ЗЕЛЕНИ ЧОВЕЧУЉАК

Мргодно пролећно небо у предвечерје нагомилано тмастим облацима слути долазећу тамнину. И улична светла су пригушена. Котрља се саобраћајна гужва. Свуда промичу смркнути пешаци. Чини се да сви беже да утекну од олује која само што није започела.

У овом граду битисања олује нису једина језа. Рекли би лакоуми, чудна ми чуда. Ко уме да их спозна није чудак, само су му запажања јача страна.Тешко је у нашим кривим огледалима не видети неискривљен лик. Некада црвени град одавно није црвен. Најпре је пожутео, па поплавио. Сада је блед. Како је кренуло, није неизвесно да ће потамнети. Ни то неће бити чудо.

Узгредно чудо су рефлектори што немилице бомбардују фасаду саборног храма. Очито расипништво је на делу. Народ плаћа и ово, а не црква. Неколико џипова и црних лимузина испред епархијског дома као авети сиротињу опомињу, како се живи на високој нози. Кога је брига за сиромашну и убогу паству? Елита, да се зна, не може бити елита, ако би спала на народне гране... Низу чуда у граду нема краја.

Док чекам зелено светло на семафору сустиже ме мој стари познаник, убеђени уметник. Он себе не сматра чудаком, него слободоумним. Има ту истине, јер слободоумно збори, и слободоумно живи. Свакако, о свему има слободоумни јавни став. Оран је за критику и филозофију. Просто речено, он је човек од калибра, и то оног јаког. Јесте слободоуман, али не и увек разуман. Уме да претера, и када истину збори, често у одбојан зид удара.

Данас љигавци уметнику само климају главом. Ћутолози ћуте, држећи до свог суда. Полтрони као и увек, тапшу га по рамену, а чим му окрену леђа, оговарају га. То вам је наша балканска прича, рекли би опрезнији. А ја бих рекао, не мислећи ни за јоту на увреду, него истински, наша српска, геачка, покварена градска. Од виспрених сељака се томе не можете надати, будући да су они сувише препредени.

Мој пристигли сапутник,знани уметник, без увијање пружајући левицу према храму и рефлекторима виче:-У нас има свакаквих, ових ортодоксних, католика, протестаната, али нема хришћана. Генијални Ганди је био у праву говорећи:-Христос да, а хришћанство не. Ни ја не волим претворнике, ни ово садашње парадно хришћанство. Знаш ли ти пријатељу мој шта је багра? И над багром има багре.Види им аждаје џипове и шкорпије лимузине.Треба да су со народу, а одавно су му горки и бљутави. На све самозване хришћане ми се повраћа... Чујеш ли...!

На семафору се указа зелени човечуљак. Моли:-Закорачи! Инстиктивно кренем излизаним прелазом на другу страну улице. Слободни уметник је још говорио у свом заносу. На пола прелаза нисам му разазнавао речи. Гушило их је брундање мотора тешког шлепера. Возач као да је намерно турирао мотор.

Окренем се махинално да видим иде ли он преко прелаза. Не. Стајао је на истом месту, окренутих леђа, и већ је говорио своју причу новом саговорнику. Тако изоста наш дијалог. Нисам стигао ништа да му кажем, и уобичајено да опонирам. Али све до куће мислио сам на изречено, а особито на запажену истину, да нема хришћана.

Грмљавине и језиве муње сву ноћ су ме држале будним. Наметало ми се тешко питање:- Јесам ли ја, и какав, и колики хришћанин? Личне одговоре гушила је ранија неочекивана спознаја са раскршћа испред семафора, да нема хришћана. У просевима муња, све до зоре јављао ми се одјек болних речи, из монолога слободоумног уметника, који се није преодео у дијалог. Али нема хришћана! Али нема хришћана...!

Јучерашњи догађај и случајни сусрет двојице слободоумних отишао је у заборав. Сменило га је згражавајуће чудо, док су они исти тврдокорни рефлектори у храмском дворишту неуморно горели дан и ноћ. Опет су бљештали џипови и црне лимузине на сунцу. Поглед ми се закива на комшијски тазе окречени зид. Дречао је црвени графит. А у потпису Радоје Домановић, млађи, нашврљао је: -У земљи Страдији, сваки дан су у завади, две сестре близнакиње, дрска власт „демон-кратија“ и пуки плебс „демон-страција“.

Није нужно рећи вам да црквени рефлектори нису угашени. Графит је тек након неколико дана невешто и овлаш прекречен. Но, и после свега, пролазници остају у чуду. Од сада и ја само гледам у зеленог човечуљка на семафору, што ваздан корача, и никуда не стиже. Збуњују ме и три шестице данашњег датума. По древном библијском сазнању тумача зна се чија је шестица симбол и број. А када ће шестицу, човеков број, да замени Божји број, седмица, број пунине, то овај неми зелени човечуљак са семафора не уме ми рећи? Нажалост, ни слободоумнима није дато да растајне све тајне и чуда...

   

©  16.06.2016.   Славими® Ј. Зеленкапић

књига: БЕЗ ФЕЛЕРА, цртице /2016/

zelenakap.blogspot.com