ПОЉА СПОЗНАЈЕ

Треперење не посустаје на уском пољу спознаје за свитак младог пролећа. Високо тескобно време лагано одумире на сулудом починку. Не могу знати колико још бесаних уздисаја промукле ноћи може да избразда моје успомене.Тајанствено је спознати чак и следећи тренутак неких угриза и горчине туђих сујета. Бежим од њих у себе, да мелемом душе окрепим мисли и намере. Дубоко верујем, добро је вазда јаче од зла, иако стигне често са задршком. На страни добра моје су намере, кораци, жеље, напори и чињења. Сујетнима остављам круг таме и лавиринте злобе, нека се сами собом забаве, у овој ноћи пре појутарја ја имам јаву моју и Њену. Кад нова зора све ваше сујете обелодани нећу слушати празне изговоре и млитаво правдање. Свако пред Божим судом правде стоји ил' пада, у дослуху са учињеним. Овде и нигде ни једну моју реч нећу написати у прилог осуде, јер суд није човечији но Божји.
Треперење не престаје тек разлисталим пољем спознаје. Свитак младог пролећа већ је пупољ, а сутра цвет белих латица истине. Башта мога ума се унапред радује осипу белине, за поздрав нових корака у мирисну лепоту живе спознаје. Ако се данас буде разлучивало оно јуче за оно сутра, уносни капитал среће претезаће тас сутрашњи. Песничка срећа се не да мерити кад се по хоризонту проспе. Не тражите мој квантум у личној формули што одскаче од ваше. Свако носи свој нотни низ и своју животну бележницу, писану лично руком нотара, какву не познају други бележници. Праузрок се у нуклеусу нове песме скрива по провиђењу. Истински песник препозна зов и пригрли тренутак као нико други.
Допуштам да се ум повија у песми ко ладолеж уз статуу исклесану прозраком првог јутарњег зрака сунчане позлате. Испредају се речи у плетеницу строфе за посвету Вољеној. Разговор живота са смртном истином прекорачује међе гроба. Сузне очи у магновењу виде њену појаву на ободу неба, док јој руке машу поздрав мени. Моје срце хрли, брује дамари, горе жеље, и руке се у загрљај шире, то се неда сакрити. Анђеоска прилика опет измиче пут небеске висине за коју немам крила. Зашто ме ова земља веже? Ја нисам јастреб у олуји који се с вртлозима бори, но пешак с руксагом пртљага њене смрти на уморним раменима. Треба прећи реку живота, говори ми разум, а ја бих да прелетим море неба куда ме Она зове. Једино још веру и поезију имам за ленгере моје душе.
Анали чекају да свод се над њима сведе. Хоће ли се неко наћи да их чита? Сами се пишу по нагону душе за сутрашње печатање. Песник кад изда књигу не издаје себе. Вољена је у њој алфа и омега, од пролога до поговора. Љубав је нит водиља што ушива све табаке и пут којим се ређе иде, јер и Она је реткост уникатна. Овим земним шаром није ходала ни једна слична Ној. Ову истину не сведочим сам, небо и земља су ми сведоци, са целим свемиром. Коначно Бог ми је сведок. Но и без иједног сведока Она је сведочанство над сведочанствима. Сувишне су ове моје речи заклетве кад се збори истина, и само истина.
Постојим јер је Она постојала. Живим јер је Она живела. Умирем јер је Она умрла. Између ових амплитуда на нашем клатну само је једна вертикала која нас је спајала за живота, и сада нас спаја, кад је се Она нагнула на страну гроба. Свим снагама ја нагињем на страни живота и васкрсења да вертикала не изгуби сржну осу. Овако добро побеђује зло љубављу. Нотар небеских књига записује живот је подмирио смрт и дуг се потире улогом љубави. Она није део мене но ја. Ја нисам део ње но Она. Јабука пунине нема филије. Нож смрти на нашој није засекао расцеп као на рајској јабуци. Нас двоје нисмо изгнаници којима чувар с пламеним мачем брани рајску капију. Овде и тамо ми слободно корачамо за узор вама што посрћете долином сена смртнога. Поља спознаје и вас чекају…

На овај дан © 12.02.2014. Славими® Ј. Зеленкапић
књига: ДЕВЕТА ЧЕКАОНИЦА” цртице
ВРЕМЕПЛОВ /2019/ zelenakap.blogspot.com