СТОНОГА

Преврнуо сам камен сасвим случајно. Запео ми за ногу. Са доње стране у мемли скривала се стонога. О како је брзо промилела у хитњи да се некуда сакрије. Пустио сам је. Шта је она Богу згрешила? Нека живи свој живот. Бол у палцу је био прејак.Нисам ни помислио на освету. Неко време седео сам на истом камену чекајући да бол умине.

Тако су ми мисли некуда одлутале даље. Ни сам нисам знао као и зашто су се уплеле у стоноге. Овога пута фигуративне стоноге људске су ме разједале. Јест, велика је то истина. У мемљивој лажи, као испод овог камена, како пронаћи истину? Може ли се лаж преврнути као камен?

И би оно спасоносно подсећање. Истина увек избије на видело. Ја то видело тражим. Ко га гаси? Где је истина? Ко је лажира? Шта да чиним у ово моје и задње време овдашње када је нормално постало банално? Докле ћу стићи ако ме толико камења уз пут спотиче?

Слушао сам много пута изреку:- Свако време носи своје бреме. Истинита је, али није смисао у времену, него у бремену. И сам имам бреме које носим. Можда није смисао како га носим, него шта носим? Опет бреме све бремени.

Време се као и пут препознаје по својим знаковима. Овај пут је беспутан. Нигде путоказа. Дивљина. Путокази и знаци или ти камени колобрани одређују пут и време. Пусти пут у пусто води. А шта је бит времена, она спољна за око, за жаљење, за тумачење? У нутрину времена свакако је теже проникнути. Наше време по својим знацима, ако би се једном речју опредељивао његов карактер,засигурно је јадно. То му је знак.

Знак времена да се материјализовати у слику. Одлика „јадно“ уствари је мрља разливеног облика. Ни једна мрља нема близнакињу. Јадне мрље свуда око нас наликују ми на нечитак рукопис. Хериоглифи су прочитани и ако се тешко разумеју. А мени, па можда и вама, готово прође живот и још нисмо прочитали наше време и нашли свој пут. Тако вам је то кад мрља мрљу прекрива и јадно је јаду надодаје.

Хоће ли ме јадници разумети ако не спознају свој пут, и не разумеју време и себе? Пре ће забасати странпутицом, и у неко прошло време, а ретко у будуће.У поређењу са овдашњим могу ли они дати навирући одговор ако истинскога нема. Где је истина?

Истина увек избије на видело. Да, или не? Залуд гасите видело! Само стоноге под каменом воле таму.Лажирање је кратковеко. Истинита је она народна:-У лажи су кратке ноге. Ја не симпатишем стоноге.Тешко заобилазим камење. Будим га кад год ми се на путу испречи.

Напокон су влати траве пригрлиле ружну стоногу што изађе испод преврнутог камена. Земни призор се изгубио чим сам подигао поглед према небу. Доста је гледања у земљу. Зашто су готово сви људи данас смркнути, и зашто су им погледи приковани за земљу? Ко још упире поглед горе? Опрхване главе муком и бригом моје и ваше гледање није у земљу и под земљом.

Пустимо стоноге нека плазе. Светле висине и истине маме.Тражимо ведрину. Стонога је случајно залутала у ову моју причу, узгредну цртицу, али јој нећу дати да стигне којим случајем у дечију песму. Одавно нисам наиван. И поред тога питам: -Одкуда камење на путу? Ко га је расуо туда куда моје ноге проходе, и ко ме то злонамерно спотиче? Мемљиве лажи су обуђавиле овај свет. Он није више наш. Камење је постало громадно, што би моји јужњаци топлички рекли, стенчуге. Ружне су лажи до зла Бога, ружније од стонога. Само је један имао право рећи: „Ја сам пут, истина и живот!...“

© 16.06.2016.  Славими® Ј. Зеленкапић  

књига:БЕЗ ФЕЛЕРА, цртице /2016/ 

zelenakap.blogspot.com