Шта да зборим са мојим расудом кад се већ заплео у проформу
знаних истина? Но варам се. Заплет још није досегао не размрсиви врхунац.
Остало је простора да својски поразговарамо
ја и он. Расуд је оно друго лице у мени које ме преслишава, утишава, подбуњује
на прегнућа, изводи на поље разума, и по некада шаље уходе да извиде моје
слутње. Не стидим се да их обелоданим.
Тако ја
смерни саборник искустава грчевито се држим оног што кроз живот набрах у
котарицама за род знатижеље. Лепо је и тајновито закорачити у свет истине и јасно дотаћи далеки
звездани тренутак,
и доскочити своју рођену сенку. Брзо мислити, дуго сневати, и усхићено зборити, то
није дано свима. Недокучиви дар бежи у склоп реченица да се разговетно
осведочава. Умни ће рећи:- Уметник има стила. А стил је карактерна црта
песничке душе, са
раскриљеним мислима. Мисли
су слободне као лептири.
Хоризонт се сам од себе размиче пред прегрштима хтења. Небо
је штедро улило у мој суд лавину благодати. Просто, не могу бити незахвалан.
Моја колевка није трулила забадава са сламљачом подамном. Ни кукурузна шаш у њој није
се узалуд гужвала. Ја знам које су ме то анђеоске руке
љуљале, уз
хајдучке успаванке гусала. Жалим што моји родитељи, први свети учитељи части и
љубави, сада са својим хумкама другују, док ја крај ових Шумаричких корачам. Када бих још који
пут могао да чујем мајчин глас сличан шуму
ових лептирових крила што ме надлећу. О, када бих чуо и драги звук и одјек из очевог грла, уз лепе струне, попут цврчака који се
оглашавју по скоро покошеној трави. Није се чудити како преко ових успомена Шумаричких грувају друде Топличке успомене са извора
детињства.
Милости иштем у зову опроста и ступам напред пред олтар
њихових расутих костију захвалан и са пијететом. Часно је признати дуг им. Дуг није никад у целости враћен, у пуној мери, њима који су живели за мене. Уосталом овде и нема
дуга, осим
захвалности, па се
тешим што ја данас живим за моју децу, и тако од свога века круним узвратни дар љубави за све миле а мртве, као за оца и мајку. Небеске књиге неће
остати празне. Знам, тамо горе у књизи за спомен већ стоје записи и печатне
повеље на век векова.
Порука поруку стиже. Мисли се сусрећу и преплићу. Воз живота
је крцат. На свим узгредним перонима чекају раздеобу мога пртљага. Пишем и
делим песме,
понајчешће ове постхумне,
мојој Мили с љубављу. Неки би волели да приме дар мудрости и утехе. Но и ја за
узврат примим по који дар од њих да мој ранац не остане убог. До оне крајње
станице још ће се улевак моје душе гушити од доживљаја који се слевају.
Све бих да вас загрлим, пригрлим, и свијем на груди, у ова олујна времена.
Надам се да ће моја недра издржати и моје срце у њима. Још нисте до краја чули
причу живота. Напокон ће те имати и право да судите о овом клатну, које се још њише, и ако у све краћим амплитудама. И колевка се још клати
провиђењем зањихана. Љубав столује у мени и око мене…
Не замерите ми што овде зауздавам причу. Не би ваљало да утекне
у нигднину. Потера ума зна истински да боли. Не волим вртоглавице и стрме
низбрдице. Увек су ми били дражи висови, и то особито они узнешени и кочоперни. У подножју долине је
вазда лакше беседити, али се са висина даље чује. Чујеш ли ме небо ? Јесте ли ме чули сури
орлови? У вашем
оку ја сличношћу тражим моју тачку ослопнца. Не намеравам да преврнем земљу,
ову негостољубиву планету,
којој Божја промисао није у почетку одредила да буде ваше и наше људско
станиште. Небо све зове и чека да дарује благодат. На
овој долини сузној корени греха су предубоки. Од памтивека преваре су се
уврежиле. Ковраг до насладе боли. Затечени су филозофи, а песници су прогнани. Овде тумара
пигмејско племе, мало
по духу, и расте
ситна боранија. Свуда уоколо се беле и црвене дивље шљиве. Деца се око њих
чичкају као осице. Доње гране су већ обране. У чилим погледима гнезди им се само пука
помисао, као
дохватити и убрати оне на висини.
Хоће ли човек икада искорачити? Изгубљена змијолика пертла самује
испод зелене клупе као знак усуда. Она ме сећа на онај остављени црвени конац на шипурку, из доба мога детињства. Црвеним концем се
дечија страшна болест жутице тако предавала трну. У молитви за узврат од шипурка се тражила
његова румен. Загледам се
у шипурак што
штркља ту на домак мога вида. Шипурак је безродан и зелен, На њему не лепрша црвени конац. Језа се све јаче увлачи у
моје старе кости.
Поглед
лута за згужваном
папирном поруком. Њу лаки поветарац
гони пољем развејавајући
срећу неког разочараног пара у љубав. Тако
се завршава или почиње прича у недосањаном парку слободе. Мени се намеће слика
пламених мачева херувима који још чувају прилазе рају,из кога су изашли постиђени Адам и Ева. Стварне истине о источном греху
оковали су свешеници фарисеји ледницима лажи. Нећу да ме одведу они у тај вртлог.
Брзо
настојим да се смире моји прогони мисли. У
даљини чујем плач бебе. Хтео бих ненадна јава да ме не
враћа на први плач човечанства. Окрећем поглед и зурим у ретки варљиви хлад кестена што је обљубио стазу.
Беседа за мој расуд се одужила. Изазовне су ове бравуре жила, што нехајно стрче по
врх земље да ми саплићу ход. Загледам се
и у моје надланице уморне од писања. Модре квргаве вене што
меандријају у сплетовима
посебна су прича.
Упркос и даље грчевито пишем да се не замерим промислима што се у сваку
дубину загледају и попут процепа испуцале коре браздају моје маргине живота.
Прича је кренула трагом стихије, а у паузама ми се доима да овде приче и
нема. Ток не следи догађаје.
Чини ми се да ово прераста у запис мога умовања. Но и поред свега он не сме бити сморан.
Подвалама су склона само шкрабала. Трудим се да ми се узгред не поткраде ова грешка. И вас што ће те неде и некада читати
га видим како заједно умно предемо причу. И превише напрегнутог умовања
уме да буде шкодљиво.
Мудрост је дар прошлости, а наде су само искрене кад ускачу у
будућност. Људи из трећег доба се увек враћају у прошлост. И ја сам забасао у
ово доба, али умем
да прекорачим и будуће међе. Чиме ли ја то
искрим моју душу када ми се мешају наде и успомене? Драговољно пристајем на распеће
знајући да је само у њему истина.
Како вама изгледа слика крста распетог песника и испод крста
бездан и ништавило?
Свака Голгота има своју епопеју, али се само од једне деле ере, на ону пре, и ону после. Не умем вам рећи да ли
бих радије живео у оној првој, или у овој потоњој? Потоња је на издисају. Уосталом, све има свој крај и почетак.
Клица распада роди се са почетком, а умре на крају, да опет почне нови почетак, како би се све смењивало.
Немо
стојим крај горионика тражећи згасли пламен вечне
ватре испред музеја бола. Уклесани натпис подсећа на нашег
„фараона“. Он је запалио овај пламен. Ко га је угасио, не умем вам рећи?
Неумитно време пролазности све потире. Овде пред музејем чудно јавља ми се
истинита мисао. Укратко сажета вели:-И фараони умиру...
Чудан је овај земни Вавилон. Он је искуство збрке. Знам неће још дуго
трајати. Теши ме велика
библијска мисао: -Земља и небо проћи ће, само Његове речи остају. Ове
непролазне речи ме инспиришу.
По њима управљам своје кораке. Знам да је много оних који се врте у круг, док веслају своје
животне чамце,
само једним веслом. Спаси ме Боже ове пропасти, у овом јулском дану.
Врата музеја у Спомен парку су затворена. Шумарице је давно успавала „Крвава бајка“. Осећам траг смрти како у поднебесју
корача. Потиштен сам. У
уму се рву ове и оне мисли. Коме да их кажем? Хоће ли небо да ме чује?
Ни овој
несрећој цркви овде није место... Зашто су је подигли? Зашто се ругају збору цврчака? Докле ће немушто црквено појање да ућуткује опомене невине деце? Чујем побуну из хумке крај распуклог
цвета... Осећам и небо хоће да чује зов уклесаних речи са камене плоче... Допустите поеми песника
да из траве проговори узаврелом дану и савести. Ви сулуди тркачи на
моторциклима зашто сада лудачком
буком изазивате
судбину? По ком закану
слободе је света тишина протерана? Подругљиви графити дирају ми душу. Очи сузе... Ово све скупа, са новом
формом, искрено по мени, унижава многе раније успомене из Шумарица. Чему опела
што скрнаве школски час? Слутим не
исписане ђачке свеске постхумно допуштају овом запису да се оваплоти на њиховим страницама пре него до
Ердоглијског потока стигне
бол одјека: И фараони умиру...!
© 02.07. 2013. Славими®
Ј. Зеленкапић
накнадна
објава: ВРЕМЕПЛОВ /на данашњи дан/
zelenakap.blogspot.com
