ПЕСНИКОВ КРСТ ЈЕ СИЛАН

1

Рекоше /дали да поверујем/ да сам “бисер од жада”
Кинеским језиком: “Служим свима на корист”
По презимену: “Штедро делим своје милосрђе…”
Значење или јава:”Пред собом увек имате добробит”
А ја верујем: Цветам мирисима пуних нада
Моје време није свршени аорист
Умовање ми филозовско и мало тврђе
Вечито гладан а свега сит…
2
У људским односима руководим се етиком
Логика и поредак ствари законитост су моја
Саздан од исте врсте и увек истог типа
Етички односи нису свуда… У песничкој породици
“Неупоредив, без ривала, непобедив, без премца”
Нисам… Иако већ дуже од пола века пишем и трајем са поетиком
Не живим од туђих ласкавих речи… ни од зависти… неспокоја
Подносим с миром досадне људе ко свраб од осипа
Без чешања питам…Зар свака грудва не даје снагу раста клици
За моју веру увек призовем Христа јединог јемца
3
По некад чујем надимак скраћени придев “зелени”
Нисам добитник животног оскара… Али живим
Чекам рођено јутро да моје сунце исток порумени
Опраштраштам ко мој учитељ… Никога и ништа не кривим
4
На својој кожи носим запис провиђења урезан
Ко насловну корицу књиге кад дарујем очима
Омот смртни не признајем
На свим ватрама одавно прекаљен
“Леопард сконча и остави своју кожу
Човек умире и свој углед не напушта”
У прилог мудрости прилажем седу косу
Песник то зна… Ништа није без своје основе…
Руке милости свима и свему пружам…
Иако везан знајућ да ватре нема без дима
Свакога дана пре но сунце зађе ја се покајем
За свесне и несвесне грехе… И кад сам жаљен
Ил уздизан у лицемерју… Не тражим почаст ни ложу
Ни прво место у време губара и хрушта
Кад све обрсти похлепа и завист... Пијем росу
Мојих суза… И стремим к небу где ме Вечни зове
5
“Чудноват одувек и ретки песник”
Неки веле “изузетан” а други да “дивно пише”
Читаоц је изненађен и не ретко запањен
Не тежи да порази непријатеље иако их има
Нарав му хришћанска и ретко блага
Претерују… “Реч је паметна, ум генијалан, у љубави суптилан”
Радосне вести Јеванђеља само сам скромни весник
Што проноси бакљу и реч збори… За Бога мирише
Мирисним кадом љубави и кад сам стрелом рањен
По сред срца… Имам мелема и уља у жишцима
Што горе чекајући Женика… Понавља се сага
Десет девојака мудрих и лудих… Песников крст је силан…

На данашњи дан © 30.10.2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2019/ zelenakap.blolgspot.com

РАСТ МУЗЕ

На овом свету слободе једино ми је тајна

Распуклог цвета у предвечерје тијано

Како се свија да у сан утоне љубав бајна

Опет те милост зове у круг зачаран лагано

Неке се речи благе ретко кажу за инат свему

Низводно бректање само од себе јаук точи

А ти се предаш сањарењу испочетка баш њему

И пијеш надом те дивне грубе другојачије очи

На водоскоку фонтане усред парка дивоте

Голубови се хране кокицама дечије маште

А ти се бориш сам са собом и против уроте

Пољско цвеће изикло само од себе из баште

Божанским миром мирише у предвечерје рано

Опојно и лепо како какав ратник ипод штита

Размишљања те воде некуд што теби није дано

На фонтани умире дечијом руком брана кита

Сажаљење управо према цвећу и цурици тече

Некуда изнад кровова замишљених солитера

У парку надања лагано спушта се окобарско вече

А граја не престаје... Ниодкуд да се утаначи мера

Посед у просед помињања сад се извлачи дуго

Небо се заруменило заласком златним за овај дан

Хоћеш ли навратити сутра моја песмо друго

Да другујемо опет као данас... И ја сам поносан

На распукли цвет пољски што мирно овде спава

На дечију руку слободе и малу машту без суза

Убрзавам корак ка кући... Још само чељусти лава

Испраћају ме с фонтане док лако расте моја муза

©  25.10.2019. Славими® Ј. Зеленкапић

књига: РАСВИТ ОРИОНИДА zelenakap.blogspot.com

ЉУБАВ ЋЕ СВЕ ДА НАДЖИВИ

Престајем животе

Расписе слати

Мом болном уму

Ко не разуме речи

И све заповести на ђердану

Нека истином верно стражи

На граничнику мука

Нећу одустати од доброте

Мемле се јесење тијано разилазе

Господ да им плати

По подруму

Има ли ико од рода пречи

Ништавила буђи тумарају

Тугу туга не разблажи

У чељустима вука

Дробе се све омразе

Разборитост врану

Ужеглу од сиге

Уз шкрипу тупих маказа

Старог мамурлука

Дочекујем у колотрагу бриге

На истом путу разлаза

Гласно се растаче тиховање

У безгласје запрушено

Не замерите речима посртање

На дно бездана

Крстоносна слова

Прокрстише нечастиви

Тупим ударом олова

У муљу оплаканих дана

Покажи им лице посивело

Пркоснице стено

Претешка јед згњечи бело

Зелену долину маховине

Јетко јеца уплакана

Статуа песника од глине

Не стигла у бронзано доба

Невиног увек пре окриве

И кад сам не скриви

Оскрнависте светост гроба

Бог зна ваше злочесте пориве

Моја љубав све ће да надживи…

На овај дан © 23.10.2012. Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2019/  zelenakap.blogspot.com

ПЕСМА МЕ НИЈЕ МИМОИШЛА

Не кршите завет ноћобдије за немо зорење

Опет ме је мимоишло Њено чежњиво грљење

Сву ноћ Милоснице моја недозвана анђео ти плете

Витице на крилу … Ако ме јавом не дозовете

Пустите ветрове да витлају своју песму смрти

Док слепи мишеви парају ноћ и гласови задрти

Буде долину уклештену… Уз белу источну страну

Ја сејем наде у прошлу бразду муком разорану

Истином жалим на тротоару мозга прегажене птице

Не греју ме скончале у лету ватре поскочице

Залутале у коло слободе… Очи су давно заспале

На ремену снова… У поткровљу чуче туге окапале

Прошли сабрани дани баштине јаву и дуге истине

Дрежди окаснело време на перону… Само првине

Чекају миленијум острашћени да пристигне нови

Опречне су приче о расколу… Нужде жуљају окови

Истрошене речи беспослене бацили су испосници

Једноумно крваве трагове заноса скривају у тмици

Под шкрипом точкова несвесне да освећење нађу

Град пропасти у немиру тоне… Морен истом глађу

Пој несрећних птица мучи… Без одјека у залеђу

Староставно писмо по ободу исписано глеђу

Ватриште набоја немо засејано сузу бола роси

Како да преживиш ако си збуњен и незнаш ко си…

На данашњи дан © 22.10.,2019. Славими® Зеленкапић

књига: БОЗМАНСКИ ПЛАТО     ВРЕМЕПЛОВ /2019/ 

zelenakap.blolgspot.com

КАМЕНА МАРЉИВОСТ

Још се сневање није збило а сан ме прође

Некима само сећање до јутрра очајнички траје

Кост своју нови дан праштања као да глође

Не свиклим путем пратих још јуче нараштаје

Нека се следом ствари одвија читање стране

На бојном пољу почетка битке са левог бока

Нисам ти приповест казао моју чуј друшкане

Испалу сузом слободе усред збирања мог ока

Трајање следује дуго услед појаве чудне јаве

На свштеку спопе као неко предуго путовање

Видим пред собом изџигљале промичу траве

Овом изгубљеном роду дајем опоруку на знање

Нека се спреми док је још при свести и памети

Околности му иду на руку а рука Божја зна се

Увек бди над нама и кад је време радо се сети

Слабашног земаљског стада и безличне масе

Што урла урокљиво и против свих неразума

На пијацама света продорним гласом што пенуша

Чудно мумла и некако за себе још чудије дума

Дали се по некад пита онако јавно гд ће му душа

Јавашлук смртни не подосим ни по коју цену

Човек реда и мира навико је да ред миру служи

Опет зaлазим често и свесно у марљивост камену

Не би ли ови дани мог бдења за јоту били дужи

Као предујам само себи служи читање испочетка

У воденицу што се даје за мливо народно и верно

Правда се гласи једнако тражена из новог ретка

Ово правило слободе обједињује настојање смерно

Испод сача печени хлеб ума румен боју збира

Сад се некуда жури пакленом дану као послетку

Испод свода пепељивог у дно моћног мог чаира

Забринути путању не тражите залуталом метку

Исто се копиле јатимице снебива на сврху жара

Како да се уздигне нетремице на обод меке свиле

Опет је некоме стало јако до оног јучерашег дара

Данас је дан повратка да сужни нискости не цвиле 

© 21.10.2019. Славими® Ј. Зеленкапић

књига:  РАСВИТ
 ОРИОНИДА /2019/ zelenakap.blogspot.com

РАСЦЕП ГНОЈНЕ МЛЕЧИ

Одавно није зборила глава виспренога ума

Из недара слободарја глас се јасни јаче чуо

Украле ми речи невиднице виле у доба зулума

Расточења трају и језик умире… Дан утехе труо

Јесењим се дахом измаглицом крадом вуче

По сокаку блатњавом изможден од бола

Таљигају запреге сиротињу пуку а наде кулуче

Оно мало вере што тиња у мени пре раскола

Са собом и добом што мој извор муке не разуме

На размеђу земних страна… Жуђено сунце умире

Западним небом… Исток га не рађа… Таји лагуме

Празна је кућа похарана светиња… Нема кумире

Заштитнике мртве… Никада их нисам умом божио

Нити им се клањао… Страна су сва та празна сујеверја

Чистој детињој вери у Христа коју сам душом множио

И проносио пољем песме и бесадама… Расута иверја

Уз кладу истине и данас чека апостол Божје речи

Да вам прозбори пре опроштаја залог последње наде

Пустите да моји спокоји зађу у расцепе гнојне млечи

Авлија ума сан да снева нови за прескок ноћне ограде

У нови свет истине бануле су нове речи душе гргољи

Пружиле се утрином заоране бразде трагови црни

Шљива с клепталом на раскршћу запис на деблу по вољи

Чува мој зарез бритве крстоносни… Пред њим утрни

Сво моје сећање… И књига успомена започне да се листа

Убрзо замагле очи а обисерене сузе крену низ сетно лице

По мекој маховини у царство лишајева и губара заиста

Има мене и мог расутог детињства… Где су оне петице

Побегле из дневника кад прозивку хоћу да обелоданим

Новим стихом песме… Дароване књиге што болују

На тавану родне куће у зборник архива да похраним

Нисам стигао на време… Опомињу ме данас у нечују

Понеси кофер на пут бесповратни… Ми ћемо у легату

Смирилиште наћи ако нас недра благородна сама приме

Време је ризничару ума да се дукати најзад врате дукату

У јесен вуглу да нам кости не разједу мољци пре зиме 

Недај намерењу право да нас ватра изгори у потпали

Нећеш се огрејати на том кратковеком пламену

Жарне речи чувају корице наше за твоју душу идеали

Нису умрли… Поклони их сновима… Гробном камену

Један епитаф биће доста… Сажета истина целог живота

Песников траг и гесло шапутаће вечно неисписано време

Авлија ума несмирница закорачила је у нови век доброта

Благородне благослове засејава… У браздама клија семе

Жетву остављам жетеоцима што ће доћи на моју мобу

Звани и незвани… Немојте жети тупим српом моје влати

Ни чупати корење с бусењем… За хумку на мом гробу

Има смонице и камења одвише… Дукатима да плати

Ризничар ће сва потраживања ваша и све ситне кусуре

Моје заборавно поколење унети у тефтере вечних књига

Апокалипса не може да стане… Моји пегази касом јуре

Рајске двери звекиром да пробуде… Сиротињска таљига

Неће гацати ваше блато ни кулуку зулумћару враћати дуг

Ризничар ума празни кофер да вам подели благо истине

Запутио је своје стазе у стопе… Одлази смерно на југ

Да тамо свија глезда за своје ласте… Пустите га да замине

Иза Голога брда без пртљага из ваше постојбине

Зависти и мука… Нови опрост на запису шљиве урезује

Истом бритвом и клепталом обзнањује глас нутрине

Часне душе… Знајте завет се никада два пута не заветује

На данашњи дан © 18.10.2012. Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2019/  zelenakap.blogspot.com

УОЧИ ДАНА УПОКОЈЕЊА

Незнаном песнику

Знаш истину са којом се нећеш измирити

И све полуистине су ти знане као мора

Лажи су просуте одавно ко лишће јесење

Нека их кошава носи у истом кошу северу

Незнани или те има или те занавек неће бити

Димне завесе ја презирем и лажне магле збора

Назови песничког братства збраног на бдење

Уочи празника упокојења… Сваку неверу

Опомињем јасном песмом и гласом збиље

Не играјте се лупешких игара у колу подвала

Поезија је узвишени валцер чедне душе и ноте

Великог срца на клавиру живота у кључу вере

На сваком пољу не расте и не цвета горобиље

Мирисних дражи… Домете високих идеала

Изван свемирских тајни не досежу многи лепоте

Кад себе саме и поезију самозвани олако изневере

Још стоји гесло “Ватру у песму ил песму у ватру”

Мудрога ума заветне речи свим песницима и овог века

У трње баците ваша пера ко што су негда бацали копља

Велико је питање… “Шта ћеш чинити кад Јордан устане…”*

У древној књизи је записано… Узалуд понављаш мантру

Мислиш да си превеслао једим веслом и да те обала чека

Дичиш се да си на житном пољу зденуо у крстине снопља

Шуљавог жита с уродицом… Верујеш да ти је писање без мане

“Кад си трчао с пешацима па те уморише

Како ћеш се утркивати с коњаницима

И кад ти је тако у земљи мирној у коју се уздаш…”

Шта тражиш у земљи меда и млека преко реке

У време силних поплава у муљу после кише

Удавиће се све твоје строфе или у вртлозима дима

Нестати у вихору… Зашто се губитнички тркаш

На хиподрому туђем… Знај и обале су далеке

А тебе матица с пеном низводно погубно носи

Незнани увир у смртном кланцу чека да те зграби

Твој вапај дављенички у хуку спасиоци неће чути

Пресудио си сам себи загазивши у воду осионо

Тако то бива грешни кад ни сам незнаш ко си

И кад си хтео бити што ниси… Како се пилеж ваби

Не слутиш залет кобца… Истурио си кљун жути

Изван сигурних крила… Твоје је пепелиште монотоно

Иза песама без жара и пепео је тињав и сиви у кући

Бар да је неки угарак у коме јоште мало наде има

Остао да можда врачари загонетно сливају страву

Да ти је запис песника судба ти би се и даље варао

Нису ти наклоњени векови ни прошли ни будући

Истина је трулеж заудара… Ти ниси имао сржи у костима

Ни реч у откуп нико неће да заложи за пропалу славу

Конац дело краси… Пре конца сам себе си издао…

*књига пророка Јеремије 12,5.

На овај дан © 15.10.2013. Славими® Ј. Зеленкапић

књига “БОЗМАНСКИ ПЛАТО” ВРЕМЕПЛОВ /2019/

zelenakap.blogspot.com

ОПЕТ ПЛЕШЕ САЛОМА

Допустам личном животу да ме заувек надживи

Нећу да се зачаурим и скаменим у овај дан сиви

Путеве што табанам јесу јадни у глибу мемљиви

Измаглицом замотани куда иду уснули у наиви

Осамљен и смртан у страху да нико овуда неће проћи

Развлачим сирото прошло време што гњили у туђој злоћи

Моји идеали су безвредни на овој људској јефтиноћи

Све глупости света учвориле се у чвор веран глувоћи

Зрелих мисли нема у људском винограду само јагорида

Страшило нахерено се кочопери пијано и несвесно стида

Ко пара на пару ћелаву лаж запосела напаст силних гњида

А разуларени пастув без дизгина каса и инатом се џида

У слабинама јахача тупи бол пробадом и фиском косне

Док блато са узенгија пршти на све стране да дан љосне

Све сироте трпезе глади крче одавно празне и инокосне

Веру су преваром издале заклете наше цркве ортодоксне

На мутном небу кад гром рикне и силно бљесне

Тек ће скучене речи грлом да се даве за крик тесне

Песма издаје неће жалити ни све издајице несловесне

У ватри нека све изгори кад мој гром љубави тресне

По нагорелом дубу у мрки расцеп нови почеоно

Да спали мито… Знате… Ја теби ти мени… И све оно

Кад ћифта ћифту цинцари на мосту незаконо

По неписаном правилу лукавства… Заљуљало се звоно

Од срама на напуклом звонику стецишту дивљих голубова

Ваше штитоноше се неће вратити из братских ратова

Без плена и крвавих руку… Слободо ништа од снова

Остати неће проклетници до само ваши трофеји од окова

Нека барјаке ратне нужда веже за мртву земљу лудака

Толика згаришта… Гробља… Начичкане врсте рака…

Шаховска табла живота и смрти осуђена без пешака

Не слути победу бојну док земља носи богаље без штака

Видим их како пужу унатрашке до своје ивице слома

И присећам се Далиде и слепог Самсона… Опет плеше Салома

Стубови храма бес неће издржати… Ни маловерни Тома

Време је за нову Кармилску ватру с неба и нови присев грома 

Стоструко јачи да спали све лажне бастионе и људске шатре

У прах свали Вавилонске куле… Силне су Божје ватре

Из епицентра разливају се кругови страве… Хоће ли да се затре

Зло и лаж дуж земље и меридијана до сиротињске чатре

Допустио сам животу живот… Све ћу да надживим

Нећу да се смрћу зачаурим…. Позван сам да се дивим

Истини данас… Не неком далеком сутра… Сада да живим

Остављам јуче у јуче… Како да прошлост кривим

Путеве што табанам јесу јадни у глибу и мемљиви

Измаглицом замотани куда иду уснули у наиви

Песник се никада не свија духом и не одаје се пасиви

Још једном блиста на запетом луку живота и тетиви...

На овај дан © 14.10.2013. Славими® Ј. Зеленкапић

књига “ПСАЛМИ ЗА ЊУ”  ВРЕМЕПЛОВ /2019/

zelenakap.blogspot.com

АПОКРИФ

Бежиш ли сама у расплет учворена муко

Док око гори у бунилу свеколике збиље

Камени цвет на ивици шуме гњили прозуко

Од срама и маховине занемело поље и биље

Упорно ка сумњама клизи свет тајновити

Вратоломно се гнезди у јаслама досаде

Рђаво служи крај узглавља дворјанин припити

Непокоран закону витезова обданицу краде

Спуштени калпак ноћи на појутарје сањиво

Плам светлости чкиљи на првом завоју бруке

Још једно магловито сновиђеље зађе пепељиво

Иза оџака у мрку чађу на длану огарављене руке

Троскок душмански свлачи колуте дима

Немом провалом блесаве напојнице бола

Вршљају скученим умом у истим запећцима

Свађом се растржу непросвећени до раскола

Род науми да венча језом сумрак умислени

Не тражи опору слободу у постави сиротиње

Пристигла старост отима се да не повилени

Уклету воду испод стене бајалицом проклиње

Распуштеница предана руглу у папучама

Офуцаним… Мољцима успаванку не пева

Друга се назеб повлачи ходницима срама

Умро је хумор у ритама и нема скечева

Апокриф каноном забрањен стрчи само

Друга се вучја јама гнезди улевом бола

Облаци тешки у сновиђењу још тетурамо

Зачкољицом је сејана со у бразду раскола

Мамурлук душе класале влати повија

Насамарене пртљаге одступница сеири

Бели се гребен размиче и земља ничија

На хоризонту заталасаних брда гвири

Под капом укосо и клецаво трагом прамиња

Душа се души не исповеда по писму без јада

Људи су затурили светост својих светиња

Обичај изанђали у развалинама олтара страда 

Кремен су украли неки несташни клинци

Из обести… Чита се запис друмом колотрага

На разбројс чигре одустају…Живели јединци

За збор народа химна затуљена с усана врага

Разара тишину пред олују пре васкрсења

На истинољубивој части заноћили су куражи

Час је да положимо заклетву пре свих хтења

Загубљен азбучник древну веру узалуд тражи

На овај дан © 12.10.2013. Славими® Ј. Зеленкапић

књига: “ПСАЛМИ ЗА ЊУ”  ВРЕМЕПЛОВ /2019/

zelenakap.blogspot.com

И МАЛЕ ВИЛЕ ИМАЈУ ВЕЛИКЕ ТАЈНЕ

Мили, с љубављу

Не водите ме горе… Нећу опело

Витез се заљубио пре колајне

У “Биљанине изворе” и платно бело

“И мале виле имају велике тајне...”

Боли ме тужни гргољ воде

И расипање невиних суза

Ка се два срца у једно своде

И кад ми ум занесе лепа муза

Нећу песму и “уврнуту бајку”

Да певам тишином поспаној деци

Будио бих им ноћас умрлу мајку

Да зором похитамо вечној реци

Тамо Вољена праља с перачем у руци

Успомене из валова испира сама

Наша је тестија празна… У истој муци

Сан јој без снова чили у веригама

Смрти… По позвању за бол боли

И моје доливене сузе у аковима туге

Кад задњи стих песму сколи

Па и сама свене… За оне друге

У срцу пуклом нема гласа

Умирења… За жудне жеље

Ни одјека са јеком таласа

Вез се покидао са повеље

Јефимијо моја смртна тајно

Небо ти просто и посмртна звезда

Не могу попити на искап наше завичајно

Сећање… Река скрити и мала гнезда

Изнад извора су рајска горја

Пустићу сокола да њима лута

Вило моја чекај ме у праскозорја

Недај да туга крила му спута…

Не водите ме горе… Нећу опело

Витез се заљубио пре колајне

У “Биљанине изворе” и платно бело

“И мале виле имају велике тајне...”

На овај дан © 10.10.2012. Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2019/ zelenakap.blogspot.com

ВРАТНИЦЕ ОД КЛЕНА

Горимо разгоном за јутра нова

Тресе се узлет по законима ума

Грешна се поља у јесен јеже

Вилинска песма тужно растаче било

Прљава Лепеница проноси слова

Плитка вода не дави поседе заума

Талог у муљу металних боја искре веже

Све оно часно у бешчашћу се расточило

На свратиштима мравље колоне

По самици туге мемле се гнезде

Дроби мук остатак краичка слободе

Место су утајили сродници пуки

Са старог храма на десној обали звоне

Опело нашем веку… Засреле најезде

Ноћобдија… Мокри од кише коло воде

Тешко је докучити јесу ли леви ил леворуки

Вашариште слепих мишева ноћно тражи

Трајање исто… Нису исходи битке и сукоба

Истоветни… Идеје се боре и мишљења потиру

Светачка учења надгорњавају постулате вере

Ноћ је горњем мосту украла лице на стражи

Тополивац се мршти љуто… Варнице у недоба

Бронзани споменик буде… Он би у миру

Да чува песме свице и Лепеницу од завере

Песник увек изгуби у сукобу са собом

Узалуд води са песмама вечиту битку

Крагујевчани су пали у чабар… Расцеп ил јаму

Сасвим свеједно за страшила ружне слике

За ким су се повели и зашли у беспућа сеобом

Узгред залутали свици у лепеничком свитку

Да овог лета не парају светлим трагом таму

Кафанским жаром... Чекајући нове прилике

Остала је тајна на дну чаше на искап попивена

У затруњеној капи коју усне и грло не одбаце

Толико мрља ни у маргинамна нема у заточењу

Колико грешака и нечитких истина усред поља

Папира белог међу вратнице дрвене од клена

Не од епске дреновине… Разнизаних обруча каце

Цуре на све стране… Укиселила се шира у врењу

Поквареном… Из опанака испали су прсти гоља 

Тресе се узлет надања по законима ума

Грешна се папирна поља у јесен јеже

Вилинска песма тужно растаче било

Прљава Лепеница муком проноси слова

Да плитка вода не удави поседе заума

Талог у муљу металних боја искре веже

Све оно часно у бешчашћу се расточило…

На овај дан © 07.10.2012. Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2019/ zelenakap.blogspot.com

ПОТПИС СУЗОМ

Затварам причу као кључаоницу калаузом

Преваром је исцурила у моје поље самоће

Још један запис исписа душа и потписа сузом

Извор под шумом лишћа мртво клокоће

Вид се сироти није уселио у исколачене очи

Грешна се душа покајању нада на крају пута

Заборављена кућица пужа уз локвањ срочи

Спомен љигавог живота што белим трагом лута

Расута магла наде по истом трагу кумове сламе

Опрост ми може доћи са дна бескрајног свемира

Олуја је поломила дубове и испревртала осаме

Чујем и усамљеника цврчка што тужно оркестрира

Маглом и обореним деблима пут је запречен

Кушање осионо надире бридом кроз барикаде

Гасне дах живота… Слутим остаћу недоречен

Од моје сете поље и шума трну… Цврчкове јаде

Строфу по строфу моја скитничка песма сакупља

Док се макљају неке старе тмуше по залеђу дана

Сутрашње доба затупасто скриваће у ова дебла шупља

Истину палу… Провући конце кроз иглене уши немана

Једино провиђење уме… Како без песникова познања

До узнесеног брега… Кад опроштајно загрли долину

Погледом вере остави те га на мртвој стражи да се клања

Своме будућем веку… Овај издајнички оде у помрчину

Иза кључаонице смрти с копреном без ореола

У поход безданима копите вране мумлају јеку

Ово су времена проста и не мењива… Без глагола

Читавог живота градих и не саградих једу чеку

Ко је допустио да се врзмају комесарски шињели

И суде поезији преким судом из тамне љуштуре

Жалостан сам… Ко су ови што се попели и заузели

Видиковац на брегу… Кроз мој двоглед у шта зуре

Залуд сте отели моје поље поетско царство бедни тантузи

Незрели… Ви нисте дорасли до првог ретка предговора

Није ли свељудски злочин танетом стрељати истину у сузи

Убити њен потпис и разапети на шиљак кожу питомог створа

  

На овај дан © 06.10.2013. Славими® Ј. Зеленкапић

књига “ПСАЛМИ ЗА ЊУ” ВРЕМЕПЛОВ /2019/

zelenakap.blogspot.com

СРЦЕ У СТИХУ

Мили с љубављу,

Опет се срце у стих спустило расрцњено

У тихом ритму чита се заспали кас

Никако да дослути Мила твоју даљину

Пусти да кану сузе ко росе уснулих зора

На размеђима сву ноћ те сањам жено

Ко тужне врбе имаш дах… Заносни стас

Бол савија ништицом… У доњу разину

Отишла си с пролећним ветром развигора

Хоћу ли икада иза заноса жеља

Помиловати твоје лице рукама вере

За педаљ на домак звезданог гнезда

Ако се попнем у месечеву ложу

Никога овде немам до Христа Спаситеља

На извору пресахле душе разум да прибере

Кључале мисли загубиле се у јату звезда

Литицом зелене сиге простирем кожу

Везиљо моја неумрла вештих руку

Твоји гоблени прелепи и сада споменаре

По мојим зидовима раскућене собе

Опомињу сузне очи кад их сетом помилују

Времену што протиче да пустим муку

Нека је пена носи токовима смрти ко утваре

У разгон духом вере пре вечне сеобе

У увир вода реке… Чекајући нову олју

На рубу понора ушанчени кастрати

Већ грабе време за утају у тмине света

У процеп сведене падају нове празнине

Одроном однешеним зјапе остаци душе

Не стрепим за се… Мила кад нови дан сврати

Зовом гроба… И смрт измигољи из истог заплета

Старе петље у пауковој мрежи нове су петљавине

Што крадљивац живота их снује у затонима тмуше

Мук се у истом муку данима точи

Удар грома посече уплакане трепавице

И јаме очних дупљи опрљи гаром

Успрвано стојим ко постамент мој

Мила упркс свему не дају се празне очи

Кад Бог ми својом љубављу умива лице

И кости заодева… Да се разгори пожаром

Пустиња чека… Повратак Теби је славопој…

На овај дан © 03.10.2012. Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2019/ zelenakap.blogspot.com

КЊИГА СА ПОСВЕТОМ

Мили, с љубављу

Јесење се просуше кише... И треће

Доба стиже... На суздарју суза исходница

Поскочице живота вишње саме чиле

У гранама врба повратница слеће

Жалост иста испод крила птица

Неста старо време бестрагом идиле

Путељак знани осуо се падином

Саме ноге га муком табанају

Бат су украли заводници облаци бели

Расела се земља па зјапи урвином

У процепу је душа... Године нестају

Ко дивље крушке за пад зрели

Ја и моје доба уснулих сањара

Кратковеки товар на самару худом

Не гунђају оступнице у часу празнине

Још је срце живо па пршти од жара

Окаснели сусрет у времену лудом

Успомене збира пале у бездан урвине

Огољене жиле ко расуте кости

Стрче размножени пипци жудње

Дах им нагост ваја за постамент века

Низови у пару и убоги самци прости

Раздружују зоре у разгоне судње

На ободу хоризонта Мила још ме чека

Као старе пертле да развежем дане

И поклоним књигу са посветом

Провиђење Божје ево већ се збива

Из заноса жеља буде црне вране

Моју главу седу у часу уклетом

Гробље Бозман снева иза првих њива

На овај дан © 01.10.2012. Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2019/ zelenakap.blogspot.com