среда, 27. фебруар 2019.

ЗА НАДУ НОВИХ ПОКОЛЕЊА

У рајском врту кад је Ева милине прела
А око ружа Адам ситну зељу нагртао
Ко је над њима двоје силом господарио
И био самозвани кмет без већа рајског села
Кога су слали с корпом и ко је јабуке брао
Воду у бразде врта налевао а ко ватру жарио

Мудраци наших дана по умљу свом реците
Чујете ли ме сви осиони земни господари
Откуда вам право да бичујете и глобите рају
Молим вас развежите и чвор истине не сеците
Пркошћу злобно и дрско занети у превари
Истина је да слободоумни само слободу дају

По рођењу сваки човек љубав у генима носи
Ко сунце ново румен док се рађа у цик зоре
Господар Онисимов Филимон по писму чини
Слободу брату а не робу за коју Павле проси
Који је дрзник смислио логоре и кужне затворе
За начела рајска и вечна Боже ти се побрини

Нека и за нас важе у овом безбожном веку
Сада је право време човекољубљу господари
Ко ће примити дар јабуку у знаку помирења
Сва слобода а не ропство Божји је дар човеку
У кругове љубави ступамо… Нећемо на пут превари
Цветаћемо а не венути за наду нових поколења

На овај дан  © 26.02.2013. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2019/  zelenakap.blogspot.com

уторак, 26. фебруар 2019.

ЧАША ЖУЧИ

Поцепане ципеле исписују
Једину причу плочником
Кише је сада спирају
У млазевима заборава
Уморне ноге тешко табанају
Ту и тамо расуте локве
Мрешкају прљава огледала
Проклетства сама царују
Крај језиво црног стабла смокве
Сабласно градом корача
Манастирска пустош немаром
Расипају се речи у празно
Опијене умрлом сликом
Има ли кога остатак да допише
И позна гробне пориве јава
Испрати жељом бегунца
Од ледних кишних кристала
Улица бола на смрт мирише

Издајство вере кињи илобазно
Душа се предуго пече
Посута пепелом муке и жаром
Страшила с крста кад се раскрече
За подгрлац велика беда стеже
Омчом ко челичном руком
Са изворишта враћене успомене
Распарчавају детињство самотно
Оловним небом муње плету огњене мреже
На крововима плешу антене
Дежурни чистачи заборавили писмена
Нигде дреновог тврдог хода
Сурова извидница одржава се сама
У пустоши самотног лова
Цери се преполућено стабло клена
Сизифа у свом зноју снашло је мање труда
Нико неће пртити с каменом и муком
Прогнаника чека осуда

Вуче се мршаво отежалог стомака
По хаусторима штене скотно
Нема сламке за дављеника
До грла је надошла вода
Расипа се поцепана торба облака
Кликери градни све јаче добују плочнике
Шта ли ће још на главу да ми се сручи
Дали је то задња мера отрова
Заћутала је реч уплашена од громoвне рике
Још нисам испио последњу чашу жучи…

На овај дан © 26.02.2013. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2019/ zelenakap.blogspot.com

недеља, 24. фебруар 2019.

ЛУЖНИ ГУБАРИ

Празноверно шапутање раскорака траје
На сведеном труду устопицом светом
Још дечије носим у пртљагу завежљаје
За раскршћа непозната вођен сунцокретом

Или сенком нераздвојном с болним видом
По залужју и остатку издробљених нада
На сећања наслоњена крипта с каријатидом
Дуби исти понор туге плетикосом од вајкада

Бремени векови у слегу прилегли ћуте
На зобнице празне измаглица ситна пала
Два шестара орла разастртих крила слуте
Долет вечни из искони овенчаних идеала

Постамент се оком шири ратниче слободе
Пред замком истине одавно часна не чили
Угашена ватра… С муком се залеђа разводе
И гамижу гмизавци слободоумни рептили

У трулом лишћу трули сати ка натражју стреме
Варварске мисли хумом трапуљају тако лено
Низ падину у засуну земље скотрљано време
Стегоношу ума за бистрину мами изгубљено

Атари се свели на судбинске стазе некајања
Огртачи маховине паразите древне кријумчаре
Недохвате вишње лептир златокрили сања
Припијен на стени овештало љуби њене паламаре

Азбучна се слова с ћирилицом у расплете свила
Натпис староставни тајну шифру закључава
Под зидине свете војна коњаника није шаторила
Трагом потковица извија се бршљан нових јава

Узнешену раселину траже малаксале свести
За бивак уморни у растоку кишне ноћи тмасте
Само распукло звоно неба затурило је благовести
Дојаве чудне шикнуле млазом и зебња расте

Перо дивитом не пише крилатице сокољене
Да миром благородним разлучи сунчеву гаму
Пророк судбине није зборио узалуд опомене
Грбу угашене лозе на штиту искованом у монограму

Отровну росу једнородно знамење појутарја испија
Заручнице остављене без повоја на бриду судбине
Домовина се одродила од сунца прозеблог зубатија
Каури ти исчупали срце… Шта ћеш неверниче каурине

У затрарје с торовима прегонити… Чија пленит стада
Сигав гребен вуне неопраног смрада за квргаве прсте
Уместо милости за трпезом гневном неман љутог јада
Клетву из недара јеца… Нек губари лужни и твоје обрсте…

На овај дан  © 24.02.2014. Славими® Ј. Зеленкапић
књига: МИЛОКАЗИ - ВРЕМЕПЛОВ /2019/ zelenakap.blogspot.com

четвртак, 21. фебруар 2019.

ЗБУЊЕНЕ СУЗЕ

Распуђен траг нечовештва самозваних пребраја туђе дане
Лукави лисичији зов слутње… Клокот изворе чиме буди
Око биљарде узнешене одјек мучан… До наше уклете стране
Залуд шестари соколово око да новим венцем зориште руди

Спознаје предалеке слободе само нам атоме душе мрве
Мистично ткање ум жуља… По нашој зрелости опточења
Здесише се невиђене обмане… Неделу суде зачкољице прве
Зашто је северна маховина праузрок призваног растројења

Славно владичанско дело у неделу срамоту сребри патином
Литије су прећутно изостале у збиру годова збране давно
Жуђени корак поколења у сутра кубури с нужном чврстином
Чему не овенчане распре… Шта је правично а шта правно…

Водећу свиту старих гусеница заузео назеб и ево кашљуцају
Иза пошасти губара туже опустошени нерви сваког листа
Неки набеђени лисци немуште зборове узгред тек натуцају
Давно дивитно перо победило тастатуру… Љигави збор глиста

Што свуда плази после пљуска остави сведочанства беле слузи
На новом хоризонту славе владичанске рођеном сунцу некорисне
Тако скутоноше и поданици у пркос вери служе заводници музи
Посипање пепелом и не разговетне речи тумачи кад ум вам врисне

Нису прометејске ватре стваралачке ни прасак жеравица душе
На огњишту збране… Разбацани угарци своје колутове дима
Упредају по злој вољи и налету тупом… Ветрови нас гуше
Овде су се збуниле и сузе саме од љутине у часним очима

Славно владичанско дело у неделу срамоту сребри патином
Литије су прећутно изостале у збиру годова збране давно
Жуђени корак поколења у сутра кубури с нужном чврстином
Чему не овенчане распре… Шта је ту утајено а шта јавно…

На узурпираном гумну удружење лисаца знаног имена
Сазвало сабориште за радозналце у културној шуми
Из бисага да обзнани штуру шаку полтронских семена
Лисичију подвалу о горском лаву с венцем… И науми

Ево су јава… Два века без помпе шићарџијски одужени
Тајновито… Нису позвали браћу лисце и сестре лисице
По горској црној лози једино сродство и избор сужен
Није за чудо…Чуде се и крсте па девете неке “црне”птице 

Славно владичанско дело у неделу срамоту сребри патином
Литије су прећутно изостале у збиру годова збране давно
Жуђени корак поколења у сутра кубури с нужном чврстином
Чему сузе и не овенчане распре… Шта је ту неславно а шта славно…

На овај дан  © 21.02.2014. Славими® Ј. Зеленкапић
књига: МИЛОКАЗИ  -  ВРЕМЕПЛОВ /2019/
Zelenakap.blogspot.com

четвртак, 14. фебруар 2019.

ПОД ХРИСТОВО ОКРИЉЕ поема

1.
У ноћном часу кад исписујем песму снова
Или тражим одбегли летопис мог живота у тами
Не допуштам никоме да мрак разгони уместо мене
И заборавом избрише моје оловке траг црни
Нећу из руке туђе не подрезану…Хоћу само своју
Не дам да ми и ову ноћ судну потопи туга
Да ико стреља љубљви слова нема права
Песник и песма у загрљају нека буду сами
У тишини најбоље се ослушкују ритмови срца
Кад језом зебеш усред сене замахни крилом вере
Изнад стропа рођене куће у тајну душо прни
Млечна ме стаза мами без лукавства у спокоју
2.
Оловка пише срцем а збори из рукописног трага
За сведочанство читаоцу да себе у песми нађе
И откуцајем новим рашнира ноћ закопчану и тишину
Нек блесне мисао метеорска сводом истине
Далеке звезде уврстане у фонду небеске библиотеке
На рубу свемира заказан сусрет збива се Драга
Пружену руку прими Мила... За док кад вежем лађе
Прошетаћемо сами пучином даљном где свици гину
И змајеви дечијих жеља одлете неповратом у висине
Листање звезданих књига утешно дође под прсте меке
3.
Роман нашег живота нема споредне јунаке у тузи
Ни разуђене улоге по острвима расутим у метежу велике збиље
Ми нисмо залудни глумци понављачи за написане нам роле
На једном штиту гинули смо да нас без ореола славе носе
За сахране нисмо вични… Путујемо само у спроводима бола
Живот на рођењу додели штап сиротима и неми позив слузи
Да служи неверном стаду и да га нежно збира у тор прави
У ноћи љубави под Христово окриље небески олтар није далеко
Да поданици љубави своје воле ко што ја љубим моју Милу
Док скупа у Омару косимо младалачке зелене откосе
На пожутелој слици ко два цвета и узлетела сокола
Ноћас сведочи свемир… Под Христово окриље вољени се воле 

На овај дан © 14.02.2013. Славими® Ј. Зеленкапић
Почившој супрузи Мили, с љубављу за Дан љубави
ВРЕМЕПОЛВ /2019/ zelenakap.blogspot.com

среда, 13. фебруар 2019.

ПОТПИСУЈЕМ СВЕ ОВЕ РЕЧИ

Чувана тајно истину реци
И ону другу страну изврнуту
Песма се првим стихом отима
По раскршћима гомилају се узбеци
На тврдокорном путу
Расути трагањима

У прве неславне зоре
Гацају беспућа живота
За ново постојање
Диме се давне ватре… Таворе…
У моме уму нема накота
Змијских отрова за познање

Разори несвикли
Ткају намере часне
И круг се затвара
Кукурек горча самоникли
Поука побегла из басне
На витлу воденичном сан воденичара

Буди се пре петлова првих у зову
У дочек несванулих појутарја иних
За узданицу дану
Предан снопу и тупом олову
Чинићу исто што и чиних
Чувам моју љубав ко росу на длану

Мреже се погледи лутања
Усеком сивила
Гоничи запрежу пролазе
На ветрометини мој крст се клања
Шуму твојих крила
По хоризонту вере тражи наше стазе

У болном трку
Кликтај се сове гласи
Слутњом јави онемео
Не волим роде Вавилонску збрку
Прогон никога нигде не спаси
И бива оно што нисам хтео 

Блене мисао остатка
Пре скончања на узглављу
Још један одбол боли
Време смрти најзад утеха слатка
Мања од муке живота… За помам лављу
Знам ко ми живе ране соли

Дозивом муке јавља
Преворнице су запрушене
На уставама ума
Нудим на распродају узглавља
У бесцење живе токове вене
Трезори праха су празни и сабласт лагума

Грешну душу гуши у сети
Исповедним муком се брани
На трећем степенику траје
У бележници повељом писани завети
Печатни восак разливен у рани
Запеклу мрљу чува за опроштаје

Спознаје снева у логу гороломних жеља
Прекопаћу вртове наде
Тражим васкрс из праисторије
На трагу Галилејском уз стопе Учитеља
Корачам вером и песку предајем јаде
Сутра неком путоказ биће моје житије

Локалитет срца мами
Вечита тајна открића чека
Бруси се точак времена
Мила и ја на стражи бдијемо сами
Омамило нас наше размеђе века
И море пониклих клица из семена

Нећемо дати муњама заокрета
У дубини Њених очију тамо
Мој лик још тражим данима
Наша је источна страна света
Изабрали смо изборник лични само
У задњем стиху песма се сажима

Кругови усталасале буре
Пресецају је по вертикали
На сеновитој страни увира
На гиљотини јоште шкрипе кануре
Упрело се уже… Брањени идеали
Књига за спомен нечитана лектира

Збиља заточеница умна дуби вијуге бора
Васкрс није привиђење мојих рукописа
Воде самоће у заборав да не мину
Нови круг уточишта у доба развигора
Откотрљана суза у праху траг исписа
Потписујем све ове речи у трећем чину

На овај дан  © 13.02.2013. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2019/  zelenakap.blogspot.com

уторак, 12. фебруар 2019.

ПОЉА СПОЗНАЈЕ

Треперење не посустаје на уском пољу спознаје за свитак младог пролећа. Високо тескобно време лагано одумире на сулудом починку. Не могу знати колико још бесаних уздисаја промукле ноћи може да избразда моје успомене.Тајанствено је спознати чак и следећи тренутак неких угриза и горчине туђих сујета. Бежим од њих у себе, да мелемом душе окрепим мисли и намере. Дубоко верујем, добро је вазда јаче од зла, иако стигне често са задршком. На страни добра моје су намере, кораци, жеље, напори и чињења. Сујетнима остављам круг таме и лавиринте злобе, нека се сами собом забаве, у овој ноћи пре појутарја ја имам јаву моју и Њену. Кад нова зора све ваше сујете обелодани нећу слушати празне изговоре и млитаво правдање. Свако пред Божим судом правде стоји ил' пада, у дослуху са учињеним. Овде и нигде ни једну моју реч нећу написати у прилог осуде, јер суд није човечији но Божји.
Треперење не престаје тек разлисталим пољем спознаје. Свитак младог пролећа већ је пупољ, а сутра цвет белих латица истине. Башта мога ума се унапред радује осипу белине, за поздрав нових корака у мирисну лепоту живе спознаје. Ако се данас буде разлучивало оно јуче за оно сутра, уносни капитал среће претезаће тас сутрашњи. Песничка срећа се не да мерити кад се по хоризонту проспе. Не тражите мој квантум у личној формули што одскаче од ваше. Свако носи свој нотни низ и своју животну бележницу, писану лично руком нотара, какву не познају други бележници. Праузрок се у нуклеусу нове песме скрива по провиђењу. Истински песник препозна зов и пригрли тренутак као нико други.
Допуштам да се ум повија у песми ко ладолеж уз статуу исклесану прозраком првог јутарњег зрака сунчане позлате. Испредају се речи у плетеницу строфе за посвету Вољеној. Разговор живота са смртном истином прекорачује међе гроба. Сузне очи у магновењу виде њену појаву на ободу неба, док јој руке машу поздрав мени. Моје срце хрли, брује дамари, горе жеље, и руке се у загрљај шире, то се неда сакрити. Анђеоска прилика опет измиче пут небеске висине за коју немам крила. Зашто ме ова земља веже? Ја нисам јастреб у олуји који се с вртлозима бори, но пешак с руксагом пртљага њене смрти на уморним раменима. Треба прећи реку живота, говори ми разум, а ја бих да прелетим море неба куда ме Она зове. Једино још веру и поезију имам за ленгере моје душе.
Анали чекају да свод се над њима сведе. Хоће ли се неко наћи да их чита? Сами се пишу по нагону душе за сутрашње печатање. Песник кад изда књигу не издаје себе. Вољена је у њој алфа и омега, од пролога до поговора. Љубав је нит водиља што ушива све табаке и пут којим се ређе иде, јер и Она је реткост уникатна. Овим земним шаром није ходала ни једна слична Ној. Ову истину не сведочим сам, небо и земља су ми сведоци, са целим свемиром. Коначно Бог ми је сведок. Но и без иједног сведока Она је сведочанство над сведочанствима. Сувишне су ове моје речи заклетве кад се збори истина, и само истина.
Постојим јер је Она постојала. Живим јер је Она живела. Умирем јер је Она умрла. Између ових амплитуда на нашем клатну само је једна вертикала која нас је спајала за живота, и сада нас спаја, кад је се Она нагнула на страну гроба. Свим снагама ја нагињем на страни живота и васкрсења да вертикала не изгуби сржну осу. Овако добро побеђује зло љубављу. Нотар небеских књига записује живот је подмирио смрт и дуг се потире улогом љубави. Она није део мене но ја. Ја нисам део ње но Она. Јабука пунине нема филије. Нож смрти на нашој није засекао расцеп као на рајској јабуци. Нас двоје нисмо изгнаници којима чувар с пламеним мачем брани рајску капију. Овде и тамо ми слободно корачамо за узор вама што посрћете долином сена смртнога. Поља спознаје и вас чекају…

На овај дан © 12.02.2014. Славими® Ј. Зеленкапић
књига: ДЕВЕТА ЧЕКАОНИЦА” цртице
ВРЕМЕПЛОВ /2019/ zelenakap.blogspot.com

понедељак, 11. фебруар 2019.

ДУХ СА ДУХОМ

Неслобода ума издигла се изнад разума
Тријерају је свеколике успомене данима
Мало по мало искорак па сурвавање
У истом узбурканом хаосу дозрела траума
Гњили до зелене плесни у орканима
Немоћне су речи да сколе погубно стање

И прича причу тужи у истом колу јада
Разроке спознаје нагињу на своју страну
Сама се упреденица с омчом смрти клати
Сумрак је свести освојио порив изненада
Вапај му умире у ропцу за међу растрзану
Слабе су промрзле шаке… Хоће ли издржати

Уже блискости расцеп воље и ума кад заноћи
У гркој оскоруши јединог ждрела поимања
Или ће последња нит однети опрост у мук
Још те ишчекујем узданицо… Обећала си доћи
Праг песме неме да не прекорачи тишина узвања
Пратим записе неба и палог метеора силазни лук

Можда је у њима одговор твој тајновити
Или је стража очију занела превид неки
Тамо где био је почетак сувисли стигао крај
Ускоро суди време… Знам црви ће само сити
Привести крају пир живота и свраб предалеки
Ни једне очи неће пећи сузе кад приспе нараштај

Туђ и далек изван нас да насвод трона окује
Наравима свог срца у позлату штедру по току
Кривотворење и мит неће стајати за знак опори
Мој дух са вашим духом и тада ће с љубављу да ратује
Повељу опросну вером да печати на руменом истоку
Рађање Сунца правде венац је истине жуђеној зори

На овај дан © 10.02.2014. Славими® Ј. Зеленкапић
књига: “МИЛОКАЗИ” ВРЕМЕПЛОВ/2019/ zelenakap.blogspot.com

понедељак, 4. фебруар 2019.

КРАЉ И ШЕГРТ

Прочитао сам негде и негда: „У књижевности треба да будеш краљ, да не би био зидарски шегрт.“ Данас се озбиљно питам јесам ли био краљ или шегрт? Пре би се рекло ово друго. За краља ме моји савремненици нису прогласили, а шта ће учинити потоња поколења, то остаје да се спозна. Шегрту живота и није било тешко да буде и у књижености шегрт, када су настојници били мање писменији од шегрта. Како су дошли на положај настојника или краљева књижевних није тајна. Лактање, подметања и полтронство су степенице, или ти прљаве стопе на нечасном путу. Шегрт им не суди, допушта истини да посведочи кад дела речитије говоре од речи.
У књизи „Трагедија генија“ нашао сам ауторски поглед и запис који обелодањује ко су песници? Не бих да пре цитата помислите да себе бројим у геније. А не бих ни да помислите да у њему нема истине. Трагедија генија је истина. Ако и нисам геније, свакако јесам уметник, који у животу није имао само једну трагедију, него сијасет, а оне су честа коб уметника, а особито песника.
Но, познато и доказиво не треба даље доказивати, зато читајте цитат: „Песници не стварају своја дела, јер је Бог, онај који потчињава себи дух, узима песнике за своје слуге. Он хоће, да каже, одузимајући им памет, да они нису творци тих чудесних дела, када им је душа смирена и када су у власти разума. И пошто их обузме занос, стварају и изазивају наше дивљење. Запажено је да су знаменити песници, уметници и политичари били помало меланхолични, помало душевно болесни, а помало мизантропи. Лепи стихови стварају се у стању заноса. Све што ствара геније производ је заноса.“
Изазован је овај цитат, у намери да саопшти да песници не стварју своја дела сами од себе. Ту је Бог и његов дар коме Он да да буде песник он је песник. Велика је истина да су прави песници Божје слуге. Признајем ја сам био и људски слуга, у детињству служинче, чобанин који добро поима шта је и ко је слуга. Признајем и да сам Божји слуга који ево преко педесет година служи на Божјем олтару књижевности, особито поезије. Инспирација, или ти по овом цитату занос, су одиста својствени песнику. До душе има и оних који га немају, а умишљају да су песници, што би се пре могло рећи да су квази песници, или ти занатлије без заноса. Дакао да данас највише има овог друго песничког соја.
Неоспорно је, поезија није занат. А данас на жалост, поезија је многима постала занат, или још ближе речено докона окупација. Поигравање са поезијом није далеко од шарлатанства. Када се људи поигравају са животом што неби послушали глас заводника који их наводи да се играју и са поезијом? Колики данас у поезији играју преварантску игру шибицарења? Нагледао сам се, начитао, и презаситио шибицарења и шибицара, вајних песника, на друштвеним мрежама, у бројним трећеразредним зборницима, на конкурсима, манифестацијама и догађајима са преврнуто обученим кошуљама, сведоцима неукуса, неморала, плагијата, јефтиног профитерства, сукњичења, нечасних награда, и чега све не. Ова пошаст нема меру.
Меланхолија уметника је чини ми се прирођена им. Иако није истина да су „помало душевно болесни“ у оном физичком смислу болести, јер напросто наш земни шар би био пренатрпан лудацима, и неби их све могао носити. Ако је уметност лудост, а сви уметници лудаци, ко би за све њих саградио толике луднице? Болна душа јаче јеца, то је истина, али то је само узрок да се изнедри права песма из душе, или уопште узев неко уметничко дело. Дело настаје, рађа се, а не ствара, како то многи чине на задату тему. Стога за мене као песника није увредљиво што сам у књижевности „зидарски шегрт“ а не краљ који само држи жезло и господари.
Господарење никада није племенито као служење. Велики „Ја сам“ био је слуга и пастир у намери да службом и жртвом на крсту задобије човека за његово царство. Тако се и песничко царство задобија службом, жртвом, а не самопроглашењем и отимањем трона. Лепи стихови стварају се у стању заноса. Тако ја остајем у заносу, и ако овде не теку стихови него прозни запис. И ови редови носе музику поезије и мудрости. Шта је лепше од музикалности душе саме песме? Тешко је када песма није ни песма ни проза, него „модерни“ бућкуриш. Никад се неће завршити двобој у корист слободног стиха. Везаном стиху, слободни је бацио рукавицу, ругајући се вековима прошлим у којима је писана права поезија и у којима су тиховали прави песници. Они се нису слободним стихом утопили у безличну песничку масу као песници у време нашег века, него су исписали властити траг, а чије звезде и данас сијају, и светлост им је још јача у мраку, или сумраку поестског неба, од прегустих сенки песничке бораније. Овим не поричемо право постојања и писања слободног стиха. Проблем је што њега могу успешно да изнесу само необично даровити песници, и то ретко, док песници без дара бесмислено табанају истим не поштујући никакве законитости поезије.
Говоркали су ми често неке поетске скутоноше и још више успут сујетни заједљивци, будући да су запажали пред собом једно скромно поетско биће, поистовећујући у ово наопако време скромност са лудошћу, да скромност није врлина но мана. Ја се узалуд не супротим овој њиховој заблуди, верујући да скромност и унутрашњи мир иду руку под руку. То је лично необориво искуство које ме је охрабрило и очврсло у намери да будем и даље скроман, јер другојачије и не умем, а скромност ми је у коначници увек даривала мир, упркос пролазним немирима, губитку због скоромности, и чак успутне жалости, не ради себе, него вечитог питања, зашто се губи и страда, где је ту истина, и зашто зло надгорњава добро?
Коначница на коју заборављамо је оно што је срж. А мир душе и срца нема цену. Научио сам и животну лекцију да није нужно да присиљавам себе и да се доказујем пред недоказивима. То не треба чинити јер доказивање код неразумних само појачавају сујету, завист и зле намере, да вас унизе, спутају, подметну клечку, да вам „укаљају“ образ и које шта друго. Они који образа немају неће марити ни за ваш образ.
Гранитна је истина да вам људи не праштају успех. Све ће учинити да не останете на том врху. Препуштањем осећају унутрашњег спокоја, надрастањем себе самих и завидљиваца, избећи ће те нове ожиљке на души. Доказивање је опасна замка. Пустите да време ради за вас и његово решето. Суд времена ништа не може поништити. Кад тад поравнање дође. Они који се понизе биће подигнути и узвишени, а држници ће бити строваљени у прашину. То је закон Божјег милосрђа и правде. Иде време и већ је настало када ће се у истину знати ко је Краљ а ко шегрт?...
На овај дан © 04.02.2015. Славимир Ј. Зеленкапић
књига цртица: ДЕВЕТА ЧЕКАОНИЦА - ВРЕМЕПЛОВ /2019/
zelenakap.blogspot.com

петак, 1. фебруар 2019.

ИЗМЕЂУ ЗАГРАДА

Играо сам се игре клиса страсно како то деца раде
Збрајао године узалуд… Ненадно не бих да их изгорим
Родитељи су ми рођењем отворили велику заграду
На повоју исписали само једну реченицу наде
Мени је преостало да отворено часно затворим
Капију живота… Да вуци смрти тор ми не покраду

Хоће ли из пепела нови живот да вером васкрсне
И да се продужи невина игра клиса до победе
Последњи мој домет надмашио је прошле за копље
Надмености у уму нема натегнуте… Најзад све прсне
Ко лаки балон страсти… Игра речи неће да ме заведе
Жетвар зреле њиве везује руковети и дене снопље 

Све ми се чешће дању дрема… И тако мисао заспи лепа
А кад се тргнем одбегла је… Неће да се запише
Празан је премор сна… Изгубљено се не враћа
Никако да прогледа једносмерна улица слепа
У заносу живота песник увек попије отрова више
Од благодати… Кад му украду награду песници браћа

Самосвојни и лукави без милости грабе до трона
Не маре за олтар лажни на коме паклено служе
Ласно ће запалити шуму цeзарском ватром злобе
Радоваће их мој спровод и биће глуви за опомене звона
Песничко божур поље притисле црне и црвене руже
Трозуби чекићари сотонског млина и саме кости дробе

Мртви не пате што су мртви… Ум закључи
Патња је пратиља живих… Сви смо у реду мрења
Оне што оплакујемо за плач и тугу неће знати
Црви у гробу и црви сумње шта више мучи
Оно што трули или недозрело у касна зрења
Детету је суђена рођењем једна рођена мати

Није ли човек вреднији од своје смрти са проласком
Жалост зна и да се поврати а човек кад заувек оде
У сан без снова не излази из сна својевољно ни по реду
Разлучење је болно кад човеково лице срасте с маском
На ивици живота и смрти један је развод и двоје се разводе
Суд кривицу не докучи… Пусти да се неразвођени разведу

Песник и песма без споразума… Остану тако две стране
Да их неко мировно веће у поколењу другом до века мири
Коме ће дати медаљу и пред којим стројем тешко је знати
Свака је песма зарез у кору поетског дебла ожиљак ране
Што веће дрво нарасте већу сенку пред сумрак рашири
Између заграда омеђен живот и код истином треба прочитати

На овај дан © 01.02.2013. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2019/ zelenakap.blogspot.com