ЛАМПЕ УСЕДЕЛИЦЕ

Грешно ревнују поткупљени свеци завештања

Док горе чађаве затуљење лампе онако чкиљаво

Никако да се окрепи корак из дугог посртања

Са рајом простом ноћас се поиграва неумoрни ђаво

Предели остају недостижни у маглинама сивим

Трептај наде је окаснио за нови видокруг збиље

Жалим убогог док шапуће... Морам да преживим

Чађаве лампе уседелице неће још дуго да чкиље

Мравље поимање голоруко стоји на углу сећања

Тупо и споро мумла наклоност правди здушно

Праоци још се гложе на скупу пропалих већања

Кисело време летње потмуло спрема јутрење рушно

Долином тамном с маглама вуку се времена злослутна

Поручују ли ишта бесаној ноћи неверни тренуци у јави

Шта ће дочекати предрасуде... Прозбори окосницо мутна

Оболели су свети људи ко кукурек стари у чудној нарави

Бљесак се не разлива на прљавом стаклу за будилицу

Тупо још тупље кораци одлазе у замајану маглину

Наноси јаве кришом замичу некуда у небеску земуницу

Наследни век овом нашем неће платити дужну возарину

Одавно свикле промаје лепршају згужване мисли

Од кад је добро потонуло у јаму проврелих лудости

Уз двери ко прозебли врапци просјаци се стисли  

Милостињу нико им не дели...Тврдицама Бог да прости

Окриље славе гњили... Нико не помишља на накане

Од смене до промене предуга је амплитуда чуђења

У болним душама гробују све наше илузије закопане

И ти велики Боже знам тугујеш због људског отуђења

Лажима није широко поље даровано да њим царују

У жетви празноглавих речи ситости не може бити

Небески суд одоцнити неће за све оне што лудују  

Лукави земаљски закон биће обневажен... Подмити

  

Није кључ неба ни процеп на жљебу криве крушке

Глуви сведоци у нечују невидном плету плетисанке

Змија преварница осудом вечном плазиће потрбушке

За путеве калне сад је вакат да приправимо опанке

До другог зова остало је само смрвљено зрно зјала

Место митинга после зурлања опустошили су гундељи

Дослух су потказали мрачњаци из саборишта подвала

Губарима се спрема помор... Неће преживети ни крпељи

Грешно су ревновали поткупљени свеци завештања

Док су гореле чађаве затуљење лампе онако чкиљаво

Глуво доба и тмина поноћи прогутали су мудровања

Са рајом простом до миле воље поигравај се страво

©  28.06.2015.  Славими®  Ј.  Зеленкапић

књига: БИЉЕЗИ ГОРЊЕГА ЗВАЊА, рукописи /2015/

zelenakap.blogspot.com

ЦРВЕНИ КОНЦИ ОД УРОКА

Изрони удвојено узнање из превратничке доље у зауме

На крутом оснутку повезнице преко трпељиве душе

Набори изроднице грешни крију опкладу у подруме

Незбрани колесари тврдокорних дана све наде руше

Магијска збиља ничим не опозвана шестари кужно

По трећем уздарју злобе ко свисли монитори нужде

Обрукали се кресници подвижнички... У штиву ружно

Попрсја осакаћених речи простаклук исти опет ружде

Магловито је време бануло и подколеница штреца болно

На тупом зброју ниских предаја чами глагољива прича

Уресом преплетена ни за обојак да послужи апостолно

Док тромеђом лажних запутница пљуште подвале гонича

Губери прости и изанђали бачени на росној трави због урока

Кушају зору ину по заблудама из синоћних снова кријмчара

Нови напад ненадани у препад јаве удара љуто с левог бока

Болно је наше сакато време кад су лажи истине а не превара

Гусиње врисно одредиште каменим мостом куда мили

На узглављу позорнице у шевар изниклице до стропа

Синџир су високо везали злобни па вера тек сама цвили

Гробару наших нада пожури с раком... Нека се журно копа

Дању и ноћу... Премного је невољника у сенци смрти

Гребени лесни узмакли су у сиву зону иза пустих видика

Брестови на складу иако суви још одолевају пркос задрти

Под сводом облака тмастих флор црни... Умрла поетика

Крупник се споро круни... Трају на јужном хоризонту од ока

Пуста сећања давна... Узорине су мртве орницама у дугу

Врашке се враџбе још виоре по трњаку... Црвени конци од урока

Однели су жутицу на крџави шипурак... Док детлић сриче тугу

Гробљем се шуња језа бројећи столетно храшће склоно паду

На грумен свести коловрат касни никако да се смерно обрне

Не чудите се свици простом пуку што се забавио о свом јаду

Просути векови и они што долазе ко зна докле ће да се зрне

У растур пустоши до бездана... Просјак време их спомињати неће

Календари су заблуде бројача дана... Нека мимоходи теку глуви

У невидљивом низу... Ни Бог их у свој запис не пише кад их смеће

С постамента у космичку прашину... Безумље људско ово утуви

Пролазност ти је једина мера... Зашто трагом пакленика

Хрлиш грозоморо нечовечна... За расток спремни су црви

Земни ће шар да се преда тами... Престаће џева смртника

У мртво доба хоће ли бити важно ко је последњи а ко први...

© 27.06.2015.  Славими®  Ј.  Зеленкапић

књига: БИЉЕЗИ ГОРЊЕГА ЗВАЊА – рукопис /2015/

zelenakap.blogspot.com     

У ТУЂЕМ ГНЕЗДУ

Натраг у своје бивство по украјку милости

Развежи чворове сећања у јутарњем дугу

Не тражи присилу... Јавиће се сама у лудости

Чврста су злоједна хтења пала на прву поругу

Колосек обданице да не закасни до превоја

Голоруко опстојање сведених жеља трачари

Обојке квасне не носи у промрзли дан неспокоја

Уморна росуља низ теглећу стрмен жмари

Једвитим млазом по маховини слабе воде цуре

На тврдом камену под сумњом велике драме

Невид се скотрљао у сакатом листу пре буре

Грех окаснели влачи сумљиву вугу из осаме

Прљава прозеблина јендеком кроз каљугу траје

Бремена су се наносила туге испод очне мрље

Залутала два лептира врте пируете у окршаје

Натрули пањ ластари противно свему подно прље

Друштво песника шкрипи ко стара колесара

Испод црте посне године прошле су узалудно

Толико неуких у мртвој бари без небескога дара

Одавно не памте времена наша ни око будно

Брестова кора разлучује бразде улевима доле

Прстенована мука обљуб мучки на труду пали

А жишка никако да врсне и да се задими... Идоле

Величају разбојници стиха на срамоту огуглали

Запењено престоно небо у црвенилу се своме дави  

Куштрими играју своју подмуклу игру пробисвета

Залуд нам добра воља да се уклони ледник нарави

Понос је грлат и дрчан... Немар и немерљива штета

Кога се уопште тиче... Скаквци кад пољем пројезде

На зубном трагу уклетника издишу последње риме

У туђем гнезду кукавичија јаја... А оне што се гнезде

Испилиле су голуждравце... За спомен није им име

Не уводим их под кров и не дописујем строфу нову

Наружиле су гнездо кукавице и свраке... Знај Вечити

Не зовем их на мобу.... Заобилазим ограду глогову

Далеко изокола... Знају мутавци са песмом нису речити

© 25.06.2015.  Славими® Ј.  Зеленкапић

Књига: БИЉЕЗИ ГОРЊЕГ ЗВАЊА – рукопис

zelenakap.blogspot.com

ГУЖВАНЦИ

Једно искушење грозоморно искочило у залету
Да накнаде раздробљене сведе у пожуде славе
По сувоти слуха касни корачаји гину на узлету 
Мисао јутра свела се на пабирак испод дуге јаве

Гримизне су ниске нити по доксату узвратнице
Колоритно небом својски по дубини изниклица
На разлету меких крила прекобројне хрле птице
До подушја окованог на дубрави пуких смицалица

Глуводобно распупчење ниске струне грохот има
Двојном мером опточено уз узглавље меке свиле
На пијаци загушеној криком лисним с пркосима
Укотвљене барке чудоредне по дослуху камариле

Са језика загубљеног цвили ништавило излокано
Нинфе дужне правремене косо поуздање ткају
Ово ниско жбуње по накани сумњом даривано
То прваци у жестини загрцнути листом одустају

Пролом блиски из контекста исчупаног јури даље
Јаве додворења чуче на капији заборавног срама
Поточним се јазом краде умље из наручја праље
Белом пеном рубом платна у нарамку с вијугама

Гнусно посрнуће једно муца пред истоком помирења
Двострук искуп прекрајају уште испод жита кужно
Измаглица што се вуче од вајкада скрива дуга бдења
У опклади сверног лука сместила се тачка ина нужно

По сенкама испосница бремен змијског свлака траје
Целог лета заборавног на трновом грму болне опомене
Не предај се издашнице треће руке у несвикле обичаје
Време смело нека прочита записе урезане по сред зене

У једном вапају претешка историја збиље како да стане
Док гарава уседелица са троношке збори исповест своју
Нека је понесу и распу ветрови плахи до камените стране
Ми нисмо стигли да сплетемо венце слободе у покоју

Незнана мислена браћа протурају кришом истину к нама
Да на трему високих жеља кулучари неће качити венце
Покуњила се једина глава у песми мита због заврзлама
У мутној бари неко бездушан бацио је још слепе штенце

Наочита гиздавост шепури се безаконо од саме равнотеже
Када свраб испише црвени траг по кожи следује му мука
Несклад усукан на гужванику у чвор се нерзамрсив веже
Из пропалих одаја јави се бестидница до несносних бука

Гушчије перо с катраном слови запис сведен на трен
По науму да се не утре траг у повесници будућег века
Још једном изокола протурили су лажи у минут снен
Да суверену измиче власт над тором који пролама блека

Запуштеног стада без испаше подно брда присног у дољи
Неразум крунски сопственог избављења посекао је грану
У заблуди су сви они који верују надобудном кад се врпољи
У карлици рођене лажи не чини част маскама и паравану

© 21.06.2015. Славими® Ј. Зеленкапић
књига: ПРАБИТ СЕНИ – нове песме
zelenakap.blogspot.com

НЕ ТУПИ ЗБИЉУ НА ЗАСУНУ*

Ромиња киша васцелу ноћ у усек ума ко слом

До зоре да се разлучи у грчу несна и трауме

На измаку је пролазних ствари тај убоги дом

Ко ми то краде подвало изблиза саме науме

Биљурно око не дрема да случи нестварни сан

Меко се котрља некролог тамни по мрклини

Неке су узречице прострелиле дух и ритам вран

Зазорно усмерење сведено јуче у празној чини

Није се открило по јавном гласу ухлебљења лако

Молитвено се јутро спрема да зовом врати веру

Колико јуноша на вартикали живој не пита како

У тролисту упорних миља прокрчити зов перу

У вихорима јужним на средокраћи постојања

Мизерно и испод жита кријумчари сушту буну

Не љуби руку простаку... Он се себи диви и клања

У крчми живота без рачуна ко таласи кружни труну

Намаз шугавих неколорних боја новог графита

Црну мрљаву поруку за јавну сцену писану

Заобилазни пут спокоја уводи у траг непрочита

Толико неписмености на зиду ноћ мути узбуркану

Косином душе грабеж на свелом колиру предњачи

По дужној хоризонтали откуцају ретки у самилости

На танкој жици стремљења ко по тетиви окидачи

Пуцају иза поноћи у неповрату развлаче свеле кости

Стихире нико не чита... Узалуд му се чини писање

За фасцикле личне и замршене електронске мреже

Не замерите му... Како би песник прекратио дисање

Да ли  је рана слана или припека љута спржила вреже

Врти се рој мушица око светиљке да јој сјај замагли

Мртвило без дашка ветра облак не може да склони

Полутари на земном шару као да су се од стида сагли

Звоник разверен невером прелата ћути а бедни патрони

Јереси туђе навлаче до свог пиједестала грозоморе

Братству су посекли корене и избрисали сећања сама

Никако да се раздани истина... Подвале шире засторе

У опросту наум и љубави живе... Прошла је у таљигама

Издаја с конца прошлога века до ових језивих дана

На коверти без адресе примаоц не може да запише

Да су га убиле лудости и подвале из истог ружистана

Апатија је сав адут у времену док се масом манипулише

Опоруку вредну стиха на крај своди ова јава тмурна

Нема више древног грма ни пркоса за песничку буну

Зна све раја... И јесен је чека... Биће врућа... Јако бурна

Замандали резом врата.... Не тупи збиљу на засуну

* засун: мандал, летва, реза, завој, ригла, шибер...

© 21.06.2015.  Славими®  Ј.  Зеленкапић

књига: ПРАБИТ СЕНИ – нове песме

zelenakap.blogspot.com

ЗОВ СЕДМОГ СТИХА

Мили, с љубављу

На  хартији белој

Удомио сам песму нову

И скућио јој кров

Пожелео срећу смелој

Да престо додели слову

И седмог стиха зов

Тражите у песми истине зрно

Скривено иза једне риме

Осмехује вам се детиње

Љубављу сам је заогрно

Да не назебе пре зиме

Кад песму ко грање окује иње

Бела ми коса од прве слане

Што урани да године ореоли

Мудрошћу по законима правде свете

Суза над песмом кад кане

Чује се јецај душе и мук боли

Чиста је ова исповест посвете

Постхумно пише уздарја Мили

Спомен надрасте године бола

Да се од туге заветом брани

Уместо покрова над гробом да раскрили

Љубави чисте свилу... Док смрт кола

Песма посвете нека ми душу раздани

Од грабљивице што ближње мами у бездан таме

Докле ће њена пустош цвелити срца

Гробови неми шта говоре

Стучена трска како из чаме

Да се усправи... Дух грца

Пред јавом... Часе ли зоре

Ослобођења... Чека се васкрса дан

Анђеле отвори мојој Мили гробна врата

Мој је загрљај предуго чека

Опточих риме удомљење песме а не сан

Повељу посвете у нити злата

Почетна слова у календару... Мека

Свилена душа пренела се у тиховање

Латице наде јутро у спомен прибира

Да годишњицу одласка поново преболи

Живот нека победи смрт... Циклусно обртање

Ни једна песма да не изостане... Из псалтира

Дар песме се расцветава... Мила се милошћу воли

© 18.06.2015.  Славими®  Ј.  Зеленкапић

/на једанаесту годишњицу смрти/

књига: ПРАБИТ СЕНИ – нове песме

zelenakap.blogspot.com

ЈА САМ ТВОЈ И ТИ МОЈА

Мили, с љубављу

Изнурена душа у осами годинама ми пати и страда

За Милину љубав трајем и јоште безброј ројим нада   

Смрт је узе...  Ја стражим... Вера спомене красне чува

Да трају... Знам и мени смрт се прикрада ко протува

                                      

Једноличне дане смењују ноћне плетисанке

Радости су минуле... Са стрепњом чекам уранке

Пут живота ето стиже до погубнога стрмена

А ја још увек исту цедим љубав из сувога дрена

Тако познање притајене истине тек свањава позно

У годинама позним... Све ће минути... Што нисам позно

Тумарање траје између таме јаве и белих нада

У чежњи руковети жањем моје песме из рукосада

Посвете нижем ко ђердан латица да лик Милин носе

Са сузном росом лакосана сним зашла је у откосе

Са извора јутром воду носи мом жедном грлу

Да кликне јаче... Да пропева... На животном прлу

Каменитом уз присоје што дуго окајава у засенку

Несрећним песницима суђено је да оплакују Ленку

Ја моју величам смерно и тражим траг метеора

Хоћу ли је срести и јутрос у виору благог развигора

Опет ме заносе витице њене сплетене око чела

То моја младенка из раја у белини свадбеног вела

Дошла благословена Богом... Чека ново венчање

Не сним... Васкрс је јава... Мила ми жива у раздање

Чува љубав многоцену... И ти одајо дома чувај... Клети света

Ко врховно божанство... Споменак и незаборавак... Два цвета

Изникла на обалама немирне реке... Из вирова душа у нади

Повезано је снопље... Крстинам сада песме... Бог да награди

Чекања наша... У књигу жалости растанке смрт да не упише  

Моје и твоје срце Мила на желе туге и јесење суморне кише

Поново се заветујемо једно другом... Гори ореол дугиних боја

Изнад глава... Небо одјеком сведочи... Ја сам твој и Ти моја...

© 16.06.2015.  Славими®  Ј.  Зеленкапић

књига: ПРАБИТ СЕНИ – нове песме  zelenakap.blog spot.com

ПОКОНДИРЕНО ЗБОРИШТЕ

Падалицо с достојне висине за обруг трајања

Не зови оснутке у прозеблу зору на уранке

Нису прошла суморна времена и прва кајања

Ми несрећници спознаје не читамо из читанке

Штиво збиље што нам умље бистрим током води

У обзорја бела... Не стичу се умља сетно завичајна

Покушаји се разишли кроз тмине... Препороди

Клецавих надања нестварни су без записа само тајна

Опоруке свите пре јастука на огреву чађавога жара

Ниско подворење превратничке зубље ускогрудо јави

Рука дрзника посеже љуто за мојим срцем из недара

Опет је усек заточења провалу скрио... Тек тврдоглави

Промашај циља без опомене склизне у бездно злобе

Ваљушка се у крви немира покондирено збориште

Куда ћемо давнашња урото на које путе и у сеобе

Разиграни коњи апокалипсе пенама небом вриште

Опскурно сласним путељком заобилазно у век мили

Плазе уште којекакве преко гробних равни... Без среће

За појасом старице кудеља... Мене мати чека и катили

Хоће ли јој младунац доћи да свуче тугу и прамалеће

Блатне су стопе скорелог трага први празвук успомена

Испосница у сироти обол кљује под истом кором грубом

Надланица се јежи с биљегом модрим и граном клена

Под стегном утаје ћуте и издаје увек блиским пољубом

Јуде у ланчаном низу поновљења што се и данас коте

Ко гамад испод стропа у нељуде са претњом грубом

Тесан је земље тор да у своје коначиште прими идиоте

Човечанство тоне у сврабу епидемије... Заразило се губом

Двогуба грба ружи хрбат и овог свислог дана на издисају

Крадом се под черге увлачи уљез неславна ноћ мрка

Пустиће причу гласинама народа... Док лажи около таласају

Опијена злобом и завишћу пре свитања све ће да побрка

Огрозди кисели за трн зуба на исушеној лози висе

Омамом за гладна уста с печалбом гнусном спрчени

Животе груби ко ти свакога дана подиже ове кулисе

Што мрзовољом залужују дух ума у распуклој стени

Премрежен паучином трне потамнели поглед до слабовида

Још дубљу увлачи језу да следи срж у костима... Од невоље

Зачарани је круг око нас камена ограда тору крута и бестида

Изопштеници би покору хтели и опрост на дверима богомоље

Гарави фитиљ у гасарчету догорева... Жижак се лелујав гаси 

Још трају сећања на дечије дане дароване сиротињом и бедом

Како дочекати испуњење и крај нити вере... Када ће да нас спаси

Вечни Бог... Докле градобитна смрт да коси немилице редом

 

©  13.06.2015.  Славими®  Ј.  Зеленкапић

књига: ПРАБИТ СЕНИ – нове песме

zelenakap.bglog spot.com

КУРТИЈАШИ И ЛАЖНИ ПРЕЛАТИ

 Курти и Мурти

Скоројевићима и злобницима иним

За прозивку јавну ако се извиним

Умислиће да сам срушен на колена пао

Нека знају… На сујете им сам огуглао

Муртијаши... Куртијаши и мантијаши

Одувек су туђи и никада наши

Деру и блате с преда и од позади

Од бљутавих лажи да вам се згади

Од ове језиво ружне клапе

Што језичају док не излапе

Магареће приче и слане лажи

Питам... Докле синови вражи

Поганом да све около прљате

Бездушни што душу немате

Знано је када будале будалају

И на туђа гробља незвани кукају

Тешко небу и земљи је тешко

О луди ветропиру и вртешко

Кад ћеш једном погани стати

И над својим гробљем закукати

Не остављам ти клетву и не изричем

Уклет си сам од себе... Не кличем

У пологу и мемли смртној само те жалим

У пакостима ти израстам да се калим

Нека ти невине сузе с правдом плате

Не заборави... Блатиоци себе блате

Што сијеш нек ти жетва буде

По твоме суду и теби да суде

Скоројевићима и злобницима иним

У прозивци јавној опомену чиним

Нисам срушен... Див је израстао

Бесрамници на сујете сам огуглао

Комендијаши... Мудријаши и кулаши

Одувек подлаци Мурташи и Куртијаши

Узалуд деру и гуле с преда и од позади

Бљутаве лажи до поноса у паради

Од ове језиво ружне клапе

Што језичају док вас не одрапе

Магареће приче и слане лажи

Питам... Докле им пипци сежу и багажи

Погани судци зашто све около прљате

Бездушни завидљивци и љубав осакате

У науму... Знано је када будале будалају

Осветом задојени ни част не праштају

На крају и теби ином љагарошу тешко

О луди ветропиру и људска грешко

Кад ћеш једном језичино лажна стати

Време је стигло да ти и Бог плати

Не остављам ти клетву и не изричем

Уклет си сам од себе... Ја љубав стичем

У пологу и мемли смртној само те жалим

Позван да мостове градим а не да их спалим

Нека се моје сузе с правдом не врате

Не заборави шта чека лажне прелате

Што сијеш нек ти жетва буде

По твоме суду збрајио си се у нељуде

790611 © Славими®  Ј. Зеленкапић

књига: ЛИРОХОДИ - ране песме /1979/

zelenakap.blogspot.com

УМЉЕ СИШЛО СА ПРЕСТОЛА

Престројавам зависности ваше на узлету срме

Гротло се цери задављено са литице стрме

Глагољају исту лудост празне усне доколице

Предујам се крчми тајно у наручју одметнице

Тресак поскоком врисне под пазухом дужне суре

На појаву града тучног неба куда трче авантуре

Заручене мисли чежњом грле претег на узглављу

Источили сте једи луде... Сад точите зелен мрављу

Гласно Богојавље буди савест успавану у олтару

Лето још пристигло није... Дан се губи... Кипи јару

Околишу јаве ситних збиља на глумишту пре одбола

Нека присна смена месечари умље сишло са престола

У адакта одложено с мемлом кужном... Још се буни

Грч раздора све је јачи с мливом белим док се труни

Пресек житни у покладе мало грсти заветнички чува

Прозор неба на истоку стиснут дражи поколења глува

Небеским пругама кочија сањари... Запитаности путују

Агилни емисари... Заговорници рески прорези у нечују

И наде извиднице укотвљене на броду вере у залеђу луке

Простаке не зовите у мој табор но мудре и леворуке

Трудна пасија породиће невиђено... Не кршите јој крила

На растројеном челу параде стигао је несклад ништавила

Шипражја нагонски обујмицом грле у знаку дивљине

Сви свеци огрезли у грех донели суд да љубав расчине

Подбрадак подрхтава на малу љутњу искоса затечену

Зеницом ока ткану... По росном покривачу јутарњу сену

Плази издајник саобразан црву лаком на моју срж белу

Зашто образлагати ситнице тврђом необоривом у начелу

© 09.06.2015.  Славими®  Ј.  Зеленкапић

књига: ПРАБИТ СЕНИ – нове песме

zelenakap.blogspot.com

ХОРИЗОНТИ ТРАЈАЊА

Мили, с љубављу!
Вечерас ћу прескочити причу о усамљеном небу без звезда јер си ми Ти најважнија звезда. Не могу да судим усуду. Ја нисам судија. Ни поротником се не називам. Суд је Божји. У чему си ми Ти најважнија, то није једноставно питање? Такво питање повлачило би болан и дуг одговор. И Ти отмена то тако не мислиш. Увек си разумевала моју искреност. Свако има права на истину. Теби и мени вечерас јава то допушта на мом хоризонту надања.  

Зашто си рушилачку снагу смрти спознала када није било време да те стрефи? За обоје и саму смрт жалићу док буде посртала. Искуство учи да нема корачаја без посртања. Никада се лако ни један пут не утире. Шта чекаш? Прекорачи хоризонт. Крени већ једном на пут повратка. Желим да жива стигнеш у свој дом.Ти си моје сидриште. Морам рећи усуду све моје надање. Помисао да си „заробљеник гроба“ није моја. Подмећу ми је ранија искуства што загорчавају живот. Помисао може бити грешна, и то ми је знано. Одричем се помисли која те заодева у смртно. Вољени не умиру, само заборављени!

Но знај Мила, мисли су по некада као вашке. Стално надиру из небуха и очајно се тешко биште. Некада сам имао густи коштани чешаљ а овом крезавом промакну многе. Вашке су заиста вашке, а људске гњиде су само гњиде. Пустићу јужном веру сваку ружну мисао да их однесе у бестраг. Одазови се ако чујеш мој зов и разумеш моје чежње. У жељама живота нисам паметар. Моју и твоју причу понављам ноћ и дан. Знам шта зборим и шта записујем.

И тако нараста ова цртица и запис нашег битисања. А ми битишемо зглобно. Тебе нема без мене. Ја не могу без Тебе. Ти си ми више него инспирација. Јеси ли дух или привиђење на хоризонтима мојих нада? Тебе не море ноћне море и снови. А мене снови смрти науме кваре. Не отварам прозор, но душу. Мора смрти ме изгони у тмину. Прогони ме, а хоризонти се измичу. Испонова зором се враћам Теби и себи са првим зраком светлости. Куда год шестари очи га прате. Јава не може бити привиђење. Видим на хоризонту плешу твоје плетенице. Боли ме кад даљине размичу рамена. Зашто тонеш у тачку? Хтео бих да те вајам онако грациозно у неиспеваној строфи. Заслужила си нову посвету. На жалу душе моја књига посвете Теби самује. Лахор је листа да поврати сећања и успомене.

Не бојим се да те именујем. Исписана је само једна реченица:- Мили, с љубављу ! У овој посвети чувам нашу љубав да је ноћне кише не прозебу. Злобни ветрови своју злобу не препознају као ману. Ретки су врли јужњаци. Хоће ли скоро свитање? Кад ће да се разведри?
Мила је врсна и најврснија. Древна књига поставља питање:-Ко ће наћи врсну жену? Мени је врсну даривао Бог. Милине врлине се у чистом коду очитавају и препознају. Ти ниси обична тачка у овом запису, ни успутна запета, ни невидљива линија хоризонта. Признаћу да си виша него велики узвичник крупно исписан на своду неба! Моје признање није једини повод да ме пригрлиш у вечну успомену? Довикнућеш ми уз одјек који ми доноси ветар: -Од успомена се не живи!... Донекле то је истина, само за оне који живе данас за данас. Нас двоје не признајемо ову полуистину пуког трајања.

Песници као и љубави живе и за сутра. Понекад се загледају у прошлост док им садашњост измиче. Песме су као ланци који их вежу да се у самоћама челиче. Ни ја не волим самоћу, зато те зовем у друштво. Досадио ми је монолог. Дијалог са тобом био би ексклузива. Ако пристајеш да беседимо чекам те до поноћи, да нам се хоризонти сусретну. Шапутањем се разбија глуво доба и прекида линија хоризонта. Уз тебе Мила једино ћу преживети ноћ. Нека те моје жеље дотпрате пре зоре до нашег дома. Без Тебе нови дан ми не чини неко задовољство. Сви дани су ми исти. Сумор и пустош су у мојим бисагама. То је крст који носим и бременити пртљаг живота. Од замршеног клупка бива мука. У размрсивању прође ми живот. Што дан размрси ноћ замота.

Распричао сам се сам са собом. А ти си одлепршала некуда.Подсећаш ме н а ону красну лептирицу што помирише цвет и хита даље. Галопом те никако стићи. Твоја прерана смрт је обогаљила мој живот. Упркос њој ја не шепам и не трчим кљасто. Кулучару кулук не пада тешко. Непрестано сежем до хоризонта. Све за Тебе и због Тебе моја Мила. Ти си у песми и причи наново рођена. Веруј, и у роман ћу да те преселим, ако срце узмогне.
Смрт је дијалог живих. Нисам и нећу да се помирим са гробом. Допусти ми још једну ноћ и дан да душу исцелим новом постхумном посветом за Тебе. Посвете спајају наше хоризонте трајања. Мила је моје лице. А смрт је бирала наличје. Ја ћу свој жуч испити. Нећу се одрећи хоризонта трајања...    

© 09.06.2015.  Славими®  Ј.  Зеленкапић

књига: СВОД САМОЋЕ - цртице

ЗЛИ ПОЛИПИ

Милости нико да удели у судњем дану

Разбоји зависти ткају полу по полу

Сам си... Окренули су на другу страну

Назови ближњи... Нова прича о расколу

По свему се узрочно последично збива

Поља нам зарасла у купине и коприве

Грабљивице су позобале сејано са њива

Већ дуго дуго по телу гноје ране живе

Докле да те блате непоштедним речима

Они што из каљуге своје не знају да изађу

Колико паучине носе у празним бучуцима

Ни један запис не може рећи... Замећу свађу

И кад јој време није и кад је превише има

Ако се браниш или ћутиш нипошто не ваља

Знај страдлниче... Погана им је срж у костима

Црњи су од чађи са старог загорелог ватраља

Куда би се склонио роде да се спасиш од беде

Ум се наивом вара да ће имати једно зрно части

Узалуд мниш о самилости... Самозване веде

И ведете немају је ни зере... Зло их преласти

Као какву бену... Потом кључа док не искипи

И попљује вас жешће но летњи пљусак кад лине

Кога нису снашли не разуме... Зли људи полипи

Од претворне им речи и погани смрадне курвине

Отреси прах с ногу... Заповест света те поучава

Ал чиме остругати лепљиво ило без озледе

У земљи кадија и судија не тражи своја права

Безакоње ће само здробити себе и пашће веде

Трули су им корени саможиве власти... Знај

Срп Божји скоро ће жети кукољ и уродицу

На заталасаним пољима слободе ти класај

Стигао је дан мира да смени ноћ превратницу

 790608

© Славими®  Ј.  Зеленкапић  

књига: ЛИРОХОДИ – ране песме /1979/ 

zelenakap.blogspot.com