среда, 30. децембар 2020.

"ПСИ ЛАЈУ А КАРАВАНИ ПРОЛАЗЕ"

Тестамент завештања на концу године короне

На размеђу двеју година уместо честитке
Песницима и свим пријатељима ево тестамента
Нисмо изгубили рат ако изгубимо битке
Новој години стара је у наслеђе дала истог агента

Године нове и године живота не знају
Како и докле смрти у “години короне” људе газе
Шта остављамо... Какав запис остаје будућем нараштају
Под сумњом је изрека: “Пси лају а каравани пролазе…” 

Саучешће свима који се са својим драгим опраштају
Моји допеви у књизи “Лелујање трске” за дозив збиље и опомене
Не рушите споменик Лотове жене од сланог камена … Споменици трају
Петре или Петроси... Шта се зида на Христу темељу Вечне стене

На људске вечне мудрости у мојим песмама додадох по нешто своје
Тако сада дарујем “тестамент завештања за нови год” свом људском роду
Нисам никога изневерио… Новим ткањем шареница за разбоје
Имајте разборитост... Величам “изреке” да не потамне и у заборав оду…

На овај дан 30.12.2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2012-2020/ zelenakap.blogspot.com
књига: ЛЕЛУЈАЊЕ ТРСКЕ циклус МАСКЕ

понедељак, 28. децембар 2020.

ПРВО ЗЛО ДОНОСИ ДРУГО ЗЛО...

Високо суздржање није на одмет... Могућа дрека
Сврдло мисли се врти у уму потајно свакога дана
Шта иза угла нетремице јоште буљи и само чека
Бринеш колико ће твој ум да поднесе тарапана

Опет су смицалице и подметања ногу сада на делу
Како их прескочити и узрасти насупрот опште муке
Не смеш се никако предати... Истичући заставу белу
Зар ниси слабић и кукавица... Не везуј бар себи руке

Суздржање за неки трен доноси спас али и презрење
Дрека и повика једном ће да утихне... Спрдња престаје
Кад љутња спласне... Над собом имај тихо бодрење
Твој час ће можда доћи... Знај јуче за сутра не хаје

Тарапана је уздрмала ум... Он ће временом да се смири
Данас су такви људи око нас... Многи љигави странци
Све се променило... Нису на цени добри стари манири
Замрле су љубазне речи... Нека те не жуљају ти ранци

Њихови... Пуни су страха и зaвисти... Отуђење боли
Које је донела корона уз велику зебњу... Какве мисли
Сврдлају њихове главе... Не очекуј да те ико осоколи
Чиме везујеш руке... Не бави се осудама... Сувисли

Су разговори о нечовештву... Ти човек љубави буди
Прозбори благу утеху... Изрази позитиван став... Реци реч
Одговоран буди... У амбису потонулих њих не куди
До јуче нису били странци... Страх пошасти није млеч

Што сада белином точи... Тешких смрти и мука је превише
Притискају умове слабе... Данас се ласно љигавост шири
Одбацили су ме људи... Песник није на цени... Узалуд пише
Буди одговоран... Свуда се бацају маске... Не чине ветропири

Но одреда многи... Ужас од смећа и короне... Немари
Прво зло доноси друго зло... Савест су погазили нељуди
Видиш да су се намножили крокодили у мутној бари
Смицалице и подметања ногу... Ова брука да те не чуди

Чиме ће да те разувере... Прерано не истичи заставу белу
Рат са короном није завршен... Крпену маску преко маске
Носити или не... Давно су навукли друге на лице... Целу
Истину знаш... Ти ниси слабић и кукавица... То су зле опаске

Корона је лицемерје гурнула у први план... У страху суздржање
Није јача страна... Многи су се предали апатији... Оковани муче
Отуђење боли... Нема љубазних речи... Расте немарно стање
Сведочи брука бачених маски... Пиши јавно... Могу да одлуче

Презрети песму... Да сперу бруку неће... Она се сада и овде збива
Смеће од маски затрпава... Ружна је слика... Узалуд и џаба пише
Буди одговоран.... Та мисао не важи... Ранци отежали од црног млива
Жуљају песников ум... Докле ће удружено зло на разумне да кидише...

© 28.12.2020. Славими® Ј. Зеленкапић
књига: ЛЕЛУЈАЊЕ ТРСКЕ циклус МАСКЕ  zelenakap.blogspot.com

недеља, 27. децембар 2020.

ИЗМЕЂУ ДВА ДАТУМА

Вољеној, с љубављу
 
Гласи се мора на прву муку
Траје занос и побуна ума
Води ме несвит у зорну луку
Истекло време мога датума
 
Гнезди се легло сумње старе
Бродари мисао беспућем сама
Срушили су ми све олтаре
Једино нада бдије на гаравим веригама
 
Ту испод тврдог оклопа жеље
Трне назебом нежна увела ружа
Доњи камен жрвња све самеље
У црно мливо времена кад ноћ одужа
 
Мила падају усекле ноте
У ништавило звука
Ко ми је украо век животе
Сан ме није извео из мамурлука
 
Три сводна нагиба гризу навалу дуга
Теби и мени нико не шаље саучешће
Из потаје ветра стигла у косу поруга
Знам и на трон живота мога смрт сешће
 
Главнина мисли заробљена је у подумљу
Бочна крила лево и десно су разбијена
И сад се надам мом старом оштроумљу
Да нађе излазну стазу и младар из корена
 
На светлост право има бледа клица
Много пута су ме пресреле жеље пре моћи
Доста је било пада и људских измаглица
Што росе тугом Мила усамљеничке ноћи
 
Ако те икада виде моје очи невидом
Не бежи из моје жуте мрље
Постарај се смерно бар људским бридом
Близу си пламена свеће... Веђе ми се прље
 
Пребрзо зађе за гором облак самилости
Преврат се дешава свако вече
На ломачу су смерно пошле моје кости
Уз опрост срца мога живи!… Душа рече
 
Благородна од рођења за све људе
Мериће се љубав Мила у судном часу
Жалим твоје младе године што се буде
Нас векови да препознају у Божјем гласу 
 
Недаћо грешна ми душа  оста распукла
Куда ћеш носити заумље пусто отпали лист
За грлени глас нису твоја времена промукла
Мој дневник живота нема мрља... Остао је чист
 
За свако листање с преда или уназад
Гребен се разчешљава пред развученом равницом
Ту где сте видели успон моје су очи познале пад
Сат је избио поноћно доба језе са кукавицом
 
Вољена гласи се мора на задњу муку
Престао ми занос и побуна ума
Стиго сам у несвит љубећи Тебе и твоју руку
Истекло је време и нашег датума…
 
На овај дан © 27.12.2012. Славими® Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2012-2020/ zelenakap.blogspot.com

субота, 26. децембар 2020.

ПЛЕХАНЕ ЧИНИЈЕ И КУКАВИЦА

Танак је твој изданак па се кида у зао час
Подбули стомак сиротиње искаче по рубу
У двојби разломљеној тражиш себи спас
Рекли су “кукавица”... Одвратну реч грубу

Она је давно сишла са усана дркости
И слабог морала ужеглог од заветрине
Како да се са њом живи и да се опрости
Понуђени одговор не дозвољава да мине

Коронашу презрени... Миле покрај странци
Ти си губав... Зазиру од заразе непознати 
На блискост и загрљај заборав пао... Ланци
Букагија стежу... Ко ће недужне да схвати 

Посрћу лаковерни у колебање личне савести
Успутно гротло је склизнуло у црну дубину
Сада не важе нигде узвишене Божје заповести 
Уздигнуте су лажи... Оне никога не брину

Изданак закржљао главиња расутим светом
Двојба разломљена не долази у успомене
Докле да идеш за туђим траговима и четом
Неписмен... Да се вучеш ко гладне зене

Гротло гута све невине то мораш увек знати
Морала више нема на видику да зером сине
Чије су ујдурме и пољупци издаје сакати
Суђено је од почетка... Тебе чекају урвине

Изданак патуљасти у корони бледи па тек тамни
Ко децембарско вече када се преда свеколикој јези
Част је потрошна роба... Извештаји су одвећ срамни
Погубни ток је разоран... Како да се верује новој тези

У наслућене мутације... Увећава се страх и паника
Фармако мафија хоће да профитира знај слуђени
Измиче заравњење криве... Од новог лудог пика
Трске дрхћу и стрепе ... Чопор је сатеран у арени

Пад у амбис је неизбежан... Лепршање судбе није
Ухватило узрок... Са искрзаног обода лете перушке
Времешне и старе давно су зарђале плехане чиније
Наследника ниси оставио... Усекле се прележане заушке

Ова пошаст короне сколила умове са свих страна
Хоботница не пушта плен... Пипци јече стрежу
Слаб си да се избориш против лобијашког клана
Док погубне вести о смти људи далеко и дубоко сежу

© 26.12.2020. Славими® Ј. Зеленкапић 
књига: ЛЕЛУЈАЊЕ ТРСКЕ циклус МАСКЕ
zelenakap.blogspot.com 

четвртак, 24. децембар 2020.

ГОВЕДАР

Смисао бесмисла питаш се докле ће да траје
Низводне речи у време короне остају после свега
У истину свету како уверити будуће нараштаје
Ко се јоште јабуком баца са узвишеног брега

Колобран крај пута косу историју времена чува
Очешали се многи точкови пролазности давне
Непојмљиво а истинито... Јечишта сада су глува
Кривине остају кривине... Не вреде претраге јавне

Све са лишћем пропада и вене када дође време
Узрујаности буду па спласну и прођу нечујем
Изгубљеност стална... Остају да векују моје дилеме
Само се сужава круг... Чиме ћу сутра да атакујем

На разборите... Идиом није што је данас био
Бесмисао има смисао... Корона се схватити мора
Сада или никада више... Узурпатор се није крио
Од јавности док је заузимао туђе... Преговора

И није било... Издајство... Точкови јоште миле
Посред старога пута... Низводне речи пљуште
Успомене су отрцане у предају док мртво чиле
У обореном уму саме... Испуцалу кору не љуште

Истина света више није света... Смрт доминира
Свикли су апатију у којој свет предуго живи
Иста се игра игра и иста мелодија сада свира
Моје дилеме су једнио моје... Отајем у наиви

Мутације ума нису бесмислене... Извитоперено време
Ушло је у сутрашњицу... Не соли памет нараштају
На дивље гране лако је било калемити питоме калеме
Трње и шипурци пребрзо изџигљају у дивљем крају

Јабуке су труле... Густа магла уснули брег је завила
Мртвуља дан у мутно убого вече... Јечишта мрцваре
Смисао бесмисла док лаж пијана незна да је пила
У време короне ко ће да тражи изгубљене говедаре

Умукла је са врата бронза... Слаба звоњава се не чује
Збиља... Залутале су краве услед рике у суженом кругу
Како вратити говедара кући... На џобанина несрећа атакује
Узбуркано срце... Никога нема да разуме сеоског слугу

Корона надире смрћу... Црне су вести... Поплава гута
Васцело нечувено погубно вече врзмају се језиве сцене
Изваљени колбран... Ништа није остало од старог пута
Смисао бесмисла траје... Болујемо страхове изнедрене

© 24.12.2020. Славими® Ј. Зеленкапић
књига: ЛЕЛУЈАЊЕ ТРСКЕ циклус МАСКЕ zelenakap.blogspot.com

понедељак, 21. децембар 2020.

ПОСПАНЕ ОЧИ

Пробудила се неизвесност јутра у освиту магле
Кораци климају као батргање углова и смене
Неки су незвани јуче побрали печурке сагле
Када врхови укрућеног света једнако подрвене

То је знак почивше љубави и правде слепе
Испод пречке пролази погнуто и тврдо време
На урушеном зиду послушници плакат лепе
Мудраца и свеца... Теби веле... Подижи калеме

Пале крај путељка... У ров баре напуњене водом
Низводно терети спали... Испод старог видокруга
Ти не тежи јурос заостали трагачу за слободом
Стигла је као брзом поштом на твој рачун поруга

Неизвесност јутра трајање прамињањем овековечи
А ти си и даље у корони луталица без разумног циља
Батргање корака све је тише... Убоги дан да се испречи
Могловит јури трептај да извориште туге мастиља

Гроздови печурака ће опет да никну преко ноћи
Зид и плакат тугују... Калеми да буду бар стамени
Опиру се млитаво... Узалуд мисли глава да ће проћи
Сакаћење ума у време короне... Ко ће да те замени

У лутању кроз неизвесност јутра... Има ли самилости
Зостали трагачу слободе... Ровови бара да пресуше
Мали је траг твојих жеља док жуљају старе кости
Боре се мисли у крај стаза шта ће донети меке луше

Лековите за разорне корона ране... Зацелиће се раздори
Почивша љубав се не враћа из магле... И она сама лута
Гроздају печурке... Испречен дан долази да нас мори
Смрт не посустаје... Умориле се поспане очи од колута

Чиме се од пошасти одбранити ако бунт песму не породи
Твој глас разума нико не чује... Плакат свеца ту је да прети
Свима... Несрећниче кужни зар мораш пливати у муној води
Изостала су бекства... Продан си... Не љуљају те туђи сепети

© 21.12.2020. Славими® Ј. Зеленкапић
књига: ЛЕЛУЈАЊЕ ТРСКЕ циклус МАСКЕ
zelenakap.blogspot.com

петак, 18. децембар 2020.

КОБ ЋЕ СТИЋИ...

Не двоуми се стално... Куда тече сирото вече баладе
Људскости су пресахле у уму... Неизбежне навиру мисли
Када мука стеже узми се у памет шта бескућници раде
Добро се добрим враћа... На ветрометини су дуго кисли

Нико да се удостији самилости... Поглед сажаљења
У мрачно вече на њих да обрати... Коб јаче стеже
Која су ово сулуда времена... Шуљаво до презрења
Хуманост је пала... Свако себе гледа...Од њих беже

У свој себичлук... Пред црквом верници окрећу главу
Подозривости невиђене... Зашто се и ти двомиш сада
На просјака пред капијом храма... Залуд славиш славу
Умире доброта у теби... Твој его расте уместо да пада

Не двоуми се вечерас пред црквом... Једном човек буди
Што муку разуме и бол испружене руке... Не посрами
То људско понижено биће... Унапред бескућнику не суди
Твој грех је већи... Сутра и ти можеш завршити у драми

Његовог живота... Несрећа зачас точак судбине преокрене
Зашто је хуманост пала.... Коб у ово време короне стеже
И свештенике... Како су ти пред њим руке и мисли камене
Продумај бар тренут... Пијавица смрти пустила је мреже

Сулудо време короне влада... Просјачења и муке је све више
Понижених број расте свакога дана... И себичности его буја
Зазиру пролазници многи... У испруженој руци заиста пише
“Смилуј се... “ Пред храмом се виде разлучења и осећа се дуја

Не двоуми се... Коб ће те стићи... Ко ће теби тада да се смилује
Да позна пристиглу муку осаме и твоју сиротињу бескућника
Умом закључи... Кроз тмурне облаке која се то опомена чује
Упућена твојој савести и себичлуку... На крају чека смрт смртника

© 18.12.2020. Славими® Ј. Зеленкапић
књига: ЛЕЛУЈАЊЕ ТРСКЕ циклус МАСКЕ
zelenakap.blogspot.com

среда, 16. децембар 2020.

ЈУТРО И ВЕЧЕ

            Две се мисли врзмају по уму упоредо. Којој да верујеш? Протиче време, а оне се опет враћају. Треба једну избацити, или прву заменити дргом. Ништа не помаже што се ум грчи. Како разрешити данашњи проблем који се преселио у вече? Скоро ће ноћ која не доноси мир. Бдење се отеже до глувог доба. Касно је да се косултујеш. Мало је ноћобдија будно. Свет спава или куња. Сутра је опет неизвестан дан. Шта он доноси, просто не смеш ни да помислиш? Предуго траје дилема удвојених мисли. Која ће коју победити?
           Неочекивано не долази уму спас. Соломунско решење није на видику. Расцеп ума траје. Продубљује се јаз имеђу мисли. Већ си заборавио која је прва, а која је друга? Не смеш да их јавно саопштиш. Може ти се обити о главу. Бојажљивост је лек, или је на делу кукавичлук? Шта ће други рећи на твоје мисли? Неодлучан си. Немаш одговор. Мисли немају одговор. Смртне су и тешке. Сулуди су ови часови. Ћути и трпи. Не бави се теројом завере. Све су теорије погубне. Завере слуђују још више твој ум. Мисли се удвостручују другим мислима. Сад имаш већу муку у збуњеном уму.
            Запис ове цртице не помаже. Може да збуни још више, или да те лично отрезни. Разне приче не помажу. Једни су за, а други против. Коме ти да припаднеш? Искривиле се почетне мисли. Да ли су оне сада оригиналне. Време је учинило своје. Црне вести у корони су до краја црне. Смрт се ушуњала у страх. А треба жив дочекати јутро. Нови дан је нова нафака, или мука, говорили су наши стари. Њих осећај није варао као нас сада. Они су жилавији били од многих данашњих мекушаца. Немамо кичму. Она нам заиста фали. Све је заузела апатија. Не подиже се поглед са земље. Интересантнији су врхови опанака или ципела од звезданог неба. Заковани су људски погледи за земљу. Уосталом звездано небо је исчезло. Све је мрачно.
            Песници још маштају. Ми можда нисмо песници. Неки су мекушци и безкичмењаци. Тешко то себи признајемо, али нас наше понашање издаје. Покорно носимо маске. Докле? Наводно храбри то не чине. Инате се и пркосе. Мисли су нас заробиле. Они су сва наша стварност. Господаре над нашим умом. А он је створен за маштање. Нико више не сања и не машта ништа. Нема сутрашњице. Понекад долази прошлост. Ретко се у успоменама измештамо из јаве садашњости. Јава се живи. Али докле? Корона траје. Ни поезија више није спас. Дух је пао. Позитиван став је пољуљан фингираним извештајима.
             Ум је збуњен ново надошлим мислима. Све јаче дува кошава смрти. Ми се све дубље увлачимо у себе. Наш врат је урастао у рамена. Још смо ситнији но што смо били. Очито је то погрбљење. Више ни савијена кичма не помаже. Бол постаје несносан. Прска глава јер је ум болестан. Мисли се у вијугама урезују. Испуцала кора сведочи о старости. Нема више радости. Убиле су је црне мисли у доба короне. Страх као мраз нас је оковао. Све је стегнуто болом. Он је наш свакодневни сапутник. Никада се своје сенке не ослобађамо. Бол је неизбежни пратилац. Више ни мисли у уму нису важне. Бол је доминантан. Страх је велики. Већи је и од смрти. Корона је погубна. И поезија је умрла.
             Скученост у дубљу скученост води. Мекушци узалуд беже од себе и траже љуштуру. Многи наличе пужевима голаћима на суши. Корона је сваку радост у многима спалила. Нема више малих радости. Само су проблеми велики. Смртни исходи у корони су велики. Уче нас да се на њу навикнемо. Смрт као појава и нужност у корони мора бити очекивана и стална. То нас уверавају ваздан. Страшне су и погубне њихове конференције, и убитачне вести, из дана у дан, из сата у сат. Само су вести о корони. О њој се по ваздан прича. Умирујућих вести и позитивних нема. Плашљиви их по цели дан слушају. Дали су људи заморчићи или добровољни мишеви за сулуде екперименте? Свет данас хрли ка вакцини. Мисли о вакцини и мисли о одбијању. То су два сукобљавања у уму. Оне се упоредо врзмају у уму. Докле бити и како одговоран? Овај слоган са екрана је изгубио јачину, а и сврху. Дали је јутро паметније од вечери? Одговор ум тражи, да се ова збуњеност о пошасти разреши, као и трка око вакцине. Узбуном звони глас, издржи до сутра. Хоће ли бити сутра?

© 16.12.2020. Славими® Ј. Зеленкапић
њига: СВОДИЉЕ И СЕНТЕНЦЕ, цртице
циклус: ИЗДРЖИ ДО СУТРА 
zelenakap.blogspot.som


 


 

уторак, 15. децембар 2020.

РАСКВАШЕНЕ УСПОМЕНЕ

Љубљенима слово

Мила навиру слике док смо скупа косили откосе у Омару
Под врелим сунцем у зноју и пластили пре шапата кише
Јавља се наша песма живота у новом повоју предана дару
Чекам да забруји љубав на узнешеној страни да замирише

Мене сад овде до сржи боле раздружења и успомене живе
Омар су дали под закуп за неке туђе ал неминовне косе
Намножио се џиџвар отровне печурке и ту и тамо јестиве
Овуда нико не пролази... Ничије ноге не обијају прве росе

На погруженој кући љубљене тетке твоје сада дим не вијуга
Опустео шљивак и башта... Резервоар воде сам прелива
Путељком гре уз трули талпов плот са маховином туга
Да седефасту причу у тишини чува ко пресликана наива

Мила братанац твој и његов син беру незреле шипурке
Ја слику шкљоцнем узгред да бар овековечим само трен
Пењемо се уз врлет ка гробљу у коврагу... А тамо жмурке
Играју сени... Мајчин ти гроб оплевљен није... Тек зет њен

Не би ли заборав огрејало сунце дошао да почупа траву 
Чија је ово хумка кад нема спомен обележје ко ће знати
Праунук је мали да запамти причу и разабере ову јаву
Мила крај гробова твог оца и мајке уместо тебе стајати

Сам ћу... Ја срцем љубим Босну и Србију у истом часу
Док ми се у очима пуним суза преплићу ваши гробови
Шапућем молитву Богу... Дрхте речи с грчем у гласу
Болна је ово прича... Бар Ти се са Бријега и Арсића одазови

Или из Луке што на отаву јоште не кошену мирише
У Ћетињишту и Омару законачити неће стогови сена
Невреме се спрема... Не утркујем се с пљусковима кише
Варда се намргодила у облаке тмасте високо зароњена

Од кише и суза не замиру слике... Расквасе се успомене
Мила још један дан бола у збиљи свег живота зове
Исписом летописа по мојој души... Чекај рођена мене
У Крагујевац да се Теби вратим с груменом земље ове

Да га проспем по гробу твоме у Бозману... Завештање је ново
Симболички спомен у здруживању два гроба и земљаног праха
Постхумна песма није тужбалица но вечно Љубљенима слово
Нек све Вас сунце наде прогреје јутром у дан васкрслог даха...

На данашњи дан © 15.12.2014. Славими® Ј. Зеленкапић
књига: ЛИГЕСТУЛА МЕЛОДА  ВРЕМЕПЛОВ /2014-2020/
zelenakap.blogspot.com

недеља, 13. децембар 2020.

ОНАЈ КОЈИ НЕМА

Прљају ми разделнице ума туђе ускочице
Без уздарја наслеђеног слећу поклекнуће
На пут неповрата нису одлетеле јужне птице
Не затворих врата бола одласком од куће

Вртим мисли око прста размеђеног става
На пожару грејем нешто жеље заостале
Ледину ми не гажену налет духа затрпава
Новим ровом кости миле ругају се зјале

Мислост има два дохвата у пазуху постојања
Чита се туга срца у очима и последњем додиру
На сугребу у залеђу иста ме неман увек прогања
Како жеђ да гасим тешким једом у распуком чиру

По сведеној окосници трема кушају ме удворице
На растанку тропрсноме учворена мисо спава
Покидане у чворове чворим на оснутку жице
Мртви прсти харфу љубе… Тајну древних брава

Очајнички закључаних може ли време у касној клети
На жртвеној софри превару потказану да спозна
Заробљеник освете на концу умире у својој освети
Јека постојања разлеже бол да ублажи времена грозна

Скамењене сузе осаме никад канути неће из дупље крваве
Ако се разлиста преступ умља на три лудости ил коју више
Залутало је грубо размеђе неосета сутоном у коначишта јаве
Онај који нема данас ништа да напише шта ће сутра да обрише

На овај дан © 13.12.2013. Славими® Ј. Зеленкапић
књига: “ТРАГОВИ У ТРАГУ“ ВРЕМЕПЛОВ /2013-2020/
zelenakap.blogspot.com

субота, 12. децембар 2020.

ВИЛАГОРА


Мој посвећени замак што тоне у снове
Уточиште за учитеље... Кад мудрости слове 
Песничка школа за витезове
И штитоноше храбрих речи... У подвиге вас зове

Сабраћо часна свратите смело у одаје
Док гозба песме и речи срцем траје
Свим званицама уздарје љубави штедро се даје
Овде и небо слуша само из срца откуцаје…

На челу врсте ратник живота с ордењем кад стане 
Ево већ се уврстава војска мисли ране
Под барјаке славне љубављу овенчане
На првој линији смотре судија прегледа дане

И храбри млађане борце на поетском пољу
Кад прве ране критика посипа сољу
Витезу старом химна вазнесе славу ко богомољу
У част предака покорно испунивши Божанску вољу

Школа живота за витезове у витешком збору
Штитоноше храбрих речи подвиге чине за Вилогору
Епитафе мудрости учитељи слове по мрамору
Мој песнички замак буди се у младу зору…

На овај дан © 12.12.2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2012-2020/ zelenakap.blogspot.com

петак, 11. децембар 2020.

ЗЕРА КУРАЖИ

Ти буди сигуран у несигурно време опсаде
Неке забране су ту да отежају твоје битисање
Разуми збиљу да се не живи само из досаде
Важан је опстанак на чистац и чисто сазнање

Разлучи битно од пролазног... То се сада тражи
Избочине ума ће увек бити на погибао своју
Коме веровати када су се уврежиле сталне лажи
Идеали су сурвани... Људскости нису на броју

Твоју побуну не сматрај за успутну грешку
Није ли за њу време... Лакомислена лудост царује
Како си заборавио кварну игру и наивну вртешку
На сваком кораку лажи превасходне бучно брује

Битно је за тебе било јуче... Кратки фитиљ гори
Сад су полтрони узурпирали сцену... Игра је кварна
Ти ниси властан...Чвекољубље се у завист претвори
Сунцокрету не поклекни данас... Сутра је вест ударна

Треба је дочекати на ноге хладне главе у људском стилу
Историја се победе пише... Поето ругање биће касно
Не веруј вирусу лажи... Не веруј ситно убаченом бацилу
Од увек је постојало раздвајање... Нетрпељост јасно

Удара у подножје темеља да слободу твог духа сруши
Убоги дом је гомила пепела и праха... Изгубљена срећа
Погледај добро и запис тумачи сакривен у твојој души
Чуј... Од страдања и губитка увек је добит победе већа

Време опсаде није вечно... Утулиће се фитиљ што гори
Подрезивање је дошло крају... Не веруј вирусу лажи
Послушај савет мудраца... Дух ти кроз њихове речи збори
Тако у несигурно време опсаде ваља имати зеру куражи

Не страши се короне... И она ће проћи... У задатом року
Позитиван став победи води... Држи се чврсто и разумно 
Кад вести и смти ударају о твој брод живота по боку
Кормило управи право... Побеђује само разлучивање умно 

© 11.12.2020. Славими® Ј. Зеленкапић
књига: ЛЕЛУЈАЊЕ ТРСКЕ циклус МАСКЕ
zelenakap.blogspot.com

четвртак, 10. децембар 2020.

МОЈСИЈЕВ ОЛТАР

“Господ, застава моја”*

На олтар речи долазим покорно свакога дана
Да принесем мирисни кад... Истину и човекољубље
И кад се роди нова мисао у успоменама запретана
Ореол блаженства озари најдоње одаје срца подпалубље

Јави се пра праг скромне душе за нови траг вере у избављење
На трећем хоризонту ископан је нови дијамант ума
Не рушите ми песники дом… Нећу у расељење
Биваковање у туђи атар… У болу ми је драга тежња наума

Да будем свој на своме… Лепо је кад си у равни
И кад пулсира тихо било… Одазивају се чисте сузе
До бола је мука нечасти ако не маре године за расцеп шавни
Тешко је кад се истина раслојава од лажи… Мојсије верни и они што пузе

До средокраће несанице и назад увек ће пузати полтрони
У дану спасења нек гори олтар “Господ, застава моја”… Још боде копље
Очеве опомене брижне одавно нема… Намножили се камелеони
Опет је подбацила жетва… Песничка њива жалиће снопље

Несносном грајом гавранови гладни крстине моје сколили
На сиротињској гозби чиме да се браним… Кидају душу стрвинари
Мој олтар речи једино жртву љуби… Разломци ума се разломили
Ко ће ми отворити Ханаска врата… Мртвим сном спавају задужбинари 

У пустошно доба вере храм се осуо... Саблазне су његове рушевине
Све ове стене раскол сведоче... Векове болују зидови патуљасти
Горштаку мучно пада присилни силазак са планине
Стари се граб неда пустој низији... Песник признаје само Божје превласти

Поданик речима истини служи... Семе у бисагама сетву жуди
Орнице запарложеног века нужда ће опет засејати
Чекају јалове бразде... Мудре речи што их зборе расуди
Златно перо златовез нека везе... Олтар речи и суза нада позлати…

* Тада начини Мојсије олтар, и назва га: Господ, застава моја.
2. Књига Мојсијева 17, 15. 

На данашњи дан © 10.12.2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВЕМЕПЛОВ /2012-2016-2020/ zelenakap.blogspot.com

среда, 9. децембар 2020.

ВРАТИ СЕ ...

ДЕСПОТ ДЕСПОТИЦИ
Вољеној, с љубављу

На трагу новог ноћног случаја
Истрајава мукли глас опомене
Два разброја почетка и краја
Јутром у болу Ти будише мене

У болном трену болна опомена
Носи недокучиву прву поенту
На дугу осаму смртних времена
Издају ли се дани ови за ленту

У другом мимоходу бди случај
Ноћима доминира и опомиње
А ти дозвана песмо бола откључај
Тајну забоденог трна и глогиње

У располућеној души мудрости 
Опомена или случај нису сами
Где је срж а где су ломне кости
У овој мојој последњој драми

Пробуђен ето немо пребирам
Опомену задњу у новом тону
Којом речју да је просвирам
По сред срца овако мучну и бону

А потом случај голубова на јастуку разлучих
То они уклетници нису били... Или сам снио
Живи Њен посет у ноћи како закључих
Врати се... У опомени се мог крика крио

Невешта законитост следа
Догађаја и опомене лелујаве трске
Обоје ме робе ко дуга увреда
Пала из зависти смрти мрске

Јутрос опет имах куражи
Кад подлаци речи изврнуше
Не бацих им у лице расуте лажи
Ни анатему на полтронске душе

Са правом да се песмом побуним
И срушим лажи и опомену случаја
И сан опомене до сржи окруним
Одавно знам ко кога овде прекраја 

Кочањику остављам вама
Да се око ње злобни гложите 
До миле воље у траљама
Не можете вољу да заложите

Мој залог вере за болну опомену
Може ли се случај прогласити
Међашем са међе за уклету стену 
Занавек грех и љагу ће те носити

Не вадите гранични камен 
Ако ми њиву тајно преорете
Нећу вам гасити несудни пламен
Опомена случај бљесне ко реп комете

И случај опомене докле ће се вући
На небу кад згасну ко метеори у трену
Песма се Мила удомила у твојој кући
Вечно уклесана за стражу у камену

Јутро голуба мира ме тражи вером и миром
Распути лет води кроз трње и глогиње
Тамо где се допев гнезди с псалтиром
На раздрљена недра пало је иње 

Остали трагови случаја и опомене
У одласку или доласку заметени
Привиђа се на хоризонту лик Вољене 
Бљеска жељени стих на белој копрени

Деле се ноћ и дан у трену освита
Мила у разделу опомене и случаја
Епитаф једини зора нам зовом чита
-Врати се… Не часи Вољена надо из раја… 

На данашњи дан © 09.12.2013. Славими® Ј. Зеленкапић
књига: ТРАГОВИ У ТРАГУ 
ВРЕМЕПЛОВ /2013-2020/ zelenakap.blogspot.com

уторак, 8. децембар 2020.

СРЖ ТИШИНЕ

Лудости су луде зато их не трба чинити у ово лудо време
Свако ће једном изаћи на суд да даде одговор пред собом
Боље је живети испод црте и у свом уму носити дилеме
Запитаност без знатижеље чиниће те просто убогим робом

Свеједно није али се једино тако мора до сржи тишине
Луди кораци да те на лудост нову поново не наводе
Суморно је време... Чекај да маглуштина његова мине
Да ти се речи свеприсутне језиком наде тек ослободе

Исход речника дрема... Дангуба горка коритом муке и злобе
Јаз се урушио... Пре и после... Затрпана су уздарја твоја
Ти мораш јасно знати истину свету... Који те изазови кобе
Живи за сутра... Проћи ће лелек долином и река неспокоја

Не свијај своја гнезда у туђем забрану... Издајство ново чека
Подмећу кукавице јаје то ти је знано... Разори давни наричу
Њихово време муке... Сада све зависи од људкости код човека
На стражарском си месту... Одјеци из поља долином вичу

Измичу у гобељање мали кораци луди... Да се обнове уздарја
У ово суморно време не стрчи... Устегни речи и друге обзане
Стрпљење вели... Ниси сигуран шта ти доносе нужна појутарја
Колико доприносе твоје чисте врлине а колико присутне мане

Јаз се у спомен преселио... Царује заборав... Искобљена је дуга
Небо магли разастрто над дољом... Ти се извору малом врати
Утуви ратниче и бунџијо... Сутра ће да ти се наивност твоја руга
Нема одавно људкости у човека... Нико са тобом неће да пати

Лудости су луде и погубне... Устегни речи... Проклетници живе
Своју каламбуру... Чиста је твоја душа за њихов залогај прљави
Суморно се понавља време... Кругове твоје додирују само тетиве
Мудрости... За зеру горушице... У глибу да се корак не заглави

© 08.12.2020. Славими® Ј. Зеленкапић
књига: ЛЕЛУЈАЊЕ ТРСКЕ zelenakap.blogspot.com

понедељак, 7. децембар 2020.

ПРАХ СЕ ВРАЋА ПРАХУ

Како успут двоструко дејство да не сметнеш са ума
Кад се оно умножaва сваки дан... Мили није на броју
Морамо испратити скоро лукавог нераздруженог кума
И умрло мило тело... Човек ће бити закопчан у кроју

Гроба... Пате убоги на ободима туге изневерени пре рока
Истеком насаде узрока и последице у кругу ове невоље
Ветар северац све јаче данима дува... Са разрушеног бока
Дилема кружи изнад нас и пита да ли је ово ил оно боље

Испод видокруга пале су црне сенке нејасних бора
Да ли је све сада пошло по злу... Избор се неће знати 
На високом дубу истрајава увек стара испуцала кора
Разум је узрујан свакога дана и од црних вести пати

Свака је реч зачињена короном... То удара у главу
Нема милости у нас... Целог дана брује ударне вести
Неухватљива је стварост кад имаш причу и страву
Где лаж крај истине истодобно да се упоредо смести

Ове вакцине у трку не испитано дејство имају од реда
Дилама кружи упркос свему... Свака реч ум наш трује
Нејасне сенке бора падају дубље... Ко овде причи наседа
А ко се непозван буни... Зашто се на слободу атакује

Разрушен бок од устоке не штити... Јежи се тело
Немушта прича данима траје... Зло је у замаху
Џаба су ова накнадна нарикања и празно опело
У рајско насеље умрли не иду... Прах се враћа праху

Стара испуцала кора сведочи да доба короне траје
Ко ће се извући а ко подлећи пошасти... Прича нова 
Јучерашњој наличи... Нико не броји касне уздисаје
Букагије су зарђале... Нема нам спаса из тешких окова

© 07.12.2020. Славими® Ј. Зеленкапић
књиге: ЛЕЛУЈАЊЕ ТРСКЕ циклус МАСКЕ
zelenakap.blogspot.kom

субота, 5. децембар 2020.

ЦРНА ЖЕТВА КОРОНЕ И КОПЉЕ

Хладна децембарска ноћ... Касна глува доба миле
У непознато... Нека одвугла стварност однела сан
И сати пролазности као гасарче незнатни чиле
Мисао чучи.. Јутро је далеко и претеће короне дан

Испод сача затуљена ватра из детињства још чами
Нејака сећања избледела кроз ноћ се млитаво вуку
У соби језе је мучно... Ко да верује да нисмо сами
Како разбистрити ум... Прошла је смрт... Из руку

Исцурело на згужвану постељу наше прошло уздарје
Нискости су подвалом уздигнуте... Трептаји ока стали
Ново се спрема у слани оковано да нама бане појутарје
Стварност се уозбиљила... Мукли дозиви идеала су пали

Запитаност ума шта нам доноси... Короне муку свима
Затуљена ватра не може душу да огреје... Болна постеља
Скрива причу ил можда њен јадни крај... Плаче ли рима
У долазећем стиху што навире умом... Јава сад цвеља

Избезумљену главу... Тишина још јаче удара и боли
Памтиће се дуго корона ноћ због угашених живота
Пошаст не пита никог што нас и читав свет сада сколи
После црних вести једно те исто питање умом се мота

И чили децемабрска ноћ у бдењу... Мисли не беже
У стих бунта да га одбране... Апатија главу обара
Надире хладноћа свуда... Немоћне су да се тек јеже
И мале длаке... Корона жање црну жетву нашег немара

Само сирена засече таму... Пробуди се тразај тела
Неко је испустио душу... Сутра је незнаног сахрана
Ништа више не пита куда то промичу бела одела
У малаксалој апатији кога ће да боли неутешна рана

У извештају дана смрт је статистички број у збиру
Све црња од црње пролази ноћ... Безимено снопље
Уцвељује љута слана... Старе статистике нове потиру
Не чуди се предаји света... У трње је бачено копље

Неки не носе маске... Заблуда или истина влада
Теорије завере круже... У шта да се сада поверује
Уздање у једно и друго са смрћу ноћас заиста пада
Џаба сте кречили... Са зида смрти графип поручује

©  05.12.2020. Славими® Ј. Зеленкапић
књига: ЛЕЛУЈАЊЕ ТРСКЕ  циклус МАСКЕ
 zelenakap.blogspot.com

четвртак, 3. децембар 2020.

БЕЛА ПРИЧА

Вољеној, с љубављу

По снежној узнесеној коси невољно вришти
Белина испод старих кримки… Путујем сам
Она је овуда прошла прва… Траг ветром измиче
У уму давни глас збори…- Са вером залог ишти
У овом беспућу Мила како твој траг да препознам
Срце жуди победу трагања на крају ове беле приче

Сабирам безброј пута нове мисли а убог незнам
Рачун ми у карираној свесци све тањи бива
Пређашња сума одузимањем се осетно губи
Удвојио бих на овој ветрометини срце и плам
Да јаче горе да се не заледе моје веђе два разлива
Гробљанском миру не верујем…Смрт Милу љуби

Све јаче у пркос бледом лицу промиче снег
Прерано завејава Бозман поље… Свуда се бели
И мој је дневник живота у недрима одавно бео
На душу прилегло камење… Глава се дала у бег
Туробни дан омеђен жељом и хтењем сету дели
Рачун је готов… Све ми сведочи… Бог га је свео

И овог промрзлог дана леди се чудна река у мени
Предуго сам испраћао ноћ и с болом чекао зору
Са тишином се разговарао у глуво доба потпуно немо
Сад стојим на раскршћу а оно зове овамо скрени
Полуотворена је горња капија новог гробље мој умору
Само један трен застајем и време је стало да се растанемо

Уз ограду накривљену што мало вири укочен поглед лута
Смрзнутог голуба ко касну спознају у обданици тражи
Пред замагљеним очима шире се нови кругови мутни
И једна црна врана лепетом крила стреса снег откинута
Између торња капеле и препуног зида умрлица на стражи
Још један знак у овом колапсу вере послат ми je злослутни

О мрежи смрти истоветну причу годинама збори
На домак хумки нека се отвори нова провалија
Сваког смртника овде корак у амбис нужни чека
Усред белине зов краја чујем а одбијам га априори
Истурам груди кошави… Недам да ме носи стихија
Исцедићу сав зној и моју коштану срж овог века

Пристигао сам овде… За Њено вечно постојање
Приспело је крајње време моја Неумрла да живи
Без суза и туге у зеницама очињег ми вида
И ова песма срца прстима писано завештање
По снегу распрема узглавље гроба и дом одиви
Завејане су три тачке смрти… Нема прекида

Дописана је поеми нова строфа иза смрти 
Песма љубави сипи са снегом новом надом
Адреса јој није овде него на небу ил крају света
У белом целцу нећу чекати сутра да се распрти
Нова пртина… Кораке жудња мами црним градом
Под белим покровом све је мирно… Оста траг преплета…

На данашњи дан © 03.12.2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2012-2020/ zelenakap.blogspot.com

уторак, 1. децембар 2020.

ВЕЧЕ ЈЕ СТАРИЈЕ ОД ЈУТРА

Стрпљиво чекај узлазности... Време ће боље доћи
На узвишено место дувају ветрови оштри и јаки
Поуздање мањка и клеца... Не веруј својој слепоћи
Познај истину... Данас су судови незрели и млаки

Сви пишу а нико не чита... Шкрабају се песмуљци
У кратком и невазаном стиху нема дара и једрине
Шкрипа је заглушујућа... У блато западају туљци
Пармаци на точковима су расути... Чекај да мине 

Вече је старије од јутра... Српљење истрајност гради
Замисао у оку колута... Твој разум разборитост тражи
Опоменут си давно... Уз пут сумња своја дрвета сади
Није неважно... Данас на сваком кораку премного лажи

Игра свој лудачки плес... Не стаје залудно врзино коло
И ти се упетљаваш да раскринкаш поетску ујдурму
Узлазности нема када се подмеће нога... Тек само соло
Певање нечему служи... Ветрови су однели твоју бурму

У празно загледан и у нишавило... То ти не приличи 
Да се предајеш пре краја виса и у амбис рушиш наде
Дозивај прошлост и сутрашњем времену одважно кличи
Нека их нек уз пут ка вису други сумњом своја дрвета саде

Стрпљиво узвишено место ће доћи... То је само провиђење
Било у подножја виса... Уздај се у предосећање кад те води
Сутра ћеш поето знати... Може ти се исплатити дуго бдење
Час усхићења долази незван да се на истоку твоје сунце роди

Вече је старије од јутра... Ноћна бдења мењају ток ствари
Соло певај у ово сулудо време по краљицу уметности
Поезија је света... Не подлежи узвишени људској превари
Признање увек долази после смрти а не у позној зрелости

© 01.12.2020. Славими® Ј. Зеленкапић
књига: ЛЕЛУЈАЊЕ ТРСКЕ zelenakap.blogspot.com

недеља, 29. новембар 2020.

РЕЧ ВЕРЕ ПРОЈАВУ ЧЕКА

Докле ће сиротиња крпити закрпе пропалог рода

Језик је на искап испио нову мисао
На ивици језикословља пре побуне
Да не тумара прозрачним ореолом ума
Да ли је неко шупаљ сам весла сисао 
Преваре незна рећи песма док се куне
Зулумћари су се окумили нуждом зулума

Налети ветра силно парају скоро свитање
У зарез заточена реч вере пројаву чека
По шириту шешира мрзло прилегло иње
Шапат нови наум јавља дозивом кроз грање
Још једна зубља с олука пала кратковека
Кичму жуља сламљача тврда од згрудване триње

Буновна глава врви сумње из чудног кошмара
Жуђени разломци исти разброј сточили нису
Тајна је зашто су песнику спалили светиње
Нечитак угљенисани запис оста иза пожара
Само небу је поверио право на одштетну полису
Менажерија је распуштена уоколо лута звериње

На прозорима убоге собе мрзну снежни галопи
Разиграни витражи по обрубима зебње и истина
Свијају врисак у жучи а нагон исте разгоне чува 
Прати жељо по свежем трагу траг у истој стопи
Лаковерност боли и расуло ко подла мучнина
Ако сконча светлост жишка и мир се раздува

Испод појаса ниски ударци и дуб раселина
Велики разлази браће нису никада закопани 
Време је избрисало сећања из баштине народа
На болном месту чами скривена нагазна мина
Пабирци незрелих дуња у недрима су збрани 
Докле ће сиротиња крпити закрпе пропалог рода

На данашњи дан © 28.11.2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2012-2020/ zelenakap.blogspot.com

субота, 28. новембар 2020.

ЗАШТО УМЕТНИЦИ ЖИВЕ И УМИРУ?

Знам да је можда због дужине цртице, у ово кусо време, када је на сцени крака форма и уметничка краткоће, па и безражложна брзина, у ово инстант време, многи неће прочитати, ти је прочитај целу и до краја. Бићу и твојом запитаношћу свестан да још има разумних. Ништа више!
Себи сам поставио тешко питање. Можда одговор лежи у исконском? Можда самообмана има узрочности у битисању? Одговор на тешко питање кочи и људска немоћ и вечна ограниченост да спозна узроке и да досегне сваку тајну. Људско биће је саткано од тајни. Свет који нас окружује је био и остао вазда загонетан. Вреди ли онда труд и потрага за ваљаним одговором, кад нам се чини да исти бива полуодговор са копреном? Полуодговор је исто што и полупречник. Целину круга једино исписује пречник. Ову линију која сече средиште ја тражим. Њу бих да измерим и исчитам, за себе и за тебе, кога верујем исто питање опседа. Зашто уметници живе и умиру?
Итинољубиви људи не воле лијаве одговоре. Лијаво воће, ствари, љигави људи, несавршени облици титрају у сећањима чак из детињства као уочене ружноће. Учен да љубим истину, да волим лепо, да тежим савршеном, часном и поштеном, да будем трагалац за одговорима, и сада осећам да набројене лијавости жуљају бистри раум. Како онда, тако и данас, то ме гура у потрагу за лепотом, носи у маштање, уводи у борбу за истину. Лепота речи, поезија, књиге, звук меденице, топлина огњишта, очеве гусле с јуначким песмама, милина цветних ливада и пој птица, и многа тога лепог, а овде не споменутог, оплемењавало је моју душу, душу песника дату ми по провиђењу. Чини ми се да сам тако ушао у поезију, у ствараштво, у бит истине, да никада из ње не изађем. Намножиле се песме и мој извор још гргољи већ више од пола века. Ускоро ће се завршити ова година посебног јубилеја није ни било. Не помишљам да сам зборим о свом животном делу, ако га други нису обележили и запазили као предуго и веће од педетогодишњег књижевног и уметничког стваралаштва. Но неоспорно је, да је од потока настала нова река у мом сливу. Ко ће је и како именовати није моје? Може ли ова река тећи без увира када ме буду испратили из садашњег бивака у онај други, они коју остану после мене да чекају свој испраћај?
Заиста зашто уметници живе и потом умиру? Какав то траг живот оставља? Путеви живота и смрти јесу различити, али и најмање у двоје сличе један другом. Човек се роди и умре. Полаз и крај. А ово између може ли се код сваког човека звати животом или дангубом? Одкуда књиге песама, кратких прича, ређе дугих романа, тужбалица, драма и томе слично? Која то рука исписује бол, грч, скученост, пену таласа звану дани, окруњене године, по који метеор једва зван срећом, који се иза бљеска угаси? Толико црних села, небројаних споменика, јаруга и јама, плавих гробница, толико плача и туге, зар земља јоште носити може? Живот се убрзава, људи хрле, модерне новине технике узимају свој данак, а ми све огољенији и празнији трајемо неко време у становима бетонским кавезима, дехуманизовани ко балсамоване мумије. Ретки ће вам назвати добро јутро, пожелети добар дан, пружити руку на поздрав, упутити осмех, казати благородну реч, послати писмо, даровати песму, помоћи да издате књигу, дати прилику да објавите оно што сте створили, ил просто скинути шешир уз благи наклон. Завист других нераздвојни је пратилац вашег успеха. Ову лекцију живот понавља на сваком кораку. Рођени хуманиста, истинољуб, идеалиста, сањар, човелољуб, песник... , напросто ово не разуме и не прихвата. Докле ће зло да надгорљава добро? Докле ће штакори и мољци да гризу вредноте? Реткост се изгубила у виору векова мржње, зависти, грамзивости, злобе, суревњивости, пакости, трачарења, надобудности, гледања преко плота и у туђу чорбу, у ружним речима, насиљу, подметању, крађи, ратовима, отимачини, превари, плагијату... О, заиста овај ружни низ је предуг и не може се исписати до краја. Малобројна зрна добра, хуманости, љубави, саучешћа, човекољубља, истине, моралности, племенитости, благородних речи, чисте поезије, истински јесу зрна горушичина. Ако су некада и били бисери сада су лудост, како то млади веле нису кул, нису многоцени, будући да је зло надвладало добро, да је морал пао на дупке, и да је неморал важећи кредо. Црне хронике су преузеле примат над подвизима. Мач критизерства, телевизије, филмске продукције, поплава књига сумљивог садржаја, свакодневна естрадна продукција идола и култова, до зла бога прљаве политике и политиканства, манипулисање масама уз мас медије касапи сваки разум. Обогаљене лепоте, упрљане савести, људи без душе и срца, профанисане награде, којештарије... сада су манир који доминира. У овој бари човечанства сме ли да се разум пита зашто људи уметници живе да би напокон умрли? Хоће ли се и моја запитаност овде прекинути? Не!
Данас је сахрањен један овдашњи песник наш суграђанин. На овом пролазном свету да смрт смени један живот није необичност. Али коб песника и многих уметника често је сурова и у самртном часу. Сахрани пријатеља по перу, дугогодишњег знанца, присустовао сам уз само пар људи. Из Удружења писаца нашег града, на жалост, нико није дошао да се опрости од песника. Можда их треба питати хоће ли се наћи неко да и њих сутра испрати на њихов пут неповратни? Зашто неким писцима држе некрологе, и објављују сабрана дела, а неке препусте гробарима и неумитном забораву? Подела на „признате“ и „непризнате“ је болна и неопростива увреда, не толико за покојника, колико за оно што је остало у наслеђе, уколико наслеђа и буде. Ова злоба се прелила из живота и у смрт. Писцу неправедно гурнутом још за живота на маргину, и ако није са маргине, чини се да залуд потроши живот не би ли одбранио своје место и име. Стваралаштво се брани само, и браниће се, док је века и света, ако не остане у фијоци, и ако не заврши у контејнеру уколико и од наследника буде одбачено. Почетно питање зашто људи живе и умиру проширено има смисла још једном се гласно запитати зашто уметници живе и умиру? Како своје стваралаштво одживе а живот не преживе? Шта ако их оно не надживи? Безгласни са не отављеним трагом зађу ли у измаглицу смрти неће се никада вратити. Како онда искобити ову коб? Живите да не умрете заувек, и не мислите на некрологе, на створена дела, књиге и награде, на друге неважне свакојаке пролазности, на то ко и колико ће вас од сабраће испратити, него колико ће вас нових читалаца читати, уметника следити, у чијем ће те читању и слеђењу живети, заједно са делом које сте им предали? Зашто уметници живе и умиру? Одговор још није довршен и не мислим да се може довршити. Но кад једна смрт и сахрана као ова последња мога пријатеља песника узбуркају песничку душу, не чудите се запитаности. Запитаност овде не престаје да би опет васкрсла кад поново било ког уметника будемо испраћали у неки други спокој. Можда ће моја запитаност бар за трен пробудити твоју запитаност док будеш читао ову цртицу.
Да би запитаност била целовита морам ти рећи у истом дану када је минула једна сахрана увече у градској библиотеци нашег града збило се књижевно вече и представљање романа насловљеног „Ако икада умрем“ у отменом амбијенту, са бројном публиком, знаног овдашњег књижевника. И опет моја запитаност, јесам ли присуствао у једном дану догађајима са краја исте амплитуде, која се привиђа као стварност или магновење? Књижевник је написао како рекоше „роман ругалицу“ једну фикцију из визуре бунџије, што је и сам по ко зна који пут посведочио својом саркастичном беседом и ове вечери. Интригантно је и збуњујуће истодобно да неко ко је се издавао дисидентом, неко ко је се „камењем бацао“ на своје време, власт и државу, на писце, на много шта, лутајући по белом свету, носећи самопрокламовану етикету „изгнаника и жртве“ вратио се у своје гнездо, да под старе дане поново просипа свој јед, а да је некада имао привилегију у истом том друштву и држави, уредника занамените издавачке куће, и све оно што тај положај носи. Не спорећи ништа од овог интригантног и збуљујећег па ни право на повратак у завичај, ни право на роман ругалицу, и властита убеђења и томе слично, опет стоји запитаност, колико је неко вредан, признат или непризнат, и како наводно „мали“ писац да стане уз „великог“? Први има само закупљено гробно место и споменик који је сам себи подигао за живота, и недај Боже ако не буде плаћан закуп сутра може бити прекопано, а други уз помоћ признате институције и друштва склапа уговор да има своју спомен собу у родном селу, да има легат у коме ће се устројити велика лична библотека. У кући писаца у родном гнезду ваљда ће сутра да битише дух покојника и његове величине. Када све ово спознаш што није изнедрио само пуки случај у једном истом дану, оба догађаја којима ја бејах сведок и учесник, и то што записах, верујем читаоче да ћеш из ове цртице можда разумети зашто различито уметници живе и умиру? Зашто наводно велики и мали и у смрти нису једнаки? Знам да је можда због дужине цртице, у ово кусо време, када је на сцени крака форма и уметничка краткоће, па и безражложна брзина, у ово инстант време, многи неће прочитати, ти је прочитај целу и до краја. Бићу и твојом запитаношћу свестан да још има разумних. Ништа више! 

На овај дан © 27.11. 2014. Славимир Ј. Зеленкапић
књига цртица: ДЕВЕТА ЧЕКАОНИЦА
ВРЕМЕПЛОВ /2014-20020/ zelenakap.blogspot.com

РАНИЈИ КОМЕНАР:
Хвала на осврту? Ту смо где смо. Но није се предати. Суд времена као решета је једино праведан. Плева ће пропасти а једро и здраво семе опстати. Зашто уметници живе, ако не живе за стваралаштво? Смрћу се дело и заврша и можда отпочиње. Запитаност остаје...?

ДАНАШЊИ ДОДАТАК:
П.С.
Коментарисано пророчки, или не? Ту смо где смо. Запитаност остаје? Ништа се није променило након толико година протока времена. Још је и горе... Јаз је још уочљивији. Ова пошаст короне га је продубила. Неко је велики да наводно заслужи помпу и рецимо дане жалости, а други је мали да само уђе у статистики број умрлих. Не спорим да има великих по имену и делу. И таквима треба одати достојну почаст. Можда ће мо се спорити око достојности и претеривања. Но ни за тиме нема потребе. Све је јасно... Али, дали у смрти има разлике...? Јели губитак, смрт и бол, могу да се мере? Умиру ли и цареви и просјаци? Велики и мали... Зато су само мали смртници статистички број? Кратко се спомену умрли, рецимо уметници, глумци, песници, и остали обични, и већ сутрадан бивају заборављени. Они уђу у маглу сивила и заборава. Јучерање смрти прекрију данашње... Број умрлих се чита као дневни извештај. А свака смрт има име и презиме... Дилема остаје, зашто ствараоци живе и умиру? Сви умиру, али сви не остављају исти траг, рећићете мудро... Свакако то је истина, али дали живот сваког створа оставља траг? Величање у смрти, ваздизање имена и дела, да би били још већи, и ни речи о безименима нису правичност... Где је граница скромности и достојанства? Где је туга и жаљење? Где је људска људскост? Суд времена нека суди... Наводно “велики” споменути у овој истинитој цртици и коментарима, овдашњи пишче и “мали” умрли опростите. Били сте само повод поновној запитаности разума, без накнадног слагања или неслагања, оних који ће о овоме промишљати... Суд времена је једино праведан...


четвртак, 26. новембар 2020.

ПРАЗНИК ПРВИНА

Вољеној, у спомен

Апстинирам ноћ очаја а она ми узврат враћа
На сведеном судилишту мрачи поље вида
Негде тамо предалеко обзорја чека средокраћа
Разбор ума да поникне несемено у остатку рида

Мука муку зарубицом јаве ћутећ преслишава
Стих се мучи под ребрима узаврелог шума
Мила моја неумрла у студени овој како обитава
Ушће чежње разлива се на две стране у расцеп разума 

Ко да спозна пену наборану сливом иза успомена
Доказ исте сете бојен новом римом праузрока
Пред шатором јаве мисаона копља поломљена 
На крстаче личе… Уби смртни ујед дужицу ока

Како преживети навеснице моје туге у заплету ноћи
Дан раздањен покајањем на расуду постојања
Уздах у облаку скривен душа чита неће проћи
С берићетом твога снопља од смрти се сад не клања 

У расцепу преживелом гноји нова мука разделница
Идоходи расчворени прсли које куда зашли с пута
Зов из раја недозвани маглу броди за објаву твога лица
У недрима песме опроштајне стих удави омча затегнута

Аксиоме не сведене у покриће још скривају смрти тајне
Ватрен пролаз разлученог неба сузби водену стихију
Вајат древни истрајава с карлицама празним сате вајне
Без разлева… Гривну јахача тражим и земљу ничију

Опрост за замршене речи молим и сваку ову строфу
Надзорник ноћи није стигао да их подјарми и утегне
По законима вишњим мимоиђоше саму катастрофу
Испод черге умовања скитница измигољи да не легне

Тешко је с муком носити сенке постеље и гробове 
Прирасле дивље младаре узансе не ломите ми сујетом
На празник првина прве жетве приносим обртне снопове 1
Захвални дар жртве трајања и проласка уснулим светом

На данашњи дан © 26.11.2013. Славими® Ј. Зеленкапић
књига: “ТРАГОВИ У ТРАГУ” ВРЕМЕПЛОВ /2013-2020/
zelenakap.blogspot.com
_____________
1 Празник првина / СВЕТО ПИСМО  2. Књига Мојсијева 34,21-23.



среда, 25. новембар 2020.

ГЛАДИЈАТОРИ У АРЕНИ

Забрана стоји на вратима улазности написана
Разумно је у бојазни бити незван а у давној нади
Нико да не седи докон... Под њим се сече грана
Раздружен и сам... Ко овде дилему у уму сади

Радио растура причу о корони од раног јутра
Слово о овој пошасти раплинуло је праву истину
Шта спрема недаћа... Какво ће време доћи сутра 
Несигурно то је знано... Кад црне вести плину

Поплавом... Тешко се може избећи стална несрећа
Видокруг је сужен... Поглед се мути... Димне завесе
Свуда се шире... Како да се нужно поверење повећа
На вратима улазности... Лелујају на промаји ресе

Спуштеног застора да од погледа у неред собе штите
За корону то није препрека... На глуво се свуда шуња
Поцепане панталоне су у моди... Не дају се сироте рите 
Давно сећање из детињства што читавог живота луња

Радио са злокобним вестима не мучи... Убија малу веру
И разум збуњен... Слово о овој пошасти докле издржати
Учени случајно памтимо... Труле се јабуке у корпу не беру
Чини ми се да свима није јасна ова ујдурма осим замлати

Који не узима збиљу за збиљу... Забрана упорно стоји
Не улази незван у неуредну собу упркос давној успомени
Нико више не може смртне таласе и пикове да мирно броји
Невољно смо гурнути ко гладијатори у погубној арени

Сада нада не постоји... Раздружена промаја се поново збира
Арена усијана од буке... Неред се умножава... Соба тесна
Се отима удујми... На врату толико је ругобе израсло од чира
Шарке шкрипе на вратима и казјују да је ова корана телесна 

Радио да се не угаси како би надјачао шкрипу и промају
Одлучујем свесно... Препреке од реса су прозирне и слабе
Ти ниси властан да спречиш гунгулу... Смрт долази на крају
Узалудни су мали напори твоји... Написане забране грабе

Од како је корона међу нама циклус песама о њој се множи
Збирање у корпу трулих јабука не чини... Затварај улазна врата
Истина је јасна... Нико не верује док не осети на својој кожи
Написана забрана стоји у погледу бледом и опомена позног сата 

© 25.11.2020 Славими® Ј. Зеленкапић
књига: ЛЕЛУЈАЊЕ ТРСКЕ zelenakap.blospot.com

понедељак, 23. новембар 2020.

НА СРЕДОКРАЋИ

Вољеној у спомен, с љубављу

У поноћ глуву загубиле се собе у мом мраку
Не знам где су врата... У збуњености куда изаћи
Понавља ми се прича из читанке о опасном раку
Што ми оте Вољену... Тражим је... На средокраћи...

Привиђа ми се сваке ноћи... Хумка истрајава на јави
И сан је тужан што ме мрцвари и у јад баца
Иза све те збрке изнедри душа песму о мојој Полтави
Мила крхка и лепа Бозман пољем кроз маглу гаца

Дошла је опет да јастук белином чистом пресвуче
Да седу косу помилује и пољуби ко што се љуби дете
Између сна и јаве у исто време чекао сам је и јуче
Раноранилице зоро и нови дане не журите да дођете

Пре но анђели је позову да на њена рајска поља
Пође у миру да опет бере бисере росе и горобиље
Предсобље олтарску тајну не јави... Ишчекује богомоља
Одјек звона љубави из дна моје душе за славу и окриље

У поноћ глуву загубиле се собе у мом мраку
Не знам где су врата... У збуњености куда изаћи
Понавља ми се прича из читанке о опаком раку
Што ми оте Вољену... Тражим је... На средокраћи...

На данашњи дан © 23.11.2011. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2011-2020/ zelenakap.blogspot.com