субота, 24. фебруар 2018.

"НИКО ДА НЕ ПОСТАНЕ НЕМАРЉИВ ЗА ТВОЈУ СТАРОСТ..."

У наша времена, времена лажи и превара, ретко се чује истинита реч. Каква је то реч истине?  Апостол ће рећи „достојна сваког примања“ А дали се данас „реч истине“ достојно прима? Нисам сигуран. Истина није на цени. Желим да Вас суочим са пар мудрих истина о лажи, да би сте знали шта је истина?: „Лажима ћеш свет проћи, али се нећеш вратити“ - каже једна руска пословица. „Ко лаже за тебе, лагаће и против тебе“ - сведочи наша народна пословица. Признаћете народ  је у праву, и његове пословице су мудре истине о лажи. А ако је нешто мудро, то вреди да се чује, и поука да се прими. Борба између лажи и истине остаје. Питање је на коју се страну сврстaвамо?. Још једна велика мудрост, Анатол Франс имао је запитаност : „Шта може хладна и гола истина против блиставих чари лажи"? Одговор је у негацији, и Франс га је знао. Не бих да нудим свој опширан одговор. Могу цитирати још једну руску пословицу која је истинити закључак, подударан са оним нашим: “У лажи су кратке ноге“. „Лаж је као ситан новац; с њим се не може дуго живети“.
Упркос овоме, људи се и данас кусурају са лажима. Ни већина хришћана нису изузетак. Велики Апостол и мислилац Павле пише посланицу- писмо младом Тимотију, брату у вери и сараднику у делу Господњем овако: /Тимотију посланица прва 4, 9-16./
/“Ово је истинита реч и достојна сваког примања.// Јер се зато и трудимо и бивамо срамотни, јер се уздамо у Бога Живог, који је Спаситељ свим људима, а особито вернима. // Ово заповедај и учи. // Нико да не постане немарљив за твоју младост /старост/; него буди углед вернима у речи, у живљењу, у љубави, у духу, у вери, у чистоти. // Докле дођем пази на читање, утешавање и учење. // Не пусти у немар дар у себи који ти је дан по пророштву метнувши старешине руке на тебе. // У овом се поучавај, у овом стој, да се напредак твој покаже у свему. // Пази на себе и на науку, и стој у томе; јер ово чинећи спашћеш и самог себе и оне који те слушају.“/
Ко зна колико пута у историји човечанства су ове речи преписиване, читане, понављане док су силазиле са усана многих беседника у црквама, а свет, човечанство и хришћани се нису поучили… Далеко би нас одвело да трагамо где је проблем? Како то да човечанство уместо у прогресију иде у рецесију? Како то да су људи постали нехајни за вечне и судбоносне речи истине? Колико су цркве криве за недостојно примање речи? Колико у наше време има "помодних" хришћана који само носе име, а далеко су од хришћанства? Зар велики Махмата Ганди није у праву кад је рекао „Хришћанство да, а хришћани не…!“ Дакле, низ питања би био огроман, а не верујем да би се одговорима примакли истини. Истина није само у одговору. Вековно Пилатово питање изречено у дану суђења Исусу Христу и данас одзвања: Шта је истина?
И овде бих могао призвати сву мудрост света и историју човечанства, да посведочим и подсетим Вас шта су бистри умови рекли о Истини. Људи су увек промишљали између лажи и истине. Можда би у превеликој реци истине могли да се удавимо. Зато нећу у њу да загазим далеко и предубоко. Довољно је да као песник цитирам песника Војислава Илића. Истински песници су светлоноше и заштитници истине. Песник у једној строфи пева:/„Истина где је ?… Иди својом стазом.// Ал' познај себе, па да познаш њу;//Корачај мирно на ускоме путу,// И буди скроман-истина је ту“/
На крају да сведемо причу „о лажи и истини“ истином: „Док истина стане на ноге, лаж већ облети пола света“. Али шта ћемо ми хришћани учинити са позивом из посланице апостола Павла? Ако не послушамо њега, ни Христове речи нам неће значити ништа. И ово су Христове речи истине, казане пером апостола, достојне сваког примања. Теолози би врло радо да се упусте у анализу поруке. Ја нисам теолог, но лаик, ја сам песник, који слободно промишља. Не волим теолошка замагљивања и филозофирања око јасне истине. Павлова порука је читљива и истинита.
Овде бих дванаести стих за себе читао мало измењен. Односно, само уместо једне речи „младост“ рекао бих „старост“. Разлога има више. На првом месту што ту припадам, а на другом месту што моја генерација може помислити да се позив и порука само тиче младих, а они не налазе себе у овом тексту. То једноставно није истина. Реч истине је и за младе и за старе. Колико је оних који су често немарљиви према себи самима? А тек колико је немара у ово наше време према старијима? А порука започиње: “нико да не постане немарљив…“ Озбиљна је реч: Нико! Остављени, усамљени, напуштени, стрпани у старачке домове, или заробљени као ових дана у сметове, то је тужна слика која прати старост. Друштво, деца и црква, често се сете својих "кад они отпутују на пут без повратка". Част изузецима.
Старији, јеси ли одбачен? Стојиш ли пред генерацијским јазом, који се нажалост све више продубљује? Ако си само неми посматрач, и твоје треће доба је празно, бар гласно реци: „Нико да не постане немарљив за моју старост…“ Ја могу и јесам „углед вернима у речи, у живљењу, у љубави, у духу, у вери, у чистоти...“ Грешите ви млађи са поделама, где им места нема. Библијски модел деловања је у заједници, и тиму, који су чинили старији Апостол Павле и млађи сарадник Тимотије. Зашто се одбацује прави концепт живота и деловања? Данас се он вама младима неће свидети. Ви би сте своје друштво. А неки старији ће рећи „није моје место са младима“. Ко нас и зашто дели и подваја?
У духу овога о чему беседим, намећу се важна питања и закључци са поукама. Шта имају заједничко истина и неистина? Једноставно нема једне без друге. Ако нема лажи, ни истина се неће тражити. Физичари би рекли, тама не постоји. Она је одсуство светлости. Лаж је одсуство истине. А све остало што следи после дванаестог стиха из посланице старог и мудрог апостола Павла младом Тимотију, о читању, утешавању, учењу, дару у себи, који је дан по пророштву рукоположења, је заповеђено исто и старијима. Старији су и више позвани да поучавају млађе, и да их подстичу, да се и сами у овом поучавају, позитивним примером и искуством.
И стари и млади морају заједно стајати у истини. Мотив и разлог је да се напредак лични и заједнички покаже у свему. Пази на себе младићу… Пази на себе старче… Пазите сви на науку. Пазите на истину… Стојте у томе. Ако ово чините спасићете и сами себе, и оне који вас слушају… Ово су дарови Бога. Ово су истините поуке и савети. Ово су речи за сва времена и за све маладе  и старе. Дар се може отвореног срца примити, или одбити, уз презрење. Али у првом случају, је благодат и богаство мира и истине, а у другом сиромаштво, посртање и пропаст. Бог и данас пред нас ставља избор благослова и проклетства. Постоје само два пута. Нема средњег. Ко воли странпутице и лутања њима, остаће на њима. Пут лажи или истине су ту. Шта ћеш изабрати? Питање је на коју се страну сврстaвамо? И питање је колико и како смо марљиви, или не марљиви, за своју и туђу младост, или старост ? Младићу, или старче, збори гласно: "Нико да не постане немарљив за моју младост...!" "Нико да не постане немарљив за моју старост...!"
На овај дан  © 24.02. 2012.  Славими®  Ј.  Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ  /2018/  zelenakap.blogspot.com

недеља, 18. фебруар 2018.

ЗЕЛЕНА КАП

ОСТАРИТИ А ПАМЕТ НЕ СТЕЋИ

" Требa имати много мудрости, па знати остарити, без ружноће, без пакости и без туге - три кобне ствари које иду заједно "Јован Дучић

 Не изискујте мирисе од немирисних, као што ни ја то у овој цртици нећу искати. Преко овога се ипак мора проћи. Ту и тамо се загрцнеш, али кад се повратиш, очи ти се зацакле. Нисмо се истински отрезнили, а већ нам лупише нови шамар. Јесте да боли до сржи душе, али намеће оно вечно „били или не бити“, то јест. ко ће да одоли?
         Кураж је спасоносна. Не шамарајте савест туђом савешћу. Умијте свој образ чашћу. Пред троуглом похлепе, глупости, и надобудности, не остављајте своју сенку. У млазевима питкости што миле кроз вододерину има више утехе него саучешћа.          Пробитачно је кроз маглу наћи пут и не залутати. „Буди Бог с нама“, је чуђење, а не дозив Бога. Нема вајде од чуђења, а и дозив Бога без вере, је узалудно труђење усана. Преселити се из превоја свога ума, значи сићи у долину сопствене суштине. Шта те у присоју душе чека, казаће ти долазећи дани, и дубоке промисли. Нека промисли буду отрежњавајуће. Ако засигурно нису, не промишљајте пролазне и неважне мисли.
         На споредном путу осим прашине и чкаља нема цветова јагличка. До раскрснице има много корака, у зноју и намери. За окомито камење не заустављајте своје очи, да вам не посеку поглед. Куражи буди нам садруг. Овом долином сузном ипак се мора проћи. Путуј путниче саплемениче и прођи испод дуге знака обећања…
         Жуљеви и опанци су сва моја имовина, уз завежљај сиротиње, који понесох из домовине. Нисам сигуран, имам ли стварно отаџбину, или тражим некакву домовину. Није исто имати отаџбину, и стићи у туђу домовину. Овде где невољно пристајем није исти мирис калопера као тамо. Туђи и мој калопер су од исте врсте, али не и истог мириса. Ни сви мириси не опијају исто. Покоравам се жудњи водичу а не гоничу.       
         Одустајем за кратко време од свог расписа и трагања за старим успоменама, јер ме нова јава дроби брже но стране лавље чељусти. Не велики дневнички запис могао бих да сведем у једну просто проширену реченицу. Немам снаге чак ни њу да срочим, јер ме белешке са маргина обарају с ногу и урнишу начисто. Узалуд се питам, ко је исписао маргине мога пожутелог живота?  Старост не трпи спуштене резе на вратници. Треба их отворити, и у авлију пустити госта, властити живот, да вечерамо скупа. 
         Педантни хроничар истрошио је мастило, а у венама нема одвише крви, да њом допише поговор дневничког записа. Шта уточити? Када се трагови крви спеку и мрље продру на полеђину листа, ко ће их толковати? Касно схватам, да нисам један једини несрећник, у колонама сабраће, што исто као и ја тумарају земним шаром, бесциљно и бесмислено. Уточено је одавно испивено.       
         Хоће ли ико од људи сабраће добацити хоризонт? Садашњост је сахранила будућност, а прошлост садашњости држи опело. Човечанство гамиже у супротном смеру, усудом одређено на скончање. Како ићи на супрот свеопштој струји, и имати свој смер? Није време времену мрења. Да ли нас је неко обмањивао да је сунце далеко, а о коначници житија писао о пристиглом времену смрти, али се пре свега није одрицао времена власти?
         Не дирајте ми покорицу на гнојној рани. Оно мало части овом садашњем бледом и тромом поколењу фали према прошлом. Будућа поколења немају вреже да се за ово наше вежу, јер су наше вреже одавно увеле. Труле тикве не могу све да се саберу у једне канате. На мобу берачи нису дошли и неће доћи. Све оде преко гране.
         Причам вам причу, а и сам се у њу ожалошћен уваљујем. Сумњам да ме ико слуша, и да ме уопште чује. Наше апатичне људске душе, имају дубље и веће рупе, од оних црних свемирских. Бездан се незасити отворио, па нас данима и годинама гута. Од реда стојимо у колони чекајући немо свој ред потонућа.
         Саплеменик, наш мудри човек, зборио је, да треба имати много мудрости. А наша истина стварности сведочи, да у нас готово да нема ни зере мудрости. Знамо да смо остарили, али смо „тоше“ које се праве да не знају како и зашто? Јесмо ли се то помирили, да изумиремо док не изумремо начисто? Мудрост је говорила о старости без ружноће, без пакости и без туге. А наше лудости говоре о ружној старости, о окорелој пакости, и аковима туге. На све стране кипти ружноћа, пакости чуче ко авети на сваком гумну, а океани туге не бурљају светом, него нашом отаџбином.
         Сво ово тројство кобно, здружено заједно иде са нама, и уз нас, устопице. Вучемо овај пртљаг од детињства до старости и у старости. Пред гробом га предајемо наследницима, да се пртљаг не увошти. Сведочим вам моју спознају живота, да коров рађа и множи коров. Канцеру у метастази нема лека мој Јоване…
          На даље овде нећу писати ни један редак више. Знам да би ме ти мудра главо разумела. Ако се икада негда будемо срели, тамо иза хоризонта вечног, наставићу запис, где је, и како нам је зафалила мудрост, и како „остарисмо а памет не стекосмо“…

©  18.02.2018.  Славими®  Ј.  Зеленкапић
књига: СВОДИЉЕ, цртице  zelenakap.blogspot.com



четвртак, 15. фебруар 2018.

У ИМЕ ЧЕГА...?

Овде се нагони своде на раван муке
У угашеној искри тражи пламен вере
Небо се разнежило… Падају беле поруке
Рањену срну гоне… Она у бегу од потере

Пише истине смрти у трагу промрзле крви
За дослух тајне остављене тихом муку
Зар није доста убијања и незасите стрви
Лова и страсти… Кад пси утробу развуку

Омаме поруку сумње гласе… Пала је љага
У котлу вода угљен и саливена страва
Пре зоре утекне сан крволочни без трага
По учмалости смрти пепео провејава

У сметовима далека стаза остављена јуче
Мој путоказ бекства и чежње пре свитања
Како смрт мајке младунци сами да разлуче
Невине очи скриће тугу у траговима скитања

На истом пољу смрти и страха стижу нове језе
Друга се авет смуца по обронцима беле осаме
Легу се легла вучја… хирови… Зуби се кезе…
Моја деца нису рођена за смрт и њине јаме

Било се ућутало могу да чујем песму пахуља
Што ми пред очима шестаре непрестано
У оскудици живот пред грабежима не бауља
Риком се брани до задње капи грло преклано

У бедрима љубави одговор се скрива
По уваљаном снегу падају камене сузе
Истина спознаје касно мојим убицама бива
Јасна… И њихов дан ће доћи да моле и пузе

Место моје смрти сакривено наносом снега
Да преспава своје ледено време тишине
Једном ће да окопни сазнање у име чега
Умире срна… Да се ланад врате пре белине...

На овај дан © 15.02.2012. Славими®  Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2018/  zelenakap.blogspot.com

понедељак, 12. фебруар 2018.

УМЕТНИЧКО ВЕЧЕ

АУДИО ПОЕЗИЈА 
СЛАВИМИРА Ј. ЗЕЛЕНКАПИЋА
Студентски културни центар - Крагујевац
кутија шибица 
28.ФЕБУАР 2018  у 20 часова

четвртак, 8. фебруар 2018.

ЗГАСЛА ЗВЕЗДА

Изa трага вечности остала само прашина
Тровање успомена траје и дух брањен
Одлази даљинама са укрштањем шина
Грчевито се отима пре но је сахрањен

Остатак свести на успутној станици
Избачен из вагона што наше пртљаге вози
Засузило је невино око уморној птици
Недовршену кућу живота смрт укрови

Склона паду заувек болна и кратковека
Руши се у отуђењу пуста без сведока
Дрвено клептало нариче опрост из далека
За јаву нашу и немир части пре урока

Трусно је олујно време са вртлозима језе
Засенило хоризонт наде и танку нит вида
Песма следи законитост стиха… Хипотезе
Оставља нагађањима неучевним без стида

Што венце лажи плету за довратнике тајне
За благдан окачене у забораву осушене
Доба је ово срасло чворовима туге осећајне
Само у мојој души из гнезда птица да се прене

Опише небом задњи круг живота за загору
Селица не позна југ ни остављено гнездо
Сву ову тешку сету оставих модром мрамору
Да се разлива с мрљама црним згасла звездо

И тебе небески гроб одавно од мене скрива
Узалуд скупљам падалице и мртве метеоре
Уснула Мила није се вратила… Благочестива
У смртном сну одавно чека пролећне развигоре

На мом пупољу да се разлистају оба цвета
Бехари чисти и бели лепши од невиности
Слободу Њену љубављу желим из ропства гета
Последњи дозив Боже и твој знак милости…

На овај дан  ©  08.02.2013. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2018/  zelenakap.blogspot.com

понедељак, 5. фебруар 2018.

КАНОН ЉУБАВИ

Опсесија жива узором бића влада
У њиву срца успомене тугу сеју
Преврнута је наузнако наша збиља
Сву ноћ сипи белина и снег пада
Докле си стигао песниче Прометеју
Иза ког брда је коначиште и пут до циља

Вртимо се предуго усеком досаде
По зобници мрака глад ступа
Истине трају на степеницама лажи
Ја теби песму ти мени болне јаде
Откључај стеге мрака и калупа
Нек мине дан беде и усуд вражjи

За оптужбе живота нема сведока
Три дана и ноћи котарање ума
Празне су све моје потере вере
У глуво доба пуца лед крвотока
Крвари рана лутајућег куршума
Кожу на шиљак и расцеп грч збере

Тражили су од мене став и реч
Заробљени истом идејом лутања
Нису одмакли од полутара свог
Мојој последној песми измакла јеч
Безгласјем ћути још од постања
Пада пред ноге сузом кад зове Бог

Под пепелом не тражи запретан сач
Док журе светилници мудрих стаза
Звездари с истока... Вера презире брише
У Рами покољ невине деце јаук и плач
Боли освета Иродова… Човек без образа
Безчашће и похлепу врхом копља пише

Пророчки тражим бар мрву свести
Побуном ораћу крчевину превласти
За ватру љуту просити дар божура наде
У канон љубави сабрао сам заповести
Песника зове Голгота на принос жртве части
Огртач Христов да заогрне див баладе…

На овај дан ©  05.02.2012.  Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2018/  zelenakap.blogspot.com

четвртак, 1. фебруар 2018.

ИЗМЕЂУ ЗАГРАДА

Играо сам се игре клиса страсно како то деца раде
Збрајао године узалуд… Ненадно не бих да их изгорим
Родитељи су ми рођењем отворили велику заграду
На повоју исписали само једну реченицу наде
Мени је преостало да отворено часно затворим
Капију живота… Да вуци смрти тор ми не покраду

Хоће ли из пепела нови живот да вером васкрсне
И да се продужи невина игра клиса до победе
Последњи мој домет надмашио је прошле за копље
Надмености у уму нема натегнуте… Најзад све прсне
Ко лаки балон страсти… Игра речи неће да ме заведе
Жетвар зреле жетве везује руковети и дене снопље

Све ми се чешће дању дрема… И тако мисао заспи лепа
А кад се тргнем одбегла је… Неће да се запише
Празан је премор сна… Изгубљено се не враћа
Никако да прогледа једносмерна улица слепа
У заносу живота песник увек попије отрова више
Од благодати… Кад му украду награду песници браћа

Самосвојни и лукави без милости грабе до трона
Не маре за олтар лажни на коме паклено служе
Ласно ће запалити шуму цeзарском ватром злобе
Радоваће их мој спровод и биће глуви за опомене звона
Песничко божур поље притисле црне и црвене руже
Трозуби чекићари сотонског млина и саме кости дробе

Мртви не пате што су мртви… Ум закључи
Патња је пратиља живих… Сви смо у реду мрења
Оне што оплакујемо за плач и тугу неће знати
Црви у гробу ил црви сумње шта више мучи
Оно што трули или недозрело у касна зрења
Детету је суђена рођењем једна рођена мати

Није ли човек вреднији од своје смрти са проласком
Жалост зна и да се поврати а човек кад заувек оде
У сан без снова не излази из сна својевољно ни по реду
Разлучење је болно кад човеково лице срасте с маском
На ивици живота и смрти један је развод а двоје се разводе
Суд кривицу не докучи… Пусти да се неразвођени разведу

Песник и песма без споразума… Остану тако две стране
Да их неко мировно веће у поколењу другом до века мири
Коме ће дати медаљу и пред којим стројем тешко је знати
Свака је песма зарез у кору поетског дебла ожиљак ране
Што веће дрво нарасте већу сенку пред сумрак рашири
Између заграда омеђен живот и код истином треба прочитати

На овај дан © 01.02.2013. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2018/  zelenakap.blogspot.com