Мили с љубављу,
Опет се срце у стих спустило расрцњено
У тихом ритму чита се заспали кас
Никако да дослути Мила твоју даљину
Пусти да кану сузе ко росе уснулих зора
На размеђима сву ноћ те сањам жено
Ко тужне врбе имаш дах… Заносни стас
Бол савија ништицом… У доњу разину
Отишла си с пролећним ветром развигора
Хоћу ли икада иза заноса жеља
Помиловати твоје лице рукама вере
За педаљ на домак звезданог гнезда
Ако се попнем у месечеву ложу
Никога овде немам до Христа Спаситеља
На извору пресахле душе разум да прибере
Кључале мисли загубиле се у јату звезда
Литицом зелене сиге простирем кожу
Везиљо моја неумрла вештих руку
Твоји гоблени прелепи и сада споменаре
По мојим зидовима раскућене собе
Опомињу сузне очи кад их сетом помилују
Времену што протиче да пустим муку
Нека је пена носи токовима смрти ко утваре
У разгон духом вере пре вечне сеобе
У увир вода реке… Чекајући нову олју
На рубу понора ушанчени кастрати
Већ грабе време за утају у тмине света
У процеп сведене падају нове празнине
Одроном однешеним зјапе остаци душе
Не стрепим за се… Мила кад нови дан сврати
Зовом гроба… И смрт измигољи из истог заплета
Старе петље у пауковој мрежи нове су петљавине
Што крадљивац живота их снује у затонима тмуше
Мук се у истом муку данима точи
Удар грома посече уплакане трепавице
И јаме очних дупљи опрљи гаром
Успрвано стојим ко постамент мој
Мила упркс свему не дају се празне очи
Кад Бог ми својом љубављу умива лице
И кости заодева… Да се разгори пожаром
Пустиња чека… Повратак Теби је славопој…
На овај дан © 03.10.2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2019/ zelenakap.blogspot.com
Нема коментара:
Постави коментар