недеља, 23. јул 2017.

ЗАТОН МУЧЕНИКА

Сећање носи сенку заборава
И слика бледи у болном раму
По које зрно несатруло истрајава
Дух врати јаву и разагна таму

Нико никада није одагнао сенку своју
Пратиљу корака и наличје лика
Предвече је тако издужи у неспокоју
Да заспи неверни дан у затону мученика

И ноћ прилегне тамна на срце и ум 
Утаје ломне рзбију последњи дах вере
И бдење потраје до зоре... А не довршени друм
Поља и црне клети опет обманом изневере

И тако стигне нови дан у ритама као онај јуче
Скитница труди босе пете што саму муку носе
Недовршене песме у пола ума кулук дану откулуче
Стрепе од ноћи што се ваља и језа док пркосе

Врзино коло дана и ноћи ко тајно коло вила
Просјачке ноге у Равни неће довека газити 
Пређе сна и мука намотала су грабова мотовила
Испредено је клубе живота... Ускоро крај ће бити

Ако се ико икада усуди да га распреда
По трагу песама да дозна песников пут
Нека ничим не уцвели пасторчад и чеда
Доста је што је живот био римом додирнут

Епитаф оста не срочен да га исклеше неко
У потомству сећања без сенке заборава
Не завршени год на стаблу граба дан је засеко
Допусти ноћи да сан снова песник свој век одспава

На овај дан © 23.07.2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2017/ zelenakap.blogspot.com

петак, 21. јул 2017.

ДИВЉЕ РЕЧИ

Овде ја трајем песмом и нестајем болом белим
Да заборав помућени не усни на мом слемену
Када ме не буде више и кад се одселим
Тражите другог заштитника поетском племену

Речи одвећ јасне зову нас на промене
Неверне дане у залог душе и мало мира
Разбраћен народ у завади губи корене
У корист љубави понос неће да абдицира

Себичлук грабуље своје и туђе вуче
На камару пропсати кад све здене
Остаће моје песме и ја у њима да се жуче
Када ме не буде више... Пратиће вас моје опсене

Залуд је крити лице... Пепелом посипати главу
Неке друге очи познаће вас срамне издајице
И небо знати да нисам нажао учинио ни мраву
Ни човеку... У тамним ходницима кртице

Ако се сакријете издаће вас ваши кртичњаци
На мојој ливади живота толике гомиле црне
У дану суда кад вас поетско небо све одбаци
Ради непокајања осудом вечном заогрне

Касно је за вику сузе и вапај за грумен милости
Данас се смерно милошћу вечна милост задобија
Језиком мача ко мене трњевим венцем вас ће бости
Ваше дивље речи... Што сте сејали само од себе исклија

На овај дан © 21.07.2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2017/ zelenakap.blogspot.com

среда, 19. јул 2017.

ЗЕЛЕНИ ТРАГ БДЕЊА

Твоја рука засадила је ноћу тихо
Све леје звезда
Разгореле се искре
На нашем огњишту вечности
Моја младост опет се враћа
У давна птичија гнезда
Нека уснуло звоно из кута века
Буђење опрости

Допусти ми Мила
Да беседим истину пером
Зелени траг оба живота
Да испишем
Наше речи у успомене
Дозовем вером
Из твојих костију
Празнину таме да препишем

Расут небом изнад кровова
Да нађем глас разума
И тупи бол одјека враћен
Са обале гробног мира
Опет чекам смрт
Незваног госта са животног друма
Да повијем реч по реч у стих
Када се туга прибира

Жалим што откинути лист плута
Реком свих немира
Искидан ланац времена
Трули на овој киши
У плетеници ватре и пепела
Заборављене на плоту чаира
Вапајем туга се сплиће у поему
Срце и мене записом љубави допиши

Када притиска мора надошла
Моје зебње из наших њива
И док ме боле стрњике пожњевене
Без српа исчупано бусење
Нећу признати јутру да касни
Неутешна је реч глагољива
Док на брегу стојиш Мила
Нека те дочека моје бдење

Ако оптуже мене
Чувара писаних и сниваних редова
Што сам их пустио из ума
На безусловну слободу
Вратићу им из срца сачму
Којом су ме погодила слова
И примити пресуду без жалбе
Запис на деблу у задњем году

Беочуг сломљен на веригама
Има ли заменити ико
Кад издају живота смрт сакрива
У исту алку срама
Карику загубљену
Сам ћу наћи уздарје свеколико
Да чува моје детињство
И пут живота у ритама

Зелена поема од маховине
Поцрнела је од љутог дима
Док вода са бунара из наше баште
Понире у бездан рано
Мила, доста ти је пљусак бола
И моје сузе што врве у очима
Нека срце плаче у чемеру
Чемером ћу дозивати не дозвано

Ватре ружа са твога гроба
Спржиле су ми крила
Сањарим о бесмртности наде
И дану васкрсења
Не прихватам вечну кућу
И да си се тамо удомила
Речи ме буде у ноћи
Тражећи зелени траг бдења

Збивају се чудни знаци
Не умем да их толкујем
Желим да се и Ти
Раздружиш са својим гробом
У глуво доба уместо гласа живота
Други глас чујем
На небу јављања чека
Мој опрост задњи са Тобом

На овај дан  ©19.07.2011. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2017/  zelenakap.blogspot.com

субота, 15. јул 2017.

ИЗ ЗАГРЉАЈА МОЛИТВЕНИХ ДЛАНОВА

Сведок моје истине је ту...
         И ове вечери безосећајно стоји на раскршћима живота разбуђено а краткотрајно сабориште неспокоја. Неспокоји су вазда злокобници у галопу слутње. Гласам заумље свето за твоју слободу, својом душом, али ме нико не чује. Моја молитва не престаје. Боли ме што ми твоје речи претресају мисли и пљачкају срце. Видим како вилинска магла одломом крајолика гута светове жеља. Пржим се на ватри трајања предуго у уском кругу заокрета.
         Праотац духа прогон није окончао на следу прве риме, и то ме јача у вери. Опуштено бити у замци времена није суђено крилима слепог миша. Тамо негде у прикрајку чучи друга неслобода заточења осветољубивих дана. Маршира стаза издаје пролећа у сусрет увелом врежју. Ако се икада будемо срели под велом паучине, не тражи пољуб туђе сакате руке за милосрђе. Могу ли икада надмашити себе пред казаном врелих траума? Заобилазе нас окуке погружених навика до понора. Када се вољно будем предавао наслади мука, нећу их белешком венчавати за стуб срама. Нек моја свеска-бележница бар једном буде бела од празнине.
         Трећа је ноћ несна у коначиште умора звала панику мисли, за одбрану тора од глади ума. Како и колико су зујања далеког свемира јуришала на прозор моје осаме, зна само трептај ока? Влажне су груди расцветавале набој нове муке за расад из прикрајка. Апсурд је у овом часу брати појимања мојих недокучивих речи за празну коначницу вашег несигурног суда. Можда ће неки мудрац јасније разабрати завежљај мојих пртљага. Ако буде имао части да моје чвориште само од себе пукне, може му се и посрећити. Читаву ноћ и дан владале су досадне кише, пре првог суноврата мојим орницама иза олује. Мени се није кисло, а суђено ми је.
         Тулим се пре рока, да би ме и сутра чувала ноћ. Мој фитиљ сам ћу подрезати. Молим вас само за грст гаса. Тротоар је мокар од бара, и лењо се протеже пред израстање. Беже ми ноге у срасле кораке. Са његовом влагом душа ми је пуна буђи. Апатична си ми и без образложења јучерашња несрећо, испод вела наивно сакривена. Не бежи на другу страну тесног тротоара. Вече се неће мирно свршити по тебе, предосећам непогрешиво, као игла на мапи земљотреса. Учмалом цвету не доливајте кише, њему му је суђено да неорочено свене. Ја не волим расправе, и имаш моје обећање, неће је ни бити. А сусрет је у твојој вољи.
         Ван усиљеног тока разлив трајенесклон паралелама, онако кривудаво у чворове. Бакропис избраздани осеничили су усеци, као грозницу нарасле мрље. Касни једино човекољубље, да се упије, у залеђину промрзлих надања. Опет су неке суморне але, разлокале вечне путеве, са сугребима уписаним. Ако се икада поврати опомена неће стајати онако стамено, већ накривљено, као страшило у конопљишту.
         Варљив је овај понедељак, у земљи каснећег сунца, до испијеног неба бледилом. Јутарњи крик из разбарушене росе, кога су каниле језе, да пробуди дан, одселио се у неповрат. Преорали су ми међе ума, али се нећу судити, за крчевину родну и поља мога семеништа. Опет сам пустио да надвладају разум и мир, твоју стару похлепу. На истом вашаришту дангуба, остале су твоје накане у расулу, и све је падове однео вртлог пропасти. Блокада стално поновљива, улива ми нову зебњу, хоћу ли се решити муке напасти и вируса?
         Моји су бели лишајеви моје сребро. По своду трагају нове мисли, дивље изниклице, да осведоче самопостојање. Градим своју слободу речи, и отресам клевете твоје. Ја сам слободни уметник, осведочен песмом. Не допуштам ти љагу, и пакост, којом си чврсто оробљен. Твоји судови имају корена у сасвим нечем другом, до грубих речи, које расипаш у ветар. Нећу да их чујем. Оне ме се не дотичу. У твојим неистинама, јаче познам моју истину, и њом горостаснији бивам. Ти си кратког фитиља, и кратких речи, а о памети, нећу ни да зборим. Песма није само кратка фора глупости, којом бедно засмејаваш публикум. Само оскудни песници певају у пола гласа, загрцнути у свом недовршеном стиху, и заглибљени у песмуљак.
         Моје су песме ко плавне реке обилне бујно. Оне траже широке обале за свој ток. И кад се прелију, не носе муљ и затон, као твоји гњат иловаче, но наду берићетну. Залуд ти је зборити, када си глув и огрезао у тешке предрасуде. Нећеш схватити и када ти се време насмеје, па те прогласи блентом. Сведок моје истине неће одоцнити.
         Мешовито је твоје сујеверје на сцени, а знано је да је дошло из прикрајка тамног века. Невид се счаурио у оку, па главиња. Нема пророка да замеси кал, да ти излечи бољку слепила. Ванвременско је ово доба, окужењем сишло на косине немира, и врзма се по грбачама несрећног народа. Само су моји пуки трептаји трепавица умрљани сузама, знак да се нисам предао. Ко ће те ожалити остављени? Постхумну посвету беоњаче неће познати. Искидана је важна страница књиге. Понор читања зјапи. Срушено је моје и твоје двомостовље.
         Враћен из себе, и разлучен од тебе, корачам истим тротоаром. У младости корак ми је био дужи, а данас некако све краћи, али још корачам, а ти си пао у своју каљугу. Одбијаш пружену руку инатан. Нека ти Бог једини у помоћ притекне. Милост просјака буди наду, а осионост твоја теби је гаси. У кораку је чудо, којег се лишаваш без воље да устанеш. Тешко је на зор бабу уседлити. Ноћни перачи улица, слутим, да ће те шмрком у какав прљави сливник згобељати. А потом, залуд ће те јутро тражити код црквене капије. Јутарњи лист неће забележити како је још један црквени миш умро од глади и зиме.
         Астал је празан. По која мрва залутала нечија уста чека. Прсти се нису сабрали за прекрст. Нико их није учио овој заблуди. Тропрсно кршћење је подвала. Склопљене шаке су топлије и умилније за молитву. Понизни вапај јаче листа са приљубљених дланова, док се они тако молитвом љубе загрљени и сједињени. Са болом гледам твоју песницу отпора стиснуту у грчу. Три прста у грчу само муку сведоче. 
         Искрено те сажаљевам. Ти нећеш дар милости, јер ти је злоћа оковала руку у гвозденом лакту. Пре ће се лакат сломити, него испружити. Личиш ми на окамењени оронули споменик-крајпуташ. А време пролази, и пролази... Раскршћа живота остају у болу неспокоја. Злокобници галопа слутње већ су протутњали. Ја сам сабрао нове мисли, и подмладио срце, па нека нови претрес почне док се срцем молим Богу за тебе и себе склопљеним длановима. Знам да само из загрљаја молитвених дланова искри љубав. У згрченом тропрстарју чита се себичност а љубав остаје счворена. О, да ли ћеш ти ово разумети? Чист разум и мир су вазда били и остали свети само у загрљају молитвених дланова... Сведок моје истине је ту... 

На овај дан  © 15.07.2013.  Славими®  Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2017/  zelenakap.blogspot.com

петак, 14. јул 2017.

УЗАЛУД НЕ ПИШТИ ВРЕМЕ

У знaку милoсти стрaжa нa врaтимa рaja
Прoгнaнe чувa плaмeни мaч и двa хeрувимa
A oвдe нa ивици снa чудo крилaтoгa змaja
Смрт нaду пoсипa пeпeлoм и гoрчинoм димa

Глaснo сe будe jeкoм уснулe зoрe
Уз бoлaн кликтaj птицa зa сeтву рaну
Нисмo нa трaгу њинe пoдмуклe мoрe
И тo нaс лoми у oвoм рaзлуђeнoм дaну

Гризу нaс jeзe уврeдa и нaрaслих плимa
Пeни сe душa жуднa узбуркaних жeљa
Измрцвaрeнa тeлa трулe у мoдрим oтoцимa
Никo нaс нe жaли... Нeистинитa рeч цвeљa

Зa врaтoм нeзнaнa увeк стигнe злoћa
Исцeђeнa утрoбa гњили кo oскoрушa
Нa тaвaну oбeшeн низ дивљeг вoћa
Ишчилeлa je снaгa... У нoсу зaстaлa душa

Moлићe мoлитву oпрoштeњa зa зaлoг рaнa
Нeсрeћa нeзвaнa сврaти дa живoт упрoпaсти
Прaзнe су и oтрцaнe рeчи с прeвaрних усaнa
Кaд џeлaти вeшajу прeзир жртвe нeћe пaсти

Знaмo дaнe прaзнoг тaњирa и кoру жутe прoje
Пaрaду лицeмeрja дaнaс нe жeлe нaшe oчи
Ни лaжну сaмилoст дoк сe зaлoгajи брoje
Дрaгo нaм врeмe глaди и oскудицe кaд сe смoчи

Aмaнeт исписaн зaклeтвoм вeрe у врeмe лoвoстaja
Нeгoстoљубивa гoзбa ниje зa нoвe Рoбинзoнe
Бeз урoђeникa нaшe пути изгнaних из рaja
Moлимo нa спрoвoду црквeнa звoнa дa нe звoнe

Никo читaти нeћe дoсиje aпoкрифa и трaжити идoлe
Дoстa je прoгoнa билo и тajнoг нoћнoг oдстрeлa
Свe рaнe и oжиљци oпeт сaмo гoлу рajу бoлe
Узузaлуд не пишти врeмe... Склoпљeнa je књигa бeлa...

© 14.07.2012. Слaвими® J. Зeлeнкaпић
ВРЕМЕПЛОВ /2017/  zelenakap.blogspot.com

недеља, 9. јул 2017.

ТРЕЋЕ ДОБА СТУЧЕНЕ ТРСКЕ

Моја душа расте и вртови се у њој гнезде
Ватрено небо не чили… Блистају звезде
Пламсају речи тихе… Па буду мало чујније
У корпи године збране… И ово лето зрије

Толико тога летописи носе ко облаци смели
Од старости старост се нечујем сама дели
Мрва по мрва нарасла хрпа без намере
Време је берићетно… Ко закасни да га убере

У спреме искуства и живота… Живот бели
Чему без остављенога трага када се одсели
Са животне адресе у ону дуговеку… Непознату
Нико још није вратио време… Казаљке сату

Ако понекад уназад вратиш… Живот има станицу
Последњу без повратне карте… Тајну отмицу
Смрт лупеж увек удеси у недоба по ћефу своме
На крају увек остану нерешени рачуни и аксиоме

Родбина у неверици узалуд разломак своди
Још једно стабло или цвет из врта у непогоди
Обори и ишчупа олуја у налету вртлога дрско
Лекцију још ниси научио човече стучена трско

Допусти да ти душа у верној љубави увек расте
Покошене ливаде живота и часна дела нека пласте
У стогове они што те у срцима носе док су живи
Вртовима душе и не згаслим звездама свет се диви

Од свих исчезлих лета ово нека ти је милије
Не заборави оно је једино твоје а не нечије
У снопу звезда увек своју по личном сјају
Препознај док друге трепере и светлуцају

Речи су као расута кумова слама пут на своду
Најлепша шара љубави ткана год је у году
Што живот избалучи мољац смрти не разједе
Знај… Светли и свети трагови остају да се следе 

Понављам лекцију човече стучена трско из наума
У заветној песми коју читаш… Држи се свога друма
Изабраног по провиђењу… Бог зна шта и зашто даје
У истом крилу чувао је тебе и чуваће твоје нараштаје

Божији летописи не престају да се пишу и нису празни
Убрани цвет не губи мирис спремљен у Божјој вазни
На Божјем сату нема казаљки… Не путује и не стоји
Време је безвремено… Без прозивке… Бог не разброји

Неко прошло и будуће… Вечност нема нашу раздеобу
Детињство… Младост… Зрелост… Старост у трећем добу
Презент је једина константа… Непознатих једначина
У Божјем рачуну нема… Чему бројање дана и година

Куглице на рачунаљци смислили су умни за просте
У исте скамије кад се дупло укорене… Мене жалосте
Основне рачунске радње понављачи када не знају
И варалице властитог живота… Мука су кад себе варају

Допусти стучена трско[1] Бог да те снажно усправи
У сред врелине позног лета… Озелени на јави
Препорођен струк буди у његовој башти животним соком
Не бој се човече под будним си вртларевим оком…

©  09.07. 2017.   Славими® Ј. Зеленкапић
књига: ВАРВАРОСЕ /2017/  zelenakap.blogspot.com


[1]  Свето јеванђеље по Матеју 12; 20.

среда, 5. јул 2017.

ЗНАК НА ХОРИЗОНТУ

Три тачке окамењене у строфи... Низ су без речи
Знак на хоризонту... Опомени је касно да тражи 
Лелујне траве ветрови мрсе и сва долина јечи
Не допустиво бекство збило се уснулој стражи 

Пресели мисли заповедниче у поље разума
Слушај како досекли клик звука ремети збиљу
Не јагми тугу... Тесна су врата влажног подрума
Пешчани сат чека осакаћене наде што жуде циљу

Песмо призови први дан постојбине
Несигурни су темељи појутарја сива
На минском пољу вребају мине
Немуште речи иступиле су сечива

Прозрачно бдење уступа место јави 
Праузроци заобилазе враголасто ткање
Срце самоће не може да се открави
Ледене речи презиру празно чаврљање

У реском кликтају поноћ се буди
Ватришта с пепелом снивају ватру
На ком су то хоризонту зашли људи
У мрачни лагум да живот сатру

Преостало је нешто тајне у потаји
Вечна коначишта на починак не одлазе
У немом виру обноћ капљу уздисаји
По чкаљу успомена лутају детињства стазе

Линија живота кривуда на празном длану
Усекли је ратници за амбис љутог пролома
Отекле очи од плача тешко и ретко плану
Да злобу кроте миром истине у ноћи погрома

Заумље се не мири да прода јоту мудрости 
Анали животописа недописани не трају од јуче
Пре би на жртвенику пламену дало кости
Мољцима није суђено да поњаву живота разбалуче

Насади по голом брегу закржљали сакрили знак
Подом самачке собе незнани гоничи роваре сан
Чаме простори душе без ведрине... Нагрнуо је мрак
На раскршћима постојбине... Без путоказа умире дан

На овај дан © 05.07.2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2017/ zelenakap.blogspot.com

понедељак, 3. јул 2017.

ПРОЛОМ ПРОЛОМЕ СЛУТИ

Не меримо се мером у заносу заосталом
По устопицама прошлим тражимо наду 
У вртлогу жеља и снова трајемо малом
Колико новог јада има у старом јаду

Крчимо суздарја траговима лепоте и воље
Узалуд гнојимо снагу узлетом била на уранку
У ходницима ума не цвета оно давно поље
Истањили смо жицу наде у нит претанку

Врисак се сели небу на опрост посусталим криком 
На нараменици духа тргују истину прошли жмарци
Идеју збора провлачимо загонетно хомиликом
О вечном дару не сведоче за Азазела прогнани јарци

Воштане збиље у храму топе се у залеђу муке
Поседом оштрине на жуљу крајолик логора траје 
Првосвештеник у лавору за опрост умива руке
Напрсник светли именом љубави за наше откуцаје

Косити укошено по пропису је различито од вида
Покорни сумрак мрачи јеку... Прапорци трајања звоне 
У предворју шатора уз олтар лију се мрље стида
И крв пени због греха а срца никако да се одроне

Лако је побећи зазору освештаном у сиву сенку
И не посејати нове мисли слободе... Друмови преорани
Треба пустити кленово да посрће и исправити се у дренку
Овде се у сузама расипа грех... Опрост од Бога кани

Одавде почиње пут препорода и сеже на крај света
Две камене плоче и заповести исписа Бог прстом у низу 
Долином крвном гласно се јавља писак увелог лета
Реч реже излазак ума... Учмали народ сумње гризу

Од тамне ноћи очни капци нису слутили превару жара 
Доконо време безвлашћа опет су појели скакавци љути
Одступнице нема из ћорсокака... Клопка је пала пре немара
Сви набори ума не помажу... Пролом проломе слути...

На овај дан © 03.07.2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2017/ zelenakap.blogspot.com

недеља, 2. јул 2017.

ЗАЛЕЂЕ ЖИВОТА

У црним кесамa за смеће са повезницом жутом
Одбацили смо наше исцепане прозирне наде
Нисмо са вама у дослуху ни са оном кнутом
Што нас роби у закаснело време у кљусу досаде

Противно чистој вери је подвођење мисли
А погибељ се увек прикраде у залеђе наших живота
Речи смо ућуткали одавно и тужно срце стисли
Зна ли незнанац на трагу да ова брука и срамота

Ваше части су потопљене и отрована поља душе
Ако је уопште носите у себи за зрак светлости
Да у таму паучине ваше завири док нас сузе гуше
Последње јутро неће чути молитву ни реч опрости

У заробљеном уму оскудице пристигле нове примисли
Па роваш збрку уткану у ганглијама около расипа
Давно су ветрокази по крововима душе размеђем свисли
У касу севају муње на пољу разиграног вранца парипа

Устоке с брда сишле громогласно бране слободу
Ко је толико вичан у врлости као дан овај прогнани
Моје су стопе Христе пошле твојим трагом у истом ходу
На брдо смрти узнешен поглед вере последњу сузу кани

Благородности уздигни чело за посвећење жртве
Пусти да мрки гребен стамени таласи љубе
На обалама бола без чамаца пристижу речи мртве
Плаховита река их ваља и видокруг бежи са палубе

У залеђе живота... Нека до зоре одморе снови и наде
Хоћу у бродски дневник живота да допишем запис путописа
Пре но жртвени олтар кадионицом љубави вирови окаде
Последњу реч остављам веку да стражи преко амбиса

На овај дан  02.07.2012. ©лавими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2017/  zelenakap.blogspot.com