ПОДАРЈЕ ЗАУМА

Вољеној, с љубављу

Подарја заума се нижу... Будан још увек сније
Безброј постхуних књига збрано у корпи дара
Како моје срце може губитак од разума да крије
Одавно је нема уз мене... Изломила би се котара

А камоли песничка душа да се проспе... Моја Дика
На Бозману спава... Толико ружа на хумци посејано
Уз самониклу што црвен на сунцу у мермеру чика
Будим је или успављујем... Заљубљеном није знано

Врели је дан... Опет погнуте главе у муку стојим
Меша се мирис ружа и врелина јаре... Плевим траву
Док сузе капљу за напојницу гроба... Да бројим
Не умем године и дане... Успомене навиру у главу

То Милине затворене очи не виде... Или невино спава
Надамном ниско пролеће птица... Осмех Њене душе
Не знам дали је ово прекинут сан или одбегла јава
Чекају ли ме песме брилијанти... Готове да се бруше

Пупоља нова ружа... Језгро у души... Подарје заума
Први стих је рођен на гробљу да живи а не да умире
Урезан као слова имена са споменика на ободу ума
Извориште будуће постхумне књиге са хумке извире

Осећам да није зачето камено језгро... Љубав је вечна и јача
Потире бол и муку... Васкрсење жуди... Умилни Њен глас
Подносим врелину сунца испод ужреног неба и плавог сача
Ношен одблеском наде на споменику овалне слике за спас

© 22.06.2021. Славими® Ј. Зеленкапић
Књига: ПОДАРЈА ЗАУМА zelenakap.blogspot.com