Трипут неочекивано тропрст... Ал није за причу
Десило се чудо као оно испод прага наопако
Прва се слова лагано после шлога једнако сричу
Дуго времена ветар је лишће терао низ сокак лако
И предвечерје бола измиче својим законима споро
Очекујеш низ ову пустош ка своме увиру неке наде
Пуца дрво и камем нечујем... Сада преживети опоро
Хоће ли дочекати јутро... Или силазишта нове јаде
Низбрдо теку у опомену... Траје чудна погибао сведока
И мрав се чак замислио над целим догађајем једнине
Себи не признајеш... До јуче си уживао царство оброка
Мораш знати глад је гладна кад устима несазито зине
Тропст чуђења или молитве... Ко ће јамачно сада знати
Тако се понашају кукавице... За свој живот када се боре
Мора се истински рећи... Усправно ићи или посртати
Пред вече узбуђења у сумрак меки мисли те чудне море
Никако да се врећа стресе... Кострет жалосно жуља
Човече створе за шта си створен... То је узвишено
Лактање пролази лако сада... Знам напредује гуља
А ти си низбрдо одавно пошао... Балдишеш ли пено
Таласима ношена низ реку живота у срму котрљања
Да ти се искуство посведочи... Трпопрст си потегао
Време је прекратко... Нека се све пред тобом склања
Оне протуве са сокака... Умиру у незнању... Није ти жао
Пуца дрво и камен нечујем... Време умору своме пада
Неке се наде гнезде овлаш у уму... Врећа се сама стресе
Надувено пувало праска... Она дубља силазишта јада
Указују се изникла чудом... Црне се ноћи црнилом месе
Тропрст не може спасти... Погнуте главе чекај нови удар
Други су се лактали пре тебе... И ти сад умри у незнању
Боље је невин погинути... У предвечерје избећи судар
Како то олакшање завлада телом... Можда ће бити дању
Да се испуни надање бледо... Утеха долази сувише касно
Предао си се паду ко што време пада... Умоболни створе
Закаснио си да разумеш ток века... Искуство ти није јасно
Закони никада нису били твоји... Ако те они овде оборе
Јачином владају својом... Покори се... Изнова почни
Почетак само теби је знан... Повечерје не памти муке
Ветар је престао да те удара... Заобиђи онај источни
Под крај простоте издајство себе и других из руке
Твоје нека ти арам буде... Помињати се чудо више неће
Прича се испричала сама... Вазда наопако испод прага
До зоре трајаће можда кужно... Поглавље друго смеће
У роману тескобе и бруке... Отаје оно да си мени драга
© 02.12.2019. Славими® Ј. Зеленкапић
књига: ОЖИЉАК НИГДНИНЕ zelenakap.blogspot.com
Нема коментара:
Постави коментар