ПОРУКА НИТКОВУ

Залудно време зароби траг

Насадом врати пука сећања

Умире гласно расточен мир

Црног паука преврат траје

Вилинско коло заиграо је враг

Мисао спава пре већања

Вољеној дадох свој путир

Да вером поји род у нараштаје

Песник испи вино живота рано

Скупе су речи за трошак идиота

Ко на слузавој стази скорели траг пужа

Пролази нису тајили несуђени век

Доплату свемир прима у време поспано

Вододерина раздор крије и чопор окота

Око се дало жудњом у немир ружа

Паклени план скрива опори кукурек

Тајни збор издајица збио се скоро

Ко ће прекорачити сенку саму

Док се удаљава хоризонт снова

Не враћајте ми данас у јуче

Замах голубијег крила разгрће душу

И мрак законачени у левој веђи

Свијам ти гнездо долазећа зоро

Нека појутарје отпусти таму

Допиру из Семирамидиних вртова

Мириси древни… Кад се речи муче

Песника боли плитко за сушу

Ваше извориште без жеђи

- О предаји нема ни говора

Песник ултиматуме презире 

Раздрешите ми чвор од чворова

Залуд гушите у смртној пени сеире

Нећу доћи на вашу гозбу сурову

За мојом софром не седај ниткову…

На овај дан  © 30.12.2013. Славими® Ј. Зеленкапић

књига: “МИЛОКАЗИ” - ВРЕМЕПЛОВ /2018/

zelenakap.blogspot.com

ИЗА КАПИЈА УМА

У недоба несрећни касни олуј

Лудачки баца ми прашину у лице

И јеку болну рођеног гласа краћа

Чујем: -Сваку реч песниче одболуј

Ко ће да чита поеме расипнице

Опет се смрт на пут живота враћа

Још један самоникли несрећни цвет

Латице беле у сумрак први склапа

Са предвечерјем молитву мира моли

На истом гумну и срамном крсту разапет

Чешљари нагон мука кад натрапа

На загонетну тајну што је казују расколи

Просто нисмо живи… Опет нас затиче мук

Погнуте главе црвена булка у туђој ражи 

Тоне у недосањани сан… Поље се с мраком бори

Са старог граба изнад села јаву ноћне језе доноси ћук

И јасно пуца одјека звон… Знај продана куражи

За пркос ини скоро ће месец млад носити свећу зори

Свитлаци хитри пале пустим пољем мале фењере

Толико луча гори бледилом ратника бројних

А трага путу нема… Ни свратишта наде у коначишта

Небо задњу поруку шаље из горње хемисвере

Мени глас Бога јавља зрелост гноја… Из рана гнојних

Не буди у себи заспало дете… Пусти нека горе ватришта

Жалосно бива кад се дању ненадно смрачи

Песник ноћобдија у ноћи жели да скоро сване

Куда побећи од жабљег хора… У коју сену

Иза капије ума склонити главу… Кад олуја лудачи

Нећу бранити моје међе нека су преоране

Ноћ и дан ко просјак гроб молим истину расуђену

Време је да се Вољена врати са смртног пута

Олују неки лагани лахор надом да смени

Живот је дозван да се буди у васкрсење

Ледени оков јужи…Кораке вере ко ће да спута

Пренадао сам ти се Мила…Боле ме мемљиви сутурени

Разара одаја гроба…Хоћу да се оконча ово бдење…

На овај дан © 29.12.2012. Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2018/ zelenakap.blogspot.com

БЕЛУТАК

Потонуо сам још јуче

Данас нисам испливао

За сутра већ сам удављен

Тек тако да се пресвуче 

Не може ни кошуља… Јао

Из броја живих изостављен

Спроводе смрти не бројим

Са хумки сви белези света

Болан су запис пролазности

Зелени јед не могу да пребојим

У бисерну белину као поета 

Песме су оковале сиге… Опрости

Тестамент мојих књига је изгорео

Угарак у нади… Сновима варљивим

На гробу идеала жеље још чаме

И песме што их је бол у недра свео

Са разломљеним срцем живим

Ил мрем… Судите сами из ове јаме

На небо тмурно што зјапи 

Мрак… Очне дупље давно искапале

Само су бездан звезда падалица

Претесни судови за росне капи

Препукле цветне чашице мале… 

Куда ће ова песма моја сиротица

Небо јој није дом а земља смона

Не отвара јој недра од црвене глине

Сузе су моје исписале крвави траг

Загубљен у магли лута одјек звона

Даљинама уклет путоказ вере гине

Развенчали смо се ја и рођени праг

С довратницима цвоточним он трули

Ја удављеник мутним током плутам

Хоћу ли најзад наћи спокој неког вира

Удављеничку песму само су чули

Мехури пене… Овенчан њима лутам

Коме да предам гној из прслог чира

Знам Мила љиљани наши процветали

Пре олује исту љубав још миришу

Истина није спрана… Белутак припада 

Белутку…Теби једина на другој обали

Из чамца смрти остављеној за кишу

На болној стражи чекај мене сада…

На овај дан © 28.12.2013. Славими® Ј. Зеленкапић

књига: “МИЛОКАЗИ”  ВРЕМЕПЛОВ /2018/ 

zelenakap.blogspot.com

ГРЕСИ И ЈЕРЕСИ

Досадиле ми досаде ко олијандер преко ограде
На светој стази покисли свеци ко мрки оплази
Два пијанца трегери животног ранца тек се сваде
Који више жуља болом што куља... Где су путокази

Насамарене туге путују до превратничке дуге
Кочопери осионо бацају уклето задње звоно
На умној вертикали ужад удес жали и пљуге
Гнојне окрастале пре ове подвале у оно боно

У повечерје умире сунце за све бегунце преко патине
Увела бела ружа на тргу ексцентрика пужа скрива
Времешне године иза завесе скрите пале истине
Стоглаве бакље лижу и стенице гмижу ивицом сечива

На првом спрату гнезде се дангубе у истом јату
Перјани јастуци пљуште паперје по свеколикој муци
Загубљен у белом облаку не нађох штаку рамљућем сату
Изгубљеном у џепу међу дроњце до похлепу у буци

Заглушујуће освете ово наивно дете истину сведочи
За подарену мрљу искапале свеће и изваљену крљу
Разрогачене очи насладу неће дати мермерној плочи
С казана у сумрак дана патоку танку испијају брљу

Сеоске плитке лоле лажно се крсте и моле чупавих глава
Дворјанска додворења срасла су лицемерно у презрења
Мамурлук не развеја кошава љута ни сали углевље страва
Доконаши разглабају приче и на власт лају у празна бдења

Јефитине ујдурме множе и још се гложе у сванућа позна
Патетика ноћи провукла се скрамом и скривена тамом
Парадигму ко зна ко је морао истрајава глувоћа грозна
Јадовним путем мину строј и осињи рој осуђен јамом

Разједа ум и срце по комшијској ћуди о истом пресуди
Кукац у кратком блеску пара тмину и умор обара фреску
Са олтара вришти кад у разделницу превара зашли нељуди
Исписани су им греси и јереси подвале за хумореску

На овај дан © 25.12.2013 Славими® Ј. Зеленкапић
књига: “МИЛОКАЗИ” ВРЕМЕПЛОВ /2018/ zelenakap.blogspot.com

ВРЕМЕ ЈЕ ...

Врзмају се у недоба недостојници суштине саме
Два сугласника у гегу муком пролазе исте небити
Мудрости збране на већу никако да разреше заврзламе
На противни ветар отклон се није усудио ударити

Блентаво време капље тмином ко катран црни
Вест и не вест сумње раздвајају чежњу од сна
Прекопчај и укопчај овуда ил онуда куд год и камо обрни
Крај стрчи пре почетка и уклет стиже први до дна

Баштина је остала у расулу по своду забрађене маглине
Неки далеки век радознали хоће ли да је откопава
Апостроф са стећка пао у коров поспан од старине
Древни миљоказ још се од зуба времена брани да зацртава

Поруку историје прожету вером и уклесаном надом
У дубок понор чујем како клизи сећање низ литицу ума
Док легенда на сивом облаку разноси погледе крадом
На узнешеном ћувику које тајне сакрива грабова шума

Преступ је преступу уступао престо да се зацари нови
Фијук бича даљине с хуком у костима ломним буди језу
Са које стране дувају силне олује за вртлоге орни љути ветрови
Полом се у грчу надвио над душом ископчаном за генезу

Зла сишлог с неба на осамљену земљу преваром мога рода
С нашим бременом муке праотачке грехе носимо у часу лудом
Западна река грешна све нас у муљу ваља без газа и брода
Човечанство јеси ли свесно… Време ти је стати пред судом

На овај дан © 23.12.2013. Славими® Ј. Зеленкапић
књига: "МИЉОКАЗИ" ВРЕМЕПЛОВ /2018/
zelenakap.blogspot.com

СИЛАЗНИ КОД

Песма вере иде преко гроба у прелет вечности саме
Мами је даљно време… Знам заискриће ова искра часна
Стучена трска ношена вихорима пркосиће оковима таме
Познајем румен појутарја по духу песме… Зов јој гласна

Ако будете читали последњи запис не судног егзодуса
Не питајте куд броди овај свет у олуји без јарбола
Тарану што су ми скували оставите да моја глад куса
Као у оне сиротињске дане за софром слоге без раскола

Од праскозорја до сумрака још један магловит дан прође
Испуњен сетом дуж слепе улице живота и немог бола
Следим зов стиха на кецу смртног кола по ритму коловође
Граматику не разумем ни тајну свезу у мењању глагола

Латице питања са зебњом чекам да се изненада расцветају
Нек моја башта ума се забели од круница искиданих цветова
Не следите траг ни путеве што их ноге по мирисима табанају
У левак речи стешњена вавек ће цурети посмртна слова

Толике године прошивам живот закрпама онако узалуд
Мршава основа и потка истањена давно су изанђале
Песме ми заветне нису књига опомене ни страшни суд
Над сузама у количнику Божје и човекове вертикале

Слана је спржила поља… Рука још бере црне глогиње
Укочена ноћ не хрли леденом дану… Удаљава се снена
Још једна умна мисао у стиху окончава и опет започиње
Раздире распру доконости до моста безданих времена

На жалост скамењен поглед оста да гази белу покoрицу
А нигде краја хоризонту и узмицању часа љуте зоре
Окренут истоку Мила надам се твојој јави…Малу птицу
Промрзлу свијам у гола недра... С пахуљама да не таворе

Моје риме с крова ума… Пре пролећа да се не разболе
Лет птице и пахуље се отимају паду и новом смету
Сечива мраза смрт и белину режу на две уклете поле
Песник не распушта вечну стражу песме… Опет врста чету

За смотру векова прозване су дуге зиме и мека пролећа
Иза лета јесен живота дође трећег доба циклуси по реду
Зенит изневери у силазном коду понорница живота трећа
Троструки чворови како да се раздреше по овом леду

На овај дан © 22.12.2013. Славими® Ј. Зеленкапић
књига “ТРАГОВИ У ТРАГУ” ВРЕМЕПЛОВ /2018/

zelenakap.blogspot.com

ЗАРУЧНИЦА ТИШИНЕ

Мук троши остатак мрва на жрвњу живота

Са сиротињског стола збрисаних у шаку

Глад зна све језике света а није полиглота

Док смрт увек исте кординате исписује за раку

У ждрело пада камење од туге спечено

Милост се неда досећи само жалом у оку

Чекање празнине је мучно слово не речено

Саливено у карлице… у једној речи… у току…

Ко ће пропете уздахе у крило да прими

Песму враћених жеља извору надахнућа

Сам пртих завејану пртину изгубљеној рими

У вејавици маглине до слемена наших кућа

По Божјој промисли није цурео зов

На слободарском гумну као за дан вере

У мутно време крупне зверке и криволов

Свако свој лог тражи тајни пре потере

Толико дуго трајем по годинама чистоте

Муљ је остављен њима иза увратних река

Мостовље градим самоћом чуј животе

Грешна се уста грче за пад пре одјека

За заручницу тишине речи пробуђења

Тражим да прозборе росом у освит зоре

Нерешене муке наливена зрна за зрења

Усталасала поља запаљена блеском горе

Може ли колоплет овуда бестрагом проћи

Разломке у нарамке збирати за суму муке

Кад сводом прошлим утонуће и ове ноћи

Док пусто постојбину тражи а не славолуке

Млечне се стазе расуле путем кумове сламе

На ивици лудих жеља прапорци тајне звоне

Густа ми мора оплела груди без дозива из осаме

Презирем улизице празноглаве и полтроне

На тројном раскршћу после пљуска

Јармови нису издражали трку двоколица

По дуборезу испис длета бачена љуска

Ленка се није вратила љубљена мезимица

Порука уреза запис у несведене боре

Затурен пут је странпутица нади

Дуго су речи капале у освит наше зоре

Песма не докучи крај исплаканој балади

На овај дан © 19.12.2011. Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2018/ zelenakap.blogspot.com

НЕМА ВЕТРЕЊАЧА

Читавога живота учимо кораке

Да смерно допутујемо до смрти

Корачамо јој у сусрет а све нам је даља

Успут сусрећемо неке безкичмењаке

Наша ветрењача још витло врти

Бог зна кад ће стати

На остављеној кули живота

Са ниског торња сат ће откуцати

Последњи такт за тишину

Неке друге груди красиће медаља

Кораци наши кад долином сенки мину

И канура живота у клубе смрти се смота…

Живот и смрт преко плота

Два не помирена суседа

Не умеју да часно комшијају

Један другом у своју авлију неда

Бусију бране заточењем у атару

Хтели би вечно да трају

Но увек побркају лонце

И кад који испадне прекореда

Натоваре човеку на грбачу батару

А Он је носи ћутке

Живот му први ропац

А смрт онај други

Невидљив неко у позоришту

Повлачи конце… 

Играју лутке…

Приправљена је омча не осећајна 

Време у невремену затеже конопац

Блатњаве ноге вуку се по каљуги

Траје плачна прича ко тајна

Венац живота и смрти узалуд ишту

Човек лутак напокон заврши 

Ко одбачена крпа у трухлу на ђубришту

Ненаучене кораке ко маглу распрши

Олуја живота ил олуја смрти

Ушла у самртничку собу

Ветрењачa је нема… 

Труло се витло одавно не врти

Песму живота и песму смрти на гробу

Успоменом нека расцветава остављена хризантема…

На овај дан © 15.12.2012. Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПОЛВ /2018/ zelenakap.blogspot.com

БОГОЉУБЦИ

Нека се мука и дан венчају жаром

Лежим на поздеру испод трлице

Мисли ми се рву са истим кошмаром

Из сна су одбегле нежне птице

На решету пребирам самоћу

Да протресем плевну сету 

Дал' знам шта могу и хоћу

Ивер би даривао Божјем длету

Чија то мрзовоља леди чежњу меку

Срце је истрошила оловка исписана

Опет ми сузе вреле беоњаче пеку

Загнојила се душа бичевањем избраздана

Све вришти од чирева и краставих пљуга

Преврела шира ума сву ноћ пени и кипи

Још једна бестрaдија поново мучна… Предуга

Нема краја… А снег до зоре лагано сипи…

Гледам како затрпава прозор и пусту башту

Ледени дах моју сироту собу све јаче стеже

Читам нове “Кораке” раскорачене и гањам машту

По истом кругу језе… Нови се чвор у души веже

Заробљен поглед предуго испитује омчу празнине 

Око уморног лустера конац паучине се клати 

Жестоко ме фиска подмукли бол кроз слабине

Зар ћемо недовршена песмо напрасно одустати

Због новог грча срца и скамењених речи 

На олтар да принесемо жртву предања

Епилог нисам написао… Гиљотино у овој сечи

Оде глава… Отекоше у млазу крви мисли… Ткања

Разбој досаде другу пртену пређу у каницу шара

Брдила се расушила… Расипају се црвоточни зупци

У носталгији има заосталог жала… Нечујем дамара

Модрим венама живота плутају балвани а не Богољубци

Све вришти од чирева и краставих пљуга

Преврела шира ума сву ноћ пени и кипи

Још једна бестрадија поново мучна… Предуга

Нема краја… А снег до зоре лагано сипи…

На овај дан © 12.12.2012. Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2018/ zelenakap.blogspot.com

ТАМНАВЕ

Песниче почуј… Бесне пркосни вихори

Одавно разљућени… Заноћили у тамнаве

У овој ноћи утеху древну бар мени прозбори

Док камене очи тугом капљу испале од јаве

Уби ме тишина и њен мртви ритам

Први чин бездарја… Крајњи исход драме 

Одбегле су звезде… Кога да запитам

За прострте млечне стазе дуж кумове сламе

Украли ти знамен … С груди ишчупана лента

Бакропис могиле зеленом се сигом заодео

Нечитка су слова с твога постамента

Црни гавран инокосан однекуд је долетео

Да разбуди подмуклу тишину и њен мртви ритам

Први чин бездарја… Бронза крајњи исход драме 

И не слути… Одбегле су звезде… Кога да запитам

Ово мокро лишће разасуто украј стазе у дубини јаме

Ожиљак на души твој и мој је сведок посрнућа

Ново доба неће ником отворити врата среће

Мој песниче издала нас поколења зашла у беспућа

Ко да данас пали лучу песме кад узором горет неће

На овај дан © 08.12.2012. Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2018/ zelenakap.blogspot.com

ЦАРСТВО ФЕЛЕРИКА

Разбацују се тротoари прошли по лужном лишћу

Пребројавају збројеве прокисли дани кратким дахом

На светло истине не стигле птице по перју бишћу

Скупљена крила посустала… Посута доља прахом

Скочањен ум трпи муку ледених букагија у запретање

Милост се пресвукла пороком па траје разлучење сиво

На списку живих сваки дан по неког нема… Све нас је мање

Питам се ко ли ће нам доћи незван у ово време крмељиво

Разлога пуно нема за било коју наду у сумору преораном

Све бразде у незнању мимоилазе се кад тајнама забразде

Разбањен бан клечи гологлав пред новим окрутним баном

У древној предаји код самилости је избрисан вољом газде

Незвани гост предуго лута тражећи царство фелерика

А оно уцрвљало гамиже свуда пренасељеном глади

Уоколо тумарају хорде без субаша и руља одметника

Сатире и млави осионо… Хоће ли издржати рукосади

Ћепенак срушен на углу кривотвори слику давне идиле 

Небосклон се расцепио на две поле… Тужне су сироте рите

Подругљив зјапи неслободе… Сушта клевета срочене пасквиле

Боли издајом без надахнућа… Жалим што се и ви речи грчите

Скученим писмом… На размеђи језика поткопавају нам биће

Туђинске уходе што нагле по нашим пољима просветљења

А смрачују нам дане… У смртну штрангу ко прсте уплиће

Олтари разрушен језик немушто зборе док стара заточења

Сужањством у мемли чаме… Калдрма прекопане маховине

У воњу капље… Издисај касне мудрости за искупљење чира

Преко брида уклети трагови куда путеве слуте… Дубоке урвине

Не походе зраци сунца… Навала сенки у полумртвом колу статира

Невешти играчи параноје… У помућеном кругу мркну свести

Једнодушни су истребљени кугом… Царство за фелеричне

Размиче границе блудно од кад су погажене свете заповести

Вашка вашку тражи у коси… Бунтовник буни себи сличне…

На овај дан © 07.12.2013. Славими® Ј. Зеленкапић

књига “ТРАГОВИ У ТРАГУ” ВРЕМЕПЛОВ /2018/

zelenakap.blogspot.com

ПОЕТСКИ ОЛТАР

Ни један силник није рођен да вај срца и стих затре

Ко шугаво псето олињало у туђој штенари

Одавно заспали пожари у мемли нашто тукну

Сви твоји проседи и процвати поето стари 

Неће да болују самохрани на подераном сукну

Високо стециште поимања разломљене збиље

Качи надомак зглоба вратног нове теже товаре

Тетреби крупнооки на довратнику нека чкиље

Неће уловити страх нагона у копитма за алкаре

Измиче кас затрчан осионо низ плитку дољу

Мраморају сенке у залеђини недосањаних дана

Мравињаку уз старо дебло за мрављу богомољу

Армија изгради преко ноћи олтар у млазу катрана

Кануће задње сузе тескобу песми на окомици риме

Слузаво падање ко права измаглица дух да не дави

Нису се спарушиле идеје ни пресахле у неплодно виме

И ако толико разуђених и завађених на једној расправи

Убојно време није чуло по расцепу од памтивека

Нагрђени записи и недокучени суварци кад оглуве

Двором зареза и учворења на једном стаблу иза засека

Милосрдно трапуљају несрећнице наде... Нису протуве

Љубавни споменар прекобројни нелисталих доба

Уместо отргнућа чаурења чува у уцрвљалој кори

Разбудило се небо произашло из песникових тескоба

Угарак затуљени праискон искре тера да се опет разгори

Не чудите се севу и пламичку друге зачете ватре 

Неисказу борбе са лужевином уз плач љутога дима

Ни један силник није рођен да вај срца и стих затре

Жртва у распећу светлосну лучу роди на пркосима

Песник предаје стег песнику штафету у мимоходу

Кад се смењују поколења да поетски олтар увек гори

У жишке долива уље из срца по неизбрисивом коду

Надахнућа… Овде су трагом кануле речи априори

Ни време ни поколења немају права да се о њих оглуше

Витлејемска звезда је рођена да тмину силно разгрне

Упркос опорој смрти гладна уста у сласти оскоруше

Медовину и жуч испи песма да нека даљна зора не трне

На овај дан © 02.12.2013. Славими® Ј. Зеленкапић

књига: “ТРАГОВИ У ТРАГУ” ВРЕМЕПЛОВ /2018/ 

zelenakap.blogspot.com