ПЕСМА У ЈАТУ ЗВЕЗДА

Вољеној, с љубављу

У прoсeв пeсмe плaмсaj сe jaви
Па румен цвета ко булка у житу
Небо се слито на западу закрвави
Из класа семе на земљу камениту

Расу се отежало од првог рода
И наде дозреле саме већ се жању
Стих за стихом шестари испод свода
У све више кругове и тачку мању

Поглед у висине занет што их прати
Галопом јахача запењених избледи
Кад иза плавих брда приспу позни сати
Небо пројави дугу лепоте пре заповеди

И дан утоне ко путник у ноћ сиву
Залуто чежњив стазама неповрата
На резу српа бол спава предан сечиву
У задњем кликтају одбеглог јата

На крилима пренет у гнездо заборава
Опет се голуждрав јави са новом зором
Промине време у смени снова и јава
Постојбина ми пуста чами и црв под кором

Разједа сумња скољену веру изнутра
Дар за Њена недра стих мој моју јабуку
Ако ме смрт ноћас убере бездарје сутра
Осатаће јој празне руке... Не даруј муку

Муци... Предуга ноћи ако утехе нема више
Пусти да песма на истоку се омлади
Рођака сунцу скут да пољуби да се допише
Љубав Њој заветована а узму наши јади

За нови просев песме и пламсај опет је време
У нову црвену булку расцветало се широко
Моје срце из крви прокапале латице дарује неме
За њене руке испружене и непомућено око

Прошло је време бездарја и амбари су пуни
Једри стихови кроз прсте богато цуре
На размеђу века певамо нас двоје док се круни
Поема из строфе у строфу цвета... Булке и божуре

Да китиш недра у житном пољу бери Мила
Јабуке у спреме мећи и свијај нова жива гнезда
Васкрсом живота наша је љубав јаде победила
Родила се нова песма у јату далеких звезда

На овај дан © 28.05.2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2012-2021/ zelenakap.blogspot.com

К А Л О П Е Р

Вољеној у спомен, са љубваљу

Мила, тражим истину у кривом ретку нечитког рукописа
Осећам како трапави зарез шепа и пати сломљена реченица
Тајну спознали нису будни читачи мојих тужних записа
Драга, боле ме очи док под стрехом дрхти покисла грлица

Уморни језик по маргинама већ је намлео мравињак слова
Увршила се купа припијена са јужне стране уз дебло старо
О драги Боже, како грмљавина одасвуд бије из свих топова
Порубе црне ноћи овај дан јаве у само једном трену све је опаро

Љубави, огољена је ова животна жалосна прича
У кост зури око празно хоће ли просјак малих речи
У праскозорје полуснено тужно певати... У копрени познати
И осетити шашаво штуљање у пазуху тишине...

Село илобазно руга се лету затеченом,
Док змајево перо носе прве студени
У сенци старог граба још сањају затони царски
Дозвани стиду опет гацају... Незнане стопе придошлице

До вилајета Голог брда... Каљуге срама куте старе
Мила, одавно успомене у сепетима сећања иду
Гледам на росној латици заотале капи пију
Љупка пчела или велики бумбар...

У затишју олује калопер сопство трајања свога усудом бола носи...
Ниче кореном тамо на ивици ливаде у Пландишту
Крај белог топољара модрину збира... Док чуваркућа шљива
Заплиће латице беле по мојој разбарушеној коси

Једина моја, данас опет тражим истину
Газећи расута огледала каљавим путем
Удаве моје докле ћу стићи по трагу Твоје смрти?
Не могу више да тајим тајне плитких бара...

На данашњи дан © 26.05.2011. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2011- 2021/ zelenakap@gmail.com

РАСКРШЋЕ БОЛА

Много је разлога разложних... Не узбуђујте сујету
Кораци воде ниже... Разрока срећа не може доћи
Као за инат на починак мамуран без зева проћи
Чије је удовољење прохтева позобаном сунцокрету
 
Стега затеже стегу... Насад се узрујано сада слободи
Избеглиштво се ноћу живи... Носећи живе успомене
Чиме се оправдава опклада... Када по злу нерву крене
У постељу изгужвану умор пуке воље нека те води
 
Радијус твоје светлости просте не заклапа се косином
Језик је сав подадуо... На слепо плаче раскршће бола
Низ жижљиве греде мрког тавана цури лепљива смола
Пепелиште је нарсало у немост... Жиле над урвином
 
Жиле се у тишини да страшилом прете... Око окомито
Сева на раскршћу моћи... Твој трон се на промаји љуља
Кулук ко кулучи... Узгред гацаш запрушено поље муља
Сунцокрети су погнули главе... На тропу труне старо сито
 
Не број разложне разлоге... Удовољење прохтева још чека
Зли нерв подрхтава од нервозе.... Невољни кулук кулучи
Нерешиво је раскршће бола... Права лекција успеха се учи
Поразом... Луда су ова времена... Шта долази на крају века...
 
© 23.05.2021. Славими® Ј. Зеленкапић
књига: ТУПЕ ОЛОВКЕ zelenakap.blogspot.com

ПОЉИМА СВРАБА СЛЕДИМ СВОЈ ПУТ

Не дам се ласно водити и наивно заводити
Ласкањем... Безвредана реч неће ме дотаћи
Како у век векова лажни сурогат обробити
Није лако наћи се узвишен на средокраћи

Тачка повратка да ли постоји у малом уму
Куда се иде и стреми то ти разумни знаш
Небројано је време овог проласка... Трауму
Има несуђени дар... Није песник већ апаш

Муку нико не изброји падом у усхићење
Ниско се лети а крила би хтела више висине
Настојања остају за будуће жеље тако лење
Избећи не можеш кораке и животне дине

Заводити некога ко има своје име и јак глас
Подилажењем под кожу неће проћи без свраба
Не бој се када ветар повија само једри клас
Поље је уврљано у полог... Намножила се татаба

Узвишен па понижен... То је след који следи
Надобудни нека знају... Тачка ослонца измиче
Разочарење последње стиже... Успех избледи
Наводни... Пожуте ваше захвалнице... Не ниче

Шуљаво семе... На пољу свраба дух шуми
Ласкање ласкањем се храни... Да утоли глад
Која вас је обузела сво време... Не двомуми
Се лудак који сам себе воли и уводи пуки јад

Ја имам име и јак глас.. Не дам се ласно водити
И заводити на странпутицу... Следим свој пут
Лош је песник ко не уме датим даром бродити
За самозване и надобудне морам бити забринут

© 20.05.2021. Славими® Ј. Зеленкапић
књига: ТУПЕ ОЛОВКЕ zenelakap.blogspot.com

НА ПАСЈЕМ ТРАГУ УМНИХ ТМИНА

Тражим нестварни ред под небом
Јесам ли ја човек међу људима
Ниче поетска жудња гладна за хлебом
Не горе никакве ватре без дима
 
Свет толико вазала покорних нема
Данас се лако не стиче посмртно име
Магла је праузрок великих дилема
У круг се стално врте иста доба пре зиме
 
Узвишен циљ части тешко се досеже
Пут човека нискога рода се спушта
У немиру олује залуд је забацивати мреже
На кужном свету битише још једна ушта
 
Хитрину познај данас у човекољубљу
Тупавци лепршају уоколо као паучина
Нечовек и изрод за понор рода копају дубљу
Јаму од бездана… На пасјем трагу умних тмина
 
Врлином врлину врли и јасно је гласи
Истину истином истини и часно обзнани
Шта друго до песма песника ако не спаси
На белег себи и свету данас животом стани
 
Пакости лебде крилатом злобом пољима ума
Саткане одавно од неразума за хаљину срама
Толико лавирината безизлаза крије ова шума
Лутања човечанства окованог блудом у негвама
 
Не оптужујем небо док ме земља криви
Оно је свето по светом позиву и трону
Слободе и путоказа нема за пале уз пут у наиви
Растројио се морал... Ретки следе праву колону
 
Земљом гамижу црви и трулеж базди и воња
Кресиво труда нико да зажари и дигне лучу
Зачеље и чело магла скрива… Прете подземља доња
Погубном језом страве. Раја је увек склона пучу
 
Источна дуга и свод раздељени чекају падање кише
Бледим падом гаси се громовник пре додворења
Задња засуљала предњу двоколицу… Опет зло мирише
Срчаницу поломио народ… Променом гором бившу мења
 
У загрљају мемле пуч анахрони раселину дуби
Товарна рага цркла... Претешка кола нико да вуче
Незасити чак ни за кратко нису сити и кад се губи
У победама ината сеир траје данас исто као и јуче
 
На данашњи дан © 18.05.2013. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2013-2021/ zelenakap.blogspot.com

ПЕСНИКОВЕ ПРУГЕ

Вољеној, у спомен

Браздама ума тече нова мисао некуда даље
Да не потоне тајно и дубље у затон заборава
Мој маштовит порив изнудио је одступницу
Не тражим да се она отисне на страну медаље
Којој се сада верује због сјаја и лепоте октава
Желим да пљеснем воду по мамурном лицу

Дуго се вуче композиција путничког воза
Из тунела у тунел за исту боговетну смену
Дремљииве главе тек у појутарје провирују
Долази руменило на лице или ступа небулоза
Да ли ће искра слободе ударити о мом камену
Да подари нове мисли што се свакога дана кују

Порив пориве рађа да се огласе нове октаве
Помисао на хладну воду ум трезни овог дана
Мили путнички воз ка одредишту у затон туге
Забављен собом песник води јалове расправе
Искру љубави тражи што је давно закопана
У успомени на сетној души крај смртне каљуге

Да ли се нужна одступница примиче или удаљава
Непознаница за бразде ума извитоперена остаје
У сусрет појутарја подиже се магла из долине
Сумња у наду и очекивање разборито је ли права
Умирио се уздах песника да разум чује откуцаје
Разлучења семе пада у бразде из худе откупнине

Руменило смени бледило лица да јави обамрлост моју
Трагање ово клеца у клопарање воза по праговима
Романтика није романтична уз крајње одредиште туге
Мисао по мисао у уму путује ко зна по каквом слоју
Опет се данас сиротињски клизи по мртвим раздорима
Само се у даљ укрштају ове танане песникове пруге

Путујем у посету њеном крају и ако ме Мила не чека

Годинама борави на Бозману...  На гробљу стражари

Подсхумне успомене на Њу умом се врзмају нетремице

Само песник зна  срцем празнина самоће није дуговека

Знани предели се смењују... Нова мисао сада слободари

Дођи на клупу седи Вољена... Узмичу телеграфске жице

© 16.05.2021. Славими® Ј. Зеленкапић
књига: ТУПЕ ОЛОВКЕ zelenakap.blogspot.com

САКУПЉЕНЕ ПЕСМЕ У КОТАРИЦЕ

Троши се црни врх оловке данима

Низ падину листа вулканску сипа лаву

Урезују се огарављени трагови дубоких рима

Никако да смирим моју Етну и кључалу јаву

Шта ли ће догодине нићи са пепелишта

Овде у атарима смртним занемело је време

У вајатима живота болују стара огњишта

Надошла катаклизма поезије уби лирско семе

Окамењено стење клеше у вери последњи клесар

С љубављу ваја свој лик записан усудом у громади

На размеђима ера из неког Назарета тамо роди се тесар

Из ове лаве неће нови Месија... Шта да се ради

За ситан кусур критичара фарисеја невин мрећу

Прошло је месијанско доба неповратом

Поезија се одрекла спасења у властитом распећу

Бесрамно разапет песник издајом и Пилатом

Разуларена руља зна само језик халабуке

Крст и распеће су забава пука за крвожедне очи

Прошли векови уместо ореола носе венац бруке

Шта данас пољубац Јудин у образ песника сведочи

Ватру нико очекивао није да вулкан васкрсава

Ужарена песма из гротла црвеним болом пече

Самозвани нису преживели... Однесе их лава

Кармил огањ бљује док искре длета пркосно јече

Рођен је нови лик из стене... Песма заповести збори

Невери и безнађу искапало је време из пешчаника

Новим засадом зру маслињаци по Маслинској гори

У котарице сакупих песме за нови век песника

© На овај дан 12.05.2012. Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2012-2021/ zenenakap.blogspot.com

СМУТЉИВЦИ ТЕСКОБЕ

Снашао се... Није права избеглица... Тако се представља
Сада сабира јефтине симпатије разних безубих ситница
Увек лебди сакат... На тобожњим крилима православља
Бивши неверник и сумњалица... Лукава су замајана лица

Тешко је препознати превару... Богоборац такозвани
Шестари мутним поетским небом... Наводно га осваја
Крештавог гласа шепури се певац... У невреме кани
Нејасне строфе... Краког домета је и наглог издисаја

Родни крај у сну се понекад јавља... Истиче се црнило
Некадашње... Да би се јавило сажаљење... Ореол пада
Из тамих времена злодела... Када опет дивља људило
Лажно раздељен траје... Тако долази сумњива награда

Слепило опште за вредноту... Невешти лаици читачи

Торокају безначајне речи... Суд је излишан и прост
Поезија је пала у прашину... Надобудни је одавно тлачи
Шта радити тада када ти у грло запада узурпирана кост

Истину очигледну не прима... Не уме да се неукуса стиди
На све своје песмуљке етикету и епитет генијалности лепи
Трну зуби при читању... Од нејасноће и неписменост бриди
Интернет бљује затуљене жеравице... Дими... Многи слепи

Буљуком стреме... Наводни ведетин глас се пуко следи
Двострука штета се чини... Тапкају данас несрећника оба
Стаза је окамењена и груба... Наглавачке су редоследи
Обрнути... Шта да се ради... Позија не излази из тескоба

Узалуд се бере кита љубичица... Увеле су... Не миришу
Невешта их рука дрско кида... Неће се јамачно обрадовати
Вашем поклону овдашње цвећке... Облаци доносе кишу
Градске ведете... Млитаво клатно заборава се не клати

Докле ће сумњиви да предњаче... Наступило је невреме
У пљуску поезије што убогим пољем плине... Смутљивци
Не мутите више... Никада неће изникнути шуљаво семе
На родним пољима... Ви назови не признајете да сте кривци

Препознаће те се сами... Истина боли... Оборити се неда
Казује се да се отрезните цвећке... Сутра ће бити касно
Он постоји и ако се данас не држи до никавог редоследа
Дар се прима а не дрско узима... Заборав долази напрасно...

© 11.05.2021. Славими® Ј. Зеленкапић

књига: ТУПЕ ОЛОВКЕ zelenakap.blogspot.com

РАЗДЕЉЕНЕ СТАРИНЕ

Стојим развратро мачем насупрот твојих хтења
На уском путу погибли да се наданом не сврши

Закон љубави одавно се на шару нашем крши
Магла се диже као из раја да утекне у испарења

Нејсаним словом појутарје искошено дуго чили
На влажној земљи изниклице су процвале давно
Разум ћути када је све бљутаво и мтрво огавно
Предели детињства остарели нису сваком мили

Испостава узурпирана у уму царује неке давне сате
Високе облаке жудим избројати... Јесу ли на броју
Нико богат не зна као је било мени гулити проју

Данас је друго доба расипништва и бацања... Осакате

Сећања из младог доба... Да се поново не врате
Не поштује се мудрост искуства и лично бунило
Сведочење ништа не покреће... Све је одоцнило
Настоје црне мисли да успорени мој ум обрлате

Сведене цртице туробног живота све бивају краће

Заокрет старост не може да нађе... Потонуле су наде
Са прошлошћу не волим да се наметну и љуто сваде
Заборав није фер нипошто... Од своје рођене браће

Читаву вечност раздељени... У времену мучне короне
Забити предели васкрсавају у мом уму повремено
На клупи у парку жалим се другу... Све је скупо и папрено
Исписник ме не слуша занет собом... Када све потоне

У увир заборава разлокан рзлог куда то тихо стреми
Рођена братија успутну помоћ вакцине није одбила
Преклињем тобожње вернике не палите лажна кандила
Цепљењем ипак остајем и даље у истој старој дилеми

Бићемо криви и ако нисмо... За одстрел наше године
Преврнуто као постава сулудо време мољаца ме глође
Пошаст се шири страхом... Вирус короне никако да прође
Занете опет собом чкиље у празно и глупо две старине

На клупи дангубе парк очајава... Џабе се бистри истина
Теорије завере бујају на сваком ћошку.... Тешко их је сузбити
Натовариле се године... Раздељене старине као доломити
Посустају на дан победе... Јако вино даје ли стара комина...

© 09.05.2021. На дан победе  Славими® Ј. Зеленкапић
књига: ТУПЕ ОЛОВКЕ zelenakap.blogspot.com

ВИЛИНСКА КОЛА

Испостава разума запарложена уз урвину стоји
Песник се сећањем враћа у доба првог плача
Добро се ретко памти... Спопадају га неспокоји
Тешитељ вели... Не бој се освете и исуканог мача

Вилинска кола не разврзуј... Низ косу заплет суља
На сведеном рубу дангуде просто клизе једнако
Док присојем немушт у зноју једнако трапуља
Не полази му за руком... Вапаје не разуме свако

Даровано звоно на предводнику промуклог гласа
Разбија маглу у присују... Штавна опута шкакља ноге
Два кубика навале и немаштине чуче испод појаса
У сумраку овог дана нема ни трунке људске слоге

Пречицом пролазе мравље колоне до мравињака
Помрачен стоји као споменик да муку моју сведочи
Разваљен грабови плот усудом чека зов прескака
Прокужена старост није мила док муку сеобе точи

Вилинска кола се тајно шире... Пртено жуља и гребе
У праменовима магле уклета људска слога уз бок кути
Раздружена позајмица васпоставља учмалости из себе
Сутрашњи дан штуца... Опасно предвечерје болове слути

Звоно на предводнику жустро заскаче прескаку плота
Покидана опута палаца по трави... Зелена коса узмиче
Не тражим пребијену пару у крилу губавца и маскота
Дангубо не чуди се... Вилинска кола као јаје јајету личе

Мравињак сиви стоји... Да не усекну мравље колоне
За сведочанство крајпуташа међаш се не помиче увучен
Вилинска кола не излазе из видокруга моје видне зоне
Љињава крагна прљави зној збира и завет у болу заручен...

© 07.05.2021. Славими® Ј. Зеленкапић
књига: ТУПЕ ОЛОВКЕ zelenakap.blogspot.com

БУНИКЕ

Поредак стоји на почетку сваког избављења
Ретко се свиђање узима као лице нужно
Време короне се наоблачило... Продори ружно
Секу корист кочоперну... Како пролазе хтења

Дилема од почетка до краја траје па се разбуктава
Стоји раздор вечите муке... Избор је ипак скучен
Увек остајеш у жалости мислима црним мучен
Кад на пола тона спуштена ћути говора октава

Избор твој још дубљу грешку кајањем уму јавља
Обара поредак ствари... Хтења на жељу сведена
Посустаје мали корак и киша шиба дуго ледена

Шта те чека сутра испосниче... Знак крај узглавља

Мисли се црне умножавају... Сплетено гнездо гуја
У недрима свито... Твоја грешка кајања бледи
Почетак никуда не води...Упис чекају нови разреди
Следује други поредак... Из душе извире друга дуја

Тон је умукао... Отишла је у затон говорна октава
Испосниче не намећи испоснички живот... Не годи
За ово сулудо време отуђења... Сви су у незгоди
Заузети ропћу... Окупирала је живот смрти страва

Блебећу незналице о поредку ствари... Он живи
У плановима тајних моћника... Све је у заједљивом
Уму... Бунике су многи јели... Отровном гљивом
Отрован је почетак... Ко зна који те воде мотиви

Пошаст короне предуго траје... Час јача а час јењава
Бројеви збуњују искрене... Треба се са смрћу носити
Ум зна да нису све овце на броју а ни вукови сити

Бунике лудују... Остати при свести... Сат откуцава...

© 06.05.2021. Славими® Ј. Зеленкапић
књиге: ТУПЕ ОЛОВКЕ zelenakap.blogspot.com

ПРОСЈАЧКЕ ПОЉАНЕ

Погледај у стопу заручницу

Док у праскозорје истине се селе

У туђем гнезду буди уснулу птицу

Између људи не тражи анђеле

Довикни последњу реч сећања

Линију сечива тражи хоризонту

Да видиш сањара ноћи како израња

На другој обали мира у фајронту

Рођеном руком нежно изван додира

Разлучи гриве сећања и поља давна

Посејана сета по удолини немира

Нечујем ниче тмином за времена славна

Гору спасења косином стрмом следи

Чека те изворишете протеклих нада

Остави легенду вековима и приповеди

Пусти да крати време у загрљају јада

По науму се шета разрока збиља

Страшило чудно стражи посред њиве

Не клони душом песниче на домаку циља

Урођеници су преки а речи варљиве

Прапорци јецају ситним звуком

Одавно ломе промуклу тишину

Стигло је време растанка са муком

И собом... Тешко је месити глину

Ошугавила се песма... Песник има губу

На ободу ума још који трзај бива

И изврнуту ситну крилату бубу

Удес смрти чека... А никоме није крива

Паклене вреве у подне су згасле

Под дугом сенком тмастих облака

Рођење Месије сањају Витлејемске јасле

А оно на ивици гробља зјапи нова рака

Милости ниоткуд нема ни зере покајања

На раселини века расту утаје иза брда

Празан је олтар душе... Нико се не клања

Ни песма овде не бокори... Смоница је тврда

Пустош се заљубила крадом у смртну одору

И плавет потамнела иза Просјачке пољане

Не радује се пролећу и зеленом развигору

Кад дах живота само у једну прегршт стане

Три свода старе напуштене колибе

Поклекла љубе уморну земљу давно

Осветници подмећу ватру... Зла се не либе

Под вешалима бичују жртву... Цере се јавно

Уз добош читају бучно распис... Смртну пресуду

Песнику и песми... Пред руљом црне свите

Не хају за част и љубав... Прогласили су заблуду

За правду... И ревно граде басамаке камените

До вешала и омче на звонарском ужету

Залуд се упорно клати и с ветровима ратује

Никако да у чвор свеже песникову реч свету

Небо се сагиба да завет вере с крста чује

На данашњи дан © 04.05.2012. Славими® Ј. Зеленкапић

 ВРЕМЕПЛОВ /2012-2021/ zelenakap.blogspot.com