Сећање носи сенку заборава
И слика бледи у болном раму
По које зрно несатруло истрајава
Дух врати јаву и разагна таму
Нико никада није одагнао сенку своју
Пратиљу корака и наличје лика
Предвече је тако издужи у неспокоју
Да заспи неверни дан у затону мученика
И ноћ прилегне тамна на срце и ум
Утаје ломне рзбију последњи дах вере
И бдење потраје до зоре... А не довршени друм
Поља и црне клети опет обманом изневере
И тако стигне нови дан у ритама као онај јуче
Скитница труди босе пете што саму муку носе
Недовршене песме у пола ума кулук дану откулуче
Стрепе од ноћи што се ваља и језа док пркосе
Врзино коло дана и ноћи ко тајно коло вила
Просјачке ноге у Равни неће довека газити
Пређе сна и мука намотала су грабова мотовила
Испредено је клубе живота... Ускоро крај ће бити
Ако се ико икада усуди да га распреда
По трагу песама да дозна песников пут
Нека ничим не уцвели пасторчад и чеда
Доста је што је живот био римом додирнут
Епитаф оста не срочен да га исклеше неко
У потомству сећања без сенке заборава
Не завршени год на стаблу граба дан је засеко
Допусти ноћи да сан снова песник свој век одспава
На овај дан © 23.07.2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2017/ zelenakap.blogspot.com
Нема коментара:
Постави коментар