недеља, 29. новембар 2020.

РЕЧ ВЕРЕ ПРОЈАВУ ЧЕКА

Докле ће сиротиња крпити закрпе пропалог рода

Језик је на искап испио нову мисао
На ивици језикословља пре побуне
Да не тумара прозрачним ореолом ума
Да ли је неко шупаљ сам весла сисао 
Преваре незна рећи песма док се куне
Зулумћари су се окумили нуждом зулума

Налети ветра силно парају скоро свитање
У зарез заточена реч вере пројаву чека
По шириту шешира мрзло прилегло иње
Шапат нови наум јавља дозивом кроз грање
Још једна зубља с олука пала кратковека
Кичму жуља сламљача тврда од згрудване триње

Буновна глава врви сумње из чудног кошмара
Жуђени разломци исти разброј сточили нису
Тајна је зашто су песнику спалили светиње
Нечитак угљенисани запис оста иза пожара
Само небу је поверио право на одштетну полису
Менажерија је распуштена уоколо лута звериње

На прозорима убоге собе мрзну снежни галопи
Разиграни витражи по обрубима зебње и истина
Свијају врисак у жучи а нагон исте разгоне чува 
Прати жељо по свежем трагу траг у истој стопи
Лаковерност боли и расуло ко подла мучнина
Ако сконча светлост жишка и мир се раздува

Испод појаса ниски ударци и дуб раселина
Велики разлази браће нису никада закопани 
Време је избрисало сећања из баштине народа
На болном месту чами скривена нагазна мина
Пабирци незрелих дуња у недрима су збрани 
Докле ће сиротиња крпити закрпе пропалог рода

На данашњи дан © 28.11.2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2012-2020/ zelenakap.blogspot.com

субота, 28. новембар 2020.

ЗАШТО УМЕТНИЦИ ЖИВЕ И УМИРУ?

Знам да је можда због дужине цртице, у ово кусо време, када је на сцени крака форма и уметничка краткоће, па и безражложна брзина, у ово инстант време, многи неће прочитати, ти је прочитај целу и до краја. Бићу и твојом запитаношћу свестан да још има разумних. Ништа више!
Себи сам поставио тешко питање. Можда одговор лежи у исконском? Можда самообмана има узрочности у битисању? Одговор на тешко питање кочи и људска немоћ и вечна ограниченост да спозна узроке и да досегне сваку тајну. Људско биће је саткано од тајни. Свет који нас окружује је био и остао вазда загонетан. Вреди ли онда труд и потрага за ваљаним одговором, кад нам се чини да исти бива полуодговор са копреном? Полуодговор је исто што и полупречник. Целину круга једино исписује пречник. Ову линију која сече средиште ја тражим. Њу бих да измерим и исчитам, за себе и за тебе, кога верујем исто питање опседа. Зашто уметници живе и умиру?
Итинољубиви људи не воле лијаве одговоре. Лијаво воће, ствари, љигави људи, несавршени облици титрају у сећањима чак из детињства као уочене ружноће. Учен да љубим истину, да волим лепо, да тежим савршеном, часном и поштеном, да будем трагалац за одговорима, и сада осећам да набројене лијавости жуљају бистри раум. Како онда, тако и данас, то ме гура у потрагу за лепотом, носи у маштање, уводи у борбу за истину. Лепота речи, поезија, књиге, звук меденице, топлина огњишта, очеве гусле с јуначким песмама, милина цветних ливада и пој птица, и многа тога лепог, а овде не споменутог, оплемењавало је моју душу, душу песника дату ми по провиђењу. Чини ми се да сам тако ушао у поезију, у ствараштво, у бит истине, да никада из ње не изађем. Намножиле се песме и мој извор још гргољи већ више од пола века. Ускоро ће се завршити ова година посебног јубилеја није ни било. Не помишљам да сам зборим о свом животном делу, ако га други нису обележили и запазили као предуго и веће од педетогодишњег књижевног и уметничког стваралаштва. Но неоспорно је, да је од потока настала нова река у мом сливу. Ко ће је и како именовати није моје? Може ли ова река тећи без увира када ме буду испратили из садашњег бивака у онај други, они коју остану после мене да чекају свој испраћај?
Заиста зашто уметници живе и потом умиру? Какав то траг живот оставља? Путеви живота и смрти јесу различити, али и најмање у двоје сличе један другом. Човек се роди и умре. Полаз и крај. А ово између може ли се код сваког човека звати животом или дангубом? Одкуда књиге песама, кратких прича, ређе дугих романа, тужбалица, драма и томе слично? Која то рука исписује бол, грч, скученост, пену таласа звану дани, окруњене године, по који метеор једва зван срећом, који се иза бљеска угаси? Толико црних села, небројаних споменика, јаруга и јама, плавих гробница, толико плача и туге, зар земља јоште носити може? Живот се убрзава, људи хрле, модерне новине технике узимају свој данак, а ми све огољенији и празнији трајемо неко време у становима бетонским кавезима, дехуманизовани ко балсамоване мумије. Ретки ће вам назвати добро јутро, пожелети добар дан, пружити руку на поздрав, упутити осмех, казати благородну реч, послати писмо, даровати песму, помоћи да издате књигу, дати прилику да објавите оно што сте створили, ил просто скинути шешир уз благи наклон. Завист других нераздвојни је пратилац вашег успеха. Ову лекцију живот понавља на сваком кораку. Рођени хуманиста, истинољуб, идеалиста, сањар, човелољуб, песник... , напросто ово не разуме и не прихвата. Докле ће зло да надгорљава добро? Докле ће штакори и мољци да гризу вредноте? Реткост се изгубила у виору векова мржње, зависти, грамзивости, злобе, суревњивости, пакости, трачарења, надобудности, гледања преко плота и у туђу чорбу, у ружним речима, насиљу, подметању, крађи, ратовима, отимачини, превари, плагијату... О, заиста овај ружни низ је предуг и не може се исписати до краја. Малобројна зрна добра, хуманости, љубави, саучешћа, човекољубља, истине, моралности, племенитости, благородних речи, чисте поезије, истински јесу зрна горушичина. Ако су некада и били бисери сада су лудост, како то млади веле нису кул, нису многоцени, будући да је зло надвладало добро, да је морал пао на дупке, и да је неморал важећи кредо. Црне хронике су преузеле примат над подвизима. Мач критизерства, телевизије, филмске продукције, поплава књига сумљивог садржаја, свакодневна естрадна продукција идола и култова, до зла бога прљаве политике и политиканства, манипулисање масама уз мас медије касапи сваки разум. Обогаљене лепоте, упрљане савести, људи без душе и срца, профанисане награде, којештарије... сада су манир који доминира. У овој бари човечанства сме ли да се разум пита зашто људи уметници живе да би напокон умрли? Хоће ли се и моја запитаност овде прекинути? Не!
Данас је сахрањен један овдашњи песник наш суграђанин. На овом пролазном свету да смрт смени један живот није необичност. Али коб песника и многих уметника често је сурова и у самртном часу. Сахрани пријатеља по перу, дугогодишњег знанца, присустовао сам уз само пар људи. Из Удружења писаца нашег града, на жалост, нико није дошао да се опрости од песника. Можда их треба питати хоће ли се наћи неко да и њих сутра испрати на њихов пут неповратни? Зашто неким писцима држе некрологе, и објављују сабрана дела, а неке препусте гробарима и неумитном забораву? Подела на „признате“ и „непризнате“ је болна и неопростива увреда, не толико за покојника, колико за оно што је остало у наслеђе, уколико наслеђа и буде. Ова злоба се прелила из живота и у смрт. Писцу неправедно гурнутом још за живота на маргину, и ако није са маргине, чини се да залуд потроши живот не би ли одбранио своје место и име. Стваралаштво се брани само, и браниће се, док је века и света, ако не остане у фијоци, и ако не заврши у контејнеру уколико и од наследника буде одбачено. Почетно питање зашто људи живе и умиру проширено има смисла још једном се гласно запитати зашто уметници живе и умиру? Како своје стваралаштво одживе а живот не преживе? Шта ако их оно не надживи? Безгласни са не отављеним трагом зађу ли у измаглицу смрти неће се никада вратити. Како онда искобити ову коб? Живите да не умрете заувек, и не мислите на некрологе, на створена дела, књиге и награде, на друге неважне свакојаке пролазности, на то ко и колико ће вас од сабраће испратити, него колико ће вас нових читалаца читати, уметника следити, у чијем ће те читању и слеђењу живети, заједно са делом које сте им предали? Зашто уметници живе и умиру? Одговор још није довршен и не мислим да се може довршити. Но кад једна смрт и сахрана као ова последња мога пријатеља песника узбуркају песничку душу, не чудите се запитаности. Запитаност овде не престаје да би опет васкрсла кад поново било ког уметника будемо испраћали у неки други спокој. Можда ће моја запитаност бар за трен пробудити твоју запитаност док будеш читао ову цртицу.
Да би запитаност била целовита морам ти рећи у истом дану када је минула једна сахрана увече у градској библиотеци нашег града збило се књижевно вече и представљање романа насловљеног „Ако икада умрем“ у отменом амбијенту, са бројном публиком, знаног овдашњег књижевника. И опет моја запитаност, јесам ли присуствао у једном дану догађајима са краја исте амплитуде, која се привиђа као стварност или магновење? Књижевник је написао како рекоше „роман ругалицу“ једну фикцију из визуре бунџије, што је и сам по ко зна који пут посведочио својом саркастичном беседом и ове вечери. Интригантно је и збуњујуће истодобно да неко ко је се издавао дисидентом, неко ко је се „камењем бацао“ на своје време, власт и државу, на писце, на много шта, лутајући по белом свету, носећи самопрокламовану етикету „изгнаника и жртве“ вратио се у своје гнездо, да под старе дане поново просипа свој јед, а да је некада имао привилегију у истом том друштву и држави, уредника занамените издавачке куће, и све оно што тај положај носи. Не спорећи ништа од овог интригантног и збуљујећег па ни право на повратак у завичај, ни право на роман ругалицу, и властита убеђења и томе слично, опет стоји запитаност, колико је неко вредан, признат или непризнат, и како наводно „мали“ писац да стане уз „великог“? Први има само закупљено гробно место и споменик који је сам себи подигао за живота, и недај Боже ако не буде плаћан закуп сутра може бити прекопано, а други уз помоћ признате институције и друштва склапа уговор да има своју спомен собу у родном селу, да има легат у коме ће се устројити велика лична библотека. У кући писаца у родном гнезду ваљда ће сутра да битише дух покојника и његове величине. Када све ово спознаш што није изнедрио само пуки случај у једном истом дану, оба догађаја којима ја бејах сведок и учесник, и то што записах, верујем читаоче да ћеш из ове цртице можда разумети зашто различито уметници живе и умиру? Зашто наводно велики и мали и у смрти нису једнаки? Знам да је можда због дужине цртице, у ово кусо време, када је на сцени крака форма и уметничка краткоће, па и безражложна брзина, у ово инстант време, многи неће прочитати, ти је прочитај целу и до краја. Бићу и твојом запитаношћу свестан да још има разумних. Ништа више! 

На овај дан © 27.11. 2014. Славимир Ј. Зеленкапић
књига цртица: ДЕВЕТА ЧЕКАОНИЦА
ВРЕМЕПЛОВ /2014-20020/ zelenakap.blogspot.com

РАНИЈИ КОМЕНАР:
Хвала на осврту? Ту смо где смо. Но није се предати. Суд времена као решета је једино праведан. Плева ће пропасти а једро и здраво семе опстати. Зашто уметници живе, ако не живе за стваралаштво? Смрћу се дело и заврша и можда отпочиње. Запитаност остаје...?

ДАНАШЊИ ДОДАТАК:
П.С.
Коментарисано пророчки, или не? Ту смо где смо. Запитаност остаје? Ништа се није променило након толико година протока времена. Још је и горе... Јаз је још уочљивији. Ова пошаст короне га је продубила. Неко је велики да наводно заслужи помпу и рецимо дане жалости, а други је мали да само уђе у статистики број умрлих. Не спорим да има великих по имену и делу. И таквима треба одати достојну почаст. Можда ће мо се спорити око достојности и претеривања. Но ни за тиме нема потребе. Све је јасно... Али, дали у смрти има разлике...? Јели губитак, смрт и бол, могу да се мере? Умиру ли и цареви и просјаци? Велики и мали... Зато су само мали смртници статистички број? Кратко се спомену умрли, рецимо уметници, глумци, песници, и остали обични, и већ сутрадан бивају заборављени. Они уђу у маглу сивила и заборава. Јучерање смрти прекрију данашње... Број умрлих се чита као дневни извештај. А свака смрт има име и презиме... Дилема остаје, зашто ствараоци живе и умиру? Сви умиру, али сви не остављају исти траг, рећићете мудро... Свакако то је истина, али дали живот сваког створа оставља траг? Величање у смрти, ваздизање имена и дела, да би били још већи, и ни речи о безименима нису правичност... Где је граница скромности и достојанства? Где је туга и жаљење? Где је људска људскост? Суд времена нека суди... Наводно “велики” споменути у овој истинитој цртици и коментарима, овдашњи пишче и “мали” умрли опростите. Били сте само повод поновној запитаности разума, без накнадног слагања или неслагања, оних који ће о овоме промишљати... Суд времена је једино праведан...


четвртак, 26. новембар 2020.

ПРАЗНИК ПРВИНА

Вољеној, у спомен

Апстинирам ноћ очаја а она ми узврат враћа
На сведеном судилишту мрачи поље вида
Негде тамо предалеко обзорја чека средокраћа
Разбор ума да поникне несемено у остатку рида

Мука муку зарубицом јаве ћутећ преслишава
Стих се мучи под ребрима узаврелог шума
Мила моја неумрла у студени овој како обитава
Ушће чежње разлива се на две стране у расцеп разума 

Ко да спозна пену наборану сливом иза успомена
Доказ исте сете бојен новом римом праузрока
Пред шатором јаве мисаона копља поломљена 
На крстаче личе… Уби смртни ујед дужицу ока

Како преживети навеснице моје туге у заплету ноћи
Дан раздањен покајањем на расуду постојања
Уздах у облаку скривен душа чита неће проћи
С берићетом твога снопља од смрти се сад не клања 

У расцепу преживелом гноји нова мука разделница
Идоходи расчворени прсли које куда зашли с пута
Зов из раја недозвани маглу броди за објаву твога лица
У недрима песме опроштајне стих удави омча затегнута

Аксиоме не сведене у покриће још скривају смрти тајне
Ватрен пролаз разлученог неба сузби водену стихију
Вајат древни истрајава с карлицама празним сате вајне
Без разлева… Гривну јахача тражим и земљу ничију

Опрост за замршене речи молим и сваку ову строфу
Надзорник ноћи није стигао да их подјарми и утегне
По законима вишњим мимоиђоше саму катастрофу
Испод черге умовања скитница измигољи да не легне

Тешко је с муком носити сенке постеље и гробове 
Прирасле дивље младаре узансе не ломите ми сујетом
На празник првина прве жетве приносим обртне снопове 1
Захвални дар жртве трајања и проласка уснулим светом

На данашњи дан © 26.11.2013. Славими® Ј. Зеленкапић
књига: “ТРАГОВИ У ТРАГУ” ВРЕМЕПЛОВ /2013-2020/
zelenakap.blogspot.com
_____________
1 Празник првина / СВЕТО ПИСМО  2. Књига Мојсијева 34,21-23.



среда, 25. новембар 2020.

ГЛАДИЈАТОРИ У АРЕНИ

Забрана стоји на вратима улазности написана
Разумно је у бојазни бити незван а у давној нади
Нико да не седи докон... Под њим се сече грана
Раздружен и сам... Ко овде дилему у уму сади

Радио растура причу о корони од раног јутра
Слово о овој пошасти раплинуло је праву истину
Шта спрема недаћа... Какво ће време доћи сутра 
Несигурно то је знано... Кад црне вести плину

Поплавом... Тешко се може избећи стална несрећа
Видокруг је сужен... Поглед се мути... Димне завесе
Свуда се шире... Како да се нужно поверење повећа
На вратима улазности... Лелујају на промаји ресе

Спуштеног застора да од погледа у неред собе штите
За корону то није препрека... На глуво се свуда шуња
Поцепане панталоне су у моди... Не дају се сироте рите 
Давно сећање из детињства што читавог живота луња

Радио са злокобним вестима не мучи... Убија малу веру
И разум збуњен... Слово о овој пошасти докле издржати
Учени случајно памтимо... Труле се јабуке у корпу не беру
Чини ми се да свима није јасна ова ујдурма осим замлати

Који не узима збиљу за збиљу... Забрана упорно стоји
Не улази незван у неуредну собу упркос давној успомени
Нико више не може смртне таласе и пикове да мирно броји
Невољно смо гурнути ко гладијатори у погубној арени

Сада нада не постоји... Раздружена промаја се поново збира
Арена усијана од буке... Неред се умножава... Соба тесна
Се отима удујми... На врату толико је ругобе израсло од чира
Шарке шкрипе на вратима и казјују да је ова корана телесна 

Радио да се не угаси како би надјачао шкрипу и промају
Одлучујем свесно... Препреке од реса су прозирне и слабе
Ти ниси властан да спречиш гунгулу... Смрт долази на крају
Узалудни су мали напори твоји... Написане забране грабе

Од како је корона међу нама циклус песама о њој се множи
Збирање у корпу трулих јабука не чини... Затварај улазна врата
Истина је јасна... Нико не верује док не осети на својој кожи
Написана забрана стоји у погледу бледом и опомена позног сата 

© 25.11.2020 Славими® Ј. Зеленкапић
књига: ЛЕЛУЈАЊЕ ТРСКЕ zelenakap.blospot.com

понедељак, 23. новембар 2020.

НА СРЕДОКРАЋИ

Вољеној у спомен, с љубављу

У поноћ глуву загубиле се собе у мом мраку
Не знам где су врата... У збуњености куда изаћи
Понавља ми се прича из читанке о опасном раку
Што ми оте Вољену... Тражим је... На средокраћи...

Привиђа ми се сваке ноћи... Хумка истрајава на јави
И сан је тужан што ме мрцвари и у јад баца
Иза све те збрке изнедри душа песму о мојој Полтави
Мила крхка и лепа Бозман пољем кроз маглу гаца

Дошла је опет да јастук белином чистом пресвуче
Да седу косу помилује и пољуби ко што се љуби дете
Између сна и јаве у исто време чекао сам је и јуче
Раноранилице зоро и нови дане не журите да дођете

Пре но анђели је позову да на њена рајска поља
Пође у миру да опет бере бисере росе и горобиље
Предсобље олтарску тајну не јави... Ишчекује богомоља
Одјек звона љубави из дна моје душе за славу и окриље

У поноћ глуву загубиле се собе у мом мраку
Не знам где су врата... У збуњености куда изаћи
Понавља ми се прича из читанке о опаком раку
Што ми оте Вољену... Тражим је... На средокраћи...

На данашњи дан © 23.11.2011. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2011-2020/ zelenakap.blogspot.com

недеља, 22. новембар 2020.

ПОГУБАН ДАН

Родио се нови чипави дан... Дали је обичан
Видим... Још увек је намргођен и облачан
Знам разведрити се неће... С јесени болестан
Корона најављује да ће и он бити погубан

Ша да ради одвугла радознала душа
Да се преда дану... Или да покуша
Бекство од себе... У гору црних луша
Тамо је неће наћи... Густа је тмуша

У густиш ретко залази плашљиви створ
Хучи дубоки ватар... Тај вечити смор
Зар ће погнути главу и онај столетни бор
Грмљавина се слуша када умукне птичији хор

Да се скрије од страха смрти до болне језе
Пале су на колиби трошној дрвене резе
У доба короне све је тако чупаво и без везе
Очњаци зверски из таме на све се дрско кезе

Како веровати новорођеном дану када прети
Можда се јучерашњем поново погубно свети
И јутрос дрско збори да га се сутрашњи сети
За одвуглу душу сви су од реда дани уклети

Ни ветру се не верује када потмуло дува
Нешто се страшно пред олују вируса кува
Манипулација нека... Раздор се овуда мува
Гром у даљ цепа ко да топ бездушно грува

Шта да се ради... Мали ум се збуњен пита
Када се изокола нешто провлачи испод жита
У гору не иди... Нека дан прође без мита
Неће се причати прича ако се пропаст чита

Зашто надиру црне мисли по умној кори
Дошло је време... Дошао је дан да обори
Годину короне... Не зна се ко вирус створи
Читав свет пати... Дошли су црни умори

Умире уцвељено човечанство ћутке на све стране
Броје се или не броје мртви... Да се оно не гане
Самилости данас нема... Ко ће видати велике ране
Утркују се вакцине... Погубни дан ће опет да сване

© 22.11.2020. Славими® Ј. Зеленкапић
књига: ЛЕЛУЈАЊЕ ТРСКЕ zelenakap.blogspot.com

субота, 21. новембар 2020.

НИЈЕ СЕ ПРЕДАЛА НАДА

Тмурни ледени новембарски дан 
Опет порађа ниску маглу
По успомени на разбројс разврстан
Не отима навалу невољну и јаглу 

Над земљом се разломила 
Прва мисао од зебње трне
Све боје јесење огрнуле ореол сивила
У себе увуку душу да не поцрне

Јутарња глад сирото обедује 
Расуте из сна мрве речи 
Јато врана трњине модре кљује
Поспани хиподром тишином млечи

Ледином трче урезане стопе копитама 
Читаву ноћ кисле су измаглице 
Улепило се лишће под ногама
На споменику остао бели траг птице

Најезда ума што штреца хоће ли да се оконча тајно 
Још неколико корака чини до пресудне мисли 
Болно искуство је мука заувек сећање кајно
Тужан изазов за ово време и сви смо у круг свисли

Крвави потпис графотом не брише време
Борове шишарке сакупљене у ранац 
За потпалу ватре тугују свој ропац дилеме
На брду Краљевици сакупљене… Проседи странац

Излазак из густе борове шуме тражи 
На црти кратког хоризонта панораме града
Погледу се краде доглед и око влажи
Рамена жуљају упртачи… Није се предала нада…

Шаховска игра траје док лутају мисли тешке
На ветрометини није ласно седети одвећ дуго 
Проседи странац наставља с муком корачаје пешке
Предаји нема места... Ум је од магле и сивила одвуго

На небу дуга се јавља... Једини знак мале победе
Није се предала нада... Лутање по Краљевици излаз има
Сутра ће да се нижу сећања мучна и нове беседе
Како је умилно живети на старачким пркосима...

На данашњи дан © 21.11.2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2012-2020/ zelenakap.blogspot.com

петак, 20. новембар 2020.

ПОСКУБЕНО ЖИТО

У уздрманом ставу поклеклог бића не постоји разборито
Разум се савија тамо и амо па нови удар са страхом чека
Отрови опили тело... На сан ти долази поскубено жито
Да сване зора избављења или да се продужи ова ноћ века

Још нису зашли у појутареје твоји узбрдо путељци нагли
Превара потмуло иде изокола... Савест одавно неда мира
Ниси се надао да ће те снаћи... Куда са птрљагом у магли
Околности су узеле маха... Ко ти пораз и пад скори диктира

Не можеш објаснити себи... Неки су помршени рачуни
Под своје узели ум... Никада није било овакве издаје
Слаба је твоја савест да се у глуво доба ноћи бар побуни
Или је прошлост прокоцкала време да се истински покаје

У уздрманом ставу бити јунак... Кичма се повија ниско
Зора избављења касни... Досадна магла се све гушћа вуче
Са смрћу од короне како се суочити... Сусретање блиско
Да облизује красту иза угла још чека једно кудраво куче

Да је прокоцкано прошло време покајања не улази ти у главу
Посрће опхравно отровано тело... Вирус су посејали злобно
Ноћ магле нуди тумарање... Јоште имаш теорију тврдоглаву
Нико ти место и ред смрти узети неће... Упорно чека гробно

© 20.11.2020. Славими® Ј. Зеленкапић
књига: ЛЕЛУЈАЊЕ ТРСКЕ zelenakap.blogspot.com

среда, 18. новембар 2020.

НОВА АМАНОВА ВЕШАЛА /1/

Данас смо се истино срели зна то песник пре разлучења
Године излистане успоменама... Читава књига за дар сете
Колико оснутака замршених речима везујемо у чвор
Црни се глог украј пута у време мог кулучења
Небо је скинуло копоран и покидало еполете
У свим поразима песме победе имају негативни скор

Несвикле мисли олујно брује... Нема места за долазећи страх
Језа подвлачи црту сумњичаву на празном рачуну
Колосек улево побегли хоризонт части... Зависти њене су ниске врлине
Из утабане пути решето покајања просипа прах
Моја песма зова за уплашену препелицу у црну бразду сеје побуну
Твоје умовање је умоболно у размаку две плитке разине

Велики празник поезије је у забораву... На сабор стигле само кости
Теби беседу некролога нико зборити неће ни лити вино у крст преко рака
Караван смрти без оступнице гудурама живота има заувек проћи
Клопара безживотно последњи дан занешен вољом пролазности
У теглећим каруцама пољем жудње пут гробља до твог знаног бивака
За багателу ниску још пре зоре продан је покудној ноћи

У глуво доба за васпоставу тајне по осветничком плану
Стратега новог поретка изван Рима и господара наивног народа
Под велом паучине ума у спрези мемљивих тамница
Песниче врли слабе су твоје сузе да бездушнике празног срца муком гану
Нова вешала Аман подиже у грчу мржње пре сунчаног захода
Јестира Мардохеју орфеју песмом јави народа Божјег верна царица

Какав злочин поезији чинш и сумрак иза далеких гора
Наду ми буди незнано провиђење... Бог обрт други спрема
Божју је суд правде: -Зло се зликовцу враћа на главу
Вешала ће њихати тебе као Аманово тело... Мене чека Божја зора
Бог неда песника и правду под истребљење... Крвавом оку у трепавици нека смрт дрема
Сутра ће цар узвисити “Мардохеја” ... Осећај вере јавља ми будућу славу…

На данашњи дан © 18.11.2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2012-2020/ zelenakap.blogspot.com

 1 Свето Писмо - Књига о Јестири /пренесено значење/

уторак, 17. новембар 2020.

НОЋНА СЛАНА

По непознатом далеком царству орангутана
Једино мајмунска реч вришти неспутана
Траје у ноћи слане свађа увезених банана
Без укуса и мере не милостиво и преко плана
Из западне џунгле стигла мафија страна
У лепу источну земљу сиротих голишијана
Дуго ће се памтити незапамћена пустош иза оркана
Апокалипса изливеног суда горчине судњег дана
На немоћне бродоломнике и изгубљеног капетана

Уместо каучука смоле и катрана
По истеклом року употребе отписана храна
Стигла је без деклерација и забрана
Никаква јој се не налази мана
Гладна је уста ко дојку љубе иза сана
Пред очима као да плеше богиња Дијана
Омамом самом уз морску неман библијског Левијатана
На прагу ново отвореног пољског дућана

Ко сеоски кмет орангутан стари из Ханана
Мед и млеко би да дели… А оно небеска мана
Пустињу не роси данима… Из митског крила Титана
Обилато благослов мирно не сипа с грана
Слатку кишу одозго ко што би Бог из свог стана

Јели то на исток поново дошао нови аватар Рамајана
Махабхарата епски пре челичног Џингис-Кана
Или моја не написана песма… Остала је празна страна
Књига царства орангутана и посвета не потписана

Плен су развукли грабљивци дрски испод турбана
Косматих сакривени… A народ с обиљем смртних рана
Подеротина од ноктију љутих… Ко мирис шафрана
Циком зоре опасно смрт мирише у трулежи банана

Тајфун је усмртио невине људе… По злоби Сатана
Сам себе је превазишао… Свет хвата тарапана
Који је удар следећи… Све нас је потопила ноћна слана
Дрхтаће човечанство слепо због незаконитог члана
Повеље мира сад су повеље силе… Ђаволу је душа продана…

На данашњи дан © 17.11.2013. Славими® Ј. Зеленкапић
књига: “ТРАГОВИ У ТРАГУ” ВРЕМЕПЛОВ /2013-2020/
zelenakap.blogspot.com

субота, 14. новембар 2020.

У ИМЕ ПОМИРЕЊА

Још један расток узалудни у множини расточења
Дели песниково срце и ломи душу разуђену
А песме траже суђени час и време зрења
Запеле речи чекају последње сузе да крену

Изливе нежности јастук до поноћи да сакупи
Да ноћ не чује нејасни шапат и не позна чисте сузе
Више неће оловка опоруку писати… Лист прекалупи
Измучена шака што скрива исповести кад ноћ дану ореол узе 

Докле ће тама крчмити раскриљене кусуре наде
Далеко је до појутарја у измаглици нестварних снова
На путу живота неверних је све више злокобни јаде
Десетковане ти мисли песниче ко војска умрлих витезова

Песме посуте прахом чаме дозивом далеког доба
Не разгрћи ноћас пепелишта… Истина горети неће 
Разишли смо се у два трага… Поете сеобари пре сеоба
Ја палим лучу давну а ти чаврљањем тулиш свеће

Гргољем празним… Узалуд мрак овог века те роби
Расток има два пута и увек води на две стране
Охоли слободни песмопојци узеше песму за хоби
Убијају истину речи… Кида се душа… Дим тако остане

Кад завист засеје срце и ум… Савест се лако угуши 
Испод груда у време суше семена тешко клијају
Паклени котао одавно ври… Јара се пркосно пуши
Расток за растоком и ова наша расточења не престају…

Слободњаци и везиоци риме исту плетеницу неће везти
Ни покрстицу по покрову за час смрти или за доламу
Крунидбену… Свако ће своје вино пити у дану причести
Уснама љубити рођени портрет заточен песмом у свом раму

На самртној постељи песник и пријатељ му у растоку
Пружају руку руци… У име помирења… Нек свако своје снева
На јастук канула суза и она тек завирена у пријатељском оку
Братиме се скупа и заветују у ново јутро… По своме свако пева

На данашни дан © 14.11.2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2012-2020/ zelenakap.blogspot.com

среда, 11. новембар 2020.

ЛЕТ У БЕСТРАГУ ПТИЦА

Данима на окапници страве
Долазим из успомена од јуче
Позван данас живот преживљавам 
У истодобној јави 
Дубине прете вртоглаве
Одморићу се у песми вечно 
Кад паукове мреже пробалуче
Сваки угао муке
Издају идеала не одобравам
Пресахла река боли и корито речно
Одлазим с надама у скоро сутра што плави
Да тамо негде градим славолуке 

Чудне идеје преливају обилато
Ко плаха киша мој суд ума 
Сврдлање чујем
Вид слободе испрскало је блато
Једино стихом протествујем 
Поезија нагриза странице светих успомена
Ко жижак у паркету 
При крају пута између два датума 
Рођења и краја 
Не жалим животну стазу разапету 
Уклети мољац неће да побегнем из времена
Бол умара душу насртај до насртаја

Црне прогнозе 
И како стати пред овом плимом бескраја 
Запечаћени живот црвеним воском 
Разломила је апокалипса 
Мртвачка кола у неповрат све нас возе
Трулежна бара воња под троском 
Толико година градих мост 
И не изградих између два уздисаја
Увели лист никад неће да олиста
Тешко је на овој земљи бити дошљак и гост 
У исто време песник и хуманиста 
Не дозрех за калуп од гипса
Ко белег да ме одлије време 
За моју празну песничку собу 
Не суђен ми је музеј воштаних фигура

Он је ругалица
Испљувак воска туђе дилеме
Лаковерна обмана и политура
Није ми сасвим свеједно 
Са каквом биографијом идем гробу
Скромно исписах траг постојања
Лет у бестрагу птица 
Насеље смрти неугледно 
Како мимоићи у време посртања 

На данашњи дан © 08.11.2013. Славими® Ј. Зеленкапић
књига “ТРАГОВИ У ТРАГУ” ВРЕМЕПЛОВ /2013-2020/
zelenakap.blogspot.com

субота, 7. новембар 2020.

ЗАГОН ИСТИНЕ

Вољеној, с љубављу

Лепота нечујем цвета разбором тишине
Остатак дана није прозрачан и бео
Душа не уме да ти каже дно дубине
Волим те Мила руковети моја... Зрео

Гребен живота наднео се над стрмим кланцем 
Како дубока језера туге прећи на уставама река 
Остати свој у свом атару... Не бити странцем
У родној кући где посрнули праг одавно чека

Мрак нагони нову зебњу у старе посивеле очи
Доход се надом разгорева на тмулом огњишту
Стара мисао што лута уоколо тек опет крочи
Земљаним подом... Брзи у касу долети ишту

Месечину скоро угашену уз прошће на рубу сокака
Како разумети полазну тачку пораза и загон истине 
Чујем... Заглавила се успомена раселином пре мрака
Видим... Уоколо је чкаљ наједрао у црнилу купине

Грех је одузети ми бар слободу битисања
Док ратује устока са преваром милости
Мој дух се само Божјем духу вечно клања 
У овој пустоши прибирају се преци и кости 

Преврат у души се не догађа јасном поругом
Док ме  дубоке мисли уједају... Зебња разрока
Мојом авлијом детињства лута... Избраздане тугом 
Скочањиле се сироте сузе свисле у провалијама ока

Прегршт сећања здробљених у шаци носим 
Све своје поседе прекривене мемлом ноћи
Да посветим давној успомени отиском босим
Завет је заклетвом потврђен... Мила ће доћи

На раскршћу гумна... Страх множи утваре
Низ реку покајањем протиче зов пољуба
Пси дуго развлаче иза плотова ноћне преваре
Зелени и бели лишајеви прекрилили ко губа

Ова ноћ се није вратила рођеном прагу празна и нема
Нова песма је Теби написана... Твоја хумка наду чека
Бремен је мој руксаг посвета и рима... Мирисних поема
Моје сабориште химни љубави нека цвета у обзорја мека

© 07.11.2011.  Савими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2011-2020/ zelenakap.blogspot.com

четвртак, 5. новембар 2020.

НАУМИ

Вољеној, с љубављу

Има ли Тебе у мени... У подсвести чујем
Разгранату мисао... Дроби до мрвице мале
Када постхумно певам о Теби... Протествујем
Против сна без снова... Успомене излистале 

Како бројати на старом стаблу што се буди
У зору после немирног сна да са Тобом броди
Ти си ми бранич... Када ми се неправедно суди
Песме путују са Тобом ка васкрслој слободи

Све је речено стихом... Да љубав у сећањима живи
Докле мој живот преде последњу жицу на вретену
Песник за Тебе није љубав давну преточио у наиви
И после смрти нижу се књиге посвете... Ту стену

Ветрови недаће нису смрвили и разасули у прах
Одјек се враћа из црног гроба... Сву ноћ се бдије
Магле прозори да би се по њима цртао лик... Дах
Са дахом Твојим дише... Заљубљене ноћобдије

Венчавају се за вечност заветом изговореним јасно
Као код првог виђења када су се два срца срела 
Свемир је примио радост у груди... И опет гласно 
Пева и кличе за нас двоје... Два бића су се заклела

На вечну заједницу... Гроб Твој није нас раставио
Ни после толико година моје самоће и сиротовања 
Никада се није прекидало уже... Коноп се наставијо
Претега није било на ниједној страни... Теби се клања

И диви као мом Божанству љубави... Нема разлучења
Истину нико порећи не може... Моја постхумља не дају 
Величам Тебе Мила... Жалити нећу сва ова ноћна бдења
Нека се нове посвете множе... Упркос короне насртају

Са Тобом пошаст се побеђује уздањем у вечну нит
Која два живота и два бића веже... Љубав нераскидива 
Траје... То се не предаје овом вирусу... Друга је бит
Којој се придаје позитиван уметнички став... Одива

Ће се вратити нашем дому у скором васкрсењу... Скупа
Да градимо још недовршено... Не чекају нови постуми
Доста их је било... Да нас не прогута црна свемирска рупа
Негативног збира неће бити... Да живе и трају наши науми

© 04.11.2020. Славими® Ј. Зеленкапић
књига: ЛЕЛУЈАЊЕ ТРСКЕ zelenakap.blogspot.com

уторак, 3. новембар 2020.

УЗОР У КОРОНИ


Још нисте дотакли дно дна а предали сте се корони
Никада се излаз незна... Кад ће да вам задње одзвони
Звоно узбуне и суда на судбу... Којој нико не верује
Мудрост узалуд не каже... Док је вруће гвожђе се кује

Дно дна чини се далеко и немогуће када се разум бори
Године су важне и кућа живота нека до краја изгори 
То треба знати наивни старче што си загледан горе
У вечно небо и други живот младости... Када те оборе

С ногу упрос жилавости не предај се паници лако
Наживео си се други мисле... Ко би за тобом плако
Твом пресељењу у свет мртвих тамо у град црнине
Бродари се црним морем кад се једном брод порине

Дно дна не дотичи може се разбити пловило твоје
Тешки су животи који не познају друге мутне боје
Осим сивила и пада посусталих корака... Сада успори
Можда грешиш... Сам себе рушиш... Нико те не обори

Ако себе сада не издаш... Издајство лако наивне вара
Поуку пружа једино зрно да није празна твоја батара
Док се на дно плетено крије у инат сиротој празнини
Пао си... Ударац опомиње... Ниси збогом рекао... Чини 

Све пролази па и пошаст короне ће проћи до успомене
То је било лани... Твом врежју није време да сада вене
Дну дна измичи док прети... Немој бити тако наиван
У доба короне живети се мора... Не буди бар киван

Страху и паници коју сеју немој подлећи... Разум укључи 
Свом снагом и духом се бори када око тебе пошаст бучи
Позитивним ставом и вером... Избистриће се очи и боје
Ниједно зло не траје вечно... Живот старче узалуд кроје

Моћници који су се дрзнули да сада свет закључају
Уздигнута глава сведочи... Предао се ниси... Нека знају
За тебе звона нису одзвонила... Још се живети мора
Ти буди свестан пример... Узор код храбрих избора 

© 03.11.2020. Славими® Ј. Зеленкапић
књига: ЛЕЛУЈАЊЕ ТРСКЕ zelenakap.blogspot.com

недеља, 1. новембар 2020.

КОПИТЕ ПРОШЛОСТИ

Јутром беседим са собом
У стешњеном разговору 
Опхрван разлозима мучнине
Не општим сујетно са снобом
Примити неће покору
Ни задњу искру истине

Има ли икога да ме сусретне
На спруду ума
Жели ли ико да прозбори 
Бар две три разговетне
У мутном вртлогу наума
На мојој соби не светле прозори

У повечерју дуге осаме
Речи су одгон сумрака
Гласно се немир кобеља
Кад вране крештањем загаламе
И ход се растаје од корака
Оста не отпечаћена повеља

Под копитама прошлости 
У прохујалом процепу времена и снова 
Рубовима плазе сумње окоштале
Полом разноси моје кости
Побегле из запењених токова
Лепршавости су давно нестале 

Количник слободоумаља је изгубљен
У предсобљу наде од јесени трули 
Сечиво круто на ивици свраба
Колоне језде мрцварне сен по сен
У залеђу напаст кожу гули
Дошљака не позна мртва касаба

Мозгујем и не разумем потеру
Након отписаних речи казивања 
Не подношљивих проврта бургија
Избушише и саму самциту веру
Опоро јесте да се кадија судији клања
Од када се то “бегу” не покорава спахија

На данашњи дан © 28.10.2013. Славими® Ј. Зеленкапић
књига : “ТРАГОВИ У ТРАГУ” ВРЕМЕПЛОВ /2013-2020/
zelenakap.blogspot.com