Данас када ја промишљам ови истину понизно бих је потписао у сваком слову. И моје лично искуство је потврђује. А то је најбитније. Јесте, да је то идеал, који није ласно остварити. Идеали су, кашто велики, узвишени, и недостижни. Да сам хтео овај идеал, признајем, до њега не бих сам дошао. Не мислим ни да сам га испунио. Али он се сам испунио, и ја захваљујем провиђењу на томе.
Неки сујетници злобни и завидљивци су ме и против своје воље окренули ка овом идеалу. Слободу од групе несвесно су ми тутнули у руке, мислећи да ми љути жар стављају на дланове. Слободу сам платио опекотинама. Данас су видљиви ожиљци. Али ја имам слободу од терора групе. У истину сам сада слободни уметник. Смирен за неко време, признајем, да ми донекле годи, када ме неки називају слободним уметником. То није она титула слободног уметника, него као ненадани сан, или осећај слободног човека неспутаног лошом групом, кланом пуном егоизма и кукавичне себичности и осионости, невиног човека који је изашао на слободу, из неког гета, затвора, из драговољног ропства, осећај песника који се вратио својој кући, себи, и оном што јесте и што је био. Дакле, човека који је доживео васкрсење.
Ово васкрсење ме подсећа на нешто јединствено. Не поредим се, али ми на ум падају Христове муке и страдања, његов крст и болно распеће. Ја сам пронео свој крст, и прошао агонију распећа, у свом горком искуству. Но крст је осим жртве донео и победу. Судили су ми и осудили ме, иако су знали, и сада знају, да сам био невин. Сваки суд над невиним је болна неправда.Та ружна прошлост и готово нестварна прича су иза мене. Нећу ни себе а ни вас да подсећам на њу. Невини се не правдају, него само кривци, у узалудном труду да умање кривицу. Знам да истински кривци оно што посеју то и жању. Не признавајући преки суд, и не прихватајући кривицу, и сад се осећам чистим и не окаљаним, јер се њихова љага на њих обрушила. Опростио сам им. Опрост су моја врата слободе. На вратнице њиховог тора нећу се враћати. У праву су они који веле, да ми у тој групи и није било место. Није вредно спомена, како и зашто су ме насилно разлучили. Одвојили су ме из свог тора, као оно разлучено јагње од мајке, после повратка стада са испаше.
Знам ја то као чобанче. Моја је дужност била да по природном закону одлучујем јагањце од стада увече у преграђени део тора, а да их ујутру пре јављања стада на испашу пустим у главни тор, да се засладе млеком из мајчиног вимена. Данашња младеж ако ово чита, знам сигурно неће разумети о чему ја то причам. Али, ко је мени крив, што сам се родио и трајао, и трајем још увек у два века. Запамтио сам другу половину прошлог, а ево запутио сам се и у другу десетину овога. Можда и зато големо искуство живота има шта да збори.
Но да се вратим терору групе. Колико ми је још онда као безазленој дечијој души, малом чобанчету, било жао, када би својим очима гледао, како неке ратоборне овце кидишу и главом ударају невину и безазлену јагњад, која би похрлила да се домогну вимена. Многа јагњад би узалуд тражећи своју мајку, клекли под неку другу овцу. Овце се нису дале да их подоје уљези. Ретке су биле оне које су допустале да их подоје и два јагњета. Те мирне и умиљате зато су биле моје миљенице. А оне шуте и рогате, које су увек немилостиво главама биле и ћушкале безазлену јагњад, некако сам мање волео, дајући им нека ратоборна имена. Дечија праведност је била чиста и исконска. Терор чак и на овај начин није ми се допадао.
Данас када свет боље познајем, и када имам више сазнања и искустава, могу да кажем, да тај закон јачега видим још суровијег међу људима. Овце бих и оправдао, али људе никако. Дакле, у Дучићевој изјави ја не читам пречу о јагањцима и овцама, и ако ми се из посвести јавља, но људску огавну стварност, коју појачава лично недавно живо искуство разлучивања од стада, у коме нисам био уљез, као неки који га сада тобож предводе.
Заиста, већина људи заборавља да је нужно, а богме и корисно, одвојити своју личност од руље. Није једноставно бити у мањини, наспрам већине, али је часно, будући да већина најчешће није у праву. И ова се истина потврђује сваки пут, као што се потврђивала и у мом искуству. Разлучен у део тора, или одлучен преградом, није исто као бити изван тора, то јест изгнан из тора. Изгнанички статус и изопштење невољнички мора да се кубури.
Али, овде је у питању нешто више и теже од изгнанства, ако уз то немате азил. Колика се данас узрујаност осећа око небројаних азиланата, а да нема сасосећања оних који нису у њиховој кожи. Нећу о свом књижевном азиланству пре него вам бар донекле не назначим како је бити испечен на злобној ватри и бити туђа жртва. Данас људи не жале жртве, и никада не могу и неће докучити њихово страдалништво. Људи пеку да би се гостили, а невина јагњад страдају. И ви који ово читате нећете никада потпуно ме разумети, ни моје жртвовање и зловатре. Давно је један приповедач из бившег тора написао своје приче и насловио их „Зловатре“. Ја бих могао да вам приповедам своје, али нећу, јер би опет био и сам у њима, а и вас би да поштедим од тих пламенова.
Жалим што овај свет, и ово човечанство, нису стали на једној Голготи, и ако и до ње није требало, нити се смело доћи, него су их умножили, и опет их сваки дан бездушно умножавају. Докле ће људи разапињати људе? Докле ће зло да господари овом долином сузном? Докле ће крстови бити најбројнији споменици људске лудости? Све док се истине газе, док правде у праху леже, док добра нема, и док нас зло надвлашћује.
О, идеали где сте!? Ако се терор не развласти, чему се надати? Само још жешћем. Докле ће мо да идемо у суноврат? Знате ли где је дно бездана? Група или појединац? Срођење или одрођење? Мудраци, филозофи, писци, песници где сте? Што сте занемели? Можда вам је забавно, али биће и жалосно, јер иде дан, када ће мечка заиграти и пред вашу, а не само пред чичину кућу, како су то умно говорили наши стари.
Великане Дучићу, пророштво ти је и данас јасно, али ко још мари за њега? Ти си беседио на гори, а ја тек под гором. Мене ће још мање чути, ако људи нису чули тебе. Говорио си о идеалу одвајања, а идеал је толико редак, да га готово и нема у ово доба. Када би данас био међу нама, просто страхујем, колико би био ужаснут терором, какав можда ниси ни наслућивао, када си говорио о нужности одвајања од групе и враћања својој личности.
Наш свет је сувише зао и жалостан. Већина вазда терорише мањину. Ако имаш своју индивидуалност, и ако си права личност, достојан песник, неминовно је да ће те само гори од тебе презрети, покушавајући у зависти да те понизе, оборе, јер не могу да стоје у твојој сенци. Успех се међу нама никада није ценио и праштао. Ову клицу зла људски род носи. Колико ли је само погубних жетава досада дала?
Како је то сличити себи, или ти бити свој? Већ сам назнаке и одговоре дао у предходним пасусима. Бити различит од масе, различит од групе, бити уникат, бити самосвојан, а не самовољан и надобудан. Бити свој, не значи стрчати изван групе, или надгорњавањем остале унижавати. И ако у групи битишемо, јер смо друштвена бића, бити и оно што јесмо, личности по личном одређењу, у зглобном животу и уважавању. До сада речено није само теоретско сагледавање, него јасно се може свести на истину, не поводити се за групом, и не следовати њене лоше стране. Утицај групе на појединца, и утицај појединца на групу, мора имати часну меру, меру која не наноси штету појединцу, а није ни разорна по групу.
Давно је наш народ мудросно закључио и зборио, да се свету не може угодити. Дакле, ко ће икада бити миљеник целог света? Нико. Свет увек више има заједала, сумљала, цинкароша, подводника, жбира, и каквог још не шљама, него искрених, верних, поштених, часних, пријатеља, бораца за истину. Тушта и тма је непријатеља и лажова око нас. Колико ли сам ја само срео ситних душа, а верујем и ви. Од гамади је тешко избиштати своју душу. Од улизица и поганаца колико је болно одбранити част имена свог и своје достојанство.
Човечност се давно изгубила. Поштовање и уважавање нису ваљани манири. Радост и срећа према другоме, заједно са љубављу, протерани су. Интереси, и то почесто зли, подли и крајње користољубиви, господаре у свим сверама човековог живота. Многи одбачени чамци живота су у олуји, на негостољубивом мору, међу претећим таласима што су наумили да их потопе. Писци гусари и пирати више су него злочести. Светионици су угашени. Идеали су потамнели. Пилат пере руке, а руља под његовим балконом урла тражећи распеће. Огуглали смо ми на распећа. Ако га сутра опет буде, да ли ће икога болети глава ради тога? Жалим случај. Сваки случај, па и овај, имају ту коб, да се случај на случају завршава, и да у безвољи и свеопштој апатији народа, сконча у забораву. Група ће и даље групашити.
© 01.08.2015. Славими® Ј. Зеленкапић
књига: „СВОД САМОЋЕ“, цртице /2015/
zelenakap.blogspot.com
Нема коментара:
Постави коментар