Проплакале
плачне росе из обрзорја уснулога
Трозуб
зрака иза горе немиром се новим јавља
Први
цвркут дан дозива са оближњег глога
Рани
устаоци похитали да претекну траг узглавља
По
сокаку узрујаном пресерећу се ниске тајне саме
Колотрагом
јучерашњим што кривуда спреге тешке
Трудом
мудрог збора излучисмо реч из тврде чаме
Соколе
нас вечне наде у сред мимохода нема грешке
Кристал
свитка по заравни слеглих јава сад светлуца
По
обрубу омеђеном осветничке језе плитко плазе
У
милосном оку на опрези не досегнут видик пуца
Под
окриљем ноћи ко се дрзну да замрси путоказе
Ситниш пуки никако из шаке
згрчене да исчили
Скањује се васцело јутро гладна
уста и речи тијане
Није далеко одмакао онај ко не
зна шта катили
И у које свратиште иде свако што
пре циља сустане
Мука је кад натегнуто не може
ласно да се олабави
Опседнут ум у праскозорје
сколећу мисли цветне
Јутро пише нову заветну песму
док дувар чађави
Отисак
јој чува за споменар у успомене полетне
© 12.06.2016. Славими® Ј. Зеленкапић
књига: ДВОСЕКЛИ РЕЗ /2016/
zelenakap.blogspot.com
Нема коментара:
Постави коментар