ПОКУЊЕНИ СУНЦОКРЕТ

Песник има једину истину... Говори своме вршњаку

Опет се неки укори развлаче током... Чуј и ти лепото

Чуди се раздањењу живота и путу у мрклом мраку

Значи ли што зборим ... Нећу ти јутром веровати урото

Туђа се истина тешко прихвата... Седим и бројим дане

Нека иду својим путем... Испред сандука девојачке спреме

Пролазим сокаком исписа... И чувам за сутра кад бане

Једночинка глуме света... Питам се куда мисли стреме

Поиграва се са осећањима машта... Извори ови нису познати

Разбор се тражи на истој страни... Однекуд се трајање враћа

Питају се умови... Куда са страхом када се инат њихов схвати

Злопамнтила чаврљају међу собом... Даје се посмртна даћа

Злоупотреба покојникове воље... Никога не дотичу размеђа

Ништавила... Чини се подвала даље... У поквареном свету

Два ока у глави су завађена до крви и ако их раздваја веђа

Признање следи... Сунце дуго фали покуњеном сунцокрету

Истина се загубила... Туђе се речи узимају строго за праве

Нискости имају доњи праг... Тешко оном ко заиста њима ступа

Мора се рећи... Њега су на странпутицу одвеле сопствене удаве

Исте су последице... Кукољ кад роди родом залуд се из жита чупа

Песник има истину... Ретки ће је послушати... Буди ти паметан

Не подлежи подвали од памтивека... Даће за мртве ништа не значе

Мртвим устима... Мудрост се жели... Знам тешко је бити сетан

Покојник је оставио своју вољу... Немој је кршити... Срце је јаче

Кад се са злоупотребом суочиш вршњаче... Није се заувек изгубила

Истина... То ти се чини... Помири два ока у глави... Признање следи

Речи ће нове доћи... И сунце засијати... Воду слободе точе појила

Са извора знаних... Нека одсада не ниче кукољ... Не вреди да се једи

© 24.01.2020. Славими® Зеленкапић

књига : ДВА НОВА ПЕВА /2020/ zelenakap.blogspot.com

У ИМЕНИКУ СЕЋАЊА

Вољеној, с љубављу

И ова ноћ се растапа нечујем до зоре

Ћутке у сени пламти жбун оголели 

Под нашим прозором самоће

Купина ко на Синају сагорева моје море 

Што ум робе и душу муче па побели

Од јада... Ноћас умрети ко ће...

Нико поразну истину неће знати

Ветар у налетима доноси мирис кише

Магла се вуче кланцима празнине 

Године болују постељу смрти... Схвати

Један се живот у Божјој ватри пише

Време је исцурело... Кад све мине

И замру сати... Без твоје љубави

Изгубљен човек ја сам само 

Мртвац са објавом у души и уму

Модрина не помодри нити поплави

Преодене се у црно... Њом тетурамо

Љубљена Мила здружени у Божјем науму

Да двоје занавек буду једно тело

Послан из службе на одсуство

Прелиставам записе датума знаних

У именику сећања прво твоје име бело

Пламеном бехара у ово доба пусто

Баштом пре зоре у росу љубави пораних

Кап по кап да сакупим у аков наш

Тужно је кад си Мила траг у оку

Роса и сузе исти су кристали 

Ноћас даровани успомени... Знаш

Капљу стрехе љубави у вечном току 

Олуком ума звоне наши идеали

Ти ниси она кап расута у току

Што се изгубила у незнан на јари

Облаком узета да сводом мојим лута

Сила си и искра живота у крвотоку

Царица на престолу срца што се зацари

Крунидбеном чашћу ко свитак заденута

За појас вере у свакој часној заповести

Роса сузе или сузе росу... Ко нас прибира

Повеља љубави је трукована везом свиле

Не брани смрти животу да се причести

Векови љубави нека шуме валовима мира

Сванула зора.... Све прошле ноћи се растопиле...

На овај дан © 22.01.2013. Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2020/ zelenakap.blogspot.com

МОЖДА СЕ ДЕСИ...

Вољеној, с љубављу

Прошла је поноћ. Души и срцу се не спава

Напољу упорне капи у такту милују тишину

Лапавица са помрчином се жмурке поиграва

А моје одбегле мисли лутају кроз ову тмину

Само мој прозор светли ноћас у дозив живота

Лелуја вид пред екраном и бразда стих по стих

Она и њена сен у одајама ума… Сва ми доброта

Покислу тугу скрива… У углу тајне онако тих

Прозивку вечну чекам и оно изговорено да… Оба

Дамаклов мач ил Гордијев чвор… Није ми знано

Искорак неки мора да се деси… У ово глуво доба

Обелео је врт под прозором… Опало лишће завејано

Исходишта су остала негде у половини оног века

Пут рима одавно лутам и не слутим трагању крај

И Милу јоште чекам… Чекам да се врати из далека

У овој ноћи… Сузне очи да опет заискре кроз први сјај

Кад је Мила у мој живот ушла оставивши таласе Дрине

Да испод ћуприје свом уточишту плавно јутром отичу

Сањиви Вишеград се будио нежно… Мујезин с висине

Белог торња клицао је химну… Ја јој зборио голубију причу

И рецитовао Диса…. Загледан у силну воду и древну ћуприју

Онда је Она ишла у непознато. И сад је исто… Васкрс је дилема

Сетне јој очи бежаху иза брда да помилују родну Будимлију

Како ће Мила прегазити реку смрти… Нема моста и брода нема

Две вере наше… Моја и Њена… Само су стубови у овој ноћи сада

Лукове које Бог гради речју стисла је у грчу болна измаглица

Куцање њено као да чујем на вратима и потом мук с лапавицом пада

Шта више боли Рођена Моја… Празнина нема… Ил суза с лица…

Зна ли бар ова песма рећи у лапавици што сан срцу краде

Док сиротица у тмушу зури… Можда се неко чудо деси...

Збогом успомено давна… Мирна ти ноћ водо… Вишеграде

Нека ноћас моје срце Дрином плута… Умрли Дисе брате где си…

На овај дан © 19.01..2013. Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2020/ zelenakap.blogspot.cом

ЂУТУРУМ*

Заумљена до смрти мисао се гаси с почетка јаве

Плева и кукољ падају сами низ ветровиту страну

Тишина качи поглед за треперење завесе чађаве

Ко јефтин патинасти брош… Кочије прошле Мезулану

Зове периферија магарећег града… Птица с коца

Кречи… Бусање у груди поразом се сврши ружно

Немир бесмислено трабуња казивање праоца

Сећања детиња не заобилазите варварски јутро јужно

И калдрму Царине… Главну џаду именом јунака

Именовану… Из давних векова отпора… Зулумћара

Овде нећете срести… Поскидане су бисте првака

Хероја устаника… Украдена је и сама превара

Не тражи у нетрагу… Стигло је сведочанствo бола

Одступница лажљивице низ кремен искре ватрене

Збуњена титулама призива мењање падежа и глагола

Знанци и законитости историје руше ставове њене

Превариле се наде јучерашње по загонима туђине

Ко пита једну трауму људску хоће ли се поновити

Потамнела је утроба изврнута расукана са висине

Уз трули пањ навиљак придигли вредни термити

Спољна сијалица разара прозор… Чкиљи жмирава

Ако се милост на трагу спознаје ноћас не обеси

Суди ће јој из закона испао параграф туђег права

Кисело тесто кипи преко вагана… Ко ће да га умеси

Пусти ћук писком обзнани промену ноћне тишине

Слепи путеви и странпутице одвели jе до губилишта

Завист је вазда вечера сласти и сујета… То брине

У кругу споменари умор старине… Не тражи ништа

Куда и камо су се дангубе трошне заглавиле

Док призвук опори коси опали лист свести

У напуштеној штенари окице крупне чиле

Кудравог псета… Нису дознала псеће заповести

С Плекане куће сујете и лажи по сеновитој страни ума

Цуре млазеви измаглице… Главињају завесама тупости

Тешко је срести у животу овако поганог ђутурума*

Сујетницо и човечицо лажи… Бог нека ти опрости…

На овај дан © 18.01.2014. Славими® Ј. Зеленкапић

књига: “МИЛОКАЗИ”  ВРЕМЕПЛОВ /2020/

zelenakap.blogspot.com

* Придев ђутурум значи стар, онемоћао, оронуо. Реч нам долази из турског језика и речи која има значење: неспособан за рад, занемоћао, узнемогао… Појам има пежоративно значење ако се користи као сленг – метузалем, или ако се овим турцизмом описује човек који је паразит, живи на туђ рачун и не жели ништа да ради. С друге стране, ђурутум о себи мисли све најбоље, склон је да “филозофира” и стално прича о томе како он све најбоље зна. Често досађује док није ни од какве користи.

НАДОБУДНЕ ТАТАБЕ

Нико се није појавио да њима стане на пут

Плот је разграђен животом па дуго трули

Подвукле се кришом... Под неславни скут

И ту чекају час... Нека прошлост се не оголи

Страх иде толико далеко да се и не помиње

Млитаво време клизи... Једино током заборава

Зар сећање избледи... Кад си брао глогиње

То се неби рекло ником... Нека га нека спава

Или је заборав о прошлости што млитаво чини

Развучено време... Пазух је лако подлегао зноју

Нека га плот нека трули... Цветаће опет јасмини

Мртвом авлијом у дивљини... Гулити тврду проју

Одређено је само сиротињи... Неправде се множе

Под овим небом... Бујно израстра дивљи кукурек

Докле ће тако да бива да се ружне татабе гложе

Чија је прљавштина... Чија власт опстаје заувек

Стати на пут насртају... Дали су довољне речи благе

Опорим створењима... Добро их чува туђи скут

Па неприметно изумигоље... Изпразниле се бисаге

Одвећ старе... На судбину може ли се бити заувек љут

Једино заборав прошлости све потре и помири

Плот ће пасти кад сатрули... Авлија сећање не буди

Ум болећиво каже... Што би се дозивали вампири

Нико се није појавио... Одавно се надобуднима не чуди

© 16.01.2020. Славими® Зеленкапић

књига: ДВА НОВА ПЕВА /2020/

zelenakap.blogspot.com

ПРИСТАША

Патуљасто сажимање истине згрчило је речи

Твоја наказа небовиду се руга из књиге сећања

У наборима дубине промуклим силаском јечи

Зов оне давне измакле зоре вековима се клања

Вилинско коло посустаје да склопи круг

Никуда неће стићи вал горчине даље од дна

Ни први ни последњи није у лице бачени руг

Неће се трудити душа да корен зависти дозна

Предео наде осликан бојама туге сивило чува

Нека се ширит капе расточи од зноја увоштан

Кад белег спознаје пројезди на сапима пастува

Ти ћеш имати ноћну мору а ја смирен Божји сан

И тако раздеоба даје сваком страницу своју

Запис када буду читала сутра поколења наша

Тканице живота збориће о свакој нити на разбоју

Коју смо нитили за брдила и нити присташа

Ако те се одрекну твоји и у изроде те разлуче

Са клетвом семена и рода можда је и то право

Несмајник сутра и данас исти продана душа јуче

На постамент части нема право да ступи ђаво

Онако људски са сажаљењем жалим те ругачу

Без гордости у срцу и без трунке набоја гнева

У лажи су кратке ноге и у сваком бедном трачу

Вели народ мудри… Отписаном сунце не изгрева

У хаљинама мемле робујеш одавно судом својим

По делима злобе што ти окрунише главу срама

Само ја те још за неког и у нешто душом бројим

Сажаљиво… Слепцу је свеједно дан ил тама…

Присташо уз сваку ујдурму и мирођијо свему

Данас сам кусаш у лонцу бљутаве сплачине

Горко си трунио туђи живот а питао се ниси чему

Све то кад ти за врат кувано саспу судије истине

За заборав из књиге откидам страницу по страницу

Тканице парам за неке друге нити на разбојима твојим

Не криј се више ругом… Напусти смртну земуницу

Само ја те још за неког и у нешто душом бројим…

На овај дан © 14. 01.2014. Славими® Ј. Зеленкапић

књига: “МИЛОКАЗИ” ВРЕМЕПЛОВ /2020/

zelenakap.blogspot.com

СВАКО НЕКА ОСВОЈИ СЕБЕ

Јасике танке на хоризонту стрче

Погледу сивом намичу параван

Ко тајни дворци чудом срушени

Док нагомилани облаци небо мрче

Тушта се спрема… Како и камо ван

Да прошпартају кораци гушени

Шумором тајне скривају бруку

Куда да се скрасе притајене речи

Без лукобрана на ветрометини

Предвечерје тоне за исту луку

У шуми одјек секире дрвосечи

Свети се бекством по долини

Са ким то водимо монолог

Ни глуво доба нас не чује

Провиђење није закаснило

Небески запис чека последњи слог

Да јава склопи књигу… Већ атакује

Тмуша и цеди прво црнило

Небо је слало своје емисаре

Ми каснимо са дочеком

Вођени сумњом да они неће доћи

Немар није долио уља у жишке старе

Пропао је сусрет са нашим веком

А нови још је далеко… У слепоћи

Расплет нико разумом не разуме

Мук је у чворишту чекања

Јануарски слог одавно није бео

Кости носе непреболеле реуме

Зашто смо стигли у посртања

Ко нам је животе замрсио а није смео

Лабудово перо и застор стони

Смутно време расипа у сумор свуда

Додиром мемле и провалом лагума

Везаних руку издајник нас гони

Ко ће да преживи безвољна и луда

Времена… Кад кум издаје кума

Измешале се годишње смене

Доба играју своју игру расплета

У колу вила свако за себе

Ватрена стихија ако крене

У рушилачком ходу освета

Никога поштедети неће… Дух зебе

Диригент у неком запећку неба веле спава

Нико пре апокалипсе да га пробуди

Ако одреши громове и олује

Бездан катаклизме што се убрзава

Са даном судњим… Скоро ће да прогуди

Пољима живота… Бог зна шта нас очекује

Хитро притежем узенгије

На мом ату вере и слободе

Нека полет не чека ни часа

Рат између добра и зла дуго се бије

На левом крилу пробоји воде

У избављење… Отварају пут спаса

Поклич јави час жуђене зоре

Домашај истока путоказ јасан

Чекам Узвишени заповест твоју

Прибирам десно крило и све метеоре

У један прасак громогласан

Свако нека освоји себе и личну Троју

На овај дан © 12.01.2014. Славими® Ј. Зеленкапић

књига “МИЛОКАЗИ” ВРЕМЕПЛОВ /2020/ 

zelenakap.blogspot.com

ПРОСЈАК ИСПРЕД ЦРКЕ

Необична је ова насеобина мудрих мисли.... Устрептале

Велико поље тишином ћути само... Од давног раног јутра

Сведочим непристрано... Велике за мене... За вас ипак мале

Разум не може да поднесе... Шта ли ће ружно бити сутра

Немојте га питати надобудни... Горостас је ово јутрење

Велике ствари ко залогај самоће... Сигурно невољно вари

Своју глад овог трена... Надолази бледог чела ново бдење

Не замерите му остак наде... Гладан дан овај тек крпари

И колач празнични се утроши... Празна се нова корпа спрема

Да резервише место... Треба је понети са собом злу нетребало

Парадни су онекуда дошли... Кличу на Божић... Самилости нема

Време се топи лагано... До Вас ми је просјаци бедни увек стало

Посвећујем Вам љубазе речи... Треба их заиста добро чути

Кајање нема смисла... Увек се тако провуку кроз иглене уши

Видим дирљиву слику... Испред цркве просјак данима кути

Надолази зима опора и јака... Свемир сећања мучног се руши

Сведочим непристрасно... Песма казује збиљу... Велико поље

И даље ћути ко мртав сан да снева... Докучење је тешка принуда

Мог ума заталасаног... Јутрење ново и не би му драге воље

Гацам у глади окорелој... Тужно је ето ново доба нечистог суда

Тако надобудан клер хоће... Истрајава у намерењу... Пад слутим

Његову... Донеће надувеност што јаму себи копа... Право је право

Донео сам одлуку вере... Са просјаком испред цркве и ја да кутим

Не преостаје ми друго... Добро дошла са јутрењем незвана удаво

© 10.01.2020. Славими® Ј. Зеленкапић

књига: ДВА ПЕВА /2020/ zelenakap.blogspot.com

АЗБУКА ГЛАДИ

Изнад наћви једнога дана у лешевском стању

О ексер зарђали окачену затекох стару копању

Ни грста брашна у обема подуго овде нема

Мемљивим подрумом само неколико паукова дрема

Ко зна када су разастрли мреже докони

Видим танану плесан сама игра ко да сузе рони

Давно ожаљене у ћошку чаме године гладне

Загубиле се у низове белог лука… Висе онако јадне

Запажам и два невешта отиска дечије шаке

На врху наћви ко да су некуда пошли у ортаке

Читам скорели траг живота окамењену глад

Овај невини призор боде очи за опомену и сад

Зашто је сву чељад затекло расејање по белом свету

Помишљам а знам копања и наћве овде чувају сету

Деце и душе чисте, прошло доба граје и истине

Жижак је престао да црвоточи њихове нутрине

Спекле ко угарак црни… Нагореле и затуљене

Јављају се у успомени горчине отврдле и камене

Из легенде у песму неће да се ишта преточи

Расплакале би се оне моје невине дечије очи

На унутрашњој страни копање и наћвенског зида

Нови траг записа мојих суза остаје да рида

Јава је ближа од легенде и два узгредна стиха

Из пројављене песме кад прозебло време киха

И кида дечији сан жудње… Давне и бледе

Засторе паучине… Азбука глади тако се сведе

На мртва слова, отиске шака, нове и старе трагове црне

Календар прошлог детињства мога паук изврне

Наопачке док господари… И тако немоћан у распећу

Суђеним крстом не нађох уз наћве костретну врећу

Сатрула је… Без пројног брашна занавек сиромаси

Само још лута молитва дечијих суза…Кад ће да се скраси

На овај дан © 09.01.2013. Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2020/ zelenakap.blogspot.com

ПРОЛАЗНОСТ ГОДИНА

Почетни дани године нове јако су лабави и одвећ празни

Одувек су били кратковеки... На међи двојној нове и старе

Нижу се један за другим... Пролазе као по каквој казни

Први се у друге згомилају... И опет неприметно претоваре

Није оступила ни ова пракса јамачно од устаљеног реда

Година се окруни од пунине као буђави кукурузни клас

Неосетно отпадну први дани узгеред ко мека коса седа

У заборав утону јучерашњи... Бекством тамо потраже спас

Тако ми се чини... Али је то збиља... Заваравам једнако себе

Неки је дан залутао па ће опет да се врати... Залуд се надам

Када празан и кратак прође... У дугој хладној ноћи сад зебе

Срце... Тек си свестан неповрата... У дерт и тугу дубоку падам

Што је прошло вратити се неће... Сећање на дан избледи

Прекрије га убилачки сан... Испод се круни јалово време

Утехе ниокуда... Пролазе празни дани... Не признајем себи

Брзо данашњи смени јучерашњи... Накоти се шуљаво семе

По дну је врећа засута.. Најзад се свест пробуди успавана

И ето стоји полупразна... Усправна јуначки измиче паду

Воденичар задовољно трља руке... Паспаљ тужни унаоколо лети

Тако то с почетка уобичајено бива... И први месец не остави наду

Прође ко лупеж сокаком... Прво сиромаштво чека да те подсети

Труди се у другом месецу... Он се отегне као година гладна

И ако је накраћи и голи... Ко малић на незаситој руци

Прогуди своју причу... И барјкак тајно преда... Година радна

Већ се сама устали... Чини ти се стара... За гору је отерали вуци

Почетни дани године заиста су празни... Крај је ове приче

Нико се не жали док блеште лампиони и пуцају ватромети

Нове дођу и оду... Залуд чекање... Скупа једна другој личе

Све је лудорија и кратко траје... Живот не чека... Ти се сети

Ове песме и истине на размеђу година и дана следеће зиме

Не чекај године јер оне не чекају тебе... Устаљеним редом

Пролазе и смењују се... Буди мудар... Сијају или само диме

На почетку усхићење... На крају пропраћене су чудним једом

Говори ову збиљу песниче ... Многи су дочеком лудо заблудели

На почетку те неће чути... Крај доноси отрежњење...Стара година

Овешта ко крпа... Баца се на ђубриште... Чисту памет су помели

Тегобни дани и мука... И календар се баца... Зна то стра старина

Па се повуче у заборав... Нико тамо је грдити и спомињати неће

Новој се постамент диже... Докле не остари... И опет се руши лако

Сваки венац пожути... Кратког је века... Да само трули бледо цвеће

Баци се без стида... Збиља не потреса никог... И са годинама бива тако...

© 07.01.2020. Славими® Ј. Зеленкапић

књига: ОЖИЉАК НИГДНИНЕ /2019/ 

zelenakap.blogspot.com

ПУТ АЗИЛА

На путу незнаном у азил за незнану Боговађу

Кад прошли дани у таму данашњу зађу

Врти се прича азила старија смени ову млађу

И ум то ни у сну не прогласи за мутну крађу

На путу незнаном у азил за незнану Боговађу

На путу незнаном у азил за незнану Боговађу

Једва се вучем изморен тугом и глађу

Не предајем се стихијама кад ме снађу

Ни горку жељу не мењам за неку слађу

На путу незнаном у азил за незнану Боговађу

На путу незнаном у азил за незнану Боговађу

Мој чамац дана избушени не сања ноћи лађу

Велику и белу… Хоћу Нојеву барку опрхрван јађу

Са воњем животиња спасоносну ситимску грађу

На путу незнаном у азил за незнану Боговађу

На путу незнаном у азил за незнану Боговађу

Мојим чамцем спасења Христос весла кад сунца зађу

По таваници мога живота давно омрченом чађу

Ако ме изгубљени свете гоничи а не водичи пронађу

На путу незнаном у азил за незнану Боговађу

На путу незнаном у азил за незнану Боговађу

Нечитак запис у лавиринту чува осуђења да не изађу

Ове речи одметнице побегле у песму неће свађу

Подвезнице грла нека ме удаве у забрађу

На путу незнаном у азил за незнану Боговађу

На путу незнаном у азил за незнану Боговађу

Сан ме води у моју Топлицу и малу варош Житорађу

Где су ме пелцовали од туберкулозе и једну Нађу

Средњошколку заклетог литерату уснулу у липовом залађу

На путу незнаном у азил за незнану Боговађу…

На овај дан © 05.01.2013. Славими® Ј. Зелекапић

ВРЕМЕПЛОВ /2020/ zelenakap.blogspot.com

РАЗМЕЂЕ

У тишини душе кад свет је урлао и крешто

Ноћас се родише речи песме и магла их расу

Распела с раскршћа и висова кренух да склањам

Куда си ти прошла ноћашња лудоријо и фешто

А мој пегаз ужареним небом пројезди у касу

Ваше је тужно и немо прво јутро а ја израњам

И самном прва белина странице моје књиге

Имам поуздану руку и нешто дара да је окренем

Ко ће да листа остале странице толико дана

Кад сваки пише нову стихом и печати отиском бриге

Пре него стигне моја јесен нећу узалуд да свенем

Царинарница између два лета залуд је била распевана

За прелаз у сутра мноштво ноћас није оверило пасоше

Иако се разметало лудошћу жеља да оно биће боље

Јутрос их гуши од јуче себичлук тврдокоран и саможиви

За једну ноћ вреде ли сви улози живота да се потроше

Зашто ужитку продати себе и пробудити се на јастуку зловоље

Није једина ноћ света но дан размеђа… И данас мора да се живи

Буди се јутрос жалостан с мамурлуком у пепелишту

Мој луди град остао ноћас у бунилу недосањаних снова

Од ватромета и буке да се вида у самообмани лажног сјаја

Пренете муке и коби верне сенке у нови атар ка губилишту

Пристижу… Кошуљу лудости кад раскопча ко ја ова слова

Спознаће немилости олуја и мутљаг магле дугог насртаја

Како затрпавају ко тињом право и слободу сиротог живота

Решен сам да носим крст свога распећа истином у све дане

Да се браним… На стрв кад се сјате лешинари але и вране

Једино великом Богу признајем вечито право да размота

Клубе свих мојих година и дана… За ожиљке и ране

Нека разгрне заблуде људске и удели ми мрва што остане

Са софре незаситих птица да гладна уста утоле црева

Пространа је моја књига покапана и листови бледи

Дивитом части… Са поља искрене душе ницаће семена

Песник не може да мучи кад српови жању… Срцем пева

Ако је Божја воља да се на дожеваоници здену руковеди

И последњи сноп живота у задњу крстину за времена

Вечности што наступа без смена кратких година и дана

На хоризонту спасења нека песма песника близином грли

Прође дочек и испраћај… Лажно размеђе у ноћи подметања

Најзад су исцуреле све густе смоле бола и магле у слуз катрана

Збор година се не постројава за смотру… Знају сви неумрли

Доста је било у прошлој акова суза горчине и болних сећања…

На данашњи дан © 01.01.2014. Славими® Ј. Зеленкапић

књига: “МИЛОКАЗИ”  ВРЕМЕПЛОВ /2020/

zelenakap.blogspot.com