уторак, 30. јун 2020.

НЕБО НАДАМНОМ...

Пут се одужио. И промисли се отегле. Очи лутају унатраг а ум бежи унапред. Успомене се размилеле ко ови млазеви зноја који успут и обрише болна рука а успомене долазе и одлазе саме. Још једна ме мука прати. Коме да испредам причу? Нема никога да ме слуша. А приповедати себи и слушати се, то боли. На чему оставити запис, и то је мука. Писати по прашини или жврљати каменом по камену, не иде. Шта ако ово све у заборав оде? Небо се још није осуло звездама. Моја источна звезда вазда се задња рађа.
Слушај ме будући часе ради оног прошлог, недам ни први ни потоњи у заборав. У детињству био сам чобанин. У трећем добу опет сам слободни уметник. Знано је, чобанин чува стоку. Искусни песник чува речи, идеје, намере, успомене, постхуме… Чувати и сачувати је велика лекција којој ме је живот научио…
Само што се није родило звездано небо. Чувар истина засведочава неком сутрашњем чобанчету или мудром песнику своју успутну причу. Ако и тебе чека твоја звезда знај искуства никада нису иста, али се могу поновити. Древни мудрац је зборио:- Свему има време…
Песника који сада не пасе стада сустигло је ново време. Најчешће пасе себе и животом подучава друге. У мисији исписује свој животопис. Од чобанина до песника прође му век. Грубу неодељану тојагу и штап фини и лаковани иста рука је носила, на почетку лако и кочоперно, а сада опрезно, ситно и шепаво. И све је ово разлика наиве и реалне уметности у животној школи. Једино је искуство прогресивно. Данас је много теже и све болније жуља.
Недавно сам нашао Њено писмо. Написала га је у болници у предосећању скорог краја. Садржај и порука ме годинама опседају. Писано је онако срчано, у болу, са поверењем у мене да ћу је бар ја разумети. Идем пут гробља на разговор са њом а само Бог зна шта ме чека. На првом крајупташу седам да предахнем. Из ранца узимам писмо да га још једном прелистам. По нешто из њеног писма могу да поделим са будућим временом, нешто остаје уз моју садању муку, а има и онога што остаје у немости ума, срца и душе, када јед смрти застане у грлу, и кад се речи од суза загуше. Прерана смрт све прекине у великој жучи.
“-Чудно неко време дошло… Чујем како око мене уздишу људи. Не умем рећи јесу ли болничка времена увек иста, али знам да су људи мутни и променљиви. Сујете људске свакога дана боје време. Охолости га ложе, а грабежи га развлаче на све стране. И политика удружена са лажима отворено га трује. Разум су упрскале вране. Једноставно ово време је чипаво и ружно. Морам ти рећи и да је задужено до бола. Осећам да је болесно од рака сваковрсног, попут мене. Данас сви свуда свима соле памет. Одавно су прави бисери бачени пред свиње. Кокошињац је пренатрпан ћоравих кока. И творова давитеља има колико ти драго. Ништа нас више неће спасити…”
Мени савест добацује: -Вараш се Љубави моја, ту су религија, филозофија и поезија… И разум ми се буни: -Може ли дављеник да спаси дављеника?
И опет Она убедљиво засеца мој ум новим горким речима писма. Написала ми је најискреније и најотвореније своју муку. “Чуј ме: -Религија је одавно потонула. И вера је на продају. Човечанство разара глад, јефтиноћа, похлепа, и које какве друге тричарије. Тешко је размрсити ово уже дављеничко и избећи омчу. Човечији живот је бесцен. Ако разумеш, све је будзашто. Све је на продају. О, да је бар оно ”танте за кикирики”. Ти можда нећеш знати шта је то “танте” али није ни битно, веруј ми на реч, мој једини чувару истине и сутрашњег сведочења. Мање више религија је задрта. Одавно је постала испрана и проста. Свештенство јој на зор облачи плашт мистике и традиције. Иако свештенство носи своје ризе, истина је, они у религији и по религији не живе. Уосталом “лукави знају, религија је само за рају”. Болан је овај рефрен њихове сваковрсне и свеопште песме. Вера је за наивне. Она је одавно бушан појас за спасавање у мутној реци… Спочитавају разумнима што не поштују свеце, што су оставили очеву славу, а не знају да је они у гроб односе. Вера се не наслеђује. Потом, зашто се не крсте, а добро знају да је крст презрена справа за распеће и окрутну смрт. Зашто га хришћанство ваздиже и велича и Христа изнова разапиње? Крст а не жртва на њему се велича, носи о врату, столује на зидовима, куполама, на светим књигама… Ужас један... Вернима истини прете казном и ватром пакла. Једино ће верска елита са рајског дрвета плодове јести. “Јеретици” ће своје језике жвакати… Верујем да ће будуће време једино дати суд ко је међу нама у наше доба био “јеретик” а ко “правоверни”? Јадна је религија саткана од догми…“
Зној од умора се следио а неки други изнутра ме пробија. Читава вечност је ова моја немост. Шта рећи и како бранити религију пред овим искуством? Свака реч њеног писма је опоро тачна. У болести и на самрти аргументи вере могу бити ништавни пред истином. Поуздано знам да је још увек јака у вери. Помирена са Богом мирно исчекује крај. Све је већ речено и одлучено. Очекујем да ће тражити да Богу препустимо причу о животу и смрти, причу о религији и вери. Већ чујем како ме запиткује: -Али, шта је филозофија живота?
У уму спремам одговор у намери да јој као наивно дете признам.-Морам ти признати да сам то боље знао и разумевао као чобанин но данас као песник и верник. Уосталом потрошио сам живот за једну лекцију и знам да оне друге лекције неће вредети ако по њиховој осуди заједно са другима који су вазда мислили својом главом будем и ја са тобом плутао огњеним језером…
Моје очекивано страдање може њено бар малом утехом да умањи, мислио сам. И опет из потаје моја савест заподева у њено име нова зачкољива питања. Чујем како ме промуклим гласом и са ужареним очима молећиво пита: “Шта ако огњено језеро и не постоји? И пре него чује мој немушти одговор сама себи одговара: “Мислим да су га лукави измислили да човечанство држе у страху и покори док они стрижу овце и гоје своја благоутробија. Мртви се нису вратили с пута. Само наде одлазе преко гроба. “
На помен речи наде трезним се од збуњености. Напокон и моје за кратко уздрмано самопоуздање има јасан закључак. -Наде, иако варљиве, једина су киша мога ума које падају по пољу и мог живота пред њену смрт… Ношен надама још неко време седео сам на крајпуташу у својој осами. А потом неочекивано стрпах писмо у ранац и упртих га на плећа. Тромо сам се придигао. Пут до гробља ме је чекао даље. И мој монолог и разговор са собом пође самном.
Занео сам се и запричао о религији а Ти једина моја би желела да чујеш од чувара истина и причу о филозофији. Филозофија шири људски дух у намери да размиче границе могућег и немногућег. Уме да недри законитости и рађа једра и свевремена гесла. Филозофске мудрости тако свевременске прескачу границе векова. Филозофија доводи у питање све догме. Догмате религијске не могу под филозофски скут… Религија упрошћава филозофију сводећи је на левак догме. Зато нити догме пуцају брже од омчи филозофије. Смрт тамо и овде само је смрт.
Исповедам се сам себи како ја особито волим поезију и песнике, будући да сам из тог соја. Филозофске тоге су ми ближе од мантија свештеника фарисеја. Од белих болничких мантила имам страх и зебњу. Само песници истински шире границе. Они не копају ровове и не подижу бојне грудобране да утврђују границе поезије. Речи у руци песника су птице готове за лет кад се шаке отворе. Са филозофијом може да се корача. Поезијом се лети. Са религијом се бауља…
Човек је рођен да усправно хода. На путу се често саплиће, пада и устаје, носи ожиљке.Трагача у шуми понекада сачекају кљусе и јаме што их је сам оставио па заборавио и ископао или које су други ископали и прекрили шушкором и чкаљем. Напокон, истина је да човек сам себи копа гроб.
Осудићеш у мени филозофа за ове речи, али Мила не можеш спутати мисли твог песника. Не заборави да ми је живот доделио и улогу тешиоца и пастира. Моје чобановање и пастировање били су и јесу без ајлука.. Нико ме није плаћао кором хлеба, а ни данас нисам плаћен. Сам плаћам моју и твоју муку. Живот ми још није вратио кусур. Уосталом, шта би са кусуром? Да је бар кусур којим се може обелоданити нова књига посвете Теби? Радије бирам жуту банку, кад немам више, за прљави шешир просјака. У сржи мојих костију дарована ми је самилост од Бога иако други мени и теби нису били самилосни. Твојом смрћу Драга ја сам непреболни губитник.
Добро је што сам јоште жив. И моја сенка има своју снагу. Знам да чудом расте или се смањује. На три стопе је подне, зна то чобанче. Тако сам онда мерио време. А кад се сенка издужи двоструко сам се надао предвечерју које долази. Сада сам у предвечерју живота па ме некако опет носи нека песничка нада. У подне је било време да се пландује. Предвечерје зове да се конак смири.
И тако живот као минули дан чека црту да се подвуче и да се Богу да рачун. Филозоф ће у предвечерју живота видети скору таму ноћи. Свештеник сан, и то онај без снова, и прилику да узме порез опела. Песник у мени гледа рађање источне звезде… Звездано небо надамном… Ово је истински стих мог и твог живота. Можда заветни рефрен. Вољена просуди сама…
Небо надамном спава. Далека звезда се лагано угасила. Сузно око једва је испратило последњи бледи зрак падалице пре времена. Пола сата пре зоре учинило ми се да је умрло све. Само истина твоје хумке је ту, моја неразлучна сенка. Чувару истине док стоји у сени смрти остало је заувек да чува твоје писмо и успомене. Жалосно како долазе и одлазе саме.
И у повратку са гробља нова мука ме је пратила. Више није ни било важно коме да беседим причу? Верујем Љубави да си ме ти једино чула. Иза ове зоре заиста немам никога да ме изнова саслуша. А приповедати себи и слушати се, то боли. Неки песник иза мене нека промишља на чему ће оставити свој запис за своју љубљену. То је сада његова вера на испиту. Писати по прашини или жврљати каменом по камену можда ће будући часе и то бити вредно труда. Не дај да моја прича и мој запис оду у заборав. Слушај ме будући часе ради оног прошлог и овог садашњег допусти да и тада љубим моју Љубљену. Небо надамном није остало празно. Моја источна звезда је само заспала…
© 30.06.2013.  Славими®  Ј. Зеленкапић 
П.С. 30.06.2020.
窗体底端
Између осталих, у коментару објаве НЕБО НАДАМНОМ, једна умна рекла је да је ово:        -Песма у прози... Изузетно ми се свиђа... а друга: Прелепо! Дали је песма у прози или је истина? Ни после толиких година није се ништа променило. Ум поново закључује. "Једино нада иде преко гроба". Јесте ли или не, само за изузетно свиђање? Остаје свиђање, али прошле године сирочету и време посрнуће људског потврђују. Ово “прелепо” остаје само за дивљење. Бити поносан и дивити се након болне прошлости и неумитног протока времена пред збиљом, не иде. Разочаран или равнодушан, нису садањи ни прошли ставови песника. Песник и сада зна истину. А ви просудите који нисте до сада ово читали. Можда могу данас да помогну речи нове утехе, и стварни изражени писани утисци. Живети јаву вечног губитнка, а примаћи се зрелој и гњилој деценији живота, једино је тестамент избор. Поново се објављује као непорециви тестамент песника. Не замерите дужини и суштини, у овом инстант брзом и кусом времену. Скраћевањем би се бит изгубила. Ко нема стрпљења не мора да чита, али то неће изменити вишегодишњу јаву религије, филозофије, поезије... итд. па ни давно изнете истините ставове. Истину ништа не може игнорисати... 
На овај дан:  ВРЕМЕПЛОВ  /2013-2020/ zelenakap.blogspot.com

недеља, 28. јун 2020.

МИМОХОД БОНИ

Вољеној, с љубављу

С почетка прича је имала невесели ток
За понор будућих година и векова
За мало дана пристиже и васкрса рок
Откључана су сва врата болних гробова

Још врдлају неми праменови магле
Преостали иза пљуска уз мртву дољу
Спале су негве смрти и силе се сагле
Да се поклоне победнику за вољу

И застор сиви краде нејасна брда
Усекао се дубоко разделни кланац
Небеског плана ово је вера тврда
И ево мене да пртим жуљни ранац…

Расекли су ми пирати рану почеону
Да не закорачи корак у непознато
Песник је путник невичан вечном трону
Прибрале се песме и гнезди се њено јато

Ишчупан је колац свег ништавила
Тупо време прсло и балон осиони
Жеља је размахнула слаба крила
Нека сада тече мој мимоход бони

И липти истина јача од свег тог гноја
У прокоп да га вером и муком заравни
Жудно дозивам своју Милу из перивоја
Да се заувек дому врати у васкрс славни

На овај дан © 28.06.2013. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2013-2020/ zelenakap.blogspot.com

уторак, 23. јун 2020.

ПРОГУТАНО СЛОВО

Прогутано слово у стиху после објаве се тек примети
Иште исправку... Песници ово знају и томе силно теже
Како сам за грешку слеп био... Ово је ван сваке памети
Слова су лукава да се удену... Не разумем зашто беже

Смешна је песма... Она другу смисао и накану ума има
Догађа се врло често... Слово тајно из песме измили
Прави се важно у осами... Нека буде криво песницима
Песма је саката и крезуба... Ко узалуд јадикује и цвили

Овде је крив песник а не слово... Залуд се разум љути
Покајање ништа не вреди... Исправка нужно слово чека
Признај поето себи...Чудне су стваралаче муке и пути
До трона и постамента се не стиже лако... Чује се јека

Одбеглих слова... Даљна звоњава маглимом густом клизи
Опомена и срам за век живи... Неписмен је велики песник
Приметиће пропуст ловци на грешке... Она остаје у књизи
Губитак слова ко ће оправдати... Не непромишљени клик

Утеха слабо вреди... Сви живи песници греше... Знај
Опростити ти неће... Одбачен си песниче и поезија твоја
Поруга иде уз грешку... Песму и тебе не чека слава и рај
Истина је отрежњење... У прогутаном слову нема спокоја

© 23.06.2020. Славими® Ј. Зеленкапић
zelenakap.blogspot.com

недеља, 21. јун 2020.

"ЗАПЕТЕ" СЛУГЕ


Смислити смилену реченицу која се неће вратити сама никада
Од чега је саставити кад је препуна жучи и неописаног јада
Како је тако младу окити сада суперативом и венцем од жада
А она се чудом узјогулила на мене и минула некуда изненада

А она се чудом узјогунила на мене и минула некуда изненада

Пех мој све дубље у губитку ненадом ко киша сатима пада
После труда да се мала у песму уденеш и будеш вечно млада
Разборито буди  првенац узлета... Ако нећеш данас реци ми када
Да те очекујем посале изненађења... Немој бити тешка као клада

Да те очекујем после изненађења... Немој бити тешка као клада

И празно време траје у недоглед муком... Кипе изворишта туге
Ласно је срећницима после сна и ноћи дозивати запете слуге
У правопису... Шта ћу ја у трену када на мене долазе поруге
Како празнину разумети и у њој се опет снаћи за ове паузе дуге

Како празнину разумети и у њој се опет снаћи за ове паузе дуге

Све је изнуђено... Још јуче имао сам намере... Планови лепи
Смислена реченица поста просјак... Ненавидница да ме ослепи
Иште освету... За све патње спремна је иза ћошка да ме клепп
И свакога ко се незван нађе после ње пошао по својој степи

И свакога ко се незван нађе после ње пошао по својој степи

Кратко је и тмурно дошло време задњег пролећног дана
Па тумарам ко мудрац по свој мудрости... Изван катрана
Можда може да помогне успомена... Она се јавља неубрана
Као јабука на врху гране... Сада се тек шепури као нека мана

Као јабука на врх гране... Сада се тек шепури као нека мана

Сакривена испод небеског покривача... У неразборито глуво
Доба... Отегло се дуж млаке потере... Хтело је чак бити суво
Ко барут... Да искру у мени запали на труду... Реченице буво
Како то скачеш неухватна... За врх као мелем ја сам те чуво

Како то скачеш неухватва... За врх као мелем ја сам те чуво 

Да будеш кец на десетку или џокер мога говора... Узрок аплауза
Знам да ниси свесно рачунала на пун аков мојих великих суза
Очекивао сам краке звезде и пипке твоје ко што чини медуза
Док их шири да плен улети ненадано после твог модрог блуза

Док их шириш да плен улети ненадано после твог модрог блуза

Све је у три тачке прошло... Смислена реченицо у пустош рану
Трагање је узалудно... Када прве капи пљуска у свом стану
Не могу опстати да се не излију на седу главу.. А да не бану
Недозвани изненада... Људи ће те оговарати спремни да лану

Недозвани изненада... Људи ће те оговарати спремни да лану

Неку не пристојну... Ко ће им свагдашњу љутну замерити
Иди реченицо куда си пошла у сумрак... Треба сада бити
Нормалан и постојан... Губитак преболети... Од других крити
Можда се посрећи младој одиви да се дому врати... То снити

Можда се посрећи младој одиви да се дому врати... То снити

Није грехота... Узети је као дете за руку... Да се води у шетњу
Забораву треба времена... Пуштам прошлост и чудну пометњу
Што си се лако загубила... Уместо тебе дошла је тајно у летњу
Причу тишина... Тај обрт узбуђења нисам очекивао ни ту кретњу

Причу тишина... Тај обрт узбуђења нисам очекивао ни ту кретњу

После три тачке... Наставак неки следи... Уобичајено тако бива
Моја кружнца поново чека... Да будеш смислена реченицо тетива
Надам се још увек после пуне паузе бола да се мени вратиш жива
Знам да си јуче била права... Не сумњам... Заувек ниси остала крива

Знам да си јуче била права... Не сумњам... Заувек ниси остала крива

© 21.06.2020. Славими® Ј. Зеленкапић

четвртак, 18. јун 2020.

БОЛИ МЕ ВАСКРСЕЊА ЗАСТОЈ

Вољеној, с љубављу.

Годишњица је Њене смрти... Посмртну песму сриче
Сироче немоћно и само... Из давног гроба утеха ниче
Или чемер за срце предано... Све је васкрсење даље
Дали ће моја Љубав доћи... Са реке не враћају се праље

Мало је наде и снаге... Копне свакога дана са годинама
Не бледе љупке слике успомена... Само су сишле из рама
По соби и уму штетају живе... Сусрети су тек неизбежни
Блискост је стварна... Анђеле бели... Сусрети мили и нежни

Хоће ли срце издржати... Хоће ли моје руке малаксати
Пре краја зоре мора ли моја љубав гробу да се врати
Са њом ћу ићи на Бозман да је испратим у рајска поља
Васкрс или растанак за Њу и мене... Шта је Божја воља

Све су краће посмртне песме... Губи ли се или не нада
Шапућу те усне молитву вере... Сироти песник пада
На колена и Бога моли да му Вољену врати из заточења
Себе уместо Ње у заточење даје... То ову збиљу мења

Доста је у смри растанка било... Вољена да се врати
Давнашња чежња столује... Нека њену душу моја прати
Сироче неће да се потуца животом... Вечно бити жели
У заједничком загрјаљу једне љубави... Кораци смели

На тај пут воде... Бозман нек буде наше зборовање
Истина је... Године не подносе чежње и посртање
Постхумне песме и вапаје... Загубио се растући број
Годишњица и чекања... Боли ме васкрсења застој

© 18.06.2020. Славими® Ј. Зеленкапић
 /1952 - 2004 - 2020/  

уторак, 16. јун 2020.

НЕ САКРИВАЈ СЕ У ПАПРАТИ

Вољеној, с љубављу

Крадом се пењеш басамацима скорашњег сна
Не чујем речи молитве свете и не разумевам ништа
Ја силазим нечујем испод првог до самог дна
Брлог година набира брдо... Немаром растру ђубришта

Очи су виделе исток и румени излазак сунца
Нека ти лахор први одјек у душу чисту врати
Не замери Љубави ватру ни бол што бунца
Остави поље смрти... Не сакривај се у папрати

Јагодо моја у трави румен те зрела лако издаје
Опраштам ти одсуство дуго пре но опрост моли
Знам не играш жмурке... Чујем срце се каје
Од мене ево ти дар јабука... Твоја душа ме воли

Са забрањеног дрвета рајског плодове не кради
Бог долази на састанак благослов да нам дарује
Дођи у мој врт милости пред вече кад захлади
Смоквино лишће стида одбаци... Овде грех не царује

На овај дан  © 16.06.2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2012-2020/ zelenakap.blogspot.com

субота, 13. јун 2020.

ОКРИЉЕ ТВОГА ДАНА

Вољеној, с љубављу

Незнаним путевима у заносу лудо идемо
А она самртна претња из подсвести израња
Само се бездушно речју у верност кунемо
Тоне последња мисао у небројана сећања

Заробљена мрежама… Дан оста без рубина
Јутарњу росу опиљци боду љутим иглама
Други уграбе све… Мени оста празнина
И свевремена трка вратоломна са звездама

Колевка љубави и заборављено огњиште
Чаме у размеђу прве латица гробне руже
Признање покајничко реч дужну само иште
Свемирске књиге нечитане новом тугом јуже

Празник спасења јутром слободе чека сиротиња
Пут капи кише из облака… Расуте сузе у трави
У јаду измакне боговетни дан… Песник главиња
Са својим траљама измаглице у болној најави

Опроштајни пољубац не виси на дувару снова
Покидана је гротлом смрти златна свиленица јуна
Сву ноћ су лиле јутрос пресвисле кише из вртова
У наносима муља заточене… Млекарица из катуна

Није се вратила … Зелени лишајеви цветају
Повој сећања остављен у бешику под мој кров
Исписах завет вере у аманет новом нараштају
Сад могу мирно на троношцу да ослушкујем зов

Речима паљене ватре у наручју зрелине лета
Куда смрт води… Где зри клетва… Бог ће знати
Све рубиконе вере пређох… Нема мог оточја света
Осаму да оставим шеширу печурке… Ако се врати

Прерано убрана јабука размеђу љубави… Згуснути јади
Увело цвеће душе и мук рањеног орла град тишине чува
Пастир снова са годинама певања и надања није у завади
Пре брода плитког неразум обућу истине улудо изува

Суноврат древни на рубу ветра недеља празне недеље
Процеп између звезда и траве све је дубљи… Јетко
Се срди глад измождених уста уседелице сеоске преље
Ружење лакомих не узима за зло… У заваду залази ретко

Поноћни минут умирања… Траје ко успаван вид на одру
Прерано загрли беспуће линију живота на длану јаве
Берачи црног дана изгубили су промрзлу трњину модру
У корову до појаса олуја лелуја зелено море класале траве 

Небески белег и чвор везан судњега дана нико не дреши
Једини саговорници ове земље твоја смрт и сахрана
Ноге запућене стазом битка и топла суза што бол теши
Мила моја милолика бране ме на окриљу твога дана

На овај дан © 13.06.2013. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2013-2020/ zelenakap.blogspot.com

среда, 10. јун 2020.

ПРТЉАГ УСПОМЕНА


Истина гнездо свија у крошњи старог храста
Есеј живота се дописује... Не оста беседа празна
По испуцалој кори из расутих речи израста
Младар до младара корене трајања да свет сазна

Не угушена слутња стрчи иза осе вида и нагиба
Трећи је дан безгласја зашо у посед утрнулих чари
Блато са паока није спало... Точак усред глиба
Још се ваља путем неслободе лутају слободари

Вртлог патње пени превратом кружних сила
Бледо осакаћено небо тужи косином прве равни
На тешкој смоници прилегла окрвављена крила
Голубице прошли су наши дани сад јесен тамни

Остала језа није некуда потонула до праузрока
Гласно се руши постамент наших високих жеља
Кроз измаглицу пиље у мој ранац два невина ока
Пртљаг успомена све је тежи а мање бранитеља

Права истина касни на перону уснулих душа
Умље се развезало па чворује туга наузнако
Неслободне слободаре заогрнуо шињел тмуша
На пустој клупи старачке сузе у јесен лијем тако

Примат су украли небосклони на трагу мога била
Прамен у прамен коврџе свија седе из своје грозоморе
Возне шине тајно се љубе у видокругу сивих идила
Трне станично светло и влати осушене траве као да горе

Апсолут нико познао није... Бледи линија видокруга
Повратку моме Она се нада... Вера беспућем лута
Безвремље паузе краде константу само држи туга
Тајна за тајном кроз ноћ бесплодну агонијом плута

На пољу засирене крви скорели млазеви поразе таје
Илузије су пале... Народни пук чека своје слободаре
Преокрет у битци опет су донеле кукавичке издаје
Боравишта им адска следују и костурнице преваре

Оловно небо ако окамени круг уморног сунца
У мени заноса има... На увратини прозебле дуге
Сакупих расуте боје да песмом новог младунца
Родим и осликам крила голубице за бег из каљуге

Истина гнездо свија у крошњи старог храста
Есеј живота се дописује... Не оста беседа празна
По испуцалој кори из расутих речи израста
Младар до младара корене трајања да свет сазна

На овај дан © 10.06.2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВЕМЕПЛОВ /2012-2020/ zelenakap.blogspot.com

понедељак, 8. јун 2020.

ПЕСНИЦИ СВИТЦИ

Песници свитци залуд вам ваши празни фењери тињави
Ни једну олују издражати неће… Кад се фитиљ огарави
Касно подрезивање боли… Заувек згасне лелујав траг
Заиграли сте коловође преварно коло… Шалу је однео враг

Песме вам дремају ове кишне ноћи на узглавља снена
Мене будног предуга роморења драже зовом успомена
Ослушкујем несрећне сате… Круне се у мливо нигднине
Морим слутње и мисли придошлице црне птичурине

Помор жеља и расцепе душе носим… Болне неспокоје
Упреда се мучно уже… Кад помислим готово је
Чвор се нови судбом веже… Боле тврда учворења
Године се збрале а ја “зелен”… Чекам закаснила зрења

У салаше мира “пабирцима” није место дано
Штуре класове разум одбаци ласно и рано
Промаја свира амбаром вереничких рима
Лукави ми дрско преотели и срж у костима

Ломно ми срце… Још ломније измождено тело
Гавран на прозору у црној тмини збори опело
Зову одбеглих речи на раскрсници живота
Позорница је тесна од прекоброја простота

Нагужвали се песници свитци… Поданичка руља
У баруштини света хор и пузавац што бауља
Љигави крекет жабљи дрежди да ми се руга
А ја “старомодни” песник рими верни слуга

Сад нову плетем за кров што не прокишњава
Да се браним од метеорске кише у време јава
Модерног стиха… Свитци зачас изгубе сјај у тами
На узвишеном поетском небу нек стражи у осами

Моја источна Даница звезда… У меком оку лепоте
Отварам све звездане коридоре да се даром оваплоте
Нека се разигрју саме песме вранци кад пршти туга
Уместо ваше чвораве штранге указује ми се дуга

И славолук иза одшкринуте завесе поетског бола
Давно сам покопао ваше кумире и одрекао се идола
А вама нека су ваши “свеци” и стриповане фреске
Моји ораси су тврди за читање ал' млечне мреске

Лепотом чврстих строфа поколења ће се сладити
Што моје перо чистотом слова клеше а ви се свадити
Око слободног ил' везаног стиха… Празних чегртања
Незрела децо знајте… Велика песма велике снове сања…

На данашњи дан © 08.06.2013. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2013-2020/ zelenakap.blogspot.com

субота, 6. јун 2020.

ГОСПОДЕ ОПРОСТИ И СПАСИ !

Опрости Бoжe... Спаси Духoм
Meни слeпoм... Мeни глухoм
Занешеним овим светом неразума...
Дај ми вере... Дај ми здравог ума

Тражим мира и спокоја
Ти си љубав вечна моја
У твом светом крилу
Нашао сам заклон... Силу...

За кораке нове и прегнућа нова
Ти ме волиш... Ти ме чуваш као Јова
У сред борби мојих мука
Најдража је твоја света рука

И загрљај с обиљем милости
Моје грехе Бог да прости
Нек прогута бездан мора неми
У дубине све их Господ спреми 

Потонуше олупине греха неповратно
Наступило ново доба златно
Он је међ гребене морских стена
И спасење од Господа наста нова мена

Сад ми Божја круна чело краси
Нека пене у дубини ти таласи
Ватру греха у дубине морске гаси
Господ прости... Господ смрти спаси...

На овај дан © 06.06.2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2012-2020/ zelenakap.blogspot.com

четвртак, 4. јун 2020.

ДВА ЛЕПТИРА

Знатижељо невољних слугу
Пусти очи по зони немира
У заљубљеном кругу
Прелетела ме дава лептира

Куда ме чежње за њима воде
Оно што бити хоће нека буде
Брао сам шумске јагоде
Почеле су од скора да руде

Врзино коло заплетено у зене
Никако да се размота преко ограде
Стигле ме детиње успомене
Врвило је у завичајној корпи наде

Неспретне кораке док газе
Безциљно врљају ноге у сванућа
По високој трави загубљене стазе
Укрштају се опет моја беспућа

Расплетене зелене косе из витица
Пију ми срце и душу краду лагано
Титра врело подне Шумарица
Галиматијас чежње расте свечано

На платформи за спасиоце дан вара
У огледалу жижи једна недаћа
По мирном језеру расипа се јара
Одсјајем у очи опет ми се враћа

Руке пролећа и лета везу по царском фонту
Девојачку спрему и ћилиме балуче
Радосни младенци у плавом хоризонту
Венчано небо драже да се обрадује ко јуче

Скупљене речи миле и врели песак плоди
Гушим жељу да окупам свој свет рима
Поцрвенео од сунца у прљавој води
Блатњаве од тиње не предају се пркосима

Ни чаурењу готовом да прсне ивицом плаже
Не одустајем да се пржим... Сви хоће да поцрне
Пешкир уз пешкир разастрт тло врело лаже
Никога нема да изгубљене мисли ко овце врне

Толике двиске и јагањци пабирче своје
Отуђен свет уљем и помадама маже кожу
Начичкани ко пчелиња саћа тела зноје
У царству своме сваки чува своју ложу 

Знатижељо невољних слугу
Пусти очи по зони немира
У заљубљеном кругу
Прелетела ме дава лептира...

На овај дан  ©  04.06.2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2012-2020/ zelenakap.blogspot.com

среда, 3. јун 2020.

ДВА ЗАРУЧНИКА

Вољеној, с љубављу

Последњи круг у трци тек смо истрчали
Нећу ти рећи почивај у миру Мироснице моја
Опојем љубави што мој живот зали
Тебе ливаде рајске зову препуне спокоја

А мене ова долина сена смртног јоште чека
Да приберем своје дане и дожеваоницу пожањем
Куда ћу стићи ношен валовима бура мог века
Нејасно слутим на размеђу нашем вођен предањем

Завета изреченог крај постеље твоје у јецају
Знам да ће речи свете умом као ореол сјати
Свакога дана да срце их моје чује... Да вене знају
То јасно било Теби а не твоме гробу све ћу дати...

Ово је глас љубави и ехо за висине васионе
Нека сви знају Мироснице моја да си жива
Ни једна звона испраћај неће да одзвоне
Ми се растали нисмо... Дух не може ко тело да почива

Преплет две поетске душе ништа не може да раскине
Одлазак кратки повратак вечни чека у дару живота
Не продајемо искре трговцу смрти... Нема трговине
Наше клубе вере мрсити неће... Бог само може да га размота

У стварну љубавну причу којој се земља и небо диве
Већу од приче са узвишеном истином на часној вертикали
Човека и Христа два заручника и у смрти заручењем живе
Љубим те и љубићу те Мироснице моја... Ми смо се заветовали...

На овај дан © 03.06.2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2012-2020/ zelenakap.blogspot.com

понедељак, 1. јун 2020.

РЕЧ МОЈА НЕ ОКЛЕВА

Тешим се врлим речима пре освита дана
У жељи за опстајањем на путу живота
Нећу сву ноћ да котрљам мучна сећања
Док изворише таме не источим пре накана
Замор се у замршено клубе покудом мота
Поноћ је давно минула и мук не одзвања

На затвореној окосници исте самоће
За тебе вијуге смраченог вида чиле
Преоравају пејсаж трулости зановетно
Удаву видех у поплави нечасне злоће
Што се ко кокош перуша изван идиле
Самозвани крпељ у наслеђе боговетно

Сулудо одредиште у немар усидрено
Без плана резервне мисаоне дубине
Туђа глувоћа је општа људска мучнина
Стигло нас време кусања пресољено
Два мала здружена зла велико зло чине
Проклизала је савест у гротло урвина

На пупку земље заборавом склупчана
Вест у јези претиче једна другу
У разљућеном цвату посртања и бола
На млазу ноћи црног катрана
Сливају се муке да пронесу тугу
Раздружиле се именице од глагола

Гули се опори сугреб са гумна јаве
На повратници пламене искре трну
За нанос трага четкице умрљане
Давно сазрели пастелни тонови плаве
Преливају се у модро и црно да прну
Грабљиве птице мрака са западне стране

До вршне црте матица узрујаног таласа
Пени са претњом прелива вршне коте
Апокалипса се обрачунава стравом у нама
Под распелом опет халаче наговорена маса
Мало је што те бичују продани животе
Гневни смрт траже у коњским растокама

Са пророчанством мира постхумно истина не спава
На узенгијама времена док апачи сулудо јашу сами
Своју последњу трку песник у челну песме заодева
Кремен умовања се јоште није истрошио... Здрава
Се нада изоштрила о тоцило судбине за расцеп у тами
Изненада да просев засија силно... Реч моја не оклева

На данашњи дан © 01.06.2014. Славими® Ј. Зеленкапић
књига: МИЛОКАЗИ  ВРЕМЕПЛОВ /2014-2020/
zelenakap.blogspot.com