среда, 31. јул 2019.

НЕ РАСПОРЕНА ПЕСМА

1
Ако ми распорите душу
Тражећи у њој песму
Немојте распорити песму
Да у ној тражите песника
Ова вишња песма мој је запис вере
Некролог себи ил чиста хомилика
Можете се спорити са песмом
И песником по вашем суду
Песник се неће одрећи песме…
Како да изда себе
И смрви љубави груду
Немилосници знате ли истину
Да песма лечи и убија песника
У даљној гори слободе
Потером кога гоните
Витеза или одметника
Кад песма није мелемна
Потмуло ровари
Ко бол што штреца
На оронулом зиду векова
Хоће ли осванути песник
У ореолу свеца
Ничим не успоравајте мој стих
На Божјим кочијама
Видим језди пучином свемира
Онако свечан и тих
Питају ме критичари:
Како распорити песму
“Од учкура до грла бијела”
А не спознати јој нутрину
Боље је онда да уместо песме
Песници с песмом премину
Из дубина душе извиру сваковрсне море
Ја невешт од мокрог лишћа градим шаторе
Не марим што ми глава кисне васцели дан
У уму траје успомена на празну трлицу
И пусто време што трли сан
Сучу се нејасне нити
У нову потку речи
По сивом камењару
Орлова сурих набој јечи
Усколебало се небо муњама преорано
Не чекај прст сумње да те пробада
Моја последња рано
 2 
Ко ми је погазио и сатро сећања
Разболео сам се од мудролија ваших
И празних већања
Овај живот је болница
У којој сваког боника мучи мука
Како да промени постељу
Имајте самилости бар на самрти
Кад осуђеног питају за последњу жељу
Немојте распорити песму
У песниковом предању
Не прљајте му душу
У парлог никада неће
Зарасти песниково поље
Док он оре небеске њиве
Ваше ће проклињати сушу
Песникову жетву
Није жео срп тупи и неми
Све дивље руже што он их искалеми
Сада су питоми калеми
Истина гесла “ко себе стигне стигао је и друге”
Мене животним друмом води
Под свод Божје небеске дуге
Судите ми самозвани суци
Тако кратко сам живео
А бесконачно дуго мртав бићу
Варате се судије неразумне
И мртав поколења песмом соколићу
Не распорена песма не жуди ореол
Но само истину голу
Песник прекрштених руку грли песму
И у смрти о љубави сведочи не о болу
Сенка смрти је прозирни покров
Који прекрије мртваца на одру
Чекају ме даљине
На крилима песме васкрсавам
За даљину модру…

На овај дан © 31.07.2013. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2019/ zelenakap.blogspot.com 

уторак, 30. јул 2019.

НА ТРГУ ПЕСНИКА

Населио сам се јужно од границе ума
Могу ли да изгревам источно од сунца
Наталожле се мемле душе из лагума
И јед се отопити неда са овог врхунца

Окованог зимом у сечиву запуштене пруге
Једини кораци остају пометени вејавицом
На тргу песника зборују нови проломи туге
Срце је у логору опасано бодљикавом жицом

Пропао двобој ума и срца… Обоје су пали
Црвени траг завејавају у заборав пахуље црне
На потерници нису више они што су клеветали
Слободу песника да пева кад истина се изврне

Ко засукана пртена поњава на тврдом мразу
Преко нагорелог прошћа у дну авлије пусте
Јутро истине у ноћном запису тражи стазу
Док витраж прозорски цвили мисли златоусте

Ниткови и несрећници у истом сродству нису
Лоза братсва се разлучила… Расцеп истине боли
Нема печата среће… Смрт је оверила полису
Живота на скори рок… На ране моје нећу соли

Прах се неће питати и жеља за дочек пролећа
Кад жрвањ самеље кости да се поспу поља
Одлука кметска се не пориче ни суд великог већа
Писано ми је знам… Нека је вечна Божја воља

На овај дан © 30.07.2013. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2019/ zelenakap.blogspot.com

недеља, 14. јул 2019.

СМУК И БЕЛОУШКА

Знате ли Госпе шта су женске песме... А шта мушке
Разлику можда нећете уочити док болују заушке
У време лета на песку ако леже голишаве потрбушке
Још мање у случају халапљивости на дивље крушке

О нервозне и самољубиве ласкалице зашто чупате перушке
Можда боље од вас знају самозване поете “велике њушке”
Ти свеколики зборничари речи док пуцају из празне пушке
Пустите књижевне свезналице сујети песмом дају одушке

Опростите “невиним смуковима” удварања и ваљушке
Свим бадаваџијама на обманама када трљају руке мушке
Наликују лажљивим пецарошима на капиталке ил бабушке
Опијени умови вазда збрчкају лажну поезију у своје бездушке

Шверцери шибицари коцкари имају више стила док деле шушке
Знате ли да старе поете “бардови” нису ветропири и ветрушке
Јесте ли дознале које мудролије зборе ови стихови песме мушке
Коло љубави од римованих речи... Здравицу на искап... На издушке

Са сујетом о првој књизи ту је и ружна јава у струку тањушке
Врле Госпе не расипајте песмуљке као брабоњке овчице калушке
Самозвани пастир поезије звонарицама уделиће тољагом ћушке
Ако немате поетског дара залогај је празан с трозубе виљушке

На женској књизи посвета мушка... Оспе и потпис од Јушке  
По чему се разликју песме... И змија смук од белоушке
По дару ума и душе... Од збрке у не римоване драматуршке
Заплете... На концу конца шта су женске песме... А шта мушке

© 14.07.2019. Славими® Ј. Зеленкапић
књига: РАСВИТ ОРИОНИДА рукопис /2019/
zelenakap@gmail.com

П.С. Када песник или песникиња објављују своју песму није нужана белешка. Ја готово никада не посежем за причом о песми. Добра песма треба да говори сама за себе. То је поетстка светиња. Али када је у питању алегоријска песма, са исто таквим насловом, нужно је рећи коју реч о песми, да би се правилно разумела по мотиву и поруци исте. Дакле, симболичан наслов песме СМУК И БЕЛОУШКA има праву поистовећујућу асоцијацију. Но, зашто и како је песма настала овако необично насловљена? 
Наиме, у једном обиласку Шумаричког језера, у шевару леве обале, препала ме је змија белоушка. Са повећаном опрезношћу шетао сам дуж језера, и гле чуда, на десној обали имао сам још непријатнији сусрет са смуком, који се сунчао на пању крај стазе.
Ова језива искуства блиских сусрета са гамадима нисам поодавно имао. Тако су ми се у наставку шетње око језера враћала сећања из времена детињства и чобановања, са успоменама на сличне сусрете са поскоцима и шаркама. Тада сам се мање плашио него данас. Помислићете да се у страху крије мотив и повод за настанак моје песме? Не.
Тога дана у шетњи око језера, и предаха у боровој хладовини, натрапао сам и на једног песника, кога алегорично именујем “песник-смук”, и на једну ”песникињу-белоушку”. Он је њој самоуверено говорио о разлици женске и мушке песме, а да у ствари ни сам није знао, да је песма песма, и да нема род, који јој подарује женски или мушки родитељ. Нису помогла ни моја стручна разјашњења. На крају сам схватио сву јаловост разговора. 
Уствари, песникињу Белоушку сврбела је прича о женској поезији. А Смук ју је намаљивао да јој објави књигу првенац, уз поприличне новце. Плати и имаћеш, шта ти је воља. То је уобичајена стварност у данашње време, када сви пишу, и свако хоће да објави, по било коју цену, своју песму или књигу. Песник-смук не преза од никога и од ничега.
И сами сте сведоци небројаних песничких сусрета, небројаних књижевних конкурса, који пљуште на све стране, сваковрсних такмичења, и врло сумљивих профанисаних безвредних награда, по оном “ја теби ти мени”, уз нестручне, а поткупљиве жирије, и онда хвалисања са неким картонима од захвалница, диплома, повеља... Ту су и бофл збирке, зборници, алманаси, које нико не исчита, јер заступљени чита само своје. На суду и решету времена, све те књиге не опстају јер су плева. Бедне су одреда, када нико о истима да нешто прозбори, или какав релевантни осврт да напише.
 Ова погубна пошаст, поновила се и на недавном песничком сусрету пре који дан, на сусрету наводно такмичарског карактера. Једна часна песникиња ову ружну пошаст је јавно назвала “кукурику и кокодакања поезије”. Поновило се мрско сатирање краљице уметности, узвишене поезије. Раније појаве ове пошасти и стално невиђено погубљење поезије често ме је нагонило на протест, на објаве есеја о поезији, на јавне апеле, на призивање памети самозваних и надобудних песника и песникиња, свих оних без дара и талента, да не убијају поезију. Када све поменуто не помаже, иза упорне пошасти мислим да можда сатирични и алегоријски дух имају ту оштрицу да пробуде погажене савести, и зауставе нечасности у позији и око поезије. Тако је настала алегоријска песма СМУК И БЕЛОУШКА.
Враћајући се из шетње са Шумаричког језера, ружни преживљени сусрети са живим стварним змијским гамадима, и двоје поетских, били су инспирација и подстрек духа, за ову алегоријску песму, насловљену СМУК И БЕЛОУШКA. Саме од себе наметале су се дилеме. Како то да шверцери, шибицари, коцкари имају више “стила” од самозваног “невиног” Смука? Како то да једна Белоушка надобудна шлихтара поетеса, која је мирођија у сваком песничком сусрету, у сваком такмичењу, у свему и свачему, пошто пото хоће првенче копиљака? Одкуда у поезији толике збрке од не римованих стихова, и јефтиних драматурских заплета, толико копиљака и пасторчади? Какве су то песме срочене без талента, без дара и душе? Ко то дрско и безобразно потура змијска женска и мушка јаја? На концу конца шта су женске песме, а шта мушке? Верујем да ће само прави песници и песникиње без сујете, и без увреде, истински разумети сушту поруку алегоријске песме, испеване у том духу, уз проигравану риму, не би ли погубна пошаст нечасности у поезији, и око поезије, са непрестаним убијања поезије устукнула. Важно је на крају рећи да јавна прозивка појаве пошасти није лично именовала никога, именовала је само појаву, па стога нема личне увреде, и места за љутњу било чију, који ће се ту и тамо можда препознати. Такви нека ставе прст на чело, нека се загледају у своју савест, ако савести и часности још има. Понижена поезија има право да брани своје достојанство. 

недеља, 7. јул 2019.

ПУТНИЦИ ДАЛЕКИХ ЕОНА

Вољеној, с љубављу

Моја је Вољена поодавно путник далеких еона
Ја језгро вере на земљи и семе наде у расејању
Између мене и Ње наша иста љубав је спона
Није ни сада лелујава ко траг паучине дању

Што се разастире између загледаних очију мојих
Кад капци од бдења падну па ми се све смрачи
У забуни сам... Бројих звезде и светове не избројих
Животе расточени расточено више не растачи

Посветих ти Мила завештање обредом молитве и мира
Светачки мирис покоја нек твој ореол чува смерно
Још да могу твоја недра понети лист новога псалтира
Запечаћену повељу поетског витештва у наслеђе верно

Задивљен у духу пратим кораке твог блиставог хода
Мој Анђеле живи... Зову ме твоја далека поља раја
Наду даје недавна дуга... Бисерне капи... Проливена вода
Твој лик у магновењу моје сузе пију... Са заносом загрљаја

Расвилела се свила кукуруза жудњом... Само још да зрене
Нова септембарска берба успомена да стари салаш окласи
Заталасане њиве к теби Мила пред поноћ испратиће мене
Осећам време живота... Стигло да се најзад заточења спаси

Опет се моје мисли збране запесмисте за сва врела
У векове да трајете непресушне ко наша истина
Изнедрице љубави светог жара идеали и начела
Где год да си Мила моја наћи ћу те по мирису крина

Неће ме плашити крикови сова... Никако да умукну
На капијама срца нису умрле моје предстраже бдења
Кад се љубав на љубав надзида и речи не устукну
Тмасте тмуше ноћне не могу сакрити твоја провиђења

На овај дан © 07.07.2014. Славими® Ј. Зеленкапић
књига: ЛИГЕСТУЛА МЕЛОДА -ВРЕМЕПЛОВ/2019/
zelenakap.blogspot.com

среда, 3. јул 2019.

И ФАРАОНИ УМИРУ

Шта да зборим са мојим расудом кад се већ заплео у проформу знаних истина? Но варам се. Заплет још није досегао врхунац не размрсиви. Остало је простора да својски поразговарамо ја и он. Расуд је оно друго лице у мени које ме преслишава, утишава, подбуњује на прегнућа, изводи на поље разума, и по некада шаље уходе да извиде моје слутње.
Ја смерни саборник искустава грчевито се држим оног што кроз живот набрах у котарицама за род знатижеље. Лепо је и тајновито закорачити у свет маште и тајно дотаћи далеки звездани тренутак и доскочити своју рођену сенку. Брзо мислити, дуго сневати и усхићено зборити, то није дано свима. Недокучиви дар бежи у склоп реченица да се разговетно осведочава. Умни ће рећи:- Уметник има стила. А стил је карактерна црта песничке душе са раскриљеним мислима.
Хоризонт се сам од себе размиче пред прегрштима хтења. Небо је штедро улило у мој суд лавину благодати. Просто, ја не могу бити незахвалан. Моја колевка није трулила забадава са сламљачом подамном, у којој се кукурузна шаш узалуд није гужвала. Ја знам које су ме то анђеоске руке љуљале уз хајдучке успаванке гусала. Жалим што моји родитељи, први свети учитељи части и љубави, сада са својим хумкама другују, док ја крај ових корачам. Када бих још који пут могао да чујем мајчин глас као шум ових лептирових крила што ме надлећу, и дрaги звук и одјек из очевог грла уз струне, попут чврчака који се оглашавју по скоро покошеној трави, знам да би преко ових успомена Шумаричких грунуле друде Топличке успомене са извора детињства.
Милости иштем у зову опроста и ступам напред пред олтар њихових расутих костију захвалан и са пијететом. Часно је признати дуг им, који није никад у целости враћен у пуној мери, за њих који су живели за ме. Уосталом овде и нема дуга осим захвалности па се тешим што ја данас живим за моју децу и тако од свог века круним узвратни дар љубави за све мтрве као за оца и мајку. Небеске књиге неће остати празне. Знам, тамо горе већ стоје записи и печатне повеље на век векова у књизи за спомен.
Порука поруку стиже. Мисли се сусрећу и преплићу. Воз живота је крцат. На свим узгредним перонима чекају раздеобу мога пртљага. Пишем и делим песме понајчешће ове постхумне мојој Мили с љубављу. Неки би волели да приме дар мудрости и утехе. Но и ја за узврат примим по који дар од њих да мој ранац не остане убог. До оне крајње станице још ће се улевак моје душе гушити од доживљаја који се слевају.
Све бих да вас загрлим, пригрлим и свијем на груди у ова олујна времена. Надам се да ће моја недра издржати и моје срце у њима. Још нисте до краја чули причу мога живота. Напокон ће те имати и право да судите о мом клатну које се још њише и ако у све краћим амплитудама. Моја колевка још се клати провиђењем зањихана. Љубав столује у мени и око мене…
Не замерите ми што овде зауздавам причу да не утекне у нигднину. Потера ума зна истински да боли. Не волим вртоглавице и стрме низбрдице. Увек су ми били дражи висови и то особито они узнешени и кочоперни. У подножју долине је вазда лакше беседити, али се са висина даље чује. Јесте ли ме чули сури орлови. У вашем оку ја сличношћу тражим моју тачку ослопнца. Не намеравам да преврнем земљу, ову негостољубиву планету којој Божја промисао није у почетку одредила да буде ваше и наше људско станиште. Нас небо зове и чека за благодат. На овој долини сузној корени греха су предубоки. Од памтивека преваре су се уврежиле. Ковраг до насладе боли.  Филозофи су затечени а песници су прогнани. Овде тумара пигмејско племе по духу и расте ситна боранија. Свуда уоколо се беле и црвене дивље шљиве. Деца се око њих чичкају као осице. Доње гране су већ обране. У погледима им се гнезди само пука помисао као дохватити и убрати оне на висини.
Хоће ли човек икада искорачити? Изгубљена змијолика пертла самује испод зелене клупе као знак усуда. Сећа ме на онај остављени црвени конац на шипурку из доба мога детињства када се дечија страшна болест жутице тако предавала трну а у молитви за узврат тражила његова румен. Шипурак ту на домак мога вида данас је зелен и не лепрша црвени конац. Само се језа увлачи у моје трошне кости. Згужвану папирну поруку неког разочараног пара у љубави лаки поветарац гони пољем. Тако се завршава или почиње прича у недосањаном парку слободе. Мени се намеће слика пламених мачева херувима који још чувају прилазе рају из кога су изашли Адам и Ева. Истине су оковали свештеници фарисеји ледницима лажи.
Пожелео сам да се смире и моји прогони мисли и да ме јава не враћа на први плач човечанства у плачу бебе који у даљини чујем. Зурим у варљиви хлад кестена који је обљубио стазу. Беседа за мој расуд се одужила ко ове бравуре жила што нехајно стрче по врх земље да ми саплићу ход. Успут загледам моје надланице уморне од писања и модре квргаве вене што меандријају у сплетовима.
Грчевито пишем да се не замерим промислима што се у сваку дубину загледају и попут процепа испуцале коре браздају моје маргине живота. Прича је кренула трагом стихије а у паузама ми се причињава да овде приче и нема. Ток не следи догађаје па све ово прераста у запис мога умовања. Запис упркос овоме не сме бити сморан. Подвалама су склона само шкрабала. Трудим се да ми се не поткраде ова грешка. И вас видим како заједно предемо причу умно. И превише напрегнутог умовања уме да буде шкодљиво.
Мудрост је дар прошлости а само су наде искрене кад ускачу у будућност. Људи из трећег доба се увек враћају у прошлост. И ја сам забасао у ово доба али умем да прекорачим и међе будуће. Чиме ли ја то искрим моју душу када ми се мешају наде и успомене? Драговољно пристајем на распеће знајући да је само у њему истина.
Како вама изгледа слика крста распетог песника и испод крста бездан и ништавило? Свака Голгота има своју епопеју али се само од једне деле ере на ону пре и ону после. Не умем вам рећи да ли бих радије живео у оној првој или у овој потоњој. Потоња је на издисају. Уосталом, све има свој крај и почетак. Клица распада роди се са почетком а умре на крају да опет почне нови почетак како би се све смењивало као згасли пламен вечне ватре пред музејем бола. Укратко, и фараонуи умиру. Овај земни Вавилон искуство збрке неће још дуго трајати. Земља и небо проћи ће, само Његове речи остају. Ове непролазне речи ме опијају. По њима управљам своје кораке. Знам да је много оних који се врте у круг веслајући своје животне чамце само једним веслом. Спаси ме Боже ове пропасти у овом јулском дану. Врата музеја у Спомен парку су затворена. Шумарице успавала Крвава бајка. Неки нови подругљиви графити боду моју душу и варају ми очи. Смрт само у поднебесју корача. Овој несрећој цркви овде није место? Зашто су је подигли и наругали се цврчцима и деци из камене исклесане песме? Докле ће сулуди тркачи на моторциклима да буком изазивају судбину и ови некултурни графити? Не могу да докучим хоће ли сатруле ђачке свеске допустити моме запису да се оваплоти? До Ердоглијског потока стигао је бол одјека: И фараони умиру !                                                  

На овај дан © 03.07. 2013. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2019/ zelenakap.blogspot.com

понедељак, 1. јул 2019.

МИРИС СРОДСТВА


Вољеној, с љубављу

О Мила госпо узвишена
Како удостојити понизно твоје речи
И даривати им похвалу
Кад песма ко искра врсне из камена
Док доља срца у вапајима јечи
Кључа ли света крв и светом гралу

Мудро филозовски о нади певаш 
Или то ја на једрима твојих лађа
Вијорим чудно знамење
Чини ми се да скори васкрс сневаш
Почуј нова се песничка звезда рађа
Осведочило се небо у наше бдење 

Гробљем да се сени не потуцају
Успомене увек крилају
Опрости им Узвишена
Надања никада не умиру
И из одбеглости на јастук падају
Докле ће ноћна копрена
У нашим сновима да се подаје сеиру
И докле ја овде да самујем а Ти тамо у рају

У твојој руци су кључеви за питомину
Дах се у даху наставља
Гонича и гоњених неће бити
И ја бих да се поклоним Христу сину
Знаш ли како боле празна узглавља
И како је сву ноћ те Невесто снити

Лепше је ићи за водичем стада
Усправна глава виша је од покуњене
Одважно је следити круг сунцокрета
Он увек тражи сунчев ход
Ја ноћас зебем док метеорска киша пада
Чекајући да се лаве окамене
Даницо моја и источна страно света
Јављај ми зору пре него згасне звездани свод

Оно што ноћне птице позобају нису само ране
Но ожиљци на лепом кругу
Не знам ша ће на полеђини слике са посветом
Стајати у драгом завету
Смилуј се Мила госпо... Моле очи исплакане
Покупи у крило сузну росу и пројави дугу
Наде на хоризонту... Недај потопу уклетом
Да нам утопи жеље и идеале у мучну сету

Можда у ситном рукопису
Красан бисер се даде читати
Испружена рука уздарје чека
Све постхумне песме дароване ти нису
Одјек вапаја душе к мени кад се врати
Још јачим болом засече... Опраштам нека

Пријатељство траје дан сродство заувек
Говорили су Сумери
А ја бих о сродству твог и мог записа рекао
Да истим мирисом опијају
Ми нисмо рођени за мимоход кроз овај век
Вечност нека отвори наше двери
Ни један једини метрорит узалуд није пао
Преодели су се зором у стихове... Знају

Запис песме није да избледи у споменару  
Ово је мој од земље до неба захвални дар
За твоју красну објаву
Мила госпо ласно је наћи искру у горућем жару
И у чипкастом везу песме срчани чар
Не буди покуњена но виша... Усправи главу

Из Твог корена промишљања
Рођени су ови ластари
Хвала ти Мила од срца
За мирис над мирисима
Ево свиће... Иза далеких брда сунце израња
Венама ври... Маме ме рајске чари
Било шумори јако... Стих за стихом ко крв врца
Мила госпо ти си моје сродство моја сродничка рима

© 01.07.2019. Славимир Ј. Зеленкапић
књига: РАСВИТ ОРИОНИДА /2019/ 
zelenakap.blogspot.com