РУБИКОН И КОПРИВЕ

Међу нама људима, а богме и песницима, толике коприве настоје да загуше руже и љиљане. Шта чинити са копривама? Одговори могу да заболе. Колико се мој животни ход ближи западу толико више чезнем да се родим на истоку. Овом дану фали сунце. Размишљам зашто мудраци долазе са истока, а лудости отуда где сунце тоне и откуда тама надире? И успут некако примећујем да само зрело воће пада са стабла живота.  А и стабло живота започело је да копни. Чему и коме се приволети? Неодлучност увек лелуја између два осећаја. Заричем се самом себи. Нећу да почивам у погрешкама слободног стиха... Волим слободу и одшкринута врата за зрак наде. Истински разумем да ко жање сузе сејао је љубав. Нека љубав обрише сузе. Досегните рубикон моје љубави. Изазов трагања опија. Пауза тишине и преиситивање добро дође. Оскудице речи нема у свадљиваца, а ја нисам од тог соја. Сваковрсну опрост носим за све заблуделе, за сујетнике, и надобудне. У Богу за њих молим помиловање.

Дуго, озбиљно дуго сам на позорници живота. Од када сам дошао и спознао све ове године мислим на онај час који долази да напустим трајање преласком на другу обалу. Увек се на крају тунела тражи светло. Али где има светости ту је и сенка као нераздвојна пратиља. Бол срца буди заспали разум. Упитник заувек остаје, откуда толико грабежљивих двоглавих орлова са два кљуна на бројним грбовима широм света? Нећу да мој летопис живота пише ни један издајник Јуда. У мом животу нада држи сталну гозбу на коју сте позвани и ви да будете ми гост. Загонетне риме чекају. Схватићете и сами да у овим сулудим времена остати невин знак је велике личне храбрости, снаге и поетског дара. Боли ме што је ход људског мишљења некако шепав и спор. Запитаност остаје. Како ће пасти коцка ако не пређем Рубикон? Коприве вену. Нека руже и љиљани цвату...

©  08.11.2015.  Славими®  Ј.  Зеленкапић

књига: СВОД САМОЋЕ, цртице /2015/

zelenakap.blogspot.com

УСАМЉЕНА ЗВЕЗДА

Траје истина оваплота испод небеског сача

У пркос разору злобе до болног разлучења

На тркалишту бездушних угурсуза и млатача

Под боговетим смором овим ништа се не мења

Изгнаник раздружени не својом вољом у бездање 

Неће у ваше коло лишено братољубља и части

Расколници свеци срећно вам било свако посртање

На поруг вам недело ваше... Заувек збогом затупасти

Шугаво стадо није за мој тор продани пастири

Носите сами своју губу уклети на вавек века

И чујте поруку душе... Мени су доста моји чаири

Разлученом јагњету ништа не значи ваша блека 

Желим жучно да ослободим прву речцу заточену

Где то лута тужно смиље по истоку бременоме

На поздеру сневан санак за поруку невиђену

Муку мучи оно умље лепо да докучи моје гноме

По задатом преоснутку петље у прстима не коначе

За добитак разбуђени ниске здушно време ниже

Прилив жеља у пенама понирања истина тихо растаче

Пламиња траг слободе и кумову сламу већ сажиже

Несташни метеори ноћас играју дечије тутумишке

Јесен се одавно ваља полумртвим сокаком немира

Угарци свенућа никако да досегну просторе и жишке

Биће језиво незнани сапутниче кад пукне балон свемира

Опроштај из друге равни не клизи ка своме суноврату

Добровољно утамничење пабирке прошле опет сабира

Које су то виле видарице синоћ плесале по мом доксату

Док се јежило срце испод гуња и боловало пре псалтира

Спеваног за твоје уточиште Мила... На јужној страни неба

Записана је љубав гвозденом писаљком траг твојих врлина

Ни једна капљица горчине не лечи ме од првих назеба

У некој далекој јазбини иза нерођених гора столује тмина

  

Спремна у освајачки поход да закорачи поривом фуснота

Прикопчаних ко мрке токе на запису збиље отмених прса

Неправедни суд и овог пута донеће поткупљива порота

Тешко је невином носити туђу кривицу... Погана је трса

И порекло свих зађевица и шугаве овце што стадо ошугави

Докле ће пландовати згуснуте звезде горе на ничијем пољу

Напори моји ветровити воде битку против труле нарави

Кукавне издајице првенци лажи не посипајте ми ране сољу

Месечев штит хоће ли да ме одбрани од смртних стрела

Стрелци би радо одапели стрељиво у срж и Ахилову пету

Смета им овај одметник раздружени из песничког картела

Збуњени питају се куда то стреми усамљена звезда у узлету

Мој знамен озвездани боде им жмираве очи лојне

У вагану дробилице мржњу разара чекићар круњача

Ужегли паспаљ чудно мирише на гној из ране гнојне

Безумље неће задуго пећи истину испод небеског сача

©  02.11. 2015.  Славими® Ј. Зеленкапић

књига: БИЉЕЗИ ГОРЊЕГА ЗВАЊА /2015/

zelenakap.blogspot.com

РАСТОКА ВИШЕ НЕМА

Мили, с љубављу

Немирни снови душе уплив су растока и јава

Док ноћ самоће умље ми само раскопчава

Чујете ли ме милости људске и истине просте

Како доскочити тамо где се вали не жалосте

Опет завет дајем песми и свом нараштају

Пре но приспе време а мисли некуд забасају

Нека химну спаса ове риме умилно жуборе

Са покојницом водим дуге личне разговоре

Докле у муку да живот траје везан веригама

И душом да се језа увлачи и гнезди сама

Мила ова ноћ измиче убогим трагом самоће

Бојим се и мртво глуво доба крадом проће

С мемлом сужањ заточења несрећно копни

У љуштури самоће тону проломи узастопни

Бездани се за безданима у огрлице нижу

Покличи слободе пробоје ума не стижу

Неко је ноћас окренуо наопако путоказе

Са сенком пратиљом заувек хоћу разлазе

Мила како разгрнути сету и болне засторе

Осуду ничију нећу ни ниске прекоре

Јављају ми се успомене модрих перуника

Из цветњака младости твој дозив сапутника

Има ли места у уму за разложницу наду

Док тражим стазу мира у песми рукосаду

Место суза вечерас капљу модрине ко мастила

На рубу појутарја израња крајолик и идила

Мила дивим се медаљону и одразу твог лика

А живе душе нема до смртне јаве доушника

Љигавци послушно краду наше ноћи и дане

Хоће ли мрва вере ил једна грст да преостане

Душо моја доста си и свашта пропатила

Не иди у засен бола... Мимоиђи чемерна појила

Уместо жуља у души расте пупољ за препороде

Време сете ко сламка одувана у заборав нека оде

Пукла је зора жуђеница у недрима росних трава

Растокa више нема... Мила у сну смрти не спава

©  03.11.2015.   Славими®  Ј.  Зеленкапић

књига: БИЉЕЗИ ГОРЊЕГА ЗВАЊА /2015/

zelenakap.blogspot.com