Моја
душа расте и вртови се у њој гнезде
Ватрено
небо не чили… Блистају звезде
Пламсају
речи тихе… Па буду мало чујније
У
корпи године збране… И ово лето зрије
Толико
тога летописи носе ко облаци смели
Од
старости старост се нечујем сама дели
Мрва
по мрва нарасла хрпа без намере
Време
је берићетно… Ко закасни да га убере
У
спреме искуства и живота… Живот бели
Чему
без остављенога трага када се одсели
Са
животне адресе у ону дуговеку… Непознату
Нико
још није вратио време… Казаљке сату
Ако
понекад уназад вратиш… Живот има станицу
Последњу
без повратне карте… Тајну отмицу
Смрт
лупеж увек удеси у недоба по ћефу своме
На
крају увек остану нерешени рачуни и аксиоме
Родбина
у неверици узалуд разломак своди
Још
једно стабло или цвет из врта у непогоди
Обори
и ишчупа олуја у налету вртлога дрско
Лекцију
још ниси научио човече стучена трско
Допусти
да ти душа у верној љубави увек расте
Покошене
ливаде живота и часна дела нека пласте
У
стогове они што те у срцима носе док су живи
Вртовима
душе и не згаслим звездама свет се диви
Од
свих исчезлих лета ово нека ти је милије
Не
заборави оно је једино твоје а не нечије
У
снопу звезда увек своју по личном сјају
Препознај
док друге трепере и светлуцају
Речи
су као расута кумова слама пут на своду
Најлепша
шара љубави ткана год је у году
Што
живот избалучи мољац смрти не разједе
Знај…
Светли и свети трагови остају да се следе
Понављам
лекцију човече стучена трско из наума
У
заветној песми коју читаш… Држи се свога друма
Изабраног
по провиђењу… Бог зна шта и зашто даје
У
истом крилу чувао је тебе и чуваће твоје нараштаје
Божији
летописи не престају да се пишу и нису празни
Убрани
цвет не губи мирис спремљен у Божјој вазни
На
Божјем сату нема казаљки… Не путује и не стоји
Време
је безвремено… Без прозивке… Бог не разброји
Неко
прошло и будуће… Вечност нема нашу раздеобу
Детињство…
Младост… Зрелост… Старост у трећем добу
Презент
је једина константа… Непознатих једначина
У
Божјем рачуну нема… Чему бројање дана и година
Куглице
на рачунаљци смислили су умни за просте
У
исте скамије кад се дупло укорене… Мене жалосте
Основне
рачунске радње понављачи када не знају
И
варалице властитог живота… Мука су кад себе варају
Допусти
стучена трско[1]
Бог да те снажно усправи
У
сред врелине позног лета… Озелени на јави
Препорођен
струк буди у његовој башти животним соком
Не
бој се човече под будним си вртларевим оком…
© 09.07. 2017.
Славими® Ј. Зеленкапић
књига:
ВАРВАРОСЕ /2017/ zelenakap.blogspot.com
Нема коментара:
Постави коментар