је оно што боде. Истина је, испилиле су се небројане цркве као печурке после
кише, нагушћала шума, а школе се укидају и затварају. Један настојник признаде недавно да већ
сада недостаје народа да залази у нове али празне цркве, будући да имамо више богомоља
него богомољног народа. То што нам одавно школе жељују ђаке, кога још
узнемирава? Неки од народа стидно су питали, зашто данас градити цркву-задужбину у свом
селу, а не ново обданиште, али одговора нема!? Ја се нисам ни у себи питао у вези овога. Зашто бих постављао сувишна питања? Ни сада га не постављам. Задужбине ће бити а обданишта...
Док иза ове три тачке слутите мој мук, или препознајте свој, шта
рећи? Онда читајте текст Ивана Рајовића. Можда ће три тачке бити болдиране
узалуд. Њих и нас засениће будући монументални крст, али нас неће
спасти ни привести спознању греха. Стардални народ шта ће до да носи наметнуте
му товаре и своје страдање. Не верујем да ће сузу пустити, али нека изусти, или бар чује Ивана: Hleba,
Gospode, hleba, a ne krstova i praznoslovlja
„Skoro sve što napisah imalo je za cilj da ukaže na zlo
koje dolazi. Mnogo toga što napisaše drugi služilo je tome da se slika ulepša,
a pravo stanje sakrije. Ćutanjem novinara, pisaca i drugih takozvanih razumnih
ljudi, i tihim uklanjanjem svih onih koji su bili voljni da iskreno,
argumentovano i otvoreno govore o svemu što se dešava u Kraljevu, napravljen je
prostor u kojem je bilo moguće raditi sve ono što se smatra nečasnim i nemoralnim,
ali korisnim u političke svrhe. Na taj način, stvorena je sasvim pogrešna slika
o ovom gradu i ljudima u njemu, na kojoj su mnogi profitirali, a i danas su tu
– među nama. U takvim radnjama, poznato je to, uglavnom učestvuju povezane
grupe pojedinaca, pod patronatom takozvanih otuđenih centara moći, a ti lokalni
namesnici se drže zajedno, što im omogućava da decenijama opstajavaju na
najboljim mestima, uz sve privilegije koje to donosi. Prema tome, Kraljevo je
grad obmane, laži i prevare u kojem je, gotovo sve što se čuje od nadležnih,
najobičnija izmišljotina. To je grad koji je odavno prepušten samome sebi i
šačici organizovanih prevaranata, koji su vršljali i radili šta ih je volja,
prevashodno iz lične koristi, a na štetu svih poštenih i čestitih ljudi, što je
ovih dana, reklo bi se, došlo do konačne spoznaje i demistifikacije..
Zvanična statistika kaže da
je Kraljevo, po svim parametrima, jedan od najgorih gradova za život u
civilizovanom svetu. To zapravo i nije grad, to je stanište nevoljnika
zaboravljenih u vremenu i prostoru, ljudi bez igde ičega među kulisama ove,
iskreno rečeno, lepe životne pozornice.
Dug bi bio spisak onoga što
ovu naseobinu čini onim što jeste, odnosno nije, jer se radi o mestu u kojem
ništa nije onako kako bi trebalo da bude, osim u izjavama takozvanih
političara. Naravno, za sve su krivi ”žuti”. Ali, Kraljevo je danas grad sa oko
30.000 nezaposlenih, i skoro isto toliko izbeglih, raseljenih i prognanih koji
su se, za razliku od domicilnog življa, odlično snašli u postojećim
okolnostima. Ponajbolje su prošli oni koji su ovde našli utočište sa koferima
punim osveštanih para od prodaje “svete“ srpske zemlje mrskim albanskim
separatistima. Najgore su prošli radnici bivših privrednih giganata, od kojih
su svi do jednog, prosto rečeno, urnisani i pretvoreni u divlje botaničke bašte
i obitavališta napuštenih životinja.
U Kraljevu trenutno nema
privrede, nema mašina koje nešto obrađuju i stvaraju kintu. A kad nema
proizvodnje, nema kinte; što znači da nema ničega. U Kraljevu trenutno od
svojih plata žive samo oni koji ih primaju iz budžetske kase, i oni koji su pod
patronatom Republike, računajući tu penzose i invalide. Svi ostali su,
slikovito rečeno, a i bukvalno, na ulici.
Kako ovaj grad i dalje
funkcioniše, ako je to što se ovde dešava funkcionisanje, teško je objasniti
bilo kome, a najteže onima koji još uvek veruju u logiku kao nauku i način
sagledavanja situacije oko sebe.
U takvim okolnostima, na
planini Stolovi, nedaleko od grada, diže se krst visok 33.5 metara i vredan
100.000 evra, što je izazvalo burno i protivrečno reagovanje svekolike
javnosti. Ne znam u čemu je frka. Ako su već upokojili grad i sve što je
vredelo u njemu, zar nije logično da i krstaču zabodu u prisustvu grobara i
njegovog najbližeg saradnika? Običaj je to pravo-slavni. Uostalom, Crkva je
Crkva, vera je vera, a Bog sve to mirno gleda i pušta parazite da se sprdaju i
sa Crkvom, i sa verom i sa njim samim, a naročito sa ubogim narodom, koji
nikako da progleda i vidi dokle je sve došlo. Ili će biti da je putovođa i
jasnovidac konačno došao u narod, kako tvrde neki lokalni naprednjaci, da nas
povede i nauči da progledamo i shvatimo da je baš ovo ono što nam pripada i što
smo zaslužili.
Iskreno rečeno, ni meni
nikako nije jasno kakve veze ima vera sa metalnom skalamerijom, u vidu krsta
vrednom 100.000 evra? Jer, rekoh već, ne radi se ovde o veri, radi se o
upokojenom gradu gladnih iz kojeg se beži, a nad kojim se diže krst vredan
čitavo bogatstvo, sasvim je svejedno čijih para. Hleba, Gospode, hleba, a ne
krstova i praznoslovlja! Bar dok se ne izvučemo iz ovoga u šta su nas ludaci
uvalili, a posle ćemo lako. Mada, iskreno rečeno, krstova ovde nikad dosta i
kad nas ne bude više, samo će krstovi biti ono što iza nas osta.
U svom naprednom
strmoglavljivanju ka ničemu, uspeli smo da dotaknemo i dno dnoovog dna. Ali,
idemo dalje. Sada je već pravi izazov videti na kojoj se tački beDNOg života
apatija uzdiže do spoznaje o vreDNOsti tog istog života primerene čoveku, a ne
sužnju okupatorskih namesnika.
Što se krstova tiče, oni mogu
da budu upotrebljeni na različite načine, to je bar poznato, a svako svoj još
od rođenja nosi, zar ne?“ /Ivan
Rajović 02.08.2015./
©
03.08.2015. Славими®
Ј. Зеленкапић
„СВОД САМОЋЕ“ цртице, рукописи /2015/
zelenakap.blogspot.com
Нема коментара:
Постави коментар