ШИРИТ ДУГЕ

Вољеној, с љубављу

Прво десетлеће промину крај гробне стазе

Раздељују се године свака по свом низу

И кад их не чекате оне долазе и пролазе

Ја ч екам моју Милу а не неки раздел близу

Боле ме смене и низови година… Рок ће стићи

Брже но песак сата исцури живот уцвељен

За неко ново хоћу ли и ја к њој отићи

Сломљен од чекања и самоћом раздељен

Ноћас нека пешчани сат мук тишине кубури

Ко ће да испише незнани запис с листе рођења

Кроз моју главу пуну песка време туге цури

Умом језгровито капље зрно по зрно хтења

Зна ли последња песма шта је чека на крају

Ако се поново жива не чита од почетка

Куда ће ове риме љубави да се ломатају

Дописујем стих без три тачке на крај ретка

Чуј истино света ноћас распућена и бона

Где одводиш из душе смртне уздисаје

И срце у одјеке мртве јеке мртвих звона

Ватра наде згасла тражи пропламсаје

Ко ће мене ноћобдију ноћас тамо звати

На дочек за трпезом муклог разлучења

Време је у времену празном таљигати

Веру мојим путем погибли и раздељења

Тамо у затонима где тешке преворнице чаме

Крадом припивен бићу уз посребрен ширит дуге

Моје видело знај Мила није у одсуству таме

Дозвани корак је песма изласка духом из каљуге

Пешчани сат је стао мук тишине не кубури

Написах ти Мила знани запис с листе рођења

Кроз празну главу с песком време да не цури

Родила се песма Теби у просеву посвећења

На данашњи дан © 31.12.2013. Славими® Ј. Зеленкапић 

књига “МИЛОКАЗИ”  ВРЕМЕПЛОВ /2019/ 

zelenakap.blogspot.com

ИМА НЕЧЕГА У ТОМ ДЕТАЉУ

Вечерас ми није до приче... Ни песма ми не иде

Нема су моја сећања за прошле дане тескобе

Нисам још докучио... Можда се ове речи стиде

Било па прошло чини ми се... Још увек ме дробе

На камену воденичном ко младу раж у паспаљ

Докле ће ово стање да траје... Запитаност се теши

Измичем се једнако данима а ближа ми је нека даљ

Краде ми мисли једна тескоба... Хоће да ме опељеши

Нисам за ово време... Ја припадам прошлом часу

И старом кову... Нове игре играти не умем збиља

Одписани се не може уздати у себе... Лепом гласу

Искуство сведочи... Шта намерачи и одважно циља

Лукаве подвале... Оне стреме да чудака ту направе

Изворишта су замућена... Низводно суза плави река

Узалуд су дуги списи... Кратке форме се само славе

Данас је ужубано време... Без суда шта ме још чека

Не може проћи ни један сат... Краде ми мисли тескоба

Неки су овуда прошли пре мене... Утабан је пут погибли

Зачкључујм на крају крајева... На цени остаје бофл роба

Сам самцит ходам... Сви су напокн од мене руке дигли

То је невољни избор... Повлачење или борба до гроба

Не часи...Чекањем се положај погоршава пред потером

Историју ће писати победници кад наступи друго доба

Остаје утеха вечна... Данас се живи и сутра ће само вером  

Вечерас ми није до приче... Богме ни песма ми не иде

Шта се ту може... Други чудаци су претекли оне прве

Борићу се и ако на коленима... Нека их нека ми завиде

Непобедиви бастион царује... Победити гроб или црве

Ником од људи није пошло за руком... Одписани чека

Није се предао мрвљену точка воденичног ни паспаљу

Избистриће се извори горњи... Мирно ће тећи ова река

Предати ковачу ватру треба... Има нечега у том детаљу

© 29.12.2019. Славими® Ј. Зеленкапић

књига: ОЖИЉАК НИГДНИНЕ /2019/

zelenakap.blogspot.com

ПОСЕЧЕНИ ЛАСТАР

Тројне су силе нарасле чудом до дрвореда

И тако у војничком реду као на стражи

Мртвој бдију по васцели дан... Када их гледа

Недужно око види громаде... Можда лажи

Заузимају видик и положај се јуначи силом

На бојном пољу пред затишје ... Све чами

Шта доноси следећи час и са кавим дилом

Наступају из потаје у овој забринутој осами

Још више зебња нараста до високог свода

Тицаће га... Чини се да га врховима пробада

Сигурно је да сваком годи своја слобода

Или паше издалека на јуриш ситна награда

У осудном дану противљења слабе су речи

Тројне силе ћудљивим правцем напредују

Мало се око чудом сажима па потом бечи

Из усних дупљи чуђења шапати се не чују

Неизвесност се са собом бори до првог мрака

Хоће ли или неће... Тројне силе су потуљене

И одустаје покуњен... Ноћ да се преброди свака

Леди се крв и тесне постају све песникове вене

Јутро је имало некрштену жртву... Како то бива

Мимоходиле су силе читаву боговету ноћ јавно

Посекоше ластар... Шта сада чекају бледа сечива

Ко ће га знати... Наступио је пораз и доба огавно

Није за причу и песму... Конац се трајно назире

Саме су силе остале да чаме... Видика више нема

Судбина паклена не позна чисте племените манире

Одвећ се гнезди јава... Песми се намеће друга тема

© 27.12.2019. Славими® Ј. Зеленкапић

књига: ОЖИЉЦИ НИГДНИНЕ /2019/

zelenakap.blogspot.com

НЕКА ЧЕКА МОЈА МУЗА

Јака сила светлости ми отвра очи сањиве

Будим се невољно овога јутра за укор скори

Од ноћи тамне у мени чудни снови још живе

Опет се питам чему да зхавалим кад се бори

Моја заспала душа... Да ли се са животом дели

Или се некуд упутила па лута пространим пољем

Можда се као селица јутрос негде ка југу сели

Потајно не пада... Или се пуко нада животу бољем

Не смем је питати... Можда ће опет да прокрвари

Или да се затвори чак у себе... Ћутљива је и мека

Без речи дуго се живети неће као ови сиви дувари

Што моју избу собом зову читаву половину века

Трпети их некречене... Дилема годинама живи

И живот измиче сваког часа... Кога то још боли

Опет ће да прекрије мрак кад ово јутро посиви

Животари се од данас до сутра... То је живот голи

Светлост насилно отвара очи... Моја заспала душа

Смена узрока и последице... Није до мене... До њих

Је признајем бар себи... Песма ме ратоборна куша

Новим јутром и истином... Сведочи ли залутали стих

И цела строфа у пему се дала... Пре него буђење

Невољно узме маха... Касно је мучни сањати сан

Јутро се примакло као лупеж... Долази отрежњење

Јава је први чин... И ако ти није воља таљигај дан

Изјава закаснела можда ће доћи... Не знам када и где

Сањиве очи не могу да се лако затворе као врата собе

Сведочанство под кожу улази бурно... Немора да се мре

Зар ти није било доста ноћи црне и њене дуге тескобе

Крвари душа то је јава... Није ми до певања... Чему наде

Лепши је сан ноћи од јутра бесциљног... Траје таљигање

Буђење тако изненади... Дан нека иде својим током... Јаде

Морам свијати своје... Часе говорим души... Можда мање

Мука ће донети овај дан... Безгласна моја жица трепери

Капци су се подигли тужни... Лепе се очи не боје суза

Јуначим себе... Навалите на мене немани и диље звери

Увек је ваше време ноћу и дању... Нека чека моја муза...

© 25.12.2019. Славими® Ј. Зеленкапић

књига: ОЖИЉАК НИГДНИНЕ /2019/ 

zelenakap.blogspot.com

НЕВИЂЕНА У ОСАМИ

Сећања стара из бисага крај пута у кућу пренеси

Ту дужност светом схвати... Не очекуј признање

Облачни дан постељу спрема... Шта ако се деси

Ти очекујеш више а оно се догоди заиста мање

Беочуг издржати неће твоје тираде знај луђаку

Иде време и већ је настало... Божји поредак ствари

Тумарање није пут у слободу... Кораци у мраку

Сунце се није зајапурило данас... Живот те мрцвари

Истину реци своју... Гробљански дан надимна себе

Испод црте свакога су трена убилачка сећања стара

Нешто je под мишку скривено... Ситно још дуго гребе

Незнаш ми рећи дали се поиграла збиља или превара

Опет бисаге самују уз пут... Чекају твоју добру вољу

Дали ће се збити тај час... Упитно време самоће траје

Скакавца орног нема... Гости се дочекују хлебом и сољу

Далеко од себе самог... Кораци не занимају нараштаје

Буни те стишки шта зацело дангуба ради... Испијује слова

По времену досаде памти се ово вече... Видик је потамнео

Зр не желиш жудно бити слободан и ослободити се окова

Ти си ко гњила крушка... Само што ниси пао... Одвећ зрео

У бисаге старе крај пута твоје је коначиште... Пожури тамо

Друга прилика не долази... Буди смеран... Судба се поиграла

Ти и онај у теби водите битку... Прекратити бар досаду само

Подвигом ти се чини... Сигнале из утробе јутрос ти је слала

Невиђена... Ти си презрео гласе... Испаштај судбу сада

Изгнаник нека се потуца... Небосклон урушен пољем чами  

Кућа је пуста без успомена... Прозори зјапе... Све пада

И ти се урушити мораш... Старе упомене преносим осами

© 22.12.2019. Славими® Ј. Зеленкапић

књига: ОЖИЉАК НИГДНИНЕ /2019/

zelenakap.blogspot.com

ИЗ ЛУДОРИЈЕ И ОБЕСТИ

Нагнули смо се над водом да видимо лик свој

То нам је жеља од памтивека... Детиња слика

Не би вам умели рећи наше искуство ни построј

Одушевљење прво па ода разоткривање лика

То се не догађа сваки дан... Избрушено огледало

На лепом сунцу стаклкастог прелива ето цакли

Не знамо дали нам је превише било ил можда мало

Није чудо... Више смо се обали детиње примакли

Слутите шта се збило... У бездан плитке воде

Попадали смо од реда и дављење је узело маха

То искуство данас све нас наивчине јако боде

Много пута у животу се остаје без личног даха

Тада га имали нисмо... Спасење је дошло ниоткуда

Избавили нас очеви и мајке са оближње жуте њиве

Време је бербе кукуруза... А дечија је глава луда

То су разумели они... Разузумите и ви наше наиве

Давили смо се незнам зашто... Из лудорије и обести

Искуство прати читавог живота... Заобилази се бара

Није шала... Деране у нама можда ће те поново срести

Стакласта вода и ликови у њој... Драж или превара

Лако је сада судити... Као лупеж долази искушење

Немир се усели у ум и тело... Размишљање хероја

На чудне прозоре била без стуба се крадом пење

Ово је прича наша да се не понови издаја и Троја

Коњ иште подвалу... У нама чучи детиња слика

Бара је пресушила али успомене нису... Потајно

Се јавља... Зобилазимо воду и построј... Вика

Ондашња у главама звони и данас бдије трајно  

© 20.12.2019. Славими® Ј. Зеленкапић

књига: ОЖИЉАК НИГДНИНЕ /2019/

zelenakap.blogspot.com

ОНАЈ КОЈИ НЕМА

Прљају ми разделнице ума туђе ускочице

Без уздарја наслеђеног слећу поклекнуће

На пут неповрата нису одлетеле јужне птице

Не затворих врата бола одласком од куће

Вртим мисли око прста размеђеног става

На пожару грејем нешто жеље заостале

Ледину ми не гажену налет духа затрпава

Новим ровом кости миле ругају се зјале

Мислост има два дохвата у пазуху постојања

Чита се туга срца у очима и последњем додиру

На сугребу у залеђу иста ме неман увек прогања

Како жеђ да гасим тешким једом у распуклом чиру

По сведеној окосници трема кушају ме удворице

На растанку тропрсноме учворена мисо спава

Покидане у чворове чворим на оснутку жице

Мртви прсти харфу љубе… Тајну древних брава

Очајнички закључаних може ли време у касној клети

На жртвеној софри превару потказану да спозна

Заробљеник освете на концу умире у својој освети

Јека постојања разлеже бол да ублажи времена грозна

Скамењене сузе осаме никад канути неће из дупље крваве

Ако се разлиста преступ умља на три лудости ил коју више

Залутало је грубо размеђе неосета сутоном у коначишта јаве

Онај ко нема данас ништа да напише шта ће сутра да обрише

На овај дан © 15. 12. 2013. Славими® Ј. Зеленкапић

књига: “ТРАГОВИ У ТРАГУ“ ВРЕМЕПЛОВ /2019/

zelenakap.blogspot.com

ДЕСПОТ ДЕСПОТИЦИ

Вољеној, с љубављу

Деспот за Деспотицу Вољену збори

Узнесења из срца призив милости

У часу жудње гласом што лахори

Латице љубави песма кад угости

Под калпаком ума збира витезове

На стражу истине ноћ призива

Не продајем устрептале снове

Толико чежње у њима се скрива

А ти би Мила лепоту тајне

Да докучиш и садржај сржи

Разгрни вео и драж колајне

Кад засија месец звезде вржи

Успомене ко свици мраком светлуцају

У једно коло освештано да се сплету

Прерано моја рано стиже зов крају

Ко укра ход по сунцу мом сунцокрету

Зашто си отишла преко границе живота

Да се настаниш у Рајска поља

Зар ћеш тамо чекати свога Деспота

Не теши ме да била је Божја воља

Једина ружа моја да прерано свене

Чекаоца да чека мирис празнине

У једном часу да се све преокрене

Понор моје душе бездан дубине

Песми једино може да преда

Горчину суза твоје очи не точе

Где се љубав живи а не проповеда

Анђели твоји ноћас ми сведоче

Јаву у сну и сан у јави

Ја чекам Тебе кућо опевана

Да се у васкрсној слави

Кући вратиш још овога дана

На овај дан  © 08.12.2013. Славими® Ј. Зеленкапић

књига: “ТРАГОВИ У ТРАГУ”  ВРЕМЕПЛОВ /2019/

zelenakap.blogspot.com

ДОК ГОРИ ЖИШКА ПЛАМ

Напуштени храм је ипак остао храм

Михаил Љермонтов

Смем ли да приметим дужноснице моја

Напуштени храм је ипак остао храм

Смеран живот водим као некада из спокоја

Док Ти Мила сневаш мртви сан... Ја путујем сам

Овим худим светом носећ време сете

Напушени храм је ипак остао храм

Да сам умро раније од Тебе... О те судбе клете

Не знах да Ти дадох све... Још бих да ти дам

Реч из срца... Завет вечни... Да поновим ето

Напуштени храм је ипак остао храм

Разара га време и године оронуле знај поето

Једна непролазна љубав и слика милоште рам

Од песама грађен да наше успомене чува

Напуштени храм је ипак остао храм

Не дам верту заборава племенити полен да одува

Уклесани запис на мермеру... Белег и кам

Не дам да обузме маховина... Слова нек сведоче

Напуштени храм је ипак остао храм

Времена иза Тебе прошлости не могу да расточе

Живот се опире смрти... Неће се покорити... Гори жишка плам

Ја нисам Љермонтов... Али од исте лозе... И стог рода

Напуштени храм је ипак остао храм

Наше је порекло светиња стара... И део љубави ова постхумна ода

Љубљена моја хоћу да знаш и Ти као што и ја знам

Славимир Ј. Зеленкапић

књига: ОЖИЉАК НИГДНИНЕ /2019/  

zelenakap.blogspot.com

БЕЛА ПРИЧА

Вољеној, с љубављу

По снежној узнесеној коси невољно вришти

Белина испод старих кримки… Путујем сам

Она је овуда прошла прва… Траг ветром измиче

У уму давни глас збори…- Са вером залог ишти

У овом беспућу Мила како твој траг да препознам

Срце жуди победу трагања на крају ове беле приче

Сабирам безброј пута нове мисли а незнам

Рачун ми у карираној свесци све тањи бива

Пређашња сума одузимањем се осетно губи

Удвоио бих на овој ветрометини срце и плам

Да јаче горе да се не заледе моје веђе два разлива

Гробљанском миру не верујем…Смрт Милу љуби

Све јаче у пркос бледом лицу промиче снег

Прерано завејава Бозман поље… Свуда се бели

И мој је дневник живота у недрима одавно бео

На душу прилегло камење… Глава се дала у бег

Туробни дан омеђен жељом и хтењем сету дели

Рачун је готов… Све ми сведочи… Бог га је свео

И овог промрзлог дана леди се чудна река у мени

Предуго сам испраћао ноћ и с болом чекао зору

Са тишином се разговарао у глуво доба потпуно немо

Сад стојим на раскршћу а оно зове овамо скрени

Полуотворена је горња капија новог гробље мој умору

Само један трен застајем и време је стало да се растанемо

Уз ограду накривљену што мало вири укочен поглед лута

Смрзнутог врабца ко касну спознају у обданици тражи

Пред замагљеним очима шире се нови кругови мутни

И једна црна врана лепетом крила стреса снег откинута

Између торња капеле и препуног зида умрлица на стражи

Још један знак у овом колапсу вере послат ми je злослутни

О мрежи смрти истоветну причу годинама збори

На домак хумки нека се отвори нова провалија

Сваког смртника овде корак у амбис нужни чека

Усред белине зов краја чујем а одбијам га априори

Истурам груди кошави… Недам да ме носи стихија

Исцедићу сав зној и моју коштану срж овог века 

Пристигао сам овде… За Њено вечно постојање

Приспело је крајње време моја Неумрла да живи

Без суза и туге у зеницама очињег ми вида

И ова песма срца прстима писано завештање

По снегу распрема узглавље гроба и дом одиви

Завејане су три тачке смрти… Нема прекида

Дописана је поеми нова строфа иза смрти

Песма љубави сипи са снегом новом надом

Адреса јој није овде него на небу ил крају света

У белом целцу нећу чекати сутра да се распрти

Нова пртина… Кораке жудња мами црним градом

Под белим покровом све је мирно… Оста траг преплета…

На овај дан  © 04.12.2012. Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2019/  zelenakap.blogspot.com

ДРАГА У ПРЕДВЕЧЕРЈЕ

Трипут неочекивано тропрст... Ал није за причу

Десило се чудо као оно испод прага наопако

Прва се слова лагано после шлога једнако сричу

Дуго времена ветар је лишће терао низ сокак лако

И предвечерје бола измиче својим законима споро

Очекујеш низ ову пустош ка своме увиру неке наде

Пуца дрво и камем нечујем... Сада преживети опоро

Хоће ли дочекати јутро... Или силазишта нове јаде

Низбрдо теку у опомену... Траје чудна погибао сведока

И мрав се чак замислио над целим догађајем једнине

Себи не признајеш... До јуче си уживао царство оброка

Мораш знати глад је гладна кад устима несазито зине

Тропст чуђења или молитве... Ко ће јамачно сада знати

Тако се понашају кукавице... За свој живот када се боре

Мора се истински рећи... Усправно ићи или посртати

Пред вече узбуђења у сумрак меки мисли те чудне море

Никако да се врећа стресе... Кострет жалосно жуља

Човече створе за шта си створен... То је узвишено

Лактање пролази лако сада... Знам напредује гуља

А ти си низбрдо одавно пошао... Балдишеш ли пено

Таласима ношена низ реку живота у срму котрљања

Да ти се искуство посведочи... Трпопрст си потегао

Време је прекратко... Нека се све пред тобом склања

Оне протуве са сокака... Умиру у незнању... Није ти жао

Пуца дрво и камен нечујем... Време умору своме пада

Неке се наде гнезде овлаш у уму... Врећа се сама стресе

Надувено пувало праска... Она дубља силазишта јада

Указују се изникла чудом... Црне се ноћи црнилом месе

Тропрст не може спасти... Погнуте главе чекај нови удар

Други су се лактали пре тебе... И ти сад умри у незнању

Боље је невин погинути... У предвечерје избећи судар

Како то олакшање завлада телом... Можда ће бити дању

Да се испуни надање бледо... Утеха долази сувише касно

Предао си се паду ко што време пада... Умоболни створе

Закаснио си да разумеш ток века... Искуство ти није јасно

Закони никада нису били твоји... Ако те они овде оборе 

Јачином владају својом... Покори се... Изнова почни

Почетак само теби је знан... Повечерје не памти муке

Ветар је престао да те удара... Заобиђи онај источни

Под крај простоте издајство себе и других из руке

Твоје нека ти арам буде... Помињати се чудо више неће

Прича се испричала сама... Вазда наопако испод прага

До зоре трајаће можда кужно... Поглавље друго смеће

У роману тескобе и бруке... Отаје оно да си мени драга

©  02.12.2019.  Славими® Ј. Зеленкапић

књига: ОЖИЉАК НИГДНИНЕ zelenakap.blogspot.com

КАД ПАДА ЛИШЋЕ ГРАБА

На размеђу неба и земље у сред гробља мучи властито Јечиште

У сумрак небројаног дана исту тишину иште

За узрок постојања да се последња јека чује

Нека се и ова незвана сама у одјеке болне преименује

Тако се последња бол извору срца удвојена врати

Увећана и умножена у новој сузи грудву душе још нико не схвати

Узалуд безосећајни умрли свете сав раздор бола вас болео није

Преци моја патња и мој живот само су моје неписано житије

Чему прича ил песма о Јечишту моме

Кад се врбе пре јабланова у свој атар удоме

Свако води свој раст к небу жудно стреми у издигнуће

Са граба стражара пада лишће по гробовима уоколо у труло посрнуће…

И испуцала кора невољно се данима круни

У моје време прошлост се истином болном збуни

Уморном садашњошћу ову будућност жудели нисмо

У време старости и самоће коме написати опроштајно писмо

Суђено ти је да сам слушаш јеку рођеног Јечишта

И да се враћаш успомени давном завету из Пландишта

Времену кад си киселијо у дубоком виру младу конопљу

И руковеди јаре пшенице са песмом збрајао у снопљу

Па оштрим српом у јесен резао с тикава пузаво вреже

Стигло је зиратно жалосно време… У јарам стоку нико не преже

У пустој кући згасло прадавно огњиште моја буваро

Црни пуловер ноћи до бледе зоре усуд је опаро

Вредне руке твоје кућанице неће га крпити и плести

Никога нема молитву да прозбори и сриче благовести

Нејакој чељади… Па потом малу… Да моли за скромни берићет

Злослутне птице позобале су све… И овај самоникли сунцокрет

Покуњено је спустио уз дувар куће празну округлу главу

А осамљени собни светац на зиду не чека свој дан ни крсну славу

Дремљиво чкиљи онако уганут у кривом расушеном раму

Никуда не путује а годинама рамље продан сраму

Стари домаћин је умро и веле “у гроб однео славу са собом”

Син му наследник “нововерац” покудно шапућу… “Прекрштен новим добом”

Следи свој пут и правду по своме бразда и живот оре

Шушкају да је “црвени јеретик” ал јавно свој грешни суд не зборе 

На крају свих крајева бесмислена је ова прича о вери наслеђа

Јечиште је остало глуво и утихнуле су свађе око међа

Живих међара више нема да се узгредно годинама гложе

Ни правоверних ни другачије верујућих да се једним Богом истински обоже

Лелеке и јеку однело време у гробље… Минули су ко јесење кише

Свеопшта пустош тишином глувом записе живота и смрти престала да пише

По гробљу коприве шипурци и купињаци властито царство чкаља слободно шире

Ослушкем као да ће Она скоро доћи... Некуда из даља чују се лаке даире

Нисам свестан али ми се чини... Обузели су ме... Како да пратим дуге немире

Трњак до трњака… Болно црнило и духовна неман свуда извире

Са чуваркуће и великог граба пада лишће у труло посрнуће

Зелену јед и маховину са споменика скидам а исти загрљај стеже ово беспуће…

На овај дан © 28.11.2012. Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПОВ /2019/  zelenakap.blogspot.com

КОД РАСУТОГ ВЕКА

С очајем у души до зорења песник самује

Хоће ли моћи да себе дубоким болом допева

И овим сненим јутром иста тишина царује

Ноћашњи громови су умукли од љутога гнева

Рођену кућу живота грађену талпама бола

Наружило је суморно време до пуке руине

Који год чвор да посечеш искапаће смола

И катран црни за процеп бездана у тло глине

Смоницом развлачим дане између две грке жеђи

Сејем у грчу неомеђене наде из самих бисага ума

Руком сејача по дно брда на мојој вечној тромеђи

И дан забројен прође ко плот заваљен дуж друма

Издужиле се муке и сенке у копорану старом

Занос чела још се зноји и гину праискони беле

О моје поколење у колевци успавано немаром

У позадини песме коморџије вуку а груди шрапнеле

За смотру смрти постројавају се ожиљци и ране

Одбијам да примим лажно ордење за спомен собу

На узнешеном своду неба сунчани ход када стане

Костима мојим нека је проста постеља у гробу

Ако их прими даљна незнана свемирска црна рупа

Не питајте ме куда месечева копита тајно одјезди

Еони нека смењују еоне кад се из дувара клин ишчупа

Песник у паду све изгуби залуд му се жива мисао гнезди

Из смрти смрт се испили… Моји дани су не никло перје

Залуд орлићи писком вапе небом у ропцу погубне жеђи

Све ове љуске око кладе разбацане ваше су лицемерје

Изгубљен код расутог века по дно брда на мојој тромеђи

Никога нема у сутон на трагу песама и налету птица

Олујно небо тресе јата а језа страха камени им крила

О дали су моје књиге лука спаса ил само црна гробница

Посрнуо је уморни Пегаз у касу а даљине не криле Јабучила

У менгелама смрти стиснуте буне се ковачнице мрака

Земљом и небом посвуда пали ко заборав торови пусти

У винограду живота уместо родне лозе крстови с рака

Засађени носе зарђале жице… Кад пук се распусти 

Пуковник заставу љуби опроштајно предајући је ордонасу

Сва почаст ковчег кратко покрива… Тече смрти колона

Плотун и херојски одпоздрав заслужен главом у ужасу

На звонику нико уже да повуче… Онемела опет ћуте звона

Одричем се пратиље сенке ал живе мисли спутати не могу

Расцепих срасло са животом ко гром два стабла преплетена

Раскућени рогови куће нагорели остају да чезну љубав у Богу

И у овој песми испредена су моја повесма за ваша вретена

Ноћ може на миру да мрежи душу тамом ко паук мали

Шапатом усне траже благе речи… Молитва снагу иште

С благословом… Ја и он у мени нисмо се ноћас растали

У глуво доба исписала се песма… Завршило се судилиште

На овај дан © 25.11.2013. Славими® Ј. Зеленкапић

књига: “ТРАГОВИ У ТРАГУ” ВРЕМЕПЛОВ /2019/

zelenakap.blogspot.com

ЧУЈТЕ... ГОЛОТРБИ!

Ово је ванвремена и савремена цртица са болном истином. Јел то могуће? Колико овде једне а колико друге спознаје има тако ванвремене и истодобно савремене? Људи моји, све наше заокуке и сугреби су прокужени. Мртвило се није увукло у пукотине наше ере од јуче. Траје од памтивека. Само је сада наше поколење дибидус умртвљено без иједног знака живота. Куда и докле са глуварењем и у глуварењу?

На развалинама сујете гнојне су нам пљуге. Ко ће малаксалу утвару превући преко јендека. Смрад је постао неподношљив. Чудно да се раја не жали. Сви веле да је огуглала. Мало по мало кували су јој и испирали мозак без цеђи и сада пати од заборава.

Како и зашто су на светом трону части заселе неке чуме? Тако вам је то када они господаре. Нашу славну деспотовину одавно су обрукали. Од некадашњег витештва није остало ништа. Прекројили су нам и име и иметак. Под окриљем тмине запада исток се покварио. Умом смо засуљали у доба амеба и патуљака. Кола су одавно отишла низа страну. Задња двоколица је прешла предњу.

Разумни ће разумети истину о нашој двоколици. Зато свака реч даљна која се овде намеће и пише сама жална је и огубављена. Тешко ју је повратити од муцања. Узалуд неки још свесни желе да буде грлата. Богобајазних одавно нема у олтару самоће. Испилили су се кривоверни и парадници који се играју вером и нацијом, који се играју нашим животима и сутрашњицом.

Није чудно ако је данас све на продају, живот, будућност, нација, па и вера. Наш народ са подсмехом по кад кад шапне: -Свако тера свог кера. И где и докле смо дотерали? На ивицу амбиса, или се већ строваљени ваљамо по бездану, просудите и сами. Млако, уствари бљутаво, од бљутавости гадно и поспрдно стање нашега бивства свемир до сада није видео у задњој грозоти. Овдашње плоти су смртне и разлучујуће.

Ми више нисмо своји ни код своје куће. Ни часне слуге нисмо, но полтрони. Има бунџија који се неће сложити да смо дотакли дно дна. Не мари, то су они код очију без очију. Просуђивање им није валидно. Све што говоре не би ли оправдали себе лично, и колективно посрнуће, као плеву развејавају ветрови и њихове сумње. У коначници самообмана не издржава силину збиље.

Морал је давно пао на испиту. Дубиоза васцели народ воза по танком леду. Нема никога ко ће пружити руку спаса и одважно стати на супрот једу. Овде се ноћ зове дан, а дан је уистину глува ноћ. Слаба је утеха и мрмљање да није све тако црно. Докле ће мо жмурити пред болном стварношћу? Докле ће мо бити тупи на оштру истину?

Шарлатани ће тако зборити по зарозаним ивицама пропасти. То вам је она ружна слика са зарозаним двема левим и подераним чарапама. Ружна је тобожња господа у ципелама која није изашла из опанака. Овде се не збори о часним опанцима подругљиво него о шљампавим ципелама и о оним дустабанлијама који су их назули а блатњавог су карактера и окорелог црнила испод ноката. Реч је о балегарима која изигравају господу а од госпоства просипају речи из језика ружноће.

Њива и асвалт никада нису били, и неће бити у истој равни. Лупеж не може да се скрива иза одоре која му не пристоји. Грабеж увек жуља и сврби. Некада нам је писао неко добронамарно. Нећемо му поново узимати речи и преписивати их овде као последњи вапај. Ако до сада нисмо разумели његове речи, ево и парафразе коју ће мо надам се бар чути. Чујте... голотрби! Три тачке се неће римовати са задњом речи у реченици вапаја али се средишња реч да наслутити. -Мућните главом, протресите мозак, прочачкајте уши, протрљајте очи, дирните у своју савест... -У сиротињи духа се не може више трајати. Одговорни смо сами за своје нестајање. Одговорни смо за пород, одговорни за пуста села, за пусту земљу, за пусте душе, за апатију, за пресахле корене... Одговорни... ! Одговорни...! Бездан одјекује:- ЧУЈТЕ... ГОЛОТРБИ...!

© 22.11.2019.  Славими® Ј. Зеленкапић

књига: СВОДИЉЕ цртице /2018/ zelenakap.blogspot.com                           

САМ У СВОЈОЈ НОЋИ

Назови сакупљачу и поети С.М.

Текстови воду не држе одавно надобудни

Слика се цери једнако на све светове удаве

За читаоца лепоте праве стихови ти чудни

Дал познајеш доба и ово време саме јаве

Неби се дало да би рекао бар честит неко

Твоје је појављивање скандал невиђени

Погледај назад и напред ил можда преко

Језик ти је тежак... Песма надокак вилени

И само што није крпа трула поетског неба

На своду кишница мутна што дуго шобоће

У углу седи... Ниси гладан па ти кора треба

За великом софром слободе труло једеш воће

Зарази себе али немој друге кратким дахом

Жртвуј поезију и иди својим путем забуде

О када ћеш утувит... Размах се прави махом

Одувек си надобудан па нека ти тако буде

Савет искусног прими и сада одбиј свеједно

На боље и лепше ништа се променити неће

По своме тераћеш ћефу ал то је синко бедно

Питома поезије чека... Браћеш дивље цвеће

И горобиље отровно уместо из врта лековито

Познати свој стручак без дара није искрено

Данима полог сад зањеш уместо једро жито

За увек у навиљак ругобе денеш ти отворено

Своју трињу што је други под ногама газе

И неком безвредном сламом засипаш балегу

Учврсти своје стопе... Поезија је дуге стазе

Дете слободе заиста потребује другачију негу

Иди и праштај себи... Над зборником плачи

Ватри га предај без стида... Нека се загреје соба

Можда ћеш из тог искуства изаћи данас јачи

Бар стрпљиво и дуго чакај да прође цела ругоба

Да ти се раздани од магле сиве... Да се укажу

Врхуници планине... Буди опрезан за неко време

Да си врх достигао сада знај дуги те само лажу

Кукољ не сеј на плодну ниву она тражи семе 

Благородно и једро... Изникнути добро неће

Свој ковчег не спремај пре рока... Он ће доћи

Тапшањем по рамену други ти узижу свеће

Нико да те ожали сада... Сам си у својој ноћи

©   18.11.2019.   Славими® Ј, Зеленкапић

књига: ОЖИЉАК НИГДНИНЕ  zelenakap.blogspot.com

ВИТКЕ ЛИНИЈЕ ЧАСТИ

Кад раја суди… Паразитима је место у царству паразита

И митингује… Сви бандити нека иду у царство бандита

Зна се место исто толико сујетнима ураслим у сујету

Не одређујте гладнима оквире… Глад одређује дијету

И тако разлога на претек безброј за претегу муке

Чиме би јадна мржња свукла љагу ко рукавицу с руке

Да је не подере у поздер расут немаром испод трлице

Који је слепац смислио непроглед наше слепе улице

Аномалија нову аномалију из самог чланка роди

Ко што се глиста чланка чланцима по новој моди

Свуда око нас су ђубришта… Умро је дух народна надо

Што се чудите одкуда толико ових што мрчу стадо

Блејање блеку оркестрира у нашем гладном тору

Идеје само идеје остају мртва промаја на умору

Сирене се усириле у јауку кроз ову ноћ глуву

И светац што душе мери пројаха некуда на пастуву

Издао га сапутник… Громовник што громове свлачи

Не грми на свој дан… Побркао је календар у нејачи

Сенилног старца... Одавно му је поскубена брада бела

Лажа је мит о Фениксу… Кад ће да никне из пепела

Трабанти писци трабуњају за се… Клепећу трула чекетала

Мељу воденице лажи… И пршти паспаљ женских романа… Комасала

Отимају туђе њиве за своје међе… Узалуд сеју неплодне орнице

На књишком гробљу у фурди креште им књиге ко црне птице

Од награда и стрепњи вашар се комеша и данима презнојава

Јавна је тајна на живе очи идолске подвале трају болесних глава

Има ли кога да вулкан слути испод узнешене сајамске куполе

Велике медвеђе хале немог сведока што на овај дан чува идоле

У ненаданом дану кад буде грунула лава све ће да их обрише

А иза тога овдашњи мрави и ново доба стижу… Пророк пише

Мали писци градиће царство на темељима часним поколењу

Презрени јуче цветају данас пољем поезије у рајском дозрењу

Касно се схвата… Паразитима је место у царству паразита

Ал њега неће бити… Урушава се и ово царство сателита

Из речника јесу ли избрисане ружне речи да нико не позна сујету

Награде нису гладне… Витке линије части не потребују дијету… 

На овај дан © 17.11.2013. Славими® Ј. Зеленкапић  

књига: “ТРАГОВИ У ТРАГУ  ВРЕМЕПЛОВ /2019/

zelenakap.blogspot.com

РЕСАВСКИ ПРЕПИСИВАЧИ

1
Песник прозвани стражар на капији овог века
Не пристаје на пусту површност плитког ума
Зар је поново нужно фењером тражити човека
Ствараоца срца и душе… Поезија је сишла с друма

Вазда су ме до сржи болели простаклук и просеци
Моја танана душа не подноси никакво сакаћење духа
Од кад су с неба на земљу сишли “богови и свеци”
Самозвани… Од кад су обукли одоре песници без слуха

Са дрвета маште свесно без стида одсекоше властиту грану
И превеликом дозом ко дрогом умртвили тело и душу целу
Шта ће да олиста у пролеће рано кад мелема нема за рану
У блато јесени све се стровали и трулеж се диви трулом делу

Бесцени живот песме не докучи вишу црту части ни за јоту
Омамљени куповином и плесом преварне забаве неона
Замршене пантљике ко ће да размрси у промашеном животу
Нико ко лажно плете плетњу и ступа у царство полтрона

Мудрост рече да је “свет шири од монитора и екрана”
Зашто вас робе и маме туђи скучени оквири лажног сјаја
Не товите се… Отровом тело запрушава “инстант храна”
И крвоток лаж заптива… Умире срце… На делу је издаја

Зашто се мирите… Само ретки песници одбијају оквире
И наметнуте лажне вредности новог века тесно спутане
Са стегама у души ни једном песмом они се не мире
Подижу свети шатор посвећен и чист… Димне параване

Лажнога када преко завесе у своје светиње не желе олтари
Успаванке што умртвљују… Знан је од давнина глас поја јачи
Задужбину не подиже свако… Нису сви песници неимари
И градитељи властитог стила… Многи су Ресавски преписивачи

Бескрајна пространства књига дражесна ко рајска поља
Благородне пчеле маме у мирисној башти разноликог цвећа
Песничко насеље није дом и домовина било чија… Божја воља
Раздељује дар и таленте… Само Бог изводи и смеће пролећа

Књиге су пуне тајни и узбуђења и кад се пишу или читају
Изаберите полет и узлет… Чека вас изазов песници сањари
Не пада свуда роса и лепота са мирисима као у песничком рају
Залутали кукурек беру крај стазе самообманом у превари

Оштрину свести што речи рађа чуваће верни чувари
Ведре очи само дубину доживљаја кристално виде
Узаврелост маште носи маштовите… Алку вични аклари
Погоде из прве и нанижу се риме победоносне… Ти стиде

Ниси витез ни твој Пегаз није видра ко прави Јабучило
Тајну сазнају само посвећеници запретану у легенде саме
Није свако стегоноша ни барјактар… Ни што се развило
Није песма душом извезена… Много је црних барјака и сламе

Празне кад се олако млати и врше на туђем гумну копитама
Уљези ако нагрну и илегалци братство песника на крају страда
Поезија није кокетерија и вашар празноглавих гиздавих дама
Ни модна писта разголићених… Нагледали смо се свих парада

Блуда и срама у име неког и нечијег поноса… О тешке беде
Страшне су лакомислености затирања вреднота и доброте
Изобличен је морал… Распуђене су речи… Ћирилица кад се сведе
И биланс сваки па се подвуче црта… Распуштена песма нема лепоте

Има ли чуда преобраћења… Призовимо га да се песник призове
Не замерите нам што се опиремо… Нећемо да се предамо
Матици овог века за вртлоге смрти… Букагије на ноге и окове
Покидале су песме снагом уздаха и суза… И сада часно певамо

2

Са лучом у руци кроз ово злурадо време стремим даље
Нису успели помодари да ме купе митом о лакој слави
Песме се носе и живе кад се страда и кад ми краду медаље
И награде деле клански и испод жита… Муљ родна поља плави

Кад дивља мутна река па шљам наноси и по обалама расипа
Многе су савести тупе дебелокошци… Ја се не дам да зарђа
Бедем се мора градити око подивљале… Траје утврда насипа
Живот се песмама од поплаве брани… Пуштени лају у забрђа

Нема тих жрвњева и воденичних каменова да ме самељу
Гласова језе из дивљине да ме занавек ућуткају и застраше
За песничком софром и сутра седећу почасно у прочељу
Вером светог причешћа за причест приступаће наслеђе наше

Савременици моји нису успели да ме улију у своје калупе
Нисам се дао свезати слободарског духа у таму тамница
Нити сам јео кисело грожђе с њихових метоха ни из жупе
Недозреле јагориде… Не пристајем на ништавила песмоубица

Поезија је сво моје царство свети посед ограђен стихом
Њој припада срж и светлост света пророчка реч поетска
Док будем свечано пролазио кроз векове у мимоходу тихом
Нек живи свемирска република озвезданог неба снагом блеска

На овај дан © 14.11.2013. Славими® Ј. Зеленкапић
књига “ТРАГОВИ У ТРАГУ” ВРЕМПЕПЛОВ /2019/
zelenakap.blogspot.com

СВАКОМЕ НЕ СВИЋУ ИСТА ЈУТРА

Три свите јутарње пролазе дољом поред мене

На сваком кораку застајкују свечано и бело

Очекујуем слободу да најзад свечано крене

Напокон смираја да заузме читаво твоје дело

Насад слика мало остаје непризнат по страни

Још је друга прича запамћена уз поклич слободе

Никако да опепели дољом као да јој враг брани

На слепом магарету у даљ сиву једнако је воде

На правом путу неки се не би снашли поуздано

Ратоборни и чили још се заносе својом лепотом

Јутро је свеже свануло а сунце ето изгрева рано

Ми се ласно играмо жмуке са дарованим животом

Треба свести на појило слободу саму уз сећање

Како је негда било јавашлуку ратоборно нема места

Свакога часа истински са собом имати бар већање

Мисли се јамачно роје овде је метеж од њих честа

На трудом пољу потковичастог краја бежанија

Утећи некуд са мало сламе није одвећ грехота

Доживети поново правдом оно лепо што ти прија

По ко зна који пут сведеног рачуна украј плота

Испод каменог моста оставити траг проласка

Неки ће сигурно туда проћи брижни колико сутра

Једнима ће овај пролаз бити важан а некима маска

Немој сметнути с ума свакоме не свићу иста јутра

Зато не следиш позив на јутрење ни службу Богу

Ниси се предао безбожниче опијуму свог греха

У своме срцу говориш осионо то умем и ја то могу

Подругљиво заједаш сваког уз много ироније и смеха

Задњи се дан спрема и доћи ће као лупеж изненада

Као што сваки дан долази јутром новим смионо

Чуду се начудити нећеш ко опстаје вечно а ко пада

То је виши закон неба некоме на радост а неком боно

Искуство вере сада се спрема и показује тек тада

Свако се оправдава ил бива лажа по вољи узвишења

Знај неверо у своје време долази казна или награда

Касно је јутрос да се по том питању ишта сад мења 

© 11.11.2019.  Славими® Ј. Зеленкапић 

књига: ОЖИЉАК НИГДИНИНЕ  

zelenakap.blogspot.com

НЕКА РОСА ОРОСИ ОВА НЕВЕРНА РУНА

“Како живети у свету који се руши?” Радиша Антић

Земљом где дани плачу а дрхте ноћи
Многи гацају својом странпутицом живота
Знају када ће сумрак а дал ће јутро доћи
Неби се клели у друштву мудраца и полиглота

Све идеје о љубави давно су прокисле
У сјају туђе превласти избледеле боје
Мало је трезвених што сами главом мисле
Поводљиви ће увек пљескати другима… Тако је

Јесен је изгризла зелену боју одмор за очи
И трулеж се у вртлозима пред ногама котрља
Исцепан и мокар плакат о Богу тужно сведочи
Полуодлепљен на зиду док народ самоверни срља

У неки свој свет издаје пропалих снова
На голој стази живота само да преживи
Из бачви пластичног ума пао је излив отрова
На све стране горчине као у Мериви

Извори јед горки и жуч точе уморној души
Са угашеним сјајем у савакој очној дупљи
“Како живети у свету који се руши ?”
Филозоф Библијски одговор нуди... Хоће ли истину шупљи

Лавори Пилатови држати... Вечну лучу небо је дало
За избављење света Христа страдалну жртву
Или ће мрак да угаси жижак вере... Ово светла мало
Не презирите надобудни оставите вашу бару мртву

Јесен умире да се пролеће иза опоре зиме роди
Да васкрс ума процвета у цветку малог каћуна
Срушени свет изнова подиже Небески градитељ… Све плоди
Испод његове руке нек роса ороси ова неверна руна

Ново је време судија Бог ће приспети скоро да суди
Док гори а не сагорева купина Заповести љубави се објављују
Свеколики хришћански народ разуђен докле ће у својим атарима да блуди
За поглед вере пустињом на штапу уздизати гују

Мојсије вођа по провиђењу... За крст Исусов с Голготе… Знате
Ко је Господњи к мени… Позив долином сузном одзвања
Прљаве руке залуд је прати у лавору.... А савест не опрати Пилате
Сведочити истину а не примити је и данас само послушања

С предањем пут су у царство небеско док Дух уздиже Зборну гору
Званице на крунидбену свечаност сам Христос збира
Вечно је јутро рајско свануло... Пролеће расплиће зору
Зелена боја буди очи... Једа и жучи нема… Псалтира

Нова песма нову риму сплиће... Не плаче дан… Изнова пева
Ни ноћ не дрхти јер ноћи нема... Свеза савршенства траје
Небески сат није пешчаник што из левка у левак песак слева
Време нема поделе и границе... Овде се не мери… Откуцаје

Љубави Боже велико срце сваком срцу штедро дели
Небески свет се не руши... Земаљски је минуо у забораву
- Свет који се руши... Верним животом верни су преживели
Истинољуби што смерно и рајски живе... Вољеном Христу одајем славу…

На овај дан  © 09.11.2012. Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2019/  zelenakap.blogspot.com