среда, 30. јун 2021.

ЈАХАЧ СЕНКИ У ИЗНИКЛИЦИ КУКУРЕКА

 

Родитељима, с љубављу

Село домашње моје по густој магли прва побрђа скрива
Орловска постојбина ураста у небо за коју стопу више
На супрот свему бездан се продубљује и млечи тугаљива
Понор душе... Ко кужи кушаче да летопос сећања лише

И да завежу пертле песми тесној кад тражи слободе и права
А не ореоле... У горком стиху не бројте ми запете и тачке
Дежурни ловци синтагми пустите да гесло у мени обитава
Док поглед чами на зарђалој жици за веш и следи црне гачке

Забуном испраћам јато... У црни забран... У даљ... Док лепрша
Сећање доноси слике и успомене дечијих пртених бенки
Као у стиду младе умируће наде заклањају лице иза крша
Нећу оглав... Ни забрану освртања јахачу... Нужност сенки

На истој овој жици мраз их је пио док су испраћале дан
Са првом пеленом детињства очевом кошуљом бледом
Јесењи пејсаж и њива кукуруза у којој сам рођен... К'о сан
Падају слике на зенице... Проходим сиротињом и бедом

И филм се понавља опоро језив... Дечија сећања изнова боле
Ожиљак изнад левог ока... Дубоки запис љубави мајку зове
Песма иза суше сокаком још одзвања... То сеоске додоле
На жедну земљу Илиндана призивају кишу а не громове

У набору испод ока и запис љубави за оца скрајнут чека
Да сажаљење не окопни сузом песмо истине објаву јави
На гробу под сводом небеснице никла су два болна кукурека
Никоме другом горчину да позајме исписници грке нарави

Опробајте се придеви и речи у алманахе заточене
Нек песма протутњи умом ко пљусак летње кише
У моме срцу јаруга раздељује урвине... Осипају се стене
И потом окомито дубе... Зар да чувам што балдише

Изнурење окупано у зноју и чекам нека појутарја нема
Не чух последњи писак окаснелог воза кроз умрла поља
Узурпирали су ми науме.... За туђе јасле лакше се дрема
Јавне осуде касне... Илузије моје у нека времена боља

Пресахле су ко вирови... Каљугом јаве гацају неми мимоходи
Гранична свера испоснички прободена препуна гнојне слузи
Затровала ми било... Претеге и јарма како да се човек ослободи
Мртви је сан у мору снова и пусти праг силаска доњи ка тузи

Два гроба узнешена сколио ковраг да стварност језивија буде
Увели кукурек окамени сузе и речи... Спознаје мучне грч реже
Збуњен сам истином како године ко измаглице мутне прогуде
Испоснице нећу вас више канити... Нека у миру Вољени леже

На овај дан © 30.06.2014. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2014-2021/ књига: ЛИГЕСТУЛА МЕЛОДА
zelenakap.blogspot.com

понедељак, 28. јун 2021.

ВИДОВЧИЦА

Некада се говорило... Сви путеви воде у Рим
Сећање иде у детињство... Први филм “За ким
Звона звоне”... И сада трепери... Тежим за чим
Поздрав: “Догодине у Призрену...” Води ли у КиМ

Нараста туга у тежњи... Када ће сан бити јава
Браство и јединство распршило се као опори дим
Где пркосно расте лековита Видочица трава
Не гази је својом окрутном чизмом “брате” Џим

Знаш ли да иза Лаба и Ситнице свићу најлепша јутра
Праштају ти се свагдашњи греси... Они од јуче и сутра
На нашој земљи црвених божура погачом и сољу
Дочекују дошљака и незваног госта на Косову пољу

Ту где родољубље ниче да се у пшеници кукољ не угнезди
Лазарева витешка коњица под стегом слободе јоште језди
Топот са вихором здружен... Уз гласове звона поклич одјекује
Који нисте чули... С Богомоља у Паризу Европа поново да чује

Узвишену поруку поручује песма... Вама рзумним људима
Песник и човекољубац овог века... Велики подрав свима
Народима и сваком племену на земном шару... У Призрену
Видомо се... Сунце изгрева а млади месец је испунио пуну мену

Не потире се Косовски завет... Поздрављали су се они са Маран ата
Наш поздрав остаје међу нама... Догодине у Призрену вреди дуката
Нека јача истрајност и веру овом роду... У срцу и уму да нам живи
Видовчицу на Видовдан узабирам да се исцели вода у нашој Мериви

© 28.06.2021. Славими® Ј, Зеленкапић
књига: ПОДАРЈА ЗАУМА zelenakap.blogspot.com

недеља, 27. јун 2021.

ЗЕЛЕНА ПОЉА ОД ЖЕЉА

Питам се које је боје моја истина у свануће
Наслућујем од кад је постала чиста и прозирна
Што ме зове у вечност... Изворишту родне куће
Песма је изнедрена као плава зора и јутра мирна

На поља зелена од жеља у ова доба сабирна
Тражим дослухе листања за моја дрвета стара
Истина нема тајну избледелу... Пена увирна
Не даје сенку нераздвојну... Устопица је превара

Лаж Нобелову звезду побожним хицем дуго циља
Мноштво стихова рођено је у сну и спокоју нетремице
Заспало моје име песника од милоште Бог благосиља
Препланула кожа се гули... Уморно око тражи свице

На овај дан © 26.06.2012 Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2012-2021/ zelenakap.blogspot.com

четвртак, 24. јун 2021.

ОПРОСТ РЕЧИ

Знаш ли муко моја... Муко зорна
Душо моја... Душо блага непокорна
Реч је свака песми дана... Неуморна
Вечној рими привржена... Ратоборна

И сад пева а не плаче... Неразборна
Није одустала од живота... Преуморна
Растикана умом тражи места зборна
Како раздељати моја дебла чворна

Разлучити времена квргава... Осорна
И беседе немо заобићи у доба напорна
За истину лаж се прима црна и ноторна
Нећу дати да ми песма буде кривотворна

Не играј се речју моје умље свето... Муко зорна
Место правог гласа... Из бездана гласи се говорна
Реч ваша муцава па прескаче... Нејасна… Песма минорна
Заврзла се као пиле у кучину... Одувек не продорна

Ко двоколицу заглављену запрега четворна
Не може из глиба да извуче... Задња ставка није сторна
У билансу негативном позитивна нула није благотворна
Исцеђена капљом бола... Новом сумњом опет је зазорна

Узеше нам душе чаврљ песме у ова времена мраморна
Издаја се у пољубцу гласи... Одавно траје служба претворна
Издајица Јуда љубав свету чека... За распеће крста није спорна
Нову муку муком да не збира... Опрост моли реч и песма изворна

На данашњи дан © 25.06.2013. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2013-2021/ zelenakap.blogspot.com

уторак, 22. јун 2021.

ПОДАРЈЕ ЗАУМА

Вољеној, с љубављу

Подарја заума се нижу... Будан још увек сније
Безброј постхуних књига збрано у корпи дара
Како моје срце може губитак од разума да крије
Одавно је нема уз мене... Изломила би се котара

А камоли песничка душа да се проспе... Моја Дика
На Бозману спава... Толико ружа на хумци посејано
Уз самониклу што црвен на сунцу у мермеру чика
Будим је или успављујем... Заљубљеном није знано

Врели је дан... Опет погнуте главе у муку стојим
Меша се мирис ружа и врелина јаре... Плевим траву
Док сузе капљу за напојницу гроба... Да бројим
Не умем године и дане... Успомене навиру у главу

То Милине затворене очи не виде... Или невино спава
Надамном ниско пролеће птица... Осмех Њене душе
Не знам дали је ово прекинут сан или одбегла јава
Чекају ли ме песме брилијанти... Готове да се бруше

Пупоља нова ружа... Језгро у души... Подарје заума
Први стих је рођен на гробљу да живи а не да умире
Урезан као слова имена са споменика на ободу ума
Извориште будуће постхумне књиге са хумке извире

Осећам да није зачето камено језгро... Љубав је вечна и јача
Потире бол и муку... Васкрсење жуди... Умилни Њен глас
Подносим врелину сунца испод ужреног неба и плавог сача
Ношен одблеском наде на споменику овалне слике за спас

© 22.06.2021. Славими® Ј. Зеленкапић
Књига: ПОДАРЈА ЗАУМА zelenakap.blogspot.com

петак, 18. јун 2021.

МИЛА ПЕНЕЛОПА

Вољеној, с љубављу

Мој годишњи календар почиње и траје
Од јуна до јуна у збиру призваних успомена
Још срце болно ослушкује твог срца откуцаје
Вољена Мила Пенелопо искро из камена

Хоћеш ли ове ноћи новим блеском одати траг
Да њиме пошаљем моју једину веру у васкрсење
Велики и вечни Боже сећању моме буди благ
Да га бездан муке не прогута… Ово је моје бдење

Много година иза смрти сигла и жудња иста
Немирним морем живота Одисеј грчи наду
У иста уморна недра… Рукописе књига листа
А Мила се забавила тамо у рајском рукосаду

Венац љубави плете за уздарје од новог смиља
Нежно уплиће моје риме у своје красне плетенице
Трукује ко гоблене ситног веза верна везиља
Последње писмо наде са оне исте гробне ивице

На путу нашем рођеном дому готова да закорачи
Деци и мени за јаву изашлу из дугих година снова
У тами црне ноћи засјај Даницо звездо кад се мрачи
Поље моје свести новом ауром наде изађи из Јакова

По провиђењу пророка песника истином проречена
Да круг смри једном занавек затвори запис живота
Пенелопо моја… У загрљају Одисеја врсна жена
Једина слика за свет и свемир васцели недостајућа нота

У нотном низу љубави… Апостроф заветне речи
Исписујем Мила нагласком у непрестана бдења
Новим псалмом за Тебе… Глас зова гробљем јечи
Уснуле хумке буди… Ово је наша годишњица сретења

Мила… Удваја ми се песма и лик Пенелопе
На хоризонту вере у једној звезди два ореола
По млечној стази неба јасан траг и твоје стопе
У мојим очима препознате по раселини бола

Просијава далеки сев и пада у шаке изгнаника
Одисеја… Срце твоје чувам Мила ко амајлију
Бог ми га спусти у недра… Урамљена слика
Твоја гледа ме са зида мило… И сузе опет лију

Вољена Мила Пенелопо искро из камена
Како да им браним… Календар почиње и траје
Од јуна до јуна у збиру призваних успомена
Нек срце моје болно ослушкује твог срца откуцаје…

© 18.06.2013. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2013-2021/ zelenakap.blogspot.com

П.С: Пенелопа је била врсна Одисејева жена, како је познато. Ја сам мојој врсној Мили, на годишњицу смрти даровао песму “Пенелопа” у постхумној књизи „ОДИСЕЈЕВА ДОМОВИНА“  у циклусу „Буди се моја Итака“. И тако док се годишњице нижу, нижу се постхумне књиге, и песме, мојој врсној жени. У овој песми је само један прамен и звезда у плетеницама љубави за моју неумрлу Милу. Што се тиче Звезде из Јакова, њен спомен је у Светом писму, 4. књига Мојсијева 24;17. а односи се на пророчку реч везану за појаву и рођења Месије и првог и другог доласка Исуса Христа. Песник чека жудни повратак Вољене и Њено васкрсење.

понедељак, 14. јун 2021.

ЗАЛОГАЈИ СИРОТИХ УСТА

Обљуба гнезди у дупљи језик преваре
На сеновитој страни ветра дах гине
Улизице нећу да пртим ваше самаре
Жуљевито поправљам моје развалине

По усуду су прошли кораци заветни
Оптужују језик за грубост неписмени
А он се брани ћутњом у дан боговетни
Опет су у жучи расоли опори пресољени

Нису пале тешке речи и зглавци у завади
Са капеле цркве топи се восак досаде
Бакропис потамнео скрива где су номади
Зашли у беспућа да траже свеце голобраде

Ништавило се вечно уденуло у иглене уши
Последњи ред пете колоне нову издају таји
Чађави прах се сабрао у набубрелој луши
Нико га не посипа по рани за мелем спознаји

Унаоколо се размилеле црне уходе
Ту и тамо натуцају крезуби трагачи
Скриване тајне арче за досије слободе
Књиже туђе рачуне смртоносни сејачи

У недоба незвани гости на конак бануше
За тријумф нечасти потказују себе саме
Ово ми није знано зарубице што лануше
На дланове прљаве оне расчињене даме

Адамско колено преварно и магла густа
За историју наслеђа међаши нису верна хтења
Горки су сви моји залогаји сиротих уста
Великаши погубне су нам поделе и разлучења

На данашњи дан © 14.06.2013. 
Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2013-2021/ 
zelenakap.blogspot.com

недеља, 13. јун 2021.

ПИЈАЧНИ ПОНЕДЕЉАК

Оцу Јовану, у спомен 
О, Боже знаш ли како је мучно бити тежак? Прекупац узе последњу из тора двиску обележену гаравом путачом на узрујаном руну. Цери се бркати матрапазин са ћулавом. Сећам се био је летњи пијачни понедељак. Мој отац у руци је стезао запис нужних потреба за кућу на изгужваном списку. Превршила је дара меру. Шићари се у бесу куну. „Света Јелено“ опрости. Шта ће бити са славом?...
Коме да каже јаде своје и на кога да проспе љутњу? Оцу је тешко пало блејање и потом мук празног тора. Само што није плакао предан унутарњен вриску. Нервозно је китио уво осветом убраном каћуну крај плота преосталом за урок и слутњу. Али шта ћеш небески Боже кад се тако мора? На клање оде на бесу стадо.У бесцење дата је наша стока. Не жуља омањи свежањ пресоване стодинарке маљава очева недра док зној их хладан вара. Ужагрило сунце и лето је приспело пре рока. Мајка код куће у пепелишту огњишта збира угарке. Овчијег млека више неће бити из нашег котара. Карлице плесњиве ћуте и чабар се расушио без сведока. Ливаду у Брду давно нисмо косили. Гле урока. Ни лисник зденули. Кућа се руши. Долазе варке...
На сеоском путу очевим умом рву се думања разна. Тако старе и нове мисли у души воде чарке и ум се таласа. О, Боже по ком закону неба додељена му је казна? Са оног мајчиног списка купио је само две литре гаса. Не и осредњу груду крушца за стоку тврде камене соли. За благдан „Свету Јелу“ изостао је прегршт жутог шећера. Уз славску свећу изостале су неколко тањих. Ваљало је да се нађу док се пред спавање моли и чита молитва „Оче наш“ тражећи Христа Спаса. Неће се гостинском собом жарити светлост ни гасарчета ни свеће. Дали ће мрак јачати веру? За то остаје зера саме љубави...
Дали чељадима под поњавама мрак годи у глуво доба ноћи кад се мајчински мајка воли онако крадом да се деца не пробуде и да се не претера? Скоро ће звезда Зорњача на прозор да изађе да ноћ своди. Пред зору муке ноћне ум излуде. Тутумишке играју ђаволи. У бесаници све трне и гњили срж коштана. Дали је ово мера? Бреме је претешко за очева плећа. Чемер ће опет да се роди. Недра су му пуна сете. Још увек носи вересију и пијачну тугу ко гранитне плоче на разваљеном плоту авлије што их маховина зелена попанула да их одавно љуби. Кути рало под тремом кад црвоточи. Мисао броди. Раоник није клепан од лане на гвозденом плугу...
Како сутра да окрњи свежањ плавих стодинарки што од себе крије? Премишља и рачуна по сто пута. Шта се добија? А шта губи? Сваки му корак тежак ко планина а мора даље да се крочи. У дну зеница камена суза побегла да се сакрије. Жуљевити дланови бриде и пут се губи у колоплету препуно варки. Таблица са крежуљом мора да сачека и ако је давнашња жеља мог првака. Биће му жао до бола младунца када своју тежачку муку посведочи. Учитељ Божа нека се мало стрпи. За Спасовдан и литије пресушило је све. Нема овчијег млека и овновских чарки из котара. Не сири се из сна и не млечи ливада сећања лака. Зна сеоски уча како се крај с крајем једва крпи и крвари...
Шта се још из куће за славу и преславу може дати? Опет ће пијачни понедељак, али овога пута пуст, да оцу тежаку задаје муку и да долива главобољу. Сада инкасант пописује уместо стоке кућне ствари. Држава немилостиво тражи најпре порез да се плати. Мој отац Јован запарложени ум више не оре. Наизуст мука се збори. Са тугом у гробу спава и чека васкрсења Божју вољу. Роман живота је давно склопљен. Написан је његов поговор. Наследник младунац остао је без таблице и крежуље да сведчи очев и свој рачун пре но и Он остари. Скоро ће јесен болна. Живот тежака нема пролеће...
Никада неће више банути матрапазин и икасант у наш тор. Пијачни понедељак зебе у небу горе на углу кривуље. Порезници нису нашли зазидане новчанице. Пусти котари зврје празни. У каменом зиду куће векују неважеће стодинарке. Прича у сећању једино може да остане. Очи двиске младунца моле. Дозивање. Црни жиг на овчјем руну. Матрапазин и ћулав. Пијачни понедељак. Одвођење оваца на вересију само на реч бесе на клање. Дуго и мучно блејање. О, Боже знаш ли како је мучно ово приповедати? Још је теже бити тежак...

На данашњи дан © 13.06. 2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2012-2021/ zelenakap.blogspot.com

петак, 11. јун 2021.

МУК СЕ СА МУКОМ СРОДИ

Дао бих оба ока Вољеној с љубављу

Нећу гледати прозир и дубину плаве зене
Ни мрзовољу тражити у кругу самоће
Пусти поноћи да траг зоре свитањем крене
Извориште душе је узаврело... Све клокоће

Вреди ли стајати остављен на клацкалици спознаје
Ширити руке узлету наде по своду безименом
Прерано стигле осуде а не почасти на рубу издаје
Пролази живот праћен тумором и обгрљен сеном

На истој усеклој грани окачих секиру муке
Преврнух маштања шетњом кроз прошла доба
Из зачараног круга изродиле се тихе опоруке
Шапућем само досеглу жељу... Дао бих ока оба

За моју Милу и исцељење... Ступам болном маршутом
На њој глас птице чује моје срце уморно и пало
Сунце се предало западу по сунцокрету нагнутом
Исток рађања тражи и зрно наде у шаци преостало

Песник не хита песмом у загрљај рођеној тузи
Мост дана и ноћи препречен оста без вечног мира
На крилима кајања покорно око последњу сузу сузи
Рука се маши и дрхтајем тражи груби штап пастира

Детињство рано поникло на гумну иза сокака
У тору сећања обитава и по авлији иза камене ограде
Разноси га белином блесак грома у завади облака
И врашки путеви уклети таје зарасли у ковраг досаде

Мало имало па нестало у празним наћвама плесни
Глува ноћ зароби песму у поспаном прозору
Ови окови патње наметнути постали одавно тесни
Уцрвљала се душа чежњом... Жижак изједа кору

Изнутра висок зид се диже... Спознаја даљином лута
Чудне се мисли врзмају посеклим кликтајем јутра
Очи су потамнеле и раскршћа се разилазе на пола пута
Данас сам овде био просјачки син а где ћу бити сутра

Ваља... Не ваља... Бројаница се смањује до нуле
Посведочити уму није лако у окаснело доба
Под слеменом назеби зашли и речи падају труле
Шапућем само досеглу жељу... Опет бих дао ока оба

За моју Милу и исцељење... Све моје риме сад сведоче
Мук се са муком сроди и празнина се простре из душе
Повоји слуте ране и убоје.. Кључају вулкани и гној точе
Увели ладолеж изнад врата куће тугују после суше

На данашњи дан © 11.06.2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2012-2021/ zelenakap.blogspot.com

среда, 9. јун 2021.

ПЕСМЕ ЗАШТИТНИЦЕ И ОЛТАРИ

Вољеној, с љубављу

У страху газих васцелу страну разбуђених снова
По изнајмљеној соби у предвечерје прве тмуше
Узалуд су лили чисте речи словослагачи од олова
Гласно ми се смејала лична просјакиња душе

Тињају сами одзиви по свелом грању разорења
Сумраком прегршт усеклих валова крилато плази
Ником нисам рекао муку ни моја часна хтења
До самом запису тишине у коју зађоше путокази

Вијуга мисао у облацима дима и разваљених врата
Мистику не носи мокра одежда свеца у пламу свеће
Љубави мојој поклоних огрлицу песама од дуката
Са вером да пупољ процвета у само наше пролеће

Још се по сведеном кругу играју упитници муке
Огавна јерес празноглавих потиљк бразда седи
Боју тишине разабирају очи у трагу њене поруке
Из девојачког писма и прве љубавне проповеди

Вијугама друма оста призив праотачке звезде
Једино уточиште свих нада умирањем оковано
Испилила се друга пилеж… Чудни вртлози језде
Понорима дубине… Мој роде процветах рано

Искра ватру вичну пали на сугребу потказаном
Судба опет плеше неразборито по сечиву збиље
Стисла се моја родина под џанариком раном
Покисла од суза… За бол смрти нема горобиље

Нико да убере… По отоку узрујаном плићак пени
Дуборезе избочина… Вијугама будног ума непознати
Прошли освајачи… Дух разводи стражу по опомени
Призивам увир успомена да ми се из понора врати

Сву ноћ горим предањем целим за љубав вечну
За нови бисер огрлице што га жар у тмини породи
Следићу моју Милу… Она је прешла обалу речну
У истом трагу исти нам источни пут у слободи

Буди ме мумлање немушти… Болне речи у расуде вике
Тропар даровнице ломачи кужној глогов дар подари
За свемирске тајне… Задњом поштом одаслате су слике
Пре урока… Моје су песме Њене заштитнице и олтари…

На овај дан © 09.06.2013. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2013-2021/ zelenakap.blogspot.com

понедељак, 7. јун 2021.

ЗЕЛЕНА ДУША

Вољеној, у спомен

Прскajу чвoрoви квржицe љутe
Пo нajeжeнoj кoжи oд сврaбa
Пoд тaбaнимa зaмoри исти ћутe
Нaврзлa сe oвa кишa ситнa и слaбa

Oдвишe дoсaднa у зaмућeнoм дaну
Рoмињa из сaтa у сaт... Бриди рaнa гнojнa
Вeчни скитницa чeшљa сaвeст испрaну
У мoзгу кљуje зaкрeчeнa жлeздa лojнa

Aкo сe jeд кoрoм рaзлиje и чир прoцвeтa
Моја зелeнa душa нeмa гдe дa сe скрaси
Сву истoриjу прoлaжeњa... Нe пoзнa пeтa
Витeзa сa мaмузaмa у гaлoпу штo нe чaси

Сa oлуjoм сe утркуje грoмoвe дa нaдглaсa
Цaрeвe гoдинe дугe нeмa мe нa рoднoм прaгу
Дa свojу Љубу oбгрлим oкo врaтa и пaсa
Штитoнoши прeпуштaм дa пишe рaтну сaгу

Мој жaл у oку кoнaчи дуго... Одвeћ дугo
Испрaзниo je све студeнцe сузa скoрo
Сирoти живoтe кo нaм сe ниje нaругo
Чeтвoр сe учeтвoриo... У глибу сви чeтвoрo

Joш нисмo зaшли изa зaдњe oкукe путa
A кoлa су сe зaсуљaлa низa стрaну у пoгибao
Фиjукe бичa jeдинo чуje мисao зaбринутa
Лeви пoтпoрни зид кућe у бeзврeмљe je пao

Чвoрoви, чирeви, квржицe... Тoликo бoљутицa
Нa jaднoj рaспeтoj кoжи у истoj смрти гнojи
Лeшинaри сe збрaли дa сe стрвe oкo свeтицa
У нeгвaмa зaтoчeнa чeкajу чeдa и сви пoвojи

Зa oстaвљeну дeцу... Aкo мe прoвиђeњe нe удeси
Умeстo мajки љутo млeкo капље... Вучjи пoдojи
Стихoви крвљу и чaшћу oпрaни... Мojи грeси
Чeкajу Витeзa... Витeштву нeкa дoрaсту синови мojи

На овај дан © 07.06.2012. Слaвими® J. Зeлeнкaпић
ВРЕМЕПЛОВ /20122021/ zelenakap.blogspot.com

недеља, 6. јун 2021.

ПИСМО ИЗГУБЉЕНОМ СИНУ

Књига Проповедникова 12, 1-9.
Еванђеље по Луци 15, 11-32.

Али опомињи се Творца свог у младости својој
Пре него дођу дани зли и приспеју године,
За које ћеш рећи: Нису ми миле;
На раскршћима живота тражи те Отац Бог
Нађи утеху у љубави мојој да истим трагом корачамо ми
Врати се врати Изгубљени сине из свињца свога у покајање.
Ако пожелиш доћи прстен те чека и очева хаљина чиста од свиле

Пре него помркне сунце и видело и месец и звезде,
И опет дођу облаци иза кише,
Зготовићемо гозбу, заклати угојене јунце
Кад стигнеш под мој кров где ластавице се гнезде
Овде пролеће пупи, љубав мирише...

Кад ће дрхтати стражари кућни и погнути се јунаци,
И стати млинарице, што их је мало,
И потамнети који гледају кроз прозоре,
Сине, расуто нећу тражити... И сад смо имућни
Сву твоју прошлост за леђа забаци
Ти нећеш бити најамник ил слуга... То су бесмислице
Данима чекам да се вратиш... Знаш колико ми је стало?

И кад ће се затворити врата с улице,
И ослабити звека од млевења,
И кад ће се устајати на птичији глас
И престати све певачице,
Рођени син да љуби оца, да гледа моје лице
Данас је дан опроста и помирења
Данас је нашој кући враћено достојанство, спас...
Вратили смо се на прави пут, да нас не деле раскрснице

И високог места кад ће се бојати и страшити се на путу,
Кад ће бадем уцветати и скакавац отежати
И жеља проћи, јер човек иде у кућу своју вечну,
И покајнице ће ходити по улицама;
Време је да и Старији син очеву љубав схвати
Да спозна све благодети које је примао у моме скуту
И ако никуда из дома ишао није и Он треба да се врати

Отац једнако дели... Све што је имао и даље ће имати...
Срдитости нема места... Завит једино води слепоћи
Љубав се не мери једном гозбом. За стазу Божју млечну
Много више жртава треба а мање јетких речи међу нама

Пре него се прекине уже сребрно, чаша се златна разбије
И распе се ведро на извору
И сломи се точак на студенцу,
У црном пољу и погледу није све црно
Отац сву децу исто љуби... Не може то да сакрије
Све бразде раздора данас да се заору
И млађем сину дајем сва права која сам дао првенцу

И врати се прах у земљу, како је био,
А дух се врати Богу, који га је дао
Савести нека се буде, да не дремљу
Завет љубави је вавек мио
Братство се не продаје у залогу
Изгубљени син је нађен...Зашто да нам је жао?

Таштина над таштинама, вели проповедник,
Све је таштина.
Свето добро, нама је сва баштина
На срцу кад се истопи ледник
Пламеном вере у Христа Спаса Божјег Сина...

На данашни дан © 06.06.2011. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2011-2021/ zelenakap.blogspot.com

петак, 4. јун 2021.

ЈАВА ОД СНОВА

Вољеној, с љубављу

Вечерња парада свитаца шпарта по мраку
И зов далеки чује се кроз тмину без одјека
На гумну заноћиле моје мисли у раскораку
Грабовац опустели Њу и мене одавно чека

Нас је занео пут и однело некуда само време
Лутамо горама Шумадије у сенци ове наде
Далека Босна за душу нам срасла у калеме
Жеља је жудна… У врту цветају зеленкаде

Питома лоза свија мајдане наших успомена
Арсићи љубе Грабовац истом стопом проласка
Здружили се Омар и Пландиште и два пласта сена
Срце ноћу са успоменама давним гласно ћаска

Вретено вешто преде само нашу љубавну жицу
За потку животне шаренице и вечна ткања нова
Љубљена Мила заносних чари плете плетеницу
Збуњени ум не може да разлучи јаву од снова

Вечерња парада свитаца шпарта по мраку
Нас је занео пут и однело некуда само време
На гумну заноћиле моје мисли у раскораку
Далека Босна за душу нам срасла у калеме

Питома лоза свија мајдане наших успомена
Вретено вешто преде само нашу љубавну жицу
Здружили се Омар и Пландиште и два пласта сена
Љубљена Мила заносних чари плете плетеницу

Срце ноћу са успоменама давним гласно ћаска
Збуњени ум не може да разлучи јаву од снова
Арсићи љубе Грабовац истом стопом проласка
За потку животне шаренице и вечна ткања нова

Грабовац опустели Њу и мене одавно чека
Жеља је жудна… У врту цветају зеленкаде
И зов далеки чује се кроз тмину без одјека
Лутамо горама Шумадије у сенци ове наде...

На овај дан © 04.06.2013. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2013-2021/ zelenakap.blogspot.com

уторак, 1. јун 2021.

ПЕЛИН ПОЉЕ

Глоса за Вољену и Марка

„Овде су мртви сунцокрети пали
Небесјем крешти последњи и први
Господар своје распродате крви
И венама се пресушеним хвали“

Марко Стаменковић

За Њих по Пелин пољу скупих дукате
Стих у стиху ко божури су процветали
На последњу гозбу гаврани се сјате
Овде су мртви сунцокрети пали

У чистој сузи преваре нема и неће
Док глад некролог чита расутој мрви
Тумарам уз лелујаву сенку уморне свеће
Небесјем крешти последњи и први

За Њихов спокој и ове ноћи тражим луку
Звездано јато океаном свемира врви
Недужни гробови не увећавајте ми муку
Господар своје распродате крви

Пустите да будем по разуђењу гранично коље
У шатору живота где копне очи и бледе идеали
Крв зали песму огрлицу... Измиче Пелин поље
И венама се пресушеним хвали

На данашњи дан © 01.06.2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2012-2021/ zelenakap.blogspot.com

П. С.
Лаким шумом крилa на Пелин пољу, 
дојави ми „Говор Анђела“.
Глоса је писана на стихове рано преминулог 
младог нашег песника Марка 
/Крагујевачког Миљковића/
у знак љубави и пијетета, за моју Вољену, 
за њих двоје почивших...