ЗАПИС ПОСРТАЊА поема

1.

На реверу земље толико усека
Коначиште таме има просутих
А песму бола осудом један чека

Да у њему скапава ожаловани стих

Бледо сећање само свратило

Сирото у поткожицу заума
Да на разбоју одмота вратило
И тканицу живота са чуном траума

Трубни је дан измакао јави

Још грчи своје веђе јесење
И трома ноћ предуго килави

Да сврши укоп наде у презрење

На саучешћу се штеде речи

Да не изневере бол искони
Под забуном ко је коме пречи
Умире самилост сама… Пусти перони

Колосеке је прогутала пристигла помрчина
Само се слепи намеће ко дослух порота
Свој пролог узалуд глагоља судбина
Суморном житију по станицама живота

Милоснице сенке су вазда ту скопчане
У корак са просјаком свезане миле
Пустите псу да без јаука олиже ране

Храсту у маховини док гране цвиле

Слабе у расту амбиције су изостале
У жудњи провале суварке узгред крше
У истом запису све су молитве окапале
По испуцалој кори ободом крста… Врше

Мравињи пут до прве шупљине тајновите
Унакрсна поља груба и суздржана чаме
Од истине сакривена не стижу у расвите

Да посведоче уморства понори и јаме

2.

Маково зрно истине никако да нарасте
Заливано сузама издаје Боготражитеља
Жеље грмаљи сад су џиџварике затупасте
На голим лазовима пропланака ко прочеља

Празна… За софром изврнутом у блату
Апостолати се развукли ко црева
По олтарима исповеди траже веру сакату
Док Мујезин са кубета измаглицу долева

И древни свеци законачили у ништавило
Бледило таје са изгребане фреске у лудилу
Шејтан или ђаво у овој ноћи ко мрси мотавило
Преваре пређу снује умовима у бунилу

Безверно поколење једнога Бога размиче

Од крста до полумесеца и звезде… Табанају
Другом страном ветра… Промаја куда замиче
За мртве обронке клетве… Оговарачи знају

Ретка је рука тврдоверна и верни заноси

За друга рајска јутра без издаје идеала

Забуна странпутица погубом дух коси

Игранка блуда траје на окапници морала

Удар грома срушио је храст и запис посртања

У жустрим речима осуда се појачава
Брзоплет језик затеже тетиве до пуцања
Мучна је ова ноћ и никако да мине страва

На овај дан © 25.09.2013. Славими® Ј. Зеленкапић
књига “ПСАЛМИ ЗА ЊУ” Вољеној, с љубављу
ВРЕМЕПЛОВ /2013-2019-2021/ zelenakap.blogspot.com

У РАЗДАЊУ ИЗА НОЋИ

Никад се нисам зарицао у себе заклетвом

Слабашни људски створ нема те моћи
Одрекао би се као Петар са првим петлом
Кад зором закукуриче у раздању иза ноћи

Живот опада ко први бехар иза мраза лако

Суђеник нема записан пут како наивно верује
Народ у сујеверју окован питањима зашто и како

Праочев едемски грех у своме веку неће да жртвује

Злохудо око води кораке у тамни свет спознаје
Изгубљен јелен по густој шуми греха док самује
На путу проласка тужне колоне заводе нараштаје
Сирће едемске јабуке главу болом у теме кљује

Несреће и муке у дугом низу законом страдања слове
Прерано невина кошута је умрла и дом је сада пуст
Ветрови разиграни протресају недра и руше листове
Што нису појели скакавци ситно гриња губар и хруст

Јесен по своме хиру пресвлачи летњу постељу
Природе и човека... Песник жури да не закасни
Несмирник у воденицу живота... Ко мливо мељу
Га ови дани... Не назиру се обриси поуке у басни

Задњим залетом у небо приспе на самару смрти
У остатку речи сад бехарају само звездана јата

Пре звездарнице прарођењем догодили су се обрти
Херувими и даље страже и чувају ватром рајска врата

Никад се нисам зарицао у себе заклетвом
Слабашни људски створ нема те моћи
Одрекао би се као Петар са првим петлом
Кад зором закукуриче у раздању иза ноћи...

На овај дан © 23.09.2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2012-2021/ zelenakap.blogspot.com

ЛАКРДИЈА БУРЛЕСКЕ

Разборитости у кошмаре воде... Помисао буди сећања

Бубре у уму нове мисли... Стално питање се јавља

Нутрином бића увек живи да у празнини одзвања

Признајем тешко је следити мирно сва ваша узглавља

Извитоперени свет данас нас окружује... Куда и како даље

Низводно поље и замућен поглед у досади дуго блени

Чија ће лаж надвладати... Разорна порука увек се шаље

Да убије у појам разборите... Ум је призван да повилени

Кошмари се ноћи шире и јаче расту... У осами нема мира

Никоговићи сеир над разумом чине... Лакрдија бурлеске тече

Свеједно је што се неко незнан ноћас због тога нервира

Кишни и луди дан донео је још једно суморно мучно вече

Превршиле су земљану зделу набубреле мисли... Кипе

Низ ивицу у бездан млазевима збиље... Траг сустиже траг

Напољу из тмурног неба прилеглог на земљу капи сипе

Ледене јесење кише... На врата ума дошла је да пређе праг

Досаде и дангубе... Разорна порука појачава свој ритам

Песник је забасао у незгодни тренутак невеселе ноћи

Допустите прозукле мисли бар сам да се безазлен питам

Откуда долазе у буљуку и чије су ово лудачке свемоћи

Разборити више није разборит... Покисо и покуњен

Тумара мраком невеселе ноћи... Нема излаза из осаме

И ви би сте били спутани... Не чудите се ја сам збуњен

Поробљен издајом свих... Не тражим ноћас ничије раме

Да се изјадам људима што ме сигурно разумети неће

Свако своју бригу грчевито свија под свој скут срамоте

Зна мој ум јамачно да и од моје муке има неке муке веће

Кошмари трају и најзад ће проћи... Мисао се утешна оте

Извотоперени свет се исправити и изврнути не може

Мојом испрекиданом песмом збиље... Мноштво је душа

Преварених и осакаћених које сада главињају... О Боже

Нема утехе до Твоје... Људска је кривица што нас куша

На оног подбадача из потаје... Лаж је моћна... Ноћас влада

Моје набубреле мисли кипе... Превршена је мера... Слаба

Је одвећ једна утешна мисао... Толико је торова и ограда

Зашто даље лична мука и ово злохудо време да се разглаба

Ваша бурлеска је јадна... Нимало није смешна... Замена теза

Никоговића је овај век... Преварене и осакаћене душе не умиру

Да све слободне птице ласно заробите немате толико кавеза

Остаје вам само да и даље служите под прагом лажном кумиру

© 22.09.2021. Славими® Ј. Зеленкапић

књига: ПОДАРЈА ЗАУМА zelenakap.blogspot.com

У ПРАХУ ИМЕ МИ ЛЕЖИ

Прасак свевида изнад мутне уклете стазе
Иза првог трена гине у голоруком загрљају

Дуго сумњиво траје праизворје мучнине
И жмарци осветољубиво костима плазе
Давно све је склоно несуђеном откуцају
Преварног срца у избеглиштву без отаџбине

Обманом свести низ лик су склизнуле очи
Посрамљене у очекиване љуштуре помрчине
На заметку бола тремароши се гнезде у бауку
И дебло пало на пут времешне године црвоточи

Размрежиле се жиле ко костури преко урвине
Само наивни понављачи нису научили поуку

По ивици суздржања гамиже лупешка ноћ
Глуви је зов мами муком од поскока тескобе

Два пута уоколо просева тмине пресеца труд

Надобудни у завади вазда гласе своју надмоћ
Осионо кочоперни у замку лажи лако заробе
И себе и свој пут на истом гуљавом пољу у жуд

Крешталица са ћувика буди уснуле наде
Оно грдило старо прикрада се из расејања
Раскораком несуђеним несветост духа бежи
До првог завијутка помаме у род из опсаде
Језик се смерни у тајац дрском узалуд клања
Буни се мудрости очиња… У праху име ми лежи

Блискост дозвана окасни на гумну рокада
Да се опрости са јавама у раскршћу вере
Невиднице се врзмају нагњечењем досаде
Остатке скорашње муке тоциљају пре пада
Гоничи посрамљени враћају се из потере
Покисли бронзани калпаци у камене заграде

Учмали језик булазни неслободом једа

Своје лакрдије за тмину што прекрива сени
Задњим покровом мртвила у свелом кругу

На запуштеним окапницама трагови неугледа

Не таје бруку жуте мрље кад ноћ повилени

Мршави костур откопали су нокти за поругу

На овај дан © 19.09.2013. Славими® Ј. Зеленкапић

књига “ПСАЛМИ ЗА ЊУ Вољеној, у спомен
ВРЕМЕПЛОВ /2013-2021/ zelenakap.blogspot.com

ЉУБАВ У ПОДРУМУ

Затворена су љубави врата
Доселили се бестидници неки
Опет брат тужи брата

Предсобље злобе тесно

Падају погледи преки
Ако се таваница сруши

Не браните јој свесно

Разум се гуши

Горопадне добују речи
Не очекивани град уста сипају

На главе сулуде леденице падају

И ходник од псовке јечи

На спрату мајка и син
Свађају се ноћ и дан

Кућни ред и мир не поспан

Преста драму за драмом сваку
А кад ће задњи чин

Само што није и крв пала
Комшилук ово видео није
У подрум мртва љубав се скотрљала
Толико јада за једну длаку
Зар опет син мајку бије...

На овај дан © 19.09.2011. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ zelenakap.blogsport.com

БДЕЊЕ РАЗУМА

Дуди и Мињи

Поодмакла је ноћ осаме а радио ћирилицу свира
Мукла тишина се кида на таласе без залечења
Ових дана умиру знани и незнани... Смрт не бира
Ко још мари за старог песника и његова хтења

Вести погубне на сваки сат прекидају музику
То разум и срце дира... Има ли ишта племенито
Најава пошасти и катастрофе у ко зна ком пику
Тужни таласи до тавана слове... Поцепано сито

Бачено на кров у време свадбе и старог обичаја
Чудна мисао на ум пада изван збиље овога часа
Побећи од стварности и црних вести... До раја
Како стићи... Изнедрен у нужди... Да хрли маса

У обману или истину... Ко ће га знати... Ћирилица
Замајава ум и одводи га на другу страну изван збиље

Намеће се мисао докле ће да гракће злослутна птица
И да плаши као ноћна чума... Тек уморне очи чкиље

У белину екрана и ситна слова што песму посвете творе
Нико не слуша шта тамо неки песник сам са собом збори
Истином у наметнутој исповести преточио је разговоре
Забринуте ноћи... Остаје му сам себе до зоре да кори

Што се буни у чудној забуни... Како и коме ноћас веровати
Смрт је узела Дуду и Мињу... Неверица се у уму сатима увлачи
Жртве су легенде и велики људи... Нација национално пати

Или је то само фарса што ће трајати три дана... Опет се закорачи

У свакодневницу... Вести престижу једна другу... Време лети

Што је било јуче данас се пренебегава... Мора се трајати
И живети нова стварност... Да ли је тако... Коме се смрт свети
Клатно је заљуљано... Великим амплитудама светом се клати

Подмукла пошаст узбуркала је масе... Смрти су одвећ пречесте
Буди ли се разум на ову или ону страну... Забуна сву ноћ бива
Оправдана је песникова дилема... Где истине и обмане да се сместе
Ко ће схватити... Тешко је разуму бдети ноћас на ивици сечива...

© 18.09.2021. Славими® Ј. Зеленкапић
Књига: ПОДАРЈА ЗАУМА zelenakap.blogspot.com

МЕЗИМИЦЕ ЈЕЖИЦЕ

У стопу су пошле зазубице да подигну биће
Нискост пала на размеђу изниклице зреле
Ново јутро у дан тмуран још стидљиво свиће

Од ноћнога једа очи су крваве... Само да побеле

Круг пакленога јада да затворе... Окружењем јаве
Свеколике наде потонуле у тужну дољу маглине
Сви некуда журе за животом погружене главе

Несвесна су доба... Зашто ово нама зазубице чине

Зарасле у ковраг безгласно се страше изворишта

Заспала у зову недођије... Нигде распеване птице
Дал ће доћи давна обећања... Своди нас све у ништа

Где су пошле зазубице... Намећу се бедне мезимице

Изостаје подигнуће бића... Изниклице скоро труле

Очи крмељају на југу урвине... Окружења стежу
Наопака сетва... Мале ватре гасну... Пепелишта туле
Успомене у бездан су пале... Не тражите равнотежу

У забуни извирују бојажљиве зазубце кругом да опазе
Посустале... Несвесна су доба... Древно касни оправдање
Данас ништа више није свето... Награде скромне заобилазе
Правимо се сада луди докле бива веће чини нам се мање

Изгубио се у одјек у зов недођије... Не допире јасна опомена
Своди нас све у ништа... Само слабе ватре затуљене цвиле
У тору нису на врлом гласу... Остају за поруг... Уместо катрена
Свети им се самољубље њино... Њихове песме воду нису пиле

Лактање презиру води... Неки неупућени им подилазе
Зашто се тако его храни и убија лепа краљица уметности
Свесно узурпирају сујету и боље од себе бестидно газе
Пад скори им следи... Јежице не могу довека бодљама бости

© 17.09.2021. Славими® J. Зеленкапић
књига: ПОДАРЈА ЗАУМА zelenakap.blogspot.com

ЈА ВОЛИМ...

Вољеној, с љубављу

Мила ја волим овај талас
На ком ми душа сања
Он ме носи у загрљај умрла Теби
У наша жудна сусретања

Ја волим и наш молитвени олтар
Пред којим ми се душа клања
Ом ме уздиже вером
И прима у Твој васкрс вечна уздања

Ја волим зов појутарја
Кад душом чујем сва звања
Она ме кораком маме
У наша росна преплитања

Ја волим књиге духовне благородне

И сва та дуга... Дуга читања
Оне ме плене и облагороде
И буде стварну машту... Маштања

Ја волим незнане путе
И изазове свих путовања
Увек ме драже и опијају
Тајнама воде у нова сазнања

Ја волим делити љубав
Мила су ми сва раздања
Она ме крепи људскошћу
Уз слатке речи и мека чаврљања

Ја волим мир тишине и време самоће
Сусрете са собом... Усамљена стања
Она ме буде ил приводе свести
Кад ехо ума у њима одзвања

Ја волим редове и изоране бразде
И сваку реч и клицу кад израња
Док оне расту и ја растем
За зрелост живота и нова благостања

Ја волим Божје ризнице и поседе
Сва небеска и вечна имања
Она ми вером душу хране
За руку воде у сигурна постојања

Ја волим топле заклоне Божје
И мирну Христову луку што ме заклања
А брод живота чува од свих бура
Кошава смртна ту не позна дувања

Ја волим воћњаке и винограде
Радосне бербе и мобе у време брања
Кад песму Твоју чујем распевану
Срце је верно следи упркос посртања

Ја волим Библијске поуке са смислом

Не волим никаква испирања
Мозга и мојих ставова живота
Не дајем ништа за лажна клеветања

Ја волим смислени разговор и људску причу
Не волим лудости испразних блебетања
У лудо потрошено време и сваки дан
Не желим никога и ништа што прогања

Ја волим водиче а не гониче
Презирем ратове... Мржње... Клања
Мрље од крви и руке крваве
Убице и паликуће... Грозе ме убијања

Ја волим зарезе... Узвике и три тачке
Уврстану армаду слова... Већа... Па мања
Што Теби изнедрену песму штитовима бране
ВолимТвоја писма... Руковез реда и покрстице писања

Ја волим чисту мудрост мудрих
Не волим празна филозофирања
Увек сам на одговор готов
Кад Твоја смрт мом животу поставља тешка питања...

На дан мога рођендана: © 15.09.2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2012-2021/ zelenakap.blogspot.com

ВЕЛИКА И МАЛА ЗАГРАДА

По крилатим превојима угнездила се промаја
Примакли смо завет за надланицу зрења
Насеобина роби марљивост нагрижених утаја
Тачку по тачку јавља на линији стрпљења

Исписује се потом зарез за окапницу жудње
Питкошћу размахни речи моја насладо
Сенка је пала на свето место надобудње
Смерно се поклони великој мала заградо

Док се два луда разломка цртом размичу
На ниској каменој кући урушен је кров
Красно је имати загонетну песму ил причу
Осећај лепоте тражи још један умилни зов

Поколење чека опоруку изашлу из опроштаја
Искорак у сусрет новој властитој тузи
Голубије небо клизи по сверној равни оглавља змаја
У једној посвети исписано је многогласје музи

Глас са ивице призива буди другу наду
Испитивање законитости предуго траје
Траг свети однеле буре у пени… Камену и јаду
Над одром нико зборити неће некрологе и опроштаје

Пристигла смена на рубовима класaлих зора
Бравуре урезује муком у скулптуру громада
Све су нам чешће заграде и међе братског раздора
Ушта за уштом ниче на постаменту упркос пада

На овај дан
© 11.09.2013. Славими® Ј. Зеленкапић
књига “ПСАЛМИ ЗА ЊУ
ВРЕМЕПЛОВ /2013-2021/
zelenakap.blogspot.com

ПОГОВОР

 

Отвори резу на уму и пусти у тор мисли
Каква се најезда очекује у времену дилеме

Све наде потајно навиру и нису још свисли
Путокази који унапред воде клијаво семе

Да се бокори журно у свеколикој нараслој нади
Дубоко из дубине хук се далеки дуго чује

Са собом данас није згодно бити у некој завади
Зна срце у часу љубави да узгред протествује

На расршћу дилема тешко се изабира прави пут
Мудрости да се погоди згодан час то је победа
Размисли Божје чедо зашто поново бити крут

Против себе се не супроти... Држи се свог креда

Са којим си увек доследан... И ово ће једном проћи

Реза на уму не сме да шкљоца... Пусти мисли у тор

Води се горњим звањем у позвању... Бог даје моћи
Будућих дана и осведочења... На крају књиге је поговор

Час љубави неће да мине као узгредна трунка лепоте
Не буди крут и против себе не супроти... Срцу угоди
Слушај следбенички глас и налазе праведне пороте
И ово ће једном проћи... Имај га на уму и данас те води

Појачава се далеки хук наде за крајни циљ охрабрења
Божје чедо и покорни песниче молитвом песму срочи

Када се завеса живота спусти гробна тишина не мења
Пут живота и ситних победа... Видети неће заспале очи

Прошле муке и животне дилеме... Спуштена ума реза
Гроб твој отворити неће... Данас је час за мисли нове

Реалност твога васкрсења... Одавно није само хипотеза

Истина се не доказује... Бог ти је уделио благослове...

© 12.09.2021. Славими® Ј. Зеленкапић
Књига: ПОДАРЈА ЗАУМА zelenakap.blogspot.com 

НА ВАЛУ НОЋИ

Вољеној, с љубављу

Песник будни ноћник

Поезији верни слуга

Мила услужни помоћник

И ревни сакупљач туга

Љубави ноћ да не размине

Хита да твоју хумку обиђе

Ни једну шкољку истине

Не може срцем да мимоиђе

И сутра вече ће доћи

Да се сретне са својом “Мона Лизом”

Мила на валу црне ноћи

С бисерним низом

Палих уморних звезда

У неком виру Мораве

“Јелицу” своју тражи “Пријезда”

Док ноћ свира задње октаве

Јежи се гробље и мртво Бозман поље

Пре него нова зора заруди

Проломом сакупљач уснуле доље

Песник усамљене свитке буди

Још таји ноћна тишина

С црног клавира тихе ноте

Да не јеца ноћник ко окарина

Умом су оживеле Мила твоје лепоте

Сећам се Вољена твојих манира

Велика звездо у смртној сени

Чуј грцај зова старог пастира

Теку нови псалми посвете… Катрени

Драга нећу да се венчам с музом

Не трни сама на нашем небу наде

У раној смрти угашена мојом сузом

Дан исте туге носи и збира јаде…

На овај дан © 11.09.2013. 

Славими® Ј. Зеленкапић

књига “ПСАЛМИ ЗА ЊУ”  

ВРЕМЕПЛОВ /2013-2021/

zelenakap.blogspot.com

ЦРТА У ОБЛАКУ ПРАШИНЕ

Опет су узде затегнуте јако да право каса кљусе
Неретко дизгин је напет за непослушне тркаче
Ратоборни навијачи не мојте бројати кораке кусе
У потаји масе у трећем реду мусаво дете плаче

Нико се усрећити неће сликом најезде испод буке
Радно је време окаснило за почетак и још назадује
По плотовима полеглим су извешане зарђале куке
Пластичне кесе вијоре... Врана црна отпад кљује

Узде се не дају укротити ласно... Прашина пута
Замагли видик често... Прљава траје мутна слика
Ратоборни навијачи гунђају... Само је позната рута

На раскршћу узбуђења подаље није умукнула цика

Трка за престиж траје... Циљ је све ближи свом паду
Разгони раздвајају вољу... Радно време по одавно тече
Није чудно што сви касачи прижељкују своју награду
На крају црте у облаку прашине фрустрације се лече

Криком победе који из грла рикне одушак силно пуца
Мусаво дете брише трагове суза... Кратко је лепетање
Није за чуђење ратоборни навичаји када мутавац муца
Викачи немојте викати... Дизгине диригују мутно стање

© 10.09.2021. Славими® Ј. Зеленкапић
Књига: ПОДАРЈА ЗАУМА zelenakap.blogspot.com

СЛЕДИМ СВОЈЕ ЗАПУТЕ

Селидбар потмуло зуји а не риче на сав глас
Јунаци уснули нису за песму испод висине
Тражили сте потоп руље... Дошао је на вас
У бурету дангубе испраном сланом од нутрине

Испод степеништа што горњем боју саме воде
Мрачно је доба узело данак страху врзмања
Нискости желе да се повечерја глува тим ороде
Разроки чивилуци пошли на спавање... Израња

Испод чаршава белине нека чупава дечија глава

Врпољаста... Да те мили Бог сачува несташне риђе
У зебњи никако да сан дође и да се невино спава
Чаршав је бели пао... Још само боса нога да сиђе

Селидбар у пола ноћи чучи у углу плачне собе
Однекуд надире руља и зглобове дечије ломи
Са тавана су сишле хитно све оне мучне тескобе
У рођеној постељи како кураж истински да се удоми

Са мишљу у стиху нижу се строфе ко ладна вода
Тешко је похватати конце и смотати одбегло клубе

Са радија слушај успаванку... Чудно је читање кода
Што се дуваром премешта горе-доле... Покажи зубе

Јуначино наша... Сви мрачни снови нека се распрше
Чека те узбудљив дан... Шта доноси жељена школа
Правила и законитости су ту да се изнова тек крше
У зноју згужвани чаршав подом се ваља... До идола

Буре дангубе расуло се... Дуга са дугом води рат
Обегло клубе се замрсило под креветом да ту чами
Проклета дуга ноћи мини... Стравичан глуви сат
Откуцао је мелодијом кукавице... Ноћ да се обрами

Искачући из рама страха и рике... Степениште се буди
Пискаво крчи радио пред зору ... Намигује суђена школа
Правила докле правила... Сванућем је дошао дан да излуди
Разроке чивилуке... На крају машта је пуна разних идола

На пољима је пала прва слана да траг покаже селидбар
Само су дувари прљави и црни... Стиснути зуби ћуте
На мени нек пада осуда... Подносићу мирно грдњу и кар
Сву ноћ и дан низати сведочанства... Следим своје запуте

© 08.09.2021. Славими® Ј. Зеленкапић
Књига: ПОДАРЈА ЗАУМА zelenakap.blogspot.com

ПАДАЛИШТЕ ЗВЕЗДА

Не знам где је падалиште звезда на источној страни
Видим како умиру сваке ноћи безгласно и изненада
У апокалипси свемиром протрче као коњи изабрани
Не оседлане у свом крду без опоруке и жалног јада
 
Ко би ми рекао њихову муку да им сав бол разумем
Да их достојно ожалим и у песму тужбалицу овековечим
Можда су моје речи слабе или као песник не умем
Њиховим језиком да говорим... Падање да спречим
 
Не могу... Немоћно желим да њихове године продужим
Док не оду у бескрајну легенду... Живот им још може сјати
Падалиште звезда свемир засипа пепелом... Ја још тужим
Сваке летње ноћи до жуђене зоре... Који су то пирати
 
Што модрим морем по свемиру краду лепотице и невесте
Да их заточе у незнану бестрагију за сва времена и адете
Која је то тужна судбина да их невине у гроб земље сместе
Ту нема правде и самилости... Зар да се над звездама свете
 
Њихове болне муке ум не може да схвати разложно и целе
Разумите песници деца... Звездани језик само звезде разумеју
Зашто их са висине сјаја и лепоте у дубину мрака земље селе
И мене када би хтели преселити за вечност у источну алеју
 
На моје падалиште имам право... Замути се стара очна зена
Тако безгласно умиру звезде... Легендарни у легенду зађу
Злурадо се прећути узорна биографија... Горка чаша је испијена
Заувек ће се угасити моја треперава светиљка у сиротом предграђу
 
©  08.09.2021.  Славими® Ј. Зеленкапић
Књига: ПОДАРЈА ЗАУМА zelenakap.blogspot.com

НА РУБУ ПЕПЕЛИШТА

Нова се саосећајност рађа из одбеглог дана

Нико ти неће узети за озбиљно реч забуне

Све крчи испод летава у изворишту стана

Једна се мисао врзма око тебе и сада се куне

Није хтела да се буквално роди у опсегу муке
Рељефно брдо ума неће да је сироту прими
Залуд подилази језа јер треба подићи славолуке
На рубу пепелишта из пожара што се данима дими

Опет су болне ране бануле у души ове скитнице
Јако се мучи узглавље тескобе на косој равни
Опасан је логор тела у бодљикаве претеће жице
Прошли су одвећ узгред часови и дани још тавни

Саосећајност других не помаже ни у ноћи осаме
Бори се песник сам са собом и злобом око њега
Куда ту броде црне мисли и душу ојађену маме
Куда то измиче успомена узбрдо упорно из опсега

Сирота мисао обилази у потаји углове мртве душе
Ни трага од славолука у пољу дангубе и самилости
У изнајмљеној срећи без ужитка пожари се пуше
Језа се сабира у чвор да сабере моје ресуте кости

На рубу пепелишта привиђа ми се слика Феникса
Ништа ни од привиђења кад га замагле наврле сузе
Лице је црно од муке и не мари да се даље фикса
У ноћ осуде напустиле су ме и моје пратиље музе

© 07.09.2021. Славими® Ј. Зеленкапић
Књига. ПОДАРЈА ЗАУМА zelenakap.blogspot.com

ПОСЛЕДЊА ФАЗА ЗРЕЊА

Тоцило живота стани

Са поетског квргавог зида речи искрзане
И рукопис огребен поруку још увек дају
У строфи умној кратак рефрен тек стане
Ефитаф исписан крвљу будућем нараштају

С муком се чита ова порука и задња воља
Недостајућа слова узгред се накнадно сричу
Поетска соба била је само једина богомоља
Будио се из снова за нову песму или причу

Да се не заборави заувек запис буновних мисли
На зиду или тоалет папиру пишу се умне речи
Када дан сване са новим надама заумно би свисли
Опроштајни монолози вођени без премца... Клечи

Понизна главо... Пред поетским духом слободе
У маглу би свеједно зашло непроцењиво благо
Изгубљено се вратити неда... Једном у заборав оде

Када се бит уруши и испразни као пена... Драго

Није Богу и теби... Зар ти до сна и речи није стало
Огребаног рукописа са зида... Тоалет папир је спас
Живот се примакао крају... У удео ти ситно остало
Дана... Да се нови строфа срочи... Да уплив глас

Твој још има за будућа поколења... Губљења мрва
Нема са прибране софре... Са квргавог зида слова
Лешинари зобљу... Распад ће доћи с најездом црва
Меље се и мрви... Не заобилази ништа газ точкова

Судбине... И ако у њу не верујем... Време пише
Епитаф да се из рукописа уклеше за покољења
Поетска соба богомоља изнемоглим дахом дише
Огребан рукопис сведочи последњу фазу зрења

И увенуће ће доћи... Вреже трајања се збрчкано суши
На авлији лелуја моја бледуњава сенка... Сви дани
Отврдну као коштичава језгра... Својој празној души
Признај сву немоћ клонулу... Тоцило живота стани...

© 06.09.2021. Славими® Ј. Зеленкапић

Књига: ПОДАРЈА ЗАУМА zelenakap.blogspot.com

ЛУГ СЕ ИЗ ПЕПЕЛА ЛУЖИ

Живи ли истина свој последњи дан... Чудно
Искуство учи опрез на сврабу времена и муке
Лажови крстише лаж... Опет остаје око будно
Напојницу не дају Леваци... Скрштене руке

Знак су снебивања... Дуго већ пулсира било
Упорно звоно на обнову зове... Свемир је слеп
Оштрити секиру није умно када изгара тоцило
Све држим у малом прсту... Исцепан је мали џеп

У обору пландује стадо заточено... Ври млеко
Карлица напукла по данцету цури... Не прија
Ужина ужегла на плотни... Поглед залази преко
Да се увери у празно... Гласи се љута кукувија

Истина је истинита и време је да се једном позна
На раскрсници два слузава трага... Прошли су пужеви
Захтеви захтевају опрез... Правила су заиста ригорозна
Колосеци су зашли... Испада окрајак сете увек леви

И даље пулсира било... Хоће ли свемир прогледати
У џепу исцепаном нема кликера... Понадао сам се лећу
Наступила је глад на јастуку... Наишли глуви сати
Муком стешњен простири по слами костретну врећу

Урвине тугују месечину... Глас несреће злурадо дужи
Док игра ветрова и облака из дубина цвили... Шепа
На квргавим штакама просјак... Луг се из пепела лужи
На прагу сећања глуви Зељов готов да олињао крепа

Запекли слузави трагови прошлост пузања још сведоче
Окрајак сете никако да мине... Намножили се глуви сати
Луг се из пепела лужи... Хоће ли бити моћи да се умоче
У разлив коре суве проје... Сва сета у песму не може стати

© 05.09.2021. Славими® Ј. Зеленкапић
Књига: ПОДАРЈА ЗАУМА zelenakap.blogspot.com

З А Р У Б И Ц А

Зарубице у зупчанику жеља окрњена
Ко ти је украо мекоту котрљања
С планине живота одвалила се стена
Смрвљена у камењару пре предања

Ко ти потроши дах времена без помасти
Па шкрипом јављаш свакдашњи бол
Толико убогог света... Богаљи и кљасти
У удолинама живота миле у раскол

Не певај болну риму ни јаук твојих дана
Остави песнику да рзмакне спрегнућа
Сва жалост није у једном веку испевана
У рукама се пуши изазовом проја врућа

То је само варка оне су данас гладне руке
Ако се удаљи центар од центра оснутка
Проклизаће дангубе уз узбрдицу муке
Буђаву проју појели пси... Испод белутка

Паметна глава разбор тражи у заокрету
Климаво клима по осовини плитког жљеба
Одузели су земљи јужну страну меку и свету
Северац господари свуда... Суза на кори хлеба

Смрзлог... Бисери у полутами за празно око
Скоро неће промлети жрвањ мливо бело
Под облак тмасти беже крила и црни соко
Пустош убија наду... Нико да крочи у мртво село

Даровано за отпад тужни наглувих дана
Под старост нека труне пољубцем рђе
Зарубице у зубчанику жеља... Касни накана
Твоја... Ко воз без возног реда.. Сунце за забрђе

Отишло је уморено... Нико ме миловати неће
Планина живота с небом венчана мргоди се тамо
Мекоте је прекрио мрак... Прстима гњечим леће
За безуба уста... С белутком жеље котрљамо

Однешене бујицама... Потоком тугују валови
Богаљи и кљасти просе... Врбе на обали страже
Сам себи сабеседник мучим... Реч да прослови
Неда запекло грло... Зарубица зарубљена не лаже

На онај дан © 04.09.2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2012-2021/ zelenakap.blogspot.com

НЕВОЉНИК У НЕВОЉИ

Дилеме остају не решиве... Узрујана стопла корачају
На узбрдици посустаје жеља разгона... Табор касни
У црну ноћ да зађе поспан... Два се сата опет опраштају
Не причај причу... Није крај и поука што бива у басни

Прво извориште узгред зебе на полеђини листа
Ракље су бачене у блато крај плота... Све седе власи
Разбарушене стоје... Сликар се одрекао свог киста
Поречје сустало... Низводно су отекли модри таласи

Очекују недужне очи свиту... Рачуни су одвећ скупи
Пожуде трају свакога дана... Опет су крајеви кратки
Звериње звера около... Не уклапају се људски калупи
Одзиви одазив увек знају... Снови више нису слатки

Узјогуњене дилеме су ојачале... Басне се испредају
Седе власи не могу да се смире... Уметник пад жали
Тајне се провлаче испод стропа... Чудоређа се дуго кају
Ракље су расточене у блато... У невољи се невољник кали

На полеђини листа нечитак рукопис... Ко ће га знати
Шта су писали писари и преписивачи... Тајна се таји
Не падај нискости ниже... Сузне очи не могу плакати
Срце је најзад стало... Не чују се више ситни откуцаји

© 03.09.2021. Славими® Ј. Зеленкапић
Књига: ПОДАРЈА ЗАУМА zelenakap.blogspot.com

БУЛКА И УСПАВАНО СЕЛО

Полазак у школу ран

Развити и савити јогунасту реч као играчку од папира
Изабрати тренутак усхићења... Како случајан да се бира
Не уме бистри ум и ако упорно данима свим покушава
Исто је или није размеђе... На послетку дође мучна јава

Мудрост живота налаже... Стрпљење доноси победу

Био сам некада првачић... Још учим... У првом разреду
Мучење не израсте у муку... Костретна торбица жуља
Уместо свеске таблица... Избрисана слова... Крежуља

У успомени на трен све оживи... Први полазак у школу
Учитељ је био увек драг... Одавно опеван у мом болу
Данас су срозани ауторитети... Време је изврнуто наглачке
Поново дођите мени сада о успомене лепе и младалачке

Јутрос се прича о првацима...  Прича потраје један дан
У моме уму живи толико година полазак у школу ран
Годину дана пре рока... Био сам умом напредно бистро дете
Септембарска звона што милују душу милином опет ме сете

Данас и некад у разуму нема дилеме... Онда је лепше било
Без облака сумње и короне... Сунце се са радошћу слило
У срцу малом од главе до пете... Са птицама срећа блени
Није се очитавао у сеоских ђака страх... Булка се црвени

У дворишту школе... Чува дечију цику... Уча је горостас
Строг и добар као родитељ... Волео сам из срца његов глас
Из мог босоног детињства остала је само слика црно бела
Да се врате године и оживи драга школа успаваног села

© 01.09.2021. Славими® Ј. Зеленкапић
Књига: ПОДАРЈА ЗАУМА zelenakap.blogspot.com

СУХОТА МИСЛИ И РЕЧИ

Из давнине долазе умне мисли и речи сухотом

Сабрене у уму расцветавају се у бокоре потом
Разговоре водим са собом тек у новом сабрању
За тиху ноћ снова и узбудљиву живу причу дању

Угнеждену у различку и нараслу на зубу спознаје
Не чудите се зову потоњем за нужне нараштаје
Испод сача врелога сунца што небом још гори
Изнемогли су ето човечанства нужни преговори

Мучан је трен сећања за моја тврда узглавља
Сервилно време траје и распасд узгредног славља
Небосклон нисам нашао у ретком хладу брезе
Ко ће да изброји намножене ко мрава зарезе

На земљаном путу крај голети што сва трепери
Није лако уму када почива у разведеној мери
Подно сувог потока по овом каменитом кориту
Ходам босоног по стрњики и пожњевеном житу

Разбор се дели на комаде узрујане у мом ситнишу
Трава још прижељкује летњу обилну плаху кишу
Олакшање не долази из сухоте на испуцалу земљу
Вуче се уморни дан а чавке на жеги једнако дремљу

Распад узгредног славља доноси древну главобољу
Страшило грдно кочопери се на окупираном пољу
Зарези надиру иза три такче заборава до прапочетка
Нечитљиве су речи разбацане да грде мој ум са летка

Што лепрша пркосно на шипурку иза нахереног плота
Усуд је исписао унапред историју свег убогог живота
Скраћује се постава и потка приче на разбоју дангубе
Прошли су дан зашли у заборав и у тешке ноћи грубе

За нужне нараштаје изостаје наставак мучне приче
Њу ће можда казивати друга песма... У души се сриче
Нема времена за запис преклопљених мисли и слова
Ова песма је са поентом на муци у муци сва готова

© 01.09.2021. Славими® Ј. Зеленкапић
Књига: ПОДАРЈА ЗАУМА zelenakap.blogspot.com