ПОЧУЈ...!

Саструг се још кочопери у избеглиштву праха

На сеновитој страни душе скривене страсти

Пролеће је закорачило бојажљиво пре уздаха

У твоје одаје ума да разгрне сету од превласти

Она ти спутава речи и пустоши кукавно гнездо

Сујетама венчава промашене животе а они гноје

Онемела си издајицо... Почуј Оријонска звездо

Ја јоште чувам стражу да оплеменим спокоје

Ноћас ће тмина да се разломи и да проговори

Небо знаним гласом кад чује молтвене речи

Мноштво је моралисању радо а ко ће да твори

Заповести и да се покори... Од Бога ко је пречи

Знаш ли сулуди свете са савешћу у магновењу

Видиш ли да си зашао на странпутице обогаљен

Одавно невино не млечиш но киптиш у презрењу

Безброј светлосних година од епицентра си удаљен

Жалим што ти повратка нема... Одустао си од пута вере

И изгубио главу па глувариш бестрагом потонућа

Горушица пакости ждрело живота напаснички ждере

Сви ти окрећу леђа и богораде далека ти лепа кућа

© Зеленкапић Ј. Славими® zelenakap.blogspot.com

Књига: РАСВИТ ОРИОНИДА /2019/ 

ТОПЛИЧКИ ПЕЈЗАЖИ

Прелет снова у јутарњу боју чека реч истине

Како овде опет згуснут зором да пројавим риме

Свод се тупо руши у одрону земаљске лавине

На згаришту стојим збуњен угарци се диме

Давна сећања детињаста горе и искре се жаре

Ту да сконча у подлугу вржем сапутницу тугу

О рођена земљо ко ти тајно укра полутаре

Моје очи сузне чезну годинама окренуте југу

Гледам како одумире и раздор ми срце цепа

Опет чујем шумор грабовине и венућа бреста

По дну њиве неоране у близини гробља... Лепа

Панорама у плавети тамни... А Топличка места

Јутрос су ми за дивоту дража а јоште далека

Под небо сузом како подићи рођене пејзаже

Ова моја земља склупчана у души има ли века

Да себе надживи... Заповедам уклони се враже

Из Топлице и мојих видика... Нећу твоје страже

Ни посмртне приче у прелету недосеглих снова

Хоћу каћун да мирише и цвркути да ме снаже

Нек шестаре ласте око моје стрехе преко крова

Оронуле куће... Хоћу да пролеће буди зоре

По пољима нека риме семенају и лепотом цвату

Није време а ни згода у пејзаже туге да таворе

Нећу ваш презир и укоп моје песме згажене у блату

© Зеленкапић Ј. Славими® zelenakap.blogspot.com

Књига: РАСВИТ ОРИОНИДА /2019/ 

ЖАРАЧИ ВАТРЕ

Ја стојим испред вас и чувам путеве пролаза

Тако је по провиђењу проречено од искона

Овај свет је препун луталица и туђих стаза

Несвиклих жеља и намера у улогама полтрона

Преварни гласи јечиштем плутају свакога дана

На степеништу пострадања задњи се руши степеник

Измилеле су гадне бубе и окомила се мука зарана

Грлато кркљање изнурује глас... Чује се тупи клик

Реза је заробила реч и језик у чудно мумлање

Растројства царују над шипражјем у полутами

Промичу пустолови курјаче сенке кроз грање

Изниклице се не предају тек проклијаје у осами

Варварске струне кошавом језде у подножју косе

И кршне врбе таласају као притуљен пламен свеће

Невољно на левој страни хоризонта даљине у пркосе

Хрле да утекну зори... Тамо где пружни пролаз скреће

И бара мутна главиња своју прљаву песму затона

Стециште није мојих нада ни крајолик далеке збиље

Овој сиротој раји доста је беде страдања и прогона

По сред маглене таме недуго два ока јоште шкиље

У ониске дрвене избе док не испрате целу трећу смену

Жарачи ватре жуљни на кратко нека дремну у глуви час

Пре него игра леприра престане око гасарчића у сутурену

И мемла задави оскудни жижак... У смрти је или није спас

© Зеленкапић Ј. Славими® zelenakap.blogspot.com

Књига: РАСВИТ ОРИОНИДА /2019/ 

ПЕСНИК ЋЕ ПОНЕТИ...

Од успомена варљивих тако

Данима ме спопада чудна језа и реже рез

Убојна стрела сете стреља срце

Болом и муком разара тескобу груди

Самујем одавно

Сапутник ми Орионска звезда Бетелгез

Примио сам позив

И одазивам се суду кад смрт животу суди

Још од рођења путује свако

На заказани састанак умирања

Труди се поето да тачно на време стигнеш

Уранком пре смрти

Убрзај корак лелујави

Чуј како покислим путевима тупо одзвања

То твоје године пролазе поетским мимоходом

Све се заврти…

Пресуду преиспитује ум још бистар

Не чуди се што се буни

Поранила је позивом неумитна смрт…

Са поезијом и књигама није крај

Песнику треба још неко доба

У прибирању се своде рачуни…

Топлицу жудно чекам да се расани

Идем да изљубим Милу и мој завичај

Тамо рођених немам да се опростим

Са судним даном и самоћом само

Нико ме на другој обали не чека

Сви су прешли реку смрти…

Пратиља сенка сени земљу

У предвечерје снено ћутећи пут гробља тетурамо

Кад прођу године за њима пролазе и дани

Опет се све врти

У отежалој глави

Плутају дечији чамци и жеље на катаркама наде

Таласа мутна вода… Пени… Па се стиша…

И бујицама увир је задња лука

Однекуд у жубору недри се песма некролога

Песник је сам себи пише без канонаде

Из измаглице живота до хоризонта смрти

Води ме нечија незнана рука

  

Странпутицом само њој знаној на крај села

Тамо горе у гробно залеђе

Ислуженик живота смерно без ропца

У светој и муклој тишини пут следи

Помирени одавно зна једном куцне час

Да се сопствене прекораче међе

И напусте тужна поља живота…

Човеку је речено да бежи из Содома… По заповеди

Нећу се освртати ни речју ни погледом

Ка логору и напуштеном граду

Сумрак што пада краде ми толике крајпуташе

Уморне очи још виде звездане белеге

У цик зоре занавек растати ће мо се животе

Песник ће понети… Песме и задњу наду

Смрт нека окива гробове у букагије

Васкрсла нада ума и песма срца кидају стеге…

На овај дан © 12.03.2013. Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2019/ zelenakap.blogspot.com

СМРТ МЕХУРОВА

Данас је твој женски празник фарса… Пукост… Мој свете

Заборавни… Памти… Живот и смрт истом стазом корачају

Само велика песма исписује се часној жени из посвете

Дар ружу Она мирисати неће… Песник је несклон по обичају

Куртоазије бар овде у празном слову нека одсуствују

Претежнији су букети рима и ови песнички венци

Ако се свакога дана срце и љубав Вољеној не дарују

Пролазно увене већ сутра… Остаје мој гргољ и чисти зденци

На таласима сећања запењеним пустам да ме заобилазе лако

Моји су токови спори… Од скора кораком видно посустајем

Исто сам јутрос као и оно јуче на гробу јој жалостан плак'о

Посвето у чвор везана теци … Пено није знак да се предајем

Смрт мехурова… Не тражим изговор у моме трећем добу

Годинама сам ишао испред… Сад само могу Милу да следим

Бог зна зашто сам ноћас сањао Чарнојевића и давну сеобу

Тужан у празничном дану не могу сновима да заповедим

Свима вама којима се жури пожелећу срећан пут и ход

И после празника волите … Вољени чекају да се срца сете

Потомци још не рођени сутра неће знати ко им је род

На трагу ако метеор умре свакога дана тугују комете

Малаксало се тешко опоравља… Празна је утеха

Грабов колац се искривио и нагао у леву страну

Најтежа животна битка се губи у мочвари греха

Мало по мало маховина заборава осваја северну ману

Очи се нужно варају виђеном бледом сликом

Усне сваком речју прокрваре кад их на оштрици

Рани црнило зарђалог реза тупљеног патетиком

Земља се тужи земљи а мрзовољно небо птици

И цури време Бог зна како… У пролазима сокаком

Само се једна душа овуда вије и изгубљену Милу тражи

Срце и ум нису празни… Болују ко амбар стари са џаком

Пуним плесни… Ове године оманула је жетва ражи

И кукуруза осмака више нема… Глад је појела проју

Пролеће је далеко… Прижељкује се коприва и зеље

Окамењена чељад поносом бране сиротињу у спокоју

За дивљење је истина љубави што мливо части меље …

На овај дан  © 08.03.2013. Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2019/ zelenakap.blogspot.com

МРТВИ ФОСИЛИ

Разбори свели на окрајке и муке се утркују

Позлатама лажног сјаја и ивицом нашег неба

Ко зна песници у моме веку какве снове снују

Док истрајавам у окорелом кругу и кори хлеба

Вагабунди су болно испратили поломе

Последњи трећепозвци кисну на доку

Коме су драгоцене моје патуљасте гноме

И овај дописани рефрен љубави у току

Док један паук црни греје кости

Опет се збрка доселила из Вавилона

Ми тумачимо наша правила мудрости

А уморно сунце чкиљи пре сутона

Стрелом истине уцвељено горе

Осушио се калем и пало слеме

Ко ће затрављене путеве да оре

Запетљана чворишта у наше време

Да развеже… Паукове мреже клате се лено

Звездано вече није вечерас заспало само

Криво огледало је чудом закривљено

Песма призива љубав сакривену… Дамо

Ембрион нужног посињења и вечне жудње

Није невино зачет у утроби ко крст Голготе

Узалуд бројиш испране дане и ноћи судње

Ко око твоје помућено… Знаш ли преварни Лоте

Јутром се породио дан слободе у крви

У пакту мира са положеном надом

Гадно је време кад се смрт острви

Жалити је мука за развратними градом

И сад се немир гнезди у треће доба

Премишља убоги човек око истине

Стисле га године и време тескоба

Сутрашњи век непочина песника брине

Дошло је време сумње из далеких потаја

У потковици среће опет се избегли осврћу

Делта истине с муком рукавце разуђене спаја

Човечанство је запало у процеп по посрнућу

  

На избегличкој гори колико сланих каменова

Споменика опомене и настојања без разума

Ако ова песма запис успомена и отклон од отрова

У овај дан међу нас не допру до људског ума

Нарасли чкаљ заклониће човечанству све видике

Одавно једини ленгер тоне у маглу заборава

Презрен је крст распећа и помућене су слике

Ниоткуда човекољубља часног да дух очарава

Свуда око мене огавни идоли дрско се умножили

Странпутицама лако у беспућа залазе трагачи

Ни зере Божје љубави нема… Људи су мртви фосили

Све су дубљи расцепи… Песниче песмом плачи…

На овај дан © 04.03.2013. Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2019/  zelenakap.blogspot.com