КАД ВРЕМЕ СВЕ РАЗРОЧИ

Благонаклоно гледање није здраво

Није по вољи за урокљиве очи

А опет једно појање се точи крваво

Са ожиљцима душе траје да сведочи

Гладијатори новог доба с јавом

Тамане стенице по урушеном зиду

Глас народа ме је издао заборавом

На рушевинама морала место стиду

Не тражи... Истина спознаје може да опржи

Ко изненадна жеравица кад праском скочи

Неко ће рећи мудро је... Руке подаље држи

Избледи разлог брзо кад време све разрочи

Затурили су објаве у метежу туђих

Каним се да се латим старих записа

По мом забораву имало је и луђих

Нека остану шаптачу иза људских кулиса

Није време глумити глуматање

На завршном чину у цик вешања

Толике друмове су преорали... Орање

Марково не гази нико... Епска песма то сања

Луд народ гуслара и данас у свашта верује

Виле и вилењаке зове.. Лако га је лаковерног завести

Мрав или цврчак... Ко овде свира а ко танцује

Раја се сама покрсти и сама погази заповести

Заведен јуче данас је мртав... Спава свој сан

У трауматском стању остао је без свести

У празно конопљу трли трлицом и сије лан

Празнује и слави ал незна кога повести

Са собом у збегу преко великих вода

Лоше су благовести и пророчки знаци

Вазал вазала за груду соли ће да прода

Небо опет прилике врже... Тешки су облаци

Бук у пени вришти немоћан разголићеним умом

Нечасно је украсти име народу на тврђи лажних крила

Преци су претопили олово са крова цркве да куршумом

Бране праг родни... А данас ко га чува усред лудила...

На овај дан © 28.08.2012. Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2019/ zelenakap.blogspot.com

ПОЉА УМА СТИХОМ ПОЗЛАТИ

'' Нeмa вeличинe тaмo гдe нeмa

jeднoстaвнoсти, дoбрoтe и истинe.'' Toлстoj

 1

Пири лаки јесењи ветар и косу ми мрси

За корак у раскораку надима груди

Зарасла поља ума нико од шибља не трси

Ватра по некада спржи само коров људи

Све моје песме вазда се ласно духом разумеју

Фамилија им је једна... Наивна ил зелена

Дар љубави Пенелопи и мила уздарја Одисеју

Песнички рођаци и ластари истога корена

Музика родних песама сећањем златоусти

Дуго записи срца и ума голицају успомене

Кад вече мира на мој јастук снове спусти

Глас из даљине зваће знани глас из сене

Са нужног пута по трагу маленог свица

Опрости песмо и ти си песма само

По небу разливеном беарала камилица

Враголастих облака... По белини бауљамо

Песмо и трави склоној увенућу у позну јесен

Прах злата у корпу наде да сакупе ноге босе

Лептир луталица на твоме цвету дуго занесен

Сласт мириса и љубави пије... А жедан је росе

Њу су однеле јаре у подне немо за огрлицу

Заљубљеног сунца путника касалицу у зениту

Галопом на хиподрому неба у сусрет Божјем лицу

Спржен ми поглед гори поражен на твом штиту 

2

Пири лаки јесењи ветар и косу ми мрси

За корак у раскораку надима груди

Зарасла поља ума нико од шибља не трси

Ватра по некада спржи само коров људи

Пенелопо жудњом опијена на бедему града

Гласника нема да болне слутње твоје објави

Чедна жено чедност је лепа док се муком нада

У тишини вечери ил јутра расутој по трави 

Глуво подне глувоћом боли више но јара

Одисеја нема из Итаке... Докле ово безађе

Да душу ружи... Вал за валом стену разара

Одрони песка расту... На видику нема лађе

Одисеј и Пенелопа у венцу неувелих рима

Јављају ластаре у стабла стамена дорасле

На броду вере надимају се једра... Пркосима

Расцветалим осула се поља и лампе нису згасле 

3

Пири лаки јесењи ветар и косу ми мрси

За корак у раскораку надима груди

Зарасла поља ума нико од шибља не трси

Ватра по некада спржи само коров људи

Из пепела потом нека нарасту беле љубавне влати

Стихови зелени ил криви на страну да се не нахере

У корену љубави презимена живе... Стихом позлати

Различак цветне песме... Поља ума исте су нам вере...

На овај дан © 21.08.2012. Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2019/ zelenakap.blogspot.com

СУНЧЕВЕ ПЕГЕ

Вољеној, с љубaвљу

Још траје моја љубав у успомени љубави твоје

Далеко сунце Мила буди далеке наде моје

У зраку искре истине хоризонта нове се роје

Оцртавају те у жару заљубљеног круга за нас двоје

Пеге су ране личне... Нека ране боле и гноје

Дани су дани дозвани.... Опет се разнизују и броје

Реч предаје нисам рекао и признао: Готово је...

По ободу ауре уврстане песме на стражи стоје

Чувају последњи замак вере пегаву љубав за све боје

Сунчане зраке кроз облаке кад небосвод освоје

Мук је на западу без тројанаца ко пред капијама Троје

У заласцима нема подвале и лукавства да се раздвоје

Небески путниче ватра догорева и затони гноје

Моја Мила моје Сунце залазеће... Жуто парче проје

Богиња Месец младо дете на небеској стази болесно је

Неће да се јави и фењер окачи... Мила готово је...

Или није... Песма ме с вером вара док се мисли зноје

У дно срца нешто гаса за гасарче које тиња наде остало је

И фитиљ се с успоменом дими ко кад расту прса за подоје

Још ће трајати моја љубав у успомени љубави твоје...

На овај дан © 11.08.2012. Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2019/   zelenakap.blogspot.com

ПОЕЗИЈА КАО ПОНОРНИЦА

Ево шта је умно беседио o свojим изaбрaним дeлимa, пeсништву, кoнкурeнциjи... пeсник Бoривoj Рaшуo, чиja je изaбрaнa дeлa упрaвo oбjaвиo „Дoсиje“. Збиркe стихoвa „Исхoдиштe“, „Прибeжиштe“, „Нeдoглeд“, „Снoвиђeњe“, Прoвиђeњe“, „Утoчиштe“ и „Искушeњe“, кoje чинe oвa изaбрaнa дeлa, дубoкo су вeзaнe зa нaшу трaдициjу. Пeсмe Бoривoja Рaшуa писaнe су, углaвнoм, у дeсeтeрцу.

Сваку реч коју је песник говорио и сваки став који је изнео и ја бих потписао дословце. Вреди о овоме размислити песници. Управо због великих истина и мудрости делим са вама и свим мислећима следеће где песник каже:

„Пeсници су дужни дa стaну у oдбрaну сопственог нaрoдa, њeгoвe прoшлoсти и будућнoсти. Испeвao сaм oнo штo сaм мислиo - мислиo сaм oнo o чeму je врeдeлo пeвaти. Свaки чoвeк у свoм мисaoнoм ствaрaлaштву дoсeгнe тaчку кoja прeдстaвљa прeкрeтницу. Ta прeкрeтницa мoрa бити oбeлeжeнa aкo ни зa кoгa другoг, oнo зa њeгa, кao нeкa врстa личнoг духoвнoг тeстaмeнтa. Збoг тoгa сaм oдлучиo дa oвe циклусe oбjeдиним. Смaтрaм дa писaти пoeзиjу бeз oслoнцa нa нaциoнaлну трaдициjу кojoj припaдa jeстe прoмaшeнo нaстajaњe, a истрajaвaњe нa унивeрзaлнoсти jeстe сaмoпoрицaњe сeбe и тe унивeрзaлнoсти. Нaрaвнo дa трeбa бити рaзлoжaн у прoцeни свoг нaрoдa и смeстити гa у прaви истoриjски кoнтeкст. Нaс je мнoгo кoштaлo тo штo смo сeби придaвaли вeлики знaчaj, пa нисмo издржaли у биткaмa кoje смo зaпoчeли. Дoдeљивaнe су нaм крупнe улoгe зa кoje нисмo имaли снaгу.

НOСИЛAЦ ШTAФETE

У нeкoм смислу пeсник мoрa дa сe oслoни нa пeсничку трaдициjу свoг нaрoдa и свoje културe и дa будe нaрoдни нoсилaц тe штaфeтe крoз истoриjу и трajaњe. Mojи oслoнци су били Дучић, Рaкић, Кoстић, кao и нa кoсoвскoм циклусу и нeзaoбилaзнoм Њeгoшу. Aли, oслoнaц трaжим и у сaмoj рeaлнoсти живoтa. Кao срeдишну тaчку нaпaдa српскoг нaциoнaлнoг идeнтитeтa видим нaпaд нa нaрoдну пoeзиjу. У пoeзиjи пoкушaвaм дa гoвoрeћи свojим jeзикoм гoвoрим из глaвe нaрoдa. Цeним нeрaзумљиву пoeзиjу, aли нe рaзумeм зaштo сe oнa пишe.

Зa мене je истoриja увeк прeдстaвљaлa изaзoв, aли и oпштe тeмe o смрти, живoту, љубaви и вeри. Нajкрупниje тeмe кoje пoкрeћу живoт и мисao чинe нeoбичнoм. Дajу joj другу димeнзиjу. Дучић кaжe дa oнaj „кo ниje писao o љубaви, смрти и Бoгу кao дa ниje ни писao, сaмo oнaj кojи je писao o тoмe нeштo je урaдиo“. Tу Дучићeву мисao упoзнao сaм тoкoм студиja, aли сaм je у мeђуврeмeну зaбoрaвиo. Meђутим, кaд сaм пoглeдao свoja изaбрaнa дeлa, видим дa сaм нaлoг Joвaнa Дучићa испуниo.

Смaтрaм дa сe дaнaс пoeзиja дoживљaвa кao стрaнпутицa. Прaгмaтизaм 20. и 21. вeкa je дo тe мeрe oвлaдao живoтимa и нaшим укупним трajaњимa, дa сe свaки пoкушaj излaскa из oквирa мaркeтингa и мeркaнтилнe eкoнoмиje дoживљaвa кao стрaнпутичa- рeњe и ствaрa утисaк зaлуднoсти. Oнo штo нa први пoглeд изглeдa нeпрaктичнo и крajњe нeупoтрeбљивo, a пoeзиja личи нa тaкo нeштo, пoкaзуje сe дa je вeoмa прaгмaти- чнo, живoтнo и рeaлнo. Никoлa Teслa je гoвoриo дa je o свeтлoсти нajвишe сaзнao oд Гeтea и Њeгoшa, кojи су писaли o њoj и тумaчили je нa свoj пeснички нaчин. To дeлуje нeпрaктичнo, aли кaдa видимo кoликo су прaктични Teслини изуми схвaтaмo дa je и тo штo су oни нaписaли прaктичнo.

У свojoj биoгрaфиjи, нaвeo сам дa нисам дoбитник ниjeднe књижeвнe нaгрaдe. Урaдиo сам то нaмeрнo. Али тo ниje крик нeмoћникa, дaвљeникa, нeкoгa кo жaли зa тим, вeћ нaпрoстo пoкушaj дa укaжeм нa чињeницу дa пoстoje кругoви истих људи кojи сe вртe у круг. Jeдни другимa дoбaцуjу лoпту кao тeнисeри нa зaгрeвaњу. Tу нeмa игрe, тo je пoлитичкo-пeснички циркус кojи нe дa другимa дa уђу и прoгoвoрe. Oни нe сaмo дa штeтe другимa, нeгo и сaми сeбe лишaвajу изaзoвa и кoнкурeнциje. Нa тaj нaчин дoпринoсe свojим личним крaткoрoчним прoхтeвимa, зaдoвoљaвaњу свojих судoвa. Убeђeн сaм дa штeтe укупнoj српскoj култури и умaњуjу њeнe дoмeтe. Склaњajу у стрaну мнoгe људe кojи, тaкoђe, мислe и пoкушaвajу нeштo дa кaжу. Нaстoje дa их учинe нeпoстojeћим. Meђутим, пoeзиja je кao и вoдa - изрoнићe кao пoнoрницa.“

Бoривoj Рaшуo: ПOEЗИJA КAO ПOНOРНИЦA

Записао : Д. MATOВИЋ | 06. aвгуст 2012.

На овај дан © 08.08.2012. Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2012/ zelenakap.blogspot.coм

ЛИНГАР И ПОШУШЊАРА

надобудном Б.Р.

1. ЛИНГАР

Моја утроба у грчу не тежи преврату

И то је несрећни знак нашег пораза

Ти ми некако дођеш као туђин брату

Зашто су нам се разишли пут и стаза

Са првим кораком распре раскид је почео  

Жалим... Нисмо се разумели међу собом

Не верујем ти претворно си се клео

Празном клетвом мајком и њеним гробом

Опет су ватру палили тамо неки лажљивци

Куда са саообманом и празном досадом

Тешко је сујетниче када ти оболе живци

Још теже је живети са неопростивим јадом

Небо се још није јутрењем меким отворило

Пред поноћ колебања устукнули су гласови

Не чуди се што у замаху сломљено крило

Није за нови последњи полет... Тек витезови

И белци ати знају немир мука у позне сате

Збуњује само измакла правда у ћошак сиви

Ехо ми се враћа... Опрости песниче брате

Реци ми зашто у твоме срцу милост не живи

Мудрости нема... Сујета уметности дуго нараста

Дан помирења замине пре но слава избледи

У речима си невешт и песма лирска ти не баста

Шта ћеш сутра ако никоме нису јасни твоји нереди

У стиховима ти је расуло... Песма осмачка бледа

У позним годинама... Лишен си поетског дара

Незрео за узвишени чин стварања... Без реда

Бесмислен си ко недоношче... Лингар и пошушњара

Глувариш пољима поезије ко краставо олињало псето

На стрв сваки кужно се дајеш да се дроб развлачи

Замршене ти безримне песме у ово време проклето

Погубно страда краљица уметности... Обести од нејачи 

Знај... На лажним турнирима нема песника витезова  

Разголићене двобоје мотре само хушкачи и хуље

Са даром или не смета ми надгорњавање чавки и орлова

Док подиже ружну дреку и док у ропцу пене дромбуље

2. ПОШУШЊАРА

Смртни се спровод спрема... Поезија је издахнула

Последњи ексер у њен ковчегу ко ће да закове

И твоја задња тупа стрела одапета је из офуцаног тула

Ја нећу у ваш обор тамо где се крмаче и крмци тове

Од безбожног клера не желим примити благослове

Бардови самозвани нису од древног поетског кова

Ја нећу тамо где недоношчад за вајну елиту слове

Презир за прљаве игре око награда... До прослова

Није ми стало... Брину ме твоји болесни живци

И то што сваки час напрасно праскаш у једу жучи

Даље од мога малог дома нек иду сви смутљивци

Како двојином дати ујам оном ко неће умом да разлучи

Понављач не прелази у виши разред да банза остаје

Поново исту годину траљаво вуче... Најзад да се испише

Из школе то му је усуд... Нек олињало псето на звезде лаје

Казујем ти моја песмо... Лајање иза плотова ме инспирише

Да у миру тражим свој пут ил стазу... Разлаз је нужан

Праштам ти пошушњаро несрећни знак твога пораза

Није и неће ни први ни последњи бити растанак тужан

Вођен часним зовом одлазим осамљен до зрелих богаза

© 07.08.2019. Славими® Ј. Зеленкапић

књига:РАСВИТ ОРИОНИДА /2019/

zelenakap.blogspot.com

НОЋ БДЕЊА

Ноћас на покјање спреман ту на клацкалици

Не могу да трајем мирно инокосан са кусима

На мом гумну распукли се сви добри видици

Одувек носим своје жудње са болним дусима

Туђи виноград рађа кисело грожђе па трну зуби

Ново ми прибежиште к срцу прирасло није

Често се у њему загубим невољно у дангуби

Само је један једини завичај о ком се мило сније

Стих по стих и песма се расплиће и заплиће

Као оглавак чарапе вредним прстима плетиље

Тамо у истину као овде ни једна зора не свиће

Име ми не дозива нико топло и меко из миље

Како некада давно љубљах завичајне милине  

Тако опет певам песму љубави с набојем сете

И ако пред прагом оронуле куће боле тишине

Песник никада не одрасте увек остане дете

О завичају песму посвећења вазда ћу певати

Замрли глас се буди док распирујем жеравицу

И кад ме на капији не дочекују отац и мати

Родна груда мора ослободити исклијалу клицу

Ко овде ноћас и сада очекује љубав мили моји

Као ону вредну пчелињу на цвету у заносу

Времеплов је тесан да поврвеле успонене зброји

И сво златно класје мога детињства у једном откосу

Тка песник своје нове пређе стиха у каницу

Око струка дивљег стручка а он лепши бива

Сву ноћ следи траг зова и јасну звезду Даницу

Док сриче милу завичајну оду у опоју не снива

Урезује стихове по срцу за канонске псалтире

Не копни до позног трена као свећа са чирака

У светој тишини посвету вечну журно разастире

Ова ноћ бдења није се преодела у густину мрака

© 05.08.2019. Славими® Ј. Зеленкапић

Књига: РАСВИТ ОРИОНИДА /2019/

zelenakap.blogspot.com