петак, 7. август 2015.

ПРОЗУКЛЕ ПРОМИСЛИ ЛЕМЕЗАРА

По кашто сустају ми умовања. Западају у јаду немоћи да се сточе у реч. Милосно молим речи да сачекају да се приберем. Како ћу у истину стајати пред огледалом истине, ако га мој дах замагљује? Предах је једини трен у коме се нужно прибирам да закoрачим у остатак бунила. Прозукло време рађа прозукле промисли. У јесени прозуклој није се лако дало, а није ни могло, сва животна сазнања превести у бит суштих чињеница које су необориве. Још има наде али време отиче.
Ако се не варју моје раније спознаје, ни ова нова се не окреће, а да се не држи истог стожера.Тако ја сам ето деценијама денем стог живота. Размишљам које лемежје ће на њему стајати? Оно које сам сам окресао, са мог храста, и увезао у чвор, да се гране не раздвоје. Колико сам био успешан лемезар? Ако лемези не сачувају врх стога, и олује га разврше, и по гумну разнесу, нико више расуто не може сакупити. Читавог живота ја сакупљач сакупљам себе и моје песме и записе. Хоћу да буде утехе за оне мразне дане, за седу белину зиме, за дремеж времешних година, за преживљавање... Чекам ако Бог даде да неко далеко пролеће истине сутра слегне на бивше поље мог живота.
Иза немости и тишине изненада нагрну однекуд из потаје душе многе речи. Букну велике реченице као пожар. Велике реченице нису велике по дужини, него по висини им умној. Ако их нисте разумели читајте их поново. Сакупљач чека и ваш суд да сакупи у своју зделу промисли, ил можда здене на стог. Осећам, неварљиви су судови и закључци моји у овим вршним годинама пред истином сабрања мога. Увршавам стог и стављам лемежје. Претурио сам преко главе много тога, са ове и оне стране. Мерила свакако не могу тачно рећи чега је више било, али осећаји ме никада нису изневерили. Не варају ме ни сада. Мука, зноја и суза, свакако било је више, од успутног задовољства, мирних снова и сунчаних дана. Не жалим се. Провиђење је хтело да мој летопис тако испише. Ја сам се у летопис уселио по скромности трпљења и вере. Одавно знам да Велики зна шта ради. Богу препуштен живот једино има смисла.
Трећа прекретница ноћас је отпочела листања.Стрпљиво завирује у нову страницу мог дневника. А шта ће тек на њој да се исчита? Добра су та изненађења, када и себе самога изненадиш. Неке раније записе и цртице из родишта мог ума читам испонова. Знам да су се породиле испод мојих прстију. Од тада су заживеле свој ход у мојим рукописима. Када ће рукописи бити објаве? Рукописи су жалосни у чами. Данас, или када их с времена на време исчитавам, запитам се: Боже јесам ли ја ово срочио? Чији је ово дневник?
Ово је још једна од многих других бесних ноћи у којој себе прозивам. Прозивка тражи одговор. Одговор будућност оцењује. Благородно изненађење, добро дошло, да ме опет вратиш на стазу вере. Не само да верујем, него знам, мој ће стожер стожерно стајати. Моје лемезје ће сачувати стог мога живота. Нећу дати да буде олако рзвршен, и да подина  закисне. Трулеж и буђ су сурови. Не подносим то. Зато ово више нису почетне прозукле мисли лемезара. Оно што није записано, као да се и није догодило, кажу умни људи. Зато,знајући ову истину, ја ревно записивах трагове мога живота, иако узгред. Отуда има мрвица на мом столу. Преклињем моје руке да не журе да их обришу. Још нека гладна мисао чека да се њима утоли. Чека да васкрсне неку нову мисао из трошне старе мрвице. Ја сам ту да их гласим, тако размишљам, а онда увиђам, оне су ту да мене гласе, да откључавају ризнице успомена, да препричавају успомене, да разастиру ко млечни пут мој живот небеским коридорима.
Кога ћу тамо срести? Свакако тебе незнани, тебе који читаш ове редове, и јездиш мојим токовима, а они ти се причињавају као твоји рођени. Да није тако, ја бих за тебе био слаб писац, недорастао позиву, бледо издање неких покушаја, и пролазна појава. Хоћеш ли бити у праву, сумњам. Брзоплет суд није исправан. Застани мало. Осврни се, порини у мој запис, исчитај га више пута. Не само овај, него и оне прошле узми, и приљежно читај, па суди. Преиспитуј свој суд, и оним будућим које ти штедро дарујем.
Све се моје прибра пред тобом, у читалачком ти заносу. Овако тешко ме је мимоићи. Не бацај иза леђа оно што писах и намених ти. Знај, бачено је мој пртљаг који сам ти предао да га даље носиш. Не жури да претекнеш самога себе, али не оклевај и да мене сустигнеш. Мамиће те треперење моје које се с вечери јавља на звезданом своду. Упри очи горе, не зато што је мој метеор звездан, него што је нужан. Вреди стећи искуство, да из мог пада и трага који остаје, разумеш сутра и твој пад, и да и сам иза себе оставиш достојан траг. Човек без трага, шта је? Ништавило. У протоку миленијума прах који су прожделе црне свемирске рупе, и ништа више. Не дај данас да сутра будеш само прах.
Окружење за моје мисли није гостољубиво. Ноћ се стегла у катран. Поигравају сенке трепавица пред уморним очима. Колико још могу издражати? Поноћ је минула и ноћ нагиње тупом крају. Појутарје може окаснити. Можда никада за мене и не дође. Глуво доба је задњи час да се помирим са собом, са живим идеалима, са надама, са бившим прозуклим промислима, и да узмогнем ставити три тачке, као што сам стављао лемезје на стог живота, да га утврдим... Иза ових тачака ће се већ слутити нови почетак.  

© 07.08.2015.  Славими®  Ј.  Зеленкапић
књига: „СВОД САМОЋЕ“ цртице /2015/
zelenakap.blogspot.com

Нема коментара:

Постави коментар