Колико брзо стану токови мисли
и речи у бојажљивог створа? Скучен му порив запреке ствља и слева и са десна.Тешко
се крчи шума милоусна. Крче због тога речи, и тромо сипе мисли, попут сувога
ситног брашна. Костретна врећа је фелерична. Узалуд јој оволике закрпе. Како усправити батал врећу? Новом
закрпом и прошивањем? Помељар је заборавио на ону библијску истину да се „ново
вино не лева у старе мехове“. Бушна врећа не може држати мливо. Није мудро ни
врећу заменити џаком. Наук би могао бити у једном писму завештања. Реших да га
напишем и оставим изнад довратника воденице.
Ово писмо није празно и не кубури
са истином сржи, и ако је тек изашло из првог опсега. Треба се вратити на
полазну тачку. Она је све даља и ситнија до непрепознавања. Голица ли те
знатижеља оне крајње тачке? Не чуди се распећу свом између поласка и циља. Удаљавају
се један од другога онако без разлога. Разлог је узрок, а последицу горко
искуство узабере узгред, на језивом путу битисања. Класичан механизам заљуљан
инерцијом никада не стаје у једном трену, док се не наљушка у тихим и све тишим
амплитудама. Празне и поцепане вреће никада не стоје усправно.
Боже, шта ја то њему пишем? Откуда
ми ове којештарије, можда неспособне да зајазе његову знатижељу. Млади помељар
није више дете да би био не зајажљив. А што се тиче мене, ја умем и да прикочим
када затреба, да ми кола не засуљају низа страну. Ову мудрост није лако научити
без ожиљака. Године су опоре кад сеју искуства. Жетва зна да почесто буде
празна и шуљевита, онако јечмена и ошљаива.
Ти младићу из овог свиленог
времена нећеш знати о чему то ја зборим. И како би, када никада ниси видео срп,
нити си и једну руковет носио на голим рукама, и снопље везивао тврдим грабовим
прућем.Знаш ли ти ишта о комишању и кукурузној свили? Примио си се за помељара
а воденице и ниси видео. Заборави ова моја запиткивања. Зашто те уопште и питам
о ономе што ниси искусио ни чуо?
Знам да ти о томе немаш појма.
А и ти би мени могао узвратити истом мером. И ти мислиш да и ја немам појма о
ономе што ти знаш. Лаконски ћеш ми рећи, да сам одавно застарио. -Матори, ти ниси
за ово електронско доба!. И тако осипаш своју тираду не би ли ме надгорњао. Али,
младићу мој, вараш се. И ако му нисам савим близу, попут тебе, знај да и не заостајем
превише. Ти трчиш брзо, и брзо ћеш се уморити, а ја трчим спорије, али сам
жилавији, па се може догодити да те достигнем. Теби нису причали ону причу о
корњачи и зецу. Не замерам ти на осионости.
Опрости мој младићу. Ово је
било лево скретање онако успут у мом писму. Нисам желео ове паралеле. Матори имају
склоност да скрећу са главног тока приче. Ако ми замераш нећу се љутити. Подвикни
ми „стоп“ чим почнем да клопарам као овај оронули воденични камен. Ако превише
будем млео, биће пуно ситног паспаља, што лебди до чађавог тавана, па онда пада
по свуда. Ја нисам помељар као ти, нити је ово прича из воденице.
Започео сам чини ми се
филозофску распру сам са собом, а знам у истину да ни филозофирању нисам
превише вичан. Филозоф и уметник су браћа, или ти двојица у једном. Само простаци
филозофирају. Помељари уметници су маштари, а знано је да машта не може бити
ружна. Апсолут узвишеног и лепог станује у правом помељару, песнику, писцу,
уме- тнику...
Живот ме је подучио да не стрчим. Али немојте помислити да сам у гомили про- сечних. Никада нисам волео
безличну просечност, а камоли онај простачки ниво. Чудиш се ако не стрчим, ако
нисам међу просечнима, а нипошто са оним испод црте, где сам? Рећи ћу ти, а ти
размисли. Свако треба да буде свој, особен, уникатан... Човек се не рађа да би
био маса, руља, ни део чопора, да би био лош воденичар, да би био члан каквог
клуба или ти удружења, и ако живи у заједници. Зло је када се изгуби властитост
и индивидуалност. Мука је када нисте брош који има своју блиставост, или драги
камен који носи своју драгоценост. Јадно је када вас сваки дан засипа паспаљ.
Разумни ће разумети. Нових адута
неће бити. Неразумно је трошити речи око јасних ствари. Ексер треба закуцати до
краја и на правом месту. Не могу да окачим овај папир као крпу која ће ту
лепршати изнад довратника без привлачне лепоте. Коцкасте су шаре које
филозофија и машта осликају. Зато не замерите ако обриси буду нејасни. Ни један
камен се не углача ако га валови не буду котрљали. Тако и ја котрљам ове
пасусе, котрљам суштину мога писма, са уверењем да ће у коначници бити колико
толико углачано.
Вештину глачања научио сам још
у детињству. Моји камени кликери које сам своје- ручно правио, када није било
стакленаца и гвоздењака, били су готово савршено округли, као да су ливени. Дуго
трљање о камену плочу доносило им је округли облик. Корисна је била та вештина
глачања касније у многим животним приликама.
И данас као искусни и времешни уметник
знам своје уметнине глачати. И сваки воденични камен мора да се клепа. Нужно је
да уметнине имају оштар облик, да не буде ћошкасте и ружне. На жалост сваки дан
виђам попут тебе и код многих песника и уметника овдашњих несавршене творевине
и по облику. Они би да су назови песници, да се кликерају, а песме су им
незграпне, безобличне, ћошкасте... Колики су попут тебе који се заклањају иза
удружења.Ти ниси дорастао за седло у коме си засео. Жалосно је што умишљаш да
си ту да ведриш и облачиш. Тешко теби када се будеш угрувао.
И ако поезија није занат, и не
ствара се по наруџбини, непобитно је да песник мора бити уметник, да мора имати
дара, који му је провиђење уделило. Затим, нема праве уметности или ти песме
ако је сама душа и срце не роде. Песма је чедо љубави и лепоте стваралачког
чина. Није песма чагртање речи, нити докона играрија. Ти си ствараоц без дара и
неуки воденичар. Гомила твојих безвредних објављених књига голи је брег на коме
сигурно не можеш стајати. Видим да ће те ветрови одувати. А на једином суду
времена и решету које све просејава бићеш само паспаљ. Поколења те сутра неће
познати. Ти си
роба са грешком, фелер од фелера и врећа која се расипа.
Рекох ти сржно мој млади
пријатељу. Нећу више дробити и рзглабати. Није ово есеј о поезији, или ти о
стваралаштву. А и да сам га писао, питам се, дали би схватио што ти казах, да
поезија није играрија, и да ти кубуриш са одсуством талента. Множина свих објављених
књига слаба ти је заветрина. Када мени бојажљивом стану мисли и речи се закамене,
ја одло- жим стваралачки чин. Време тишине је вазда драгоцено. Време промишљања
и суочавања са собом, не сме се брзоплетошћу кидати.
Време накнадног враћања делу се
не сме прескочити. Сликар слика своју слику, застане, па се измакне, потом дуго
посматра насликано, буљи у детаљ, и уочава да му нешто фали. Лати се поново
четкице, да новим потезом исправи грешку, или допуни новим тоном сам детаљ.Тако
и вајар приступа свом делу. Зато је нужно и песник да се враћа својој песми,
књижевник својим књигама. Зар је свако верник ко је члан цркве, или је свако
писац, ако је у удружењу писаца? Заблудели се тешко лече од своје заблуде.
Немој писати само да би писао. Немој
зборити да би сујети угодио. Ослушни и ако разумеш да се и теби самом баш не свиђа
оно што пишеш, или говориш, ако ниси надобудан, свакако ћеш по нешто
прецртати, по нешто избрисати, а богме и по нешто поправити и додати. Замисли
се над сваком књигом пре него је објавиш. Лоши писци објављују лоше књиге.
Чуо сам те како се јогуниш, и
набусито питаш, ко су лоши писци и које су књиге лоше? Данас су изокренуте
многе ствари, тако што су постављене на дупке. Шта је данас лоше, а шта добро,
шта је морално, а шта неморално,чујем одјек твоје бунтовности? Није мудро
силазити на нижи ниво и полемисати, кад се и онако зна да се не можемо сложити
у изврнутом систему вредности. Овом систему вредности ја не припадам, и не
заступам га. Видим да се урушава, и знам да ће ускоро бити само рушевина.
Здрави темељи су негде изван данашњег система вредности.
Ретки су они ствараоци који из
једног даха створе антологијско дело, и никада му се не враћају, него га оставе
да остане у првим хаљама. Поштено је рећи, да није далеко од истине, да се по
некада накнадним клесањем првобитно може покварити. Будите обазриви и клоните
се брзоплетости, и оног „што писах писах“, али и колебљивости да кажете и
схватите „то је то“. Није на одмет рећи, да је дар дар. То нема свако, и песник
није свако...
На крају писма управо стављене
три тачке наговештавају да бих ти још имао писати. Одлучујем да се зауставим. Јавља
ми се осећаја да ниси у стању носити ни ово до сада напи- сано ти у најискренијој
намери. Одговор не потребујем. Дај себи самом одговор. Промени смер и запути
се на пут који те води твојој кући. Изађи из измаглице. Немој поцепати ово
писмо у још већој гордости. Сиђи са седла и узенгије препусти јахачу коме
припадају. Гизда- вости опрости што ти откидох кићанку. Ја остајем да сачекујем
сватове. Јарбол са јабуком је недостижан за твоје око. Знаш ли где си се
запутио помељару? Докле ћеш тумарати од фелера до фелера и расипати паспаљ?
© 04.01.2016.
Славими® Ј. Зеленкапић
књига: БЕЗ ФЕЛЕРА, цртице
/2016/
zelenakap.blogspot.com
