Почетни дани године нове јако су лабави и одвећ празни
Одувек су били кратковеки... На међи двојној нове и старе
Нижу се један за другим... Пролазе као по каквој казни
Први се у друге згомилају... И опет неприметно претоваре
Није оступила ни ова пракса јамачно од устаљеног реда
Година се окруни од пунине као буђави кукурузни клас
Неосетно отпадну први дани узгеред ко мека коса седа
У заборав утону јучерашњи... Бекством тамо потраже спас
Тако ми се чини... Али је то збиља... Заваравам једнако себе
Неки је дан залутао па ће опет да се врати... Залуд се надам
Када празан и кратак прође... У дугој хладној ноћи сад зебе
Срце... Тек си свестан неповрата... У дерт и тугу дубоку падам
Што је прошло вратити се неће... Сећање на дан избледи
Прекрије га убилачки сан... Испод се круни јалово време
Утехе ниокуда... Пролазе празни дани... Не признајем себи
Брзо данашњи смени јучерашњи... Накоти се шуљаво семе
По дну је врећа засута.. Најзад се свест пробуди успавана
И ето стоји полупразна... Усправна јуначки измиче паду
Воденичар задовољно трља руке... Паспаљ тужни унаоколо лети
Тако то с почетка уобичајено бива... И први месец не остави наду
Прође ко лупеж сокаком... Прво сиромаштво чека да те подсети
Труди се у другом месецу... Он се отегне као година гладна
И ако је накраћи и голи... Ко малић на незаситој руци
Прогуди своју причу... И барјкак тајно преда... Година радна
Већ се сама устали... Чини ти се стара... За гору је отерали вуци
Почетни дани године заиста су празни... Крај је ове приче
Нико се не жали док блеште лампиони и пуцају ватромети
Нове дођу и оду... Залуд чекање... Скупа једна другој личе
Све је лудорија и кратко траје... Живот не чека... Ти се сети
Ове песме и истине на размеђу година и дана следеће зиме
Не чекај године јер оне не чекају тебе... Устаљеним редом
Пролазе и смењују се... Буди мудар... Сијају или само диме
На почетку усхићење... На крају пропраћене су чудним једом
Говори ову збиљу песниче ... Многи су дочеком лудо заблудели
На почетку те неће чути... Крај доноси отрежњење...Стара година
Овешта ко крпа... Баца се на ђубриште... Чисту памет су помели
Тегобни дани и мука... И календар се баца... Зна то стра старина
Па се повуче у заборав... Нико тамо је грдити и спомињати неће
Новој се постамент диже... Докле не остари... И опет се руши лако
Сваки венац пожути... Кратког је века... Да само трули бледо цвеће
Баци се без стида... Збиља не потреса никог... И са годинама бива тако...
© 07.01.2020. Славими® Ј. Зеленкапић
књига: ОЖИЉАК НИГДНИНЕ /2019/
zelenakap.blogspot.com
Нема коментара:
Постави коментар