У ИМЕНИКУ СЕЋАЊА

Вољеној, с љубављу

И ова ноћ се растапа нечујем до зоре

Ћутке у сени пламти жбун оголели 

Под нашим прозором самоће

Купина ко на Синају сагорева моје море 

Што ум робе и душу муче па побели

Од јада... Ноћас умрети ко ће...

Нико поразну истину неће знати

Ветар у налетима доноси мирис кише

Магла се вуче кланцима празнине 

Године болују постељу смрти... Схвати

Један се живот у Божјој ватри пише

Време је исцурело... Кад све мине

И замру сати... Без твоје љубави

Изгубљен човек ја сам само 

Мртвац са објавом у души и уму

Модрина не помодри нити поплави

Преодене се у црно... Њом тетурамо

Љубљена Мила здружени у Божјем науму

Да двоје занавек буду једно тело

Послан из службе на одсуство

Прелиставам записе датума знаних

У именику сећања прво твоје име бело

Пламеном бехара у ово доба пусто

Баштом пре зоре у росу љубави пораних

Кап по кап да сакупим у аков наш

Тужно је кад си Мила траг у оку

Роса и сузе исти су кристали 

Ноћас даровани успомени... Знаш

Капљу стрехе љубави у вечном току 

Олуком ума звоне наши идеали

Ти ниси она кап расута у току

Што се изгубила у незнан на јари

Облаком узета да сводом мојим лута

Сила си и искра живота у крвотоку

Царица на престолу срца што се зацари

Крунидбеном чашћу ко свитак заденута

За појас вере у свакој часној заповести

Роса сузе или сузе росу... Ко нас прибира

Повеља љубави је трукована везом свиле

Не брани смрти животу да се причести

Векови љубави нека шуме валовима мира

Сванула зора.... Све прошле ноћи се растопиле...

На овај дан © 22.01.2013. Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2020/ zelenakap.blogspot.com