недеља, 30. децембар 2018.

ПОРУКА НИТКОВУ

Залудно време зароби траг
Насадом врати пука сећања
Умире гласно расточен мир
Црног паука преврат траје
Вилинско коло заиграо је враг
Мисао спава пре већања
Вољеној дадох свој путир
Да вером поји род у нараштаје

Песник испи вино живота рано
Скупе су речи за трошак идиота
Ко на слузавој стази скорели траг пужа
Пролази нису тајили несуђени век
Доплату свемир прима у време поспано
Вододерина раздор крије и чопор окота
Око се дало жудњом у немир ружа
Паклени план скрива опори кукурек

Тајни збор издајица збио се скоро
Ко ће прекорачити сенку саму
Док се удаљава хоризонт снова
Не враћајте ми данас у јуче
Замах голубијег крила разгрће душу
И мрак законачени у левој веђи
Свијам ти гнездо долазећа зоро
Нека појутарје отпусти таму
Допиру из Семирамидиних вртова
Мириси древни… Кад се речи муче
Песника боли плитко за сушу
Ваше извориште без жеђи

- О предаји нема ни говора
Песник ултиматуме презире 
Раздрешите ми чвор од чворова
Залуд гушите у смртној пени сеире
Нећу доћи на вашу гозбу сурову
За мојом софром не седај ниткову…

На овај дан  © 30.12.2013. Славими® Ј. Зеленкапић
књига: “МИЛОКАЗИ” - ВРЕМЕПЛОВ /2018/
zelenakap.blogspot.com

субота, 29. децембар 2018.

ИЗА КАПИЈА УМА

У недоба несрећни касни олуј
Лудачки баца ми прашину у лице
И јеку болну рођеног гласа краћа
Чујем: -Сваку реч песниче одболуј
Ко ће да чита поеме расипнице
Опет се смрт на пут живота враћа

Још један самоникли несрећни цвет
Латице беле у сумрак први склапа
Са предвечерјем молитву мира моли
На истом гумну и срамном крсту разапет
Чешљари нагон мука кад натрапа
На загонетну тајну што је казују расколи

Просто нисмо живи… Опет нас затиче мук
Погнуте главе црвена булка у туђој ражи 
Тоне у недосањани сан… Поље се с мраком бори
Са старог граба изнад села јаву ноћне језе доноси ћук
И јасно пуца одјека звон… Знај продана куражи
За пркос ини скоро ће месец млад носити свећу зори

Свитлаци хитри пале пустим пољем мале фењере
Толико луча гори бледилом ратника бројних
А трага путу нема… Ни свратишта наде у коначишта
Небо задњу поруку шаље из горње хемисвере
Мени глас Бога јавља зрелост гноја… Из рана гнојних
Не буди у себи заспало дете… Пусти нека горе ватришта

Жалосно бива кад се дању ненадно смрачи
Песник ноћобдија у ноћи жели да скоро сване
Куда побећи од жабљег хора… У коју сену
Иза капије ума склонити главу… Кад олуја лудачи
Нећу бранити моје међе нека су преоране
Ноћ и дан ко просјак гроб молим истину расуђену

Време је да се Вољена врати са смртног пута
Олују неки лагани лахор надом да смени
Живот је дозван да се буди у васкрсење
Ледени оков јужи…Кораке вере ко ће да спута
Пренадао сам ти се Мила…Боле ме мемљиви сутурени
Разара одаја гроба…Хоћу да се оконча ово бдење…

На овај дан © 29.12.2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2018/ zelenakap.blogspot.com

петак, 28. децембар 2018.

БЕЛУТАК

Потонуо сам још јуче
Данас нисам испливао
За сутра већ сам удављен
Тек тако да се пресвуче 
Не може ни кошуља… Јао
Из броја живих изостављен

Спроводе смрти не бројим
Са хумки сви белези света
Болан су запис пролазности
Зелени јед не могу да пребојим
У бисерну белину као поета 
Песме су оковале сиге… Опрости

Тестамент мојих књига је изгорео
Угарак у нади… Сновима варљивим
На гробу идеала жеље још чаме
И песме што их је бол у недра свео
Са разломљеним срцем живим
Ил мрем… Судите сами из ове јаме

На небо тмурно што зјапи 
Мрак… Очне дупље давно искапале
Само су бездан звезда падалица
Претесни судови за росне капи
Препукле цветне чашице мале… 
Куда ће ова песма моја сиротица

Небо јој није дом а земља смона
Не отвара јој недра од црвене глине
Сузе су моје исписале крвави траг
Загубљен у магли лута одјек звона
Даљинама уклет путоказ вере гине
Развенчали смо се ја и рођени праг

С довратницима цвоточним он трули
Ја удављеник мутним током плутам
Хоћу ли најзад наћи спокој неког вира
Удављеничку песму само су чули
Мехури пене… Овенчан њима лутам
Коме да предам гној из прслог чира

Знам Мила љиљани наши процветали
Пре олује исту љубав још миришу
Истина није спрана… Белутак припада 
Белутку…Теби једина на другој обали
Из чамца смрти остављеној за кишу
На болној стражи чекај мене сада…

На овај дан © 28.12.2013. Славими® Ј. Зеленкапић
књига: “МИЛОКАЗИ”  ВРЕМЕПЛОВ /2018/ 
zelenakap.blogspot.com

среда, 26. децембар 2018.

ГРЕСИ И ЈЕРЕСИ

Досадиле ми досаде ко олијандер преко ограде
На светој стази покисли свеци ко мрки оплази
Два пијанца трегери животног ранца тек се сваде
Који више жуља болом што куља... Где су путокази

Насамарене туге путују до превратничке дуге
Кочопери осионо бацају уклето задње звоно
На умној вертикали ужад удес жали и пљуге
Гнојне окрастале пре ове подвале у оно боно

У повечерје умире сунце за све бегунце преко патине
Увела бела ружа на тргу ексцентрика пужа скрива
Времешне године иза завесе скрите пале истине
Стоглаве бакље лижу и стенице гмижу ивицом сечива

На првом спрату гнезде се дангубе у истом јату
Перјани јастуци пљуште паперје по свеколикој муци
Загубљен у белом облаку не нађох штаку рамљућем сату
Изгубљеном у џепу међу дроњце до похлепу у буци

Заглушујуће освете ово наивно дете истину сведочи
За подарену мрљу искапале свеће и изваљену крљу
Разрогачене очи насладу неће дати мермерној плочи
С казана у сумрак дана патоку танку испијају брљу

Сеоске плитке лоле лажно се крсте и моле чупавих глава
Дворјанска додворења срасла су лицемерно у презрења
Мамурлук не развеја кошава љута ни сали углевље страва
Доконаши разглабају приче и на власт лају у празна бдења

Јефитине ујдурме множе и још се гложе у сванућа позна
Патетика ноћи провукла се скрамом и скривена тамом
Парадигму ко зна ко је морао истрајава глувоћа грозна
Јадовним путем мину строј и осињи рој осуђен јамом

Разједа ум и срце по комшијској ћуди о истом пресуди
Кукац у кратком блеску пара тмину и умор обара фреску
Са олтара вришти кад у разделницу превара зашли нељуди
Исписани су им греси и јереси подвале за хумореску

На овај дан © 25.12.2013 Славими® Ј. Зеленкапић
књига: “МИЛОКАЗИ” ВРЕМЕПЛОВ /2018/ zelenakap.blogspot.com

уторак, 25. децембар 2018.

ВРЕМЕ ЈЕ ...

Врзмају се у недоба недостојници суштине саме
Два сугласника у гегу муком пролазе исте небити
Мудрости збране на већу никако да разреше заврзламе
На противни ветар отклон се није усудио ударити

Блентаво време капље тмином ко катран црни
Вест и не вест сумње раздвајају чежњу од сна
Прекопчај и укопчај овуда ил онуда куд год и камо обрни
Крај стрчи пре почетка и уклет стиже први до дна

Баштина је остала у расулу по своду забрађене маглине
Неки далеки век радознали хоће ли да је откопава
Апостроф са стећка пао у коров поспан од старине
Древни миљоказ још се од зуба времена брани да зацртава

Поруку историје прожету вером и уклесаном надом
У дубок понор чујем како клизи сећање низ литицу ума
Док легенда на сивом облаку разноси погледе крадом
На узнешеном ћувику које тајне сакрива грабова шума

Преступ је преступу уступао престо да се зацари нови
Фијук бича даљине с хуком у костима ломним буди језу
Са које стране дувају силне олује за вртлоге орни љути ветрови
Полом се у грчу надвио над душом ископчаном за генезу

Зла сишлог с неба на осамљену земљу преваром мога рода
С нашим бременом муке праотачке грехе носимо у часу лудом
Западна река грешна све нас у муљу ваља без газа и брода
Човечанство јеси ли свесно… Време ти је стати пред судом

На овај дан © 23.12.2013. Славими® Ј. Зеленкапић
књига: "МИЉОКАЗИ" ВРЕМЕПЛОВ /2018/
zelenakap.blogspot.com

субота, 22. децембар 2018.

СИЛАЗНИ КОД

Песма вере иде преко гроба у прелет вечности саме
Мами је даљно време… Знам заискриће ова искра часна
Стучена трска ношена вихорима пркосиће оковима таме
Познајем румен појутарја по духу песме… Зов јој гласна

Ако будете читали последњи запис не судног егзодуса
Не питајте куд броди овај свет у олуји без јарбола
Тарану што су ми скували оставите да моја глад куса
Као у оне сиротињске дане за софром слоге без раскола

Од праскозорја до сумрака још један магловит дан прође
Испуњен сетом дуж слепе улице живота и немог бола
Следим зов стиха на кецу смртног кола по ритму коловође
Граматику не разумем ни тајну свезу у мењању глагола

Латице питања са зебњом чекам да се изненада расцветају
Нек моја башта ума се забели од круница искиданих цветова
Не следите траг ни путеве што их ноге по мирисима табанају
У левак речи стешњена вавек ће цурети посмртна слова

Толике године прошивам живот закрпама онако узалуд
Мршава основа и потка истањена давно су изанђале
Песме ми заветне нису књига опомене ни страшни суд
Над сузама у количнику Божје и човекове вертикале

Слана је спржила поља… Рука још бере црне глогиње
Укочена ноћ не хрли леденом дану… Удаљава се снена
Још једна умна мисао у стиху окончава и опет започиње
Раздире распру доконости до моста безданих времена

На жалост скамењен поглед оста да гази белу покoрицу
А нигде краја хоризонту и узмицању часа љуте зоре
Окренут истоку Мила надам се твојој јави…Малу птицу
Промрзлу свијам у гола недра... С пахуљама да не таворе

Моје риме с крова ума… Пре пролећа да се не разболе
Лет птице и пахуље се отимају паду и новом смету
Сечива мраза смрт и белину режу на две уклете поле
Песник не распушта вечну стражу песме… Опет врста чету

За смотру векова прозване су дуге зиме и мека пролећа
Иза лета јесен живота дође трећег доба циклуси по реду
Зенит изневери у силазном коду понорница живота трећа
Троструки чворови како да се раздреше по овом леду

На овај дан © 22.12.2013. Славими® Ј. Зеленкапић
књига “ТРАГОВИ У ТРАГУ” ВРЕМЕПЛОВ /2018/
zelenakap.blogspot.com

среда, 19. децембар 2018.

ЗАРУЧНИЦА ТИШИНЕ

Мук троши остатак мрва на жрвњу живота
Са сиротињског стола збрисаних у шаку
Глад зна све језике света а није полиглота
Док смрт увек исте кординате исписује за раку

У ждрело пада камење од туге спечено
Милост се неда досећи само жалом у оку
Чекање празнине је мучно слово не речено
Саливено у карлице… у једној речи… у току…

Ко ће пропете уздахе у крило да прими
Песму враћених жеља извору надахнућа
Сам пртих завејану пртину изгубљеној рими
У вејавици маглине до слемена наших кућа

По Божјој промисли није цурео зов
На слободарском гумну као за дан вере
У мутно време крупне зверке и криволов
Свако свој лог тражи тајни пре потере

Толико дуго трајем по годинама чистоте
Муљ је остављен њима иза увратних река
Мостовље градим самоћом чуј животе
Грешна се уста грче за пад пре одјека

За заручницу тишине речи пробуђења
Тражим да прозборе росом у освит зоре
Нерешене муке наливена зрна за зрења
Усталасала поља запаљена блеском горе

Може ли колоплет овуда бестрагом проћи
Разломке у нарамке збирати за суму муке
Кад сводом прошлим утонуће и ове ноћи
Док пусто постојбину тражи а не славолуке

Млечне се стазе расуле путем кумове сламе
На ивици лудих жеља прапорци тајне звоне
Густа ми мора оплела груди без дозива из осаме
Презирем улизице празноглаве и полтроне

На тројном раскршћу после пљуска
Јармови нису издражали трку двоколица
По дуборезу испис длета бачена љуска
Ленка се није вратила љубљена мезимица

Порука уреза запис у несведене боре
Затурен пут је странпутица нади
Дуго су речи капале у освит наше зоре
Песма не докучи крај исплаканој балади

На овај дан © 19.12.2011. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2018/ zelenakap.blogspot.com

субота, 15. децембар 2018.

НЕМА ВЕТРЕЊАЧА

Читавога живота учимо кораке
Да смерно допутујемо до смрти
Корачамо јој у сусрет а све нам је даља
Успут сусрећемо неке безкичмењаке
Наша ветрењача још витло врти
Бог зна кад ће стати
На остављеној кули живота
Са ниског торња сат ће откуцати
Последњи такт за тишину
Неке друге груди красиће медаља
Кораци наши кад долином сенки мину
И канура живота у клубе смрти се смота…

Живот и смрт преко плота
Два не помирена суседа
Не умеју да часно комшијају
Један другом у своју авлију неда
Бусију бране заточењем у атару
Хтели би вечно да трају
Но увек побркају лонце
И кад који испадне прекореда
Натоваре човеку на грбачу батару
А Он је носи ћутке
Живот му први ропац
А смрт онај други
Невидљив неко у позоришту
Повлачи конце… 
Играју лутке…

Приправљена је омча не осећајна 
Време у невремену затеже конопац
Блатњаве ноге вуку се по каљуги
Траје плачна прича ко тајна
Венац живота и смрти узалуд ишту
Човек лутак напокон заврши 
Ко одбачена крпа у трухлу на ђубришту
Ненаучене кораке ко маглу распрши
Олуја живота ил олуја смрти
Ушла у самртничку собу
Ветрењачa је нема… 
Труло се витло одавно не врти
Песму живота и песму смрти на гробу
Успоменом нека расцветава остављена хризантема…

На овај дан © 15.12.2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПОЛВ /2018/ zelenakap.blogspot.com

среда, 12. децембар 2018.

БОГОЉУБЦИ

Нека се мука и дан венчају жаром
Лежим на поздеру испод трлице
Мисли ми се рву са истим кошмаром
Из сна су одбегле нежне птице

На решету пребирам самоћу
Да протресем плевну сету 
Дал' знам шта могу и хоћу
Ивер би даривао Божјем длету

Чија то мрзовоља леди чежњу меку
Срце је истрошила оловка исписана
Опет ми сузе вреле беоњаче пеку
Загнојила се душа бичевањем избраздана

Све вришти од чирева и краставих пљуга
Преврела шира ума сву ноћ пени и кипи
Још једна бестрaдија поново мучна… Предуга
Нема краја… А снег до зоре лагано сипи…

Гледам како затрпава прозор и пусту башту
Ледени дах моју сироту собу све јаче стеже
Читам нове “Кораке” раскорачене и гањам машту
По истом кругу језе… Нови се чвор у души веже

Заробљен поглед предуго испитује омчу празнине 
Око уморног лустера конац паучине се клати 
Жестоко ме фиска подмукли бол кроз слабине
Зар ћемо недовршена песмо напрасно одустати

Због новог грча срца и скамењених речи 
На олтар да принесемо жртву предања
Епилог нисам написао… Гиљотино у овој сечи
Оде глава… Отекоше у млазу крви мисли… Ткања

Разбој досаде другу пртену пређу у каницу шара
Брдила се расушила… Расипају се црвоточни зупци
У носталгији има заосталог жала… Нечујем дамара
Модрим венама живота плутају балвани а не Богољубци

Све вришти од чирева и краставих пљуга
Преврела шира ума сву ноћ пени и кипи
Још једна бестрадија поново мучна… Предуга
Нема краја… А снег до зоре лагано сипи…

На овај дан © 12.12.2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2018/ zelenakap.blogspot.com

субота, 8. децембар 2018.

ТАМНАВЕ

Песниче почуј… Бесне пркосни вихори
Одавно разљућени… Заноћили у тамнаве
У овој ноћи утеху древну бар мени прозбори
Док камене очи тугом капљу испале од јаве

Уби ме тишина и њен мртви ритам
Први чин бездарја… Крајњи исход драме 
Одбегле су звезде… Кога да запитам
За прострте млечне стазе дуж кумове сламе

Украли ти знамен … С груди ишчупана лента
Бакропис могиле зеленом се сигом заодео
Нечитка су слова с твога постамента
Црни гавран инокосан однекуд је долетео

Да разбуди подмуклу тишину и њен мртви ритам
Први чин бездарја… Бронза крајњи исход драме 
И не слути… Одбегле су звезде… Кога да запитам
Ово мокро лишће разасуто украј стазе у дубини јаме

Ожиљак на души твој и мој је сведок посрнућа
Ново доба неће ником отворити врата среће
Мој песниче издала нас поколења зашла у беспућа
Ко да данас пали лучу песме кад узором горет неће

На овај дан © 08.12.2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2018/ zelenakap.blogspot.com

петак, 7. децембар 2018.

ЦАРСТВО ФЕЛЕРИКА

Разбацују се тротoари прошли по лужном лишћу
Пребројавају збројеве прокисли дани кратким дахом
На светло истине не стигле птице по перју бишћу
Скупљена крила посустала… Посута доља прахом

Скочањен ум трпи муку ледених букагија у запретање
Милост се пресвукла пороком па траје разлучење сиво
На списку живих сваки дан по неког нема… Све нас је мање
Питам се ко ли ће нам доћи незван у ово време крмељиво

Разлога пуно нема за било коју наду у сумору преораном
Све бразде у незнању мимоилазе се кад тајнама забразде
Разбањен бан клечи гологлав пред новим окрутним баном
У древној предаји код самилости је избрисан вољом газде

Незвани гост предуго лута тражећи царство фелерика
А оно уцрвљало гамиже свуда пренасељеном глади
Уоколо тумарају хорде без субаша и руља одметника
Сатире и млави осионо… Хоће ли издржати рукосади

Ћепенак срушен на углу кривотвори слику давне идиле 
Небосклон се расцепио на две поле… Тужне су сироте рите
Подругљив зјапи неслободе… Сушта клевета срочене пасквиле
Боли издајом без надахнућа… Жалим што се и ви речи грчите

Скученим писмом… На размеђи језика поткопавају нам биће
Туђинске уходе што нагле по нашим пољима просветљења
А смрачују нам дане… У смртну штрангу ко прсте уплиће
Олтари разрушен језик немушто зборе док стара заточења

Сужањством у мемли чаме… Калдрма прекопане маховине
У воњу капље… Издисај касне мудрости за искупљење чира
Преко брида уклети трагови куда путеве слуте… Дубоке урвине
Не походе зраци сунца… Навала сенки у полумртвом колу статира

Невешти играчи параноје… У помућеном кругу мркну свести
Једнодушни су истребљени кугом… Царство за фелеричне
Размиче границе блудно од кад су погажене свете заповести
Вашка вашку тражи у коси… Бунтовник буни себи сличне…

На овај дан © 07.12.2013. Славими® Ј. Зеленкапић
књига “ТРАГОВИ У ТРАГУ” ВРЕМЕПЛОВ /2018/
zelenakap.blogspot.com

недеља, 2. децембар 2018.

ПОЕТСКИ ОЛТАР

Ни један силник није рођен да вај срца и стих затре

Ко шугаво псето олињало у туђој штенари
Одавно заспали пожари у мемли нашто тукну
Сви твоји проседи и процвати поето стари 
Неће да болују самохрани на подераном сукну

Високо стециште поимања разломљене збиље
Качи надомак зглоба вратног нове теже товаре
Тетреби крупнооки на довратнику нека чкиље
Неће уловити страх нагона у копитма за алкаре

Измиче кас затрчан осионо низ плитку дољу
Мраморају сенке у залеђини недосањаних дана
Мравињаку уз старо дебло за мрављу богомољу
Армија изгради преко ноћи олтар у млазу катрана

Кануће задње сузе тескобу песми на окомици риме
Слузаво падање ко права измаглица дух да не дави
Нису се спарушиле идеје ни пресахле у неплодно виме
И ако толико разуђених и завађених на једној расправи

Убојно време није чуло по расцепу од памтивека
Нагрђени записи и недокучени суварци кад оглуве
Двором зареза и учворења на једном стаблу иза засека
Милосрдно трапуљају несрећнице наде... Нису протуве

Љубавни споменар прекобројни нелисталих доба
Уместо отргнућа чаурења чува у уцрвљалој кори
Разбудило се небо произашло из песникових тескоба
Угарак затуљени праискон искре тера да се опет разгори

Не чудите се севу и пламичку друге зачете ватре 
Неисказу борбе са лужевином уз плач љутога дима
Ни један силник није рођен да вај срца и стих затре
Жртва у распећу светлосну лучу роди на пркосима

Песник предаје стег песнику штафету у мимоходу
Кад се смењују поколења да поетски олтар увек гори
У жишке долива уље из срца по неизбрисивом коду
Надахнућа… Овде су трагом кануле речи априори

Ни време ни поколења немају права да се о њих оглуше
Витлејемска звезда је рођена да тмину силно разгрне
Упркос опорој смрти гладна уста у сласти оскоруше
Медовину и жуч испи песма да нека даљна зора не трне

На овај дан © 02.12.2013. Славими® Ј. Зеленкапић
књига: “ТРАГОВИ У ТРАГУ” ВРЕМЕПЛОВ /2018/ 
zelenakap.blogspot.com

петак, 30. новембар 2018.

КАД ОРДЕН ЖУЉА


Доста је једном дневно глођати себе кад се седи
Старост је… изрека каже… бездушна кучка
Хтела би глад да превари и узгредно да уштеди
Све дане дрема испод стропа у време ручка

Мучно је кад вас исписник глуви слабо чује 
Диваном мемоаре по ко зна који пут труковати 
У забораву истога трена досадно Он тек запиткује
У сенци успомена по ваздан докле доконо пребирати

Поглади браду кошчатом руком па опет из почетка
Још један јуриш уз рику на пушкомет туђег рова
У леву цеваницу фисне пред време од туђинскога метка
Падне погрдна псовка свеца и рафал стрељаних слова

Из писма јурне на земљу свету из грубог копорана
Откуда толики мрави миле са левог и десног бока
Опасно стршљеново гнездо у гротлу грудобрана
Растурити се мора по заповести пре зоре за трептај ока

Жедан сам последњег гутљаја из улубљене чутурице
И сад ми срце ждеру зелени оклопњаци крвопије
Туп ми је бајонет зарђао… Одавно није секо жице 
Данас ме жуља орден примљен пред стројем дивизије

Каплар врши редовну смотру и по смрти у ово доба
Глува је ова старост и сви дани ко јаје јајету личе
На заходу сунца стајаћемо мирно у мртвоме строју оба
Слушаш ли ти моју причу и мене друже исписниче…

На овај дан © 30.11.2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2018/ zelenakap.bogspot.com

понедељак, 26. новембар 2018.

ПОСЛЕДЊИ ОПЛАЗ ОГЊИЛА

Гвоздено огњило ударом кратким троши крзави труд
Никако нова варница да се роди и пламен дозван бане
Одавно прокишњава ми ум уместо неба… Подмећем суд
За плаху кишу суза што лију немоћ… Никако да престане

Боли ме она иста свеколика и давна јеч
Што у корену подно грла заточена спава
Не могу пред лицем истине повући реч
Дрвени заглавак на секирици се расцветава

Опет сам на расцепу слушао другу заглуницу
Без одговора болна песма поновила се ни око чег
У верном срцу нећу да будим нову злослутницу
Све моје распуђене речи с иверјем разбежале се у збег

Уз Црну чуку чујем хуј загона ветрова силника
Узјогунила се и долина каменита набрекла од кама
На десном длану боли здерана рана распрслог плика
Тајновит је сеоски Пљош грабовине и запрушена јама

Сећање буди језу призивом страха у уму на совин глас
Карлица располућена без разливеног млека бели
Успомену… Нејако чобанче изненада добило фрас
И оспе ко печурке удариле телом… Дани су невесели

Реч нова никако са усана да кане… Космача цвили ко црв
И поток Крвавац изнад села са јужне стране одавно не извори
Гладна гунгула паса луталица нањушила је проваљен гроб и стрв
Лају на свој сугреб избраздан шапама… Траг смрти траже чопори

На улубљеној страни кадионице откачило се вресло
Још није испала бакарна нитна закована за данце
У тапијама прадедовским избледео је запис… Умрло гесло
На споменицима препознајем и моје вршњаке… Знанце…

Ко сасушено лишће нечујем свако у јесен своју
Са грана живих падали су редом и прекореда
Смрти иде занат од руке… Што оно веле ко по лоју
Воденица меље животе и паспаљ с маховином запоседа

Загон ветрова прозивку чита бесомучно ко позивар
Трулежна тела невољном гробу невољно када дају
Ниједно име му није свето… Одазивају се просјак и говедар
Смичу се лако резе на капијама… У закључаном рају

Све покојнике не чека раширено Аврамово крило
С лажима ситне речи беже у пест да се од гњева скрију
У тужном селу последња ноћ оснутке мота на мотавило
За кућу смрти ђаво тражи живот да плати кирију…

Раскрчио сам с муком шибље и трње… Прогледале су раке
На гробљу запуштеном… Ум чује јеч и празних корака бат
Уместо речи пред лицем истине… Молитвом бројим облаке
И чекам да балон неба пробурази муња… Приспео је вакат

Заточеној речи из грла да гргољи… Заглавак секире је спао
У маховину седефасту… Време је сакрило уклесана слова
Дневник живота уместо живих са мртвима сам прелистао
Јесења сумор само јеч точи место речи… Плетем га у песму зова

Да ова смоница тврда с пролећа изметне све мртваце и пре рока
Хоће ли исклијати бачено семе… Нове влати наде траг су знамену
Забраздила је моју ледину ума пред сумрак чудна мисао не дубока
Последњи оплаз огњила узгредно изорао је вриском искре реч камену...

На овај дан © 26.11.2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2018/ zelenakap.blogspot.com

среда, 21. новембар 2018.

НАДА СЕ НИЈЕ ПРЕДАЛА

Тмурни ледени новембарски дан
Опет порађа ниску маглу
По успомени на разбројс разврстан
Не отима навалу невољну и јаглу

Над земљом се разломила
Прва мисао од зебње трне
Све боје јесење огрнуле ореол сивила
У себе увуку душу да не поцрне

Јутарња глад сирото обедује
Расуте из сна мрве речи
Јато врана трњине модре кљује
Поспани хиподром тишином млечи

Ледином трче урезане стопе копитама
Читаву ноћ кисле су измаглице
Улепило се лишће под ногама
На споменику остао бели траг птице

Најезда ума што стреца хоће ли да се оконча тајно
Још неколико корака чини до пресудне мисли
Болно искуство је мука заувек сећање кајно
Тужан изазов за ово време и сви смо у круг свисли

Крвави потпис графотом не брише време
Борове шишарке сакупљене у ранац
За потпалу ватре тугују свој ропац дилеме
На брду Краљевици сакупљене… Проседи странац

Излазак из густе борове шуме тражи
На црти кратког хоризонта панораме града
Погледу се краде доглед и око влажи
Рамена жуљају упртачи… Није се предала нада…

На овај дан  © 21.11.2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2108/  zelenakap.blogspot.com

понедељак, 19. новембар 2018.

ОБЕСКРИЉЕНИ ПЕГАЗ

Невесту поезију не ситу живота спопао је смртни рак 
Узалуд трају не окопнеле наде на обронцима ума
Овде где ватре вечерње нису сажегле мрак 
И мноштво лута странпутицама сишло с друма

Разбори прошли и вај одводе песнике у трку
На силазишта умља од када тугује прошли дан
Ко ће да расчвори чворове и да разреши збрку
Док наш век романтике болује жутицу расејан

Мостом је прошла нова колера развођа и безсрама
Траг новога пута одселио се у тајну глувог доба
Обневид тамни толике очи и младалачка скрама
Инстант је време брзо и вруће а неукус све проба

По току мутних вода брлог поплаве осваја свуда
Цери се подземље тамних слика и свраб жуља
Док јуноше тек испиљене кличу у времена луда
Седокоси уздахом уставе моле да све не прокуља

Молитвом не тражи гроб по блеску пале звезде 
Не поводи се узлетима оних што сишли су са стазе
Многи су пегази обескриљени у стампеду најезде
На пољима је мноштво телеса што бестидно их газе

Рез не лечи упале мозга... Иза остаће ожиљци јаве
Брестова кора запис скриће у дослуху времена
Хоће ли се постидети своје зелени кад пожуте траве
На житном пољу уродица и кукољ нису чиста семена

У судњем часу достижни циљ је само празнина 
Насилници у новом чину остају без јатака 
Грабеж су преотели нови пауци и паучина
Невид у мрежи црна је тачка ко зборовање сврака

И мноштво лута странпутицама сишло с друма 
Овде где ватре вечерње нису сажегле мрак
Узалуд не окопнеле наде трају на обронцима ума
Одиву поезију не ситу живота узео је смртни рак...

На овај дан  © 19.11.2011.  Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2018/  zelenakap.blogspot.com

четвртак, 15. новембар 2018.

У ИМЕ ПОМИРЕЊА

Још један расток узалудни у множини расточења
Дели песниково срце и ломи душу разуђену
А песме траже суђени час и време зрења
Запеле речи чекају последње сузе да крену

Изливе нежности јастук до поноћи да сакупи
Да ноћ не чује нејасни шапат и не позна чисте сузе
Више неће оловка опоруку писати… Лист прекалупи
Измучена шака што скрива исповести кад ноћ дану ореол узе

Докле ће тама крчмити раскриљене кусуре наде
Далеко је до појутарја у измаглици нестварних снова
На путу живота неверних је све више злокобни јаде
Десетковане ти мисли песниче ко војска умрлих витезова

Песме посуте прахом чаме дозивом далеког доба
Не разгрћи ноћас пепелишта… Истина горети неће 
Разишли смо се у два трага… Поете сеобари пре сеоба
Ја палим лучу давну а ти чаврљањем тулиш свеће

Гргољем празним… Узалуд мрак овог века те роби
Расток има два пута и увек води на две стране
Охоли слободни песмопојци узеше песму за хоби
Убијају истину речи… Кида се душа… Дим тако остане

Кад завист засеје срце и ум… Савест се лако угуши 
Испод груда у време суше семена тешко клијају
Паклени котао одавно ври… Јара се пркосно пуши
Расток за растоком и ова наша расточења не престају…

Слободњаци и везиоци риме исту плетеницу неће везти
Ни покрстицу по покрову за час смрти или за доламу
Крунидбену… Свако ће своје вино пити у дану причести
Уснама љубити рођени портрет заточен песмом у свом раму

На самртној постељи песник и пријатељ му у растоку
Пружају руку руци… У име помирења… Нек свако своје снева
На јастук канула суза и она тек завирена у пријатељском оку
Братиме се скупа и заветују у ново јутро… По своме свако пева

На овај дан  © 15.11.2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2018/  zelenakap.blogspot.com

уторак, 13. новембар 2018.

КАД ГОЛУБОВИ КРСТ ЉУБЕ

Новом самоћом јутрос болује дан 
У вихору кошаве одоше развејане наде
Још један ров за одбрану тек затрпан
Откопавају опет нокти са срца барикаде

Нема подвижника вере на олтару тишине 
Ко покров мртвачки разливена душа бледи
Чујем фијук бича и вику а не знам гонича Сине
Док ти одлазиш сам... Мени се враћају нереди

Милост су немилосно раздробили пауци
Сад двори мука стару невољу подно јастука
Под прозор са сланом првом стигли вуци
И крик језе жене у црном што сама кука

Стамену чедност жеље грех је оборио с ногу 
Бршљан се отима на окомитој страни крова
Мрмљају модре усне задњу молитву Богу
Не бројим акове суза отиске окамењених слова

Овуда није прошла потера изгубљених речи
Преко реке на другој обали мамурлук оста
На помолу је ново јутро прозебла зора млечи
Читаву ноћ бдења не дочеках чеканог госта

На таљигама су провукли остарели дан 
Уморни ати за покој вечни у мртво село
Још један раскорак са животом дописан
На пустом путу до гробља празно опело

Замире било крви по меандрима модрих вена 
Сећања давна претура увалом одсутно време
Немоћна реч некролога кркља пригушена 
Док кошава повија багрење и разноси црно семе

На другу обалу како прећи са ожиљком чира 
Брвно уместо моста несигурно и труло чами
У тајну је умотана цела долини немира 
Пригушен налет бола још једну сузу мами

Осакаћено тугом дрхти просјачко тело 
У неверици помућени прелаз тоне 
Из распукле чашице жир је пао невесело
Изнад града у даљини промукла звона звоне

Голубови у круговима шестаре са звоника 
И враћају се древном крсту да га љубе 
За предвечерје моје туге једна утешна слика 
О, како у њих нема греха и ове људске губе

На Содом личи далека панорама мог града 
Привиђење судбе нагони ми стрепњу шта га чека
И ти си Христе плакао над градом као ја сада 
Жал је удвојен за прошлим и будућим... Оба века

У летопису уништења с проклетством биће
За поруг и опомену... Ако је буде имао ко чути
Кад крст сатруне пољупце голубова сниће
Моја песма вере љубављу ће додирнути

Трећи миленијум... На обзорју покајања
Градиће нови пастири небески град мира
Моја им душа нова пространства поклања
Да њима харфа бруји гласом псалтира

За расцват вечног пролећа рајска поља 
Уз Христа Цара неба и земље, све васељење
Да се збуде не моја него Његова воља
Хвала Христу што крст је носио и за мене!...

На овај дан © 13.11.2011. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2018/ zelenakap.blogspot.com

понедељак, 12. новембар 2018.

КЛУБЕ ЖИВОТА

Пало је труло разнизано разврат коље
У родном пољу осаме... Болује лук усека
Авлија пуста чами. Промаја свира зловоље 
Тумори лишајевa опсели и времена далека

Листање није прочешљало њину тајну
Не докучен је у негве пролом тамне пути 
Нико не уме да разлучи моју песму очајну
Сумња нагриза прошле токове и јад слути

Клубе живота испредено још се домотава
У размеђе прескок рaстрзаних мисли пао 
Док туга мили кором распуклих нерава
Уморни путник на домаку прага није посустао

Пркосом горе ватре са угљевља слободе 
Песник своја стада јави из древног котара 
Висока умља тешком водом опет броде 
Замах крила белог орла сиво небо пара

Северни ветар је развејао сва пепелишта лажи
Тамне сенке ноћи лагано кроје обрубе дана
Унуци с праоцима у гробовима бдију на стражи
Из неба роси измаглица као Божанска мана

Летописи нису прочитани... Нова хомилико
Некролог беседиш сама. Пре но смрт се зацари 
Отежало бреме о поноћи не преузе нико
Стуб од огња моју пустињу не жари...

На овај дан © 12.11.2011. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2018/ zelenakap.blogspot.com

уторак, 6. новембар 2018.

ТЕРМОПИЛСКИ КЛАНАЦ

Две пратиље сумња и несаница
Неизбрисиво трају…
Прва је неуморна кртица
Подземним ходницима тумарају

Око логора разапета је бодљикава жица
Уз сваку људску стопу
Неизлечива пошаст сањалица
Разиграва копите у галопу

Поета у земљи Страдији живи
Где Бог је бол
Горак му извор ко онај у Мериви
Не признаје да “Он је нико и ништа
Загубљен северни пол…
Поларна ноћ тамног коначишта...”

Не разуме до краја шта је "џиберчина"
Можда је то неки лола
Луталица… џукела... стрвина...
Играч на кецу ил перјаница туђег кола

Са дивљим раздељком косе
Што бежи на своју страну
Док очи буље мраком ко у казану
И слепи просјаци милост просе

Кад мука кључа у нервозни дан
Нови запис ожиљка што гноји
Зарезом бразда длан
Помутило се све… Стали рзброји

Кофер је препун сакупљених сећања
Осуда и пресуда дана
И ноћних већања
Свој удес песник грана

Са песмом или без ње да га схвати
Пре но приспе време
И живот смрти дуг врати
У једу маргиналну тачку обоје стреме

Замравињају многи трнци лако
Кад језа песмом мили
Бије се битка за превласт рако
Спартанци у кланцу… Термопили…

У страху распредају се древне легенде
Историју дремеж и сан векова хвата
На окулару ока пале уморне бленде
Од Христа на овамо толико Плата

Што руке перу у туђој крви
Без кривице… Част нису сачували
И онај Јудин пољубац издаје први
Понавља се сваки дан… Сви су издали

У соби смрти нико да поцрвени од стида
Под ножем пуца чвор… Све дубље блато и тиња
Бесциљно тоне савест између четири зида
Жутило старости са штапом пуко главиња

Песме су одавно исписале умрлицу
Живот упорно заварава траг
Бекством… Недам се том злицу
Нек ми је милостив Бог и укор благ

Нова сећања у сепетима носим даље
Без ордена су песникове груди
Нема никаве значке ни медаље
За храброст… Нећу што додељују људи

Драже ми мрље расуте крви и жучи
По пољима поезије и живота
Залуд су други украли пламен лучи
Моја ће опет да гори иза свих урота…

На овај дан  © 06.11.2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2018/  zelenakap.blogspot.com

петак, 2. новембар 2018.

"ЗЕЛЕНА ГРОБНИЦА" КЊИГА

РАДОСТ ЧИТАЊА
На хрпу књига раскњижених какве вредноте
Испод цене распродају они којима је књига роба
Залуд што су писци дали дане… године… животе
Сад лешинари рију утробу испражњену од дроба

Покидана су црева несрећног писца и издавача
Жутица заузела папир па трну модра слова
Критичара одавно на бувљаку нема… Ни плача
Ретки заљубњеници сиротиње траже књигу снова

За своју душу… По нешто овде на галерији и нађу
Стотинак метара даље под куполама све блешти у вреви
Промотери… Продавци и радознали шетачи кад зађу
У шуму књига и реклама… Завезано како да се расцреви

Вашар је у метежу… Са свих страна нуде се чари
Песнику гладна душа и очи лутају пуне жеља
Тискају се… Гурају га… Док се отимају лешинари
Око стрва… Под мишком песмуљке пријатеља

Грчи обузет сетом… Судба песника у кутији од банана
Чами и чека нечију руку да помилује корице меке
На полицама нема места за “живог песника од рана”
Ожиљци усирене крви само су трагови и бразде далеке

Канџама лешинарским разнешен дроб… Шупља празнина
Бездана јама смрћу занавек зјапи… Не мећи стегнуту руку
У чељуст кутије офуцане… Плитка је ова песничка домовина
И тврд је гребен пресахлог мора поезије… У ранац стави муку

Велики је вашар… За једну обданицу не можеш стићи
Да видиш сва “лицидерска срца”, “луше и празне пене”
Зашећерене чудним нагрдама…Заборав ће мимоићи
Песника од рана… Знао си… И ловоров венац напокон увене

Кутија од банана једини је ковчег великих и малих
Где се живе и мртве кости песника свадити неће
Склоњене су бронзане бисте… У магли векова залуталих
Све је више на гробљу књига… Соко и гавран бдеће

На мртвој стражи у црним крошњама јабланова
А неки “новоиспиљени” грактаће из туђих гнезда
Тешко је мој народе кад се на кило продају књиге зова
Једног живота у који улазе нови варвари… Најезда 

Пред собом остави пепео само на згаришту поезије
Трагове крви олујне кише ако сперу шта ће родити бразде
Опет сам се гладан прокисо и празан вратио са литије
У моју собу међ' моје књиге сиротице… Напољу газде

Остале су да вашарују трљајући своја благоутробија
Дописах “Спомен у неспомену” нову песму мог рукописа
Изгубио сам битку али не и рат... Моји пијуни… Моја поезија
Јачи су од ловаца топова и коња… Призивам сабрата Диса

Плаву гробницу нека моја зелена чува “Утопљене душе”
Књигама не дајем вечни помен… Оне не умиру… Живе
Да бисерају за чисте дланове без сузе гласом васкрснуше
У време мога времена једрим словима засејах добре њиве

С пролећа неког све ће да озелени и плаво да помодри
Вашара књига и кутија од банана незнам хоће ли бити
Дали ће неки вером смело ходати по води Петар бодри
Моје “Неутопљене душе” нико и никад неће утопити…

  ©  02.11.2018.
Славими® Ј. Зеленкапић 
„СПОМЕН У НЕСПОМЕНУ“
  zelenakap.blogspot.com

понедељак, 29. октобар 2018.

ОТВОРЕНИ КАЛКАНИ НА ПРОЗОРИМА ДУШЕ - цртица


Вољена моја, 
Морам ти рећи, прсли су простори на своду између врха и разума.
Главно је стециште постало тесно набоју ума.
Веселе доскочице одавно нема на темељима збиље.
Гради се раскорак свакога дана до додворења.
Мрско је газити по гноју расутом из срца.
Више се нема куда по посољеној земљи и поцепаном небу.
Ако се разломи и оно задње поуздање и одцепи се од дебла тешко падалици нади.
Здробљено срце је образ љубави а не презирна прича.
Доконо лицкање није од користи у мехуру сапунице.
Док се узданица стреса на јутарњој роси око увелог листа.
Било би неукусно у јаду гњечити туђу самилост.

Питам се Драга, 
Расцветавају ли се мисли једнако у дану жеља као у ноћи самоће?
Зашто претеже бреме твоје смрти и свлачи мој дан у понор?
Разумем магловито да кушати вољу не зна свако.
Бљесак се своди на трен а одсев на бритки дах.
Срце у разору несвикло требује потпору а она месечари.
Два пута нису иста на дужици ока када се скрасе.
Залуд се батргам из глиба.
Никако да ми нога ступи на тло слободоумно пре расцепа.
Још једна цртица исписана занемеће на страницама мога дневника.
Не допусти да умре у жељи ако је твоје очи новим читањем не помилују.

Мила, 
Буди ми јутрос милостива.
Нећеш се покајати.
Из ума се закотрљало мноштво бисера за твоју шкољку.
Близу смо симбиозе мог и твог разума.
Слични се сличностима љубе.
Никуда не могу утећи и не желим.
Твој загрљај је најмекши.
Нека ме за вечност у њему узму твоје руке.

Прелетело је јато уплашених птица нашу башту.
Ако им се заокрет изгуби у врху крошње нећу се тужити.
Вртлоге читам као животну нужност сапутничку.
Не одричем се јединог прамца.
Ти чекаш тамо на истом месту у жиној тачци наше љубави на наш жуђени сусрет.
Вериге нису издражале гарави траг па се отеше задњем диму.
Живот је скуван ко вариво у лонцу.
Време је да га кусамо а он се горопадан неда.

Планетарна завера гуши човечанство и краде му мир и спокој.
Павиљони су пренатрпани од резбарије распуклих штитова живота.
Докле ће збуњене очи као у стиду упирати поглед у земљу.
Нико да подигне главу горе ка узнешеном небу. 
Чак су се и звезде повукле у окрајке свемира.
Црну небеску ливаду оставише да је покосе немири.
Толико зденутих живота на једном месту језиво опомињу.
Ничега утешног нема да разгали у овој оскудици.

Учини ми се понекад Мила да се залуд борим да свет уозбиљим објавама мога ума.
Нико не чита мој свитак и не зазире од људског зова на овом себичном пољу.
Нови миленијум је донео отруђења између људи.
Данас свако за себе и у себи животари.
Сви моји калкани на прозорима душе су широм отворени.
Тешко је срце излити и поверити надобудном свету.
Чудан је овај наш свет у оклопу неразума.
Ватре оговарања сажижу све до чега доспеју њихови пламени језици.
Јесам у свету ал нисам од света.
Различитост је презрива и није на цени.

Знај, моја последња опорука у један епитаф не може стати.
Суђено јој је да је кошаве негде узгред прелиставају пре него се окамени.
Мрамор над хумком нека покрива снег да скрије црнило и тугу.
Променљиво је и трошно све осим сата који је увек исти док откуцава мој живот.
Навикао сам се падати и расти док су ме одвикавали давати кошуљу за част.
Сањао сам језера белих љиљана чекајући Тебе љубљену жену с мирисом пролећа.
Данас сам Мила изнова поклонио себе Теби да угасим само ћутање.

Веруј ми Љубави, 
Песма не може бити раскошна у остави бола.
Цртицом се шире отварају сама од себе моја и твоја врата чекања.
Још се није разлило млеко зоре мојим беспућем.
Жалим све ове људе око и поред мене док ходају носећи време смрти у недрима.
Истим немиром срца решен сам да све странице неба љубаљу допишем.
У усколебано доба не тражим туђу руку да ме придржи кад твоје нема.
Никуда не морим своје ноге за бег од стварности када ми она законачи на узглављу.
И ако рођен за ватру данас нећу у пепелиште.

Широм отварам врата собе и срца знајући да ми једино сећања долазе у походе.
Са дечијим бешиком окаченим о таванску греду у време самоће делим ужину.
Има у овој слици отворених калкана нечега најгласнијег да се успомене не прећуте.
Допуштам ти Мила да завириш у моју душу и узмеш за те у њој чуване драгуље.
Ноћас не жури да прођеш мојим сазвежђем у твоју луку смирења.
Ти си мени жива упркос истини смрти.
Пожалим често што одавно нико не куца на моја врата кад јутро бане на прозор снова.
Дај ми Мила времена да попакујем прошлост у кофере.
И ове ноћи уместо тебе ја ткам серџаду успомена да се њоме огрнемо.
Само је твоје срце моје светилиште љубави у храму наде.
Зато су сви моји калкани на прозорима душе широм отворени.
Чекам те... Не часи...!

На овај дан  © 29.10.2013.  Славими® Ј. Зеленкапић
књига: “ДЕВЕТА ЧЕКАОНИЦА”  ВРЕМЕПЛОВ /2018/
zelenakap.blogspot.com