четвртак, 30. новембар 2017.

СКИТАЧИ ЛИШЕНИ ДАРА

Стишала се прашина разуђене море
На преслици древној још се вуна преде
С давном збиљом јоште водим разговоре
Два оглава тврдог правца мало вреде

Са дубоких страна пртим нарамке трулежи
Гњило време ума магле вуку из прикрајка
Именитељ заједништва побегао јужној равнотежи
Уз долину срама грмљавине буче и велика хајка

На силазној страни спава подрум посињења
Ко опало лишће што стропове миром завејава
Кад би уште просте знале кладеначка хтења
Не би пиле мутљаг покорице помућених глава

Вилинско се коло с глувим добом надгорњава дуго
Ноћ суђаја испосницу пије по обрубу тмине
Витезу слободе о јуначком дану не зборимо туго
Надлактица кужна у просеву мучном себра брине

Колут дима у оснутку густим даром јоште кружи
На престоном месту учаурен пролом зебње слути
Када песник оде иза дуге небеске њиве ће да плужи
Као своја земаљска поља… Да не остану раскинути

Ланци поетских веза пазите потомци заносних речи
Дуг предака опомиње… Бардови јоште држе лучу
Охолост поносита јамачно је рђа и онај што не клечи
Пред троном краљице уметности… Затон у обручу

Чека лажљивце и издајнике пера у коби заборава
Немушти глас је сирот и мумлав по просуђењу
Ум збори отрцано… Може ли више да се отрцава
Излизано… Крвави траг спечен запис по камењу

Не знају да прочитају многи скитачи лишени дара
Жалим што трабуња множина о берби јагорида
Песма се сриче срцем и душом за стег барјактара
Језик је светиња… Ко нам то прља олтар без стида

Вашарску шатру малоумни дижу за кап весеља
Блудна се гозба растаче за софром… Љигаве
Деценије миле дуго… Буђави кукурузи и прочеља
Труну немилосно за потпис шака кад се огараве

©  30.11.2017.  Славими®  Ј.  Зеленкапић
књига: ВАРВАРОСЕ  zelenakap.blogspot.com

уторак, 28. новембар 2017.

ДОК ПАДА ЛИШЋЕ ГРАБА

1. 
На размеђу неба и земље 
У сред гробља мучи властито Јечиште
У сумрак небројаног дана 
Исту тишину иште 
За узрок постојања 
Да се последња јека чује 
Нека се и ова незвана сама 
У одјеке болне преименује
2. 
Тако се последња бол 
Извору срца удвојена врати
Увећана и умножена у новој сузи 
Грудву душе још нико не схвати
Узалуд безосећајни умрли свете 
Сав раздор бола вас болео није
Преци моја патња и мој живот 
Само су моје неписано житије
3. 
Чему прича ил песма 
О Јечишту моме
Кад се врбе пре јабланова 
У свој атар удоме
Свако води свој раст к небу 
Жудно стреми у издигнуће
Са граба стражара пада лишће 
По гробовима уоколо у труло посрнуће…
4. 
И испуцала кора 
Невољно се данима круни
У моје време 
Прошлост се истином болном збуни
Уморном садашњошћу 
Ову будућност жудели нисмо
У време старости и самоће 
Коме написати опроштајно писмо
5. 
Суђено ти је да сам слушаш 
Јеку рођеног Јечишта
И да се враћаш успомени 
Давном завету из Пландишта
Времену кад си киселијо у дубоком виру 
Младу конопљу
И руковеди јаре пшенице 
Са песмом збрајао у снопљу
6. 
Па оштрим српом у јесен 
Резао с тикава пузаво вреже
Стигло је зиратно жалосно време… 
У јарам стоку нико не преже 
У пустој кући згасло 
Прадавно огњиште моја буваро
Црни пуловер ноћи 
До бледе зоре усуд је опаро
7. 
Вредне руке твоје кућанице 
Неће га крпити и плести
Никога нема молитву да прозбори 
И сриче благовести
Нејакој чељади… 
Па потом малу… 
Да моли за скромни берићет
Злослутне птице позобале су све…
8. 
И овај самоникли сунцокрет
Покуњено је спустио уз дувар куће 
Празну округлу главу
А осамљени собни светац на зиду 
Не чека свој дан ни крсну славу
Дремљиво чкиљи онако уганут 
У кривом расушеном раму
Никуда не путује 
А годинама рамље продан сраму
9. 
Стари домаћин је умро 
И веле “у гроб однео славу са собом”
Син му наследник “нововерац”
Покудно шапућу… “Прекрштен новим добом”
Следи свој пут и правду 
По своме бразда и живот оре
Шушкају да је “црвени јеретик”
Ал јавно свој грешни суд не зборе
10. 
На крају свих крајева 
Бесмислена је ова прича о вери наслеђа
Јечиште је остало глуво 
И утихнуле су свађе око међа
Живих међара више нема 
Да се узгредно годинама гложе
Ни правоверних ни другачије верујућих 
Да се једним Богом истински обоже
11. 
Лелеке и јеку однело време у гробље… 
Минули су ко јесење кише
Свеопшта пустош тишином глувом 
Записе живота и смрти престала да пише
По гробљу коприве шипурци и купињаци 
Властито царство чкаља слободно шире
12. 
Трњак до трњака… Болно црнило 
И духови немани свуда се шире 
Са чуваркуће и великог граба 
Пада лишће у труло посрнуће
Зелену јед и маховину с гробова 
У исти загрљај стеже ово беспуће…

На овај дан © 28.11.2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2017/ zelenakap.blogspot.com

недеља, 26. новембар 2017.

ПРАЗНИК ПРВИНА

Апстинирам ноћ очаја а она ми узврат враћа
На сведеном судилишту мрачи поље вида
Негде тамо предалеко обзорја чека средокраћа
Разбор ума да поникне несемено у остатку рида

Мука муку зарубицом јаве ћутећ преслишава
Стих се мучи под ребрима узаврелог шума
Мила моја неумрла у студени овој како обитава
Ушће чежње разлива се на две стране у расцеп разума

Ко да спозна пену наборану сливом иза успомена
Доказ исте сете бојен новом римом праузрока
Пред шатором јаве мисаона копља поломљена
На крстаче личе… Уби смртни ујед дужицу ока

Како преживети навеснице моје туге у заплету ноћи
Дан раздањен покајањем на расуду постојања
Уздах у облаку скривен душа чита неће проћи
С берићетом твога снопља ни смрти се сад не клања

У расцепу преживелом гноји нова мука разделница
Идоходи расчворени прсли које куда зашли с пута
Зов из раја недозвани маглу броди за објаву твога лица
У недрима песме опроштајне стих удави омча затегнута

Аксиоме не сведене у покриће још скривају смрти тајне
Ватрен пролаз разлученог неба сузби водену стихију
Вајат древни истрајава с карлицама празним сате вајне
Без разлева… Гривну јахача тражим и земљу ничију

Опрост за замршене речи молим и сваку ову строфу
Надзорник ноћи није стигао да их подјарми и утегне
По законима вишњим мимоиђоше саму катастрофу
Испод черге умовања скитница измигољи да не легне

Тешко је с муком носити сенке постеље и гробове
Прирасле дивље младаре узансе не ломите ми сујетом
На празник првина прве жетве приносим обртне снопове
Захвални дар жртве трајања и проласка уснулим светом

На овај дан  ©  26.11.2013. Славими® Ј. Зеленкапић
књига: “ТРАГОВИ У ТРАГУ”  ВРЕМЕПЛОВ /2017/
zelenakap.blogspot.com

четвртак, 23. новембар 2017.

НА СРЕДОКРАЋИ

У поноћ глуву загубиле се собе у мом мраку
Не знам где су врата... У збуњености куда изаћи
Понавља ми се бајка из читанке о опасном раку
Што ми оте Вољену... Тражим је... На средокраћи...

Привиђа ми се сваке ноћи... Хумка истрајава на јави
И сан је тужан што ме мрцвари и у јад баца
Иза све те збрке изнедри душа песму о мојој Полтави
Мила крхка и лепа Бозман пољем кроз маглу гаца

Дошла је опет да јастук белином чистом пресвуче
Да седу косу помилује и пољуби ко што се љуби дете
Између сна и јаве у исто време чекао сам је и јуче
Раноранилице зоро и нови дане не журите да дођете

Пре но анђели је позову да на њена рајска поља
Пође у миру да опет бере бисере росе и горобиље
Предсобље олтарску тајну не јави... Ишчекује богомоља
Одјек звона љубави из дна моје душе за славу и окриље

У поноћ глуву загубиле се собе у мом мраку
Не знам где су врата... У збуњености куда изаћи
Понавља ми се бајка из читанке о опаком раку
Што ми оте Вољену... Тражим је... На средокраћи...

На овај дан  © 23.11.2011.  Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2017/  zelenakap.blog.spot.com

КО МЕ ТАМО ОПЕТ ЗОВЕ...? /поема/

1.
С југа дошле успомене
Не селим се у ваше светове
Искре у разгору буде мене
Ко ме опет тамо зове…

Сноп у снопу да ми спута
Моје срце распарчано
По врлети тврдих пута
Тамо оста запретано

Најсветије у постељи гроба
Нема брода ни мостове
Урушено болом јечи доба
Ко ме опет тамо зове…

Однела је плаха река
Мутно време заседлало
На сапима палог века
Зар вам јада није мало

Доста злобе погибељи
Испивене све су части
Отровници и крпељи
Још један ће невин пасти

У раскорак дух и доба
У дан црни у сватове
Без белега и без гроба
Ко ме опет тамо зове…

Сам у мрежи што самује
На суварак одвећ трули
Зунзаруше смрадом зује
Паукову муку јесте ли чули

С помрчином у заплету
Јате муве насртљиве
С ким да делим моју сету
Свима дужан сви ме криве

Људске речи без утехе
Руже сузом плачне очи
Опраштам вам ваше грехе
Глад истине нико не оброчи
2.
На тупе шиљке навучену
Распету кожу промаје суше
По расцепу рану посољену
Дрски сапутници без ума и душе

С новом тиквом никло нове вреже
У призиву чекам благослове
Опута груба опанке ми веже
Ко ме опет тамо зове…

Неки тикван празноглави
На ђубришту грешком рођен
Сикће пргав у нарави
Из сујете у сујету вођен

Змијски отров змијске речи
Ум безумљем све палаца
Ко дрекавац тмином када дречи
Пастув вранац пену баца

Копитама моје умно поље рије
Силом дрски закон правде дели
Огавно вече бива ко што никада није
Акрепи су земљу заузели

Давим се у муљу сете
Туђе свиње сад се тове
У оборе наше преотете
Ко ме опет тамо зове…

Не бране се поља плавна
Од бујица побеснелих
На раскршћа недојавна
Црна слова са маргина белих

Испис црни прогледати неће
Капље зејтин нове муке
Гасну мртво догореле свеће
Коло срама и невиђене бруке

На праг придошло трупа
Мртво огњиште бука буди
Траје још једна ноћ калупа
У ваше уточиште нељуди 
3.
Прозирно небо гасне сиво
Урушио се кратки сан
Муку ми доноси пепељиво
Сећање на одбегли дан

Разнизане у трулом мимоходу
Како да преплетем плотове
Бранећи песничку слободу
Ко ме опет тамо зове…

На издајства не пристајем
Лукавствима нисам вичан
Имам ли рашта да се кајем
Пита се бездушник безличан

Уместо тебе ноћи луда
Под крстом мога распећа
Истином никлом ниоткуда
Кајем се у пркос несрећа

Што поган ти језик уста прља
Убијају те твоји нагони беса
Срљаник зна у зло да срља
И опет га љуби ко сецикеса

Омамљен прљавим новцем
Бестидно продаје брат брата
У замку птичареву с ловцем
Погодбу за тридесет дуката

Срамну чини издајник вере
И свете речи лажју заклетве
Ни један век да га опере
Издајничко семе труле сетве

Не може клијати смртна клица
Анђеле чувару чувај моје вртове
Од буђи и пламењаче свих мутница
Ко ме опет тамо зове...

На овај дан  © 23.11.2013. Славими® Ј. Зеленкапић
књига: “ТРАГОВИ У ТРАГУ” ВРЕМЕПЛОВ /2017/
zelenakap.blogspot.com

уторак, 21. новембар 2017.

У РАЗМАКУ ДВЕ ТИШИНЕ

За твоје поводе мој повод неће бити
Разлог разлаза кад угарци се ватре гасе 
Ако се усудиш на длану моме заноћити
Без узглавља на празан лакат зна се

Под окриљем издаје у коначишта туге
Пород нерођени тражиће муку јавом
Место те безбрате чека на рубу каљуге
У размаку две тишине и углу прљавом

Пољем мог једрог жита зрикавци зричу
Здружену песму изложили су сунцу и виду
Сунцокрети дижу главе заветом се заричу
На верност свечано и тихо ко невеста у стиду

Твоје тескобе братства ништа ми не значе 
У људски простор ума прошива се пролет
Страх ме је да се са докова токови не откаче
И да у потопу таласа потоне моја бела голет

Одавно на вису разума не горе нове ватре
У дугом низу куљају туђе мутне воде
Ала и врана се дигла да дух ми слободе сатре
Мој живот сања дане и песме да ме ослободе

Од суза млечних трава и биља појутарја цакле
На мапе сећања враћају се избрисани записи
До некролога стигле речи ко ће их слушати дакле
Кад омча осуде невиног над главом ми виси

За ускрснуће из тамне клети како отворити крила
Одговор се не чита у занемелом оку мржња коначи
Џелату посао ледено срце је дао и оклопе бунила
Обљуба жртве насиљем ужета траје док се качи

О вешала а шуљави клас ковитла ветар љути 
Време дописује истине у низу ситних слова
У рукопису опоруке да понови се жртва слути 
Праведни процес и невиност докаже ера нова

Језик се развезао па збори мудре истине
У заносу љубави гори постиђен образ вере
Боже вајаш ли новог човека од рајске глине
Дај му дах живота да у васкрсу кости збере

Пролазећа умља жилама набреклим теку 
И последњу бразду превара је заорала
Другим током ако се не улијем у новоме веку
Мој чобански живот није био пасторала

Чије то преварне усне грешни поклич зборе 
Ако ће доброту мог срца збирати црви и мрави
Подијуми су празни и таме гроба засторе
Су спустиле тешке за распад законите нарави

У тмурну јесен запрушила је похлепа
Одводе кишне... Наталожило се лишће увело 
Испод седих власи скривају се умља слепа
Хоћу само мирни спокој... Презирем опело

На мојим пољима пустите да се јате вране
На хумку је стигао пре рока замор века
Нек труну по њивама песме у крстине сабране
Толики народ... људи... а нигде нема човека

На распућима расуле се речи нејасном даљином 
У блеску грома запис је остао не читани
И траг опроста са Христом Божјим Сином
На вешалима и на крсту част се жртвом брани

Избегли дан прегажен на путу лежи сам
Јастребови високо горе небом исписују круг
Натерали су ме да себи самом раку ископам
Нису ми допустили да будем дужан бар тај дуг

Да задњи зној пролије неко уместо мене 
Мало је грабежи остало за задњи трен
Целу муку испи постиђен месец пре прве мене
И небо обуче хаљину црну а земљу обави сен

Неко чобанче друго кад буде јавило стоку 
Ко зна када нашим гробљем на покладе 
Највиши круг потамниће без ропца и сузе у оку
Грч се преселила испод непца за вучји зов наде...

На овај дан © 21.11.2011. Славими® Ј. Зеленкапић
Времеплов /2017/ zelenakap.blogspot.com

недеља, 19. новембар 2017.

ПЕТРОЛЕЈСКА ЛАМПА поема

1. 
Ноћ би да лако угаси сећања 
Ко петролејску лампу усамљену
Да више не чађаве душу 
Но она и после тога диме задуго 
И дим још љуће штипа за очи
Са срцем и умом ја немам већања
Никада не сећи сећања вену
Знам како је гацати кроз тмушу
Не часи излиј се у песму туго
Ту је мој стих да те посведочи

У мраку душа постаје још тамнија
Не чудите се што се не колеба
Шта учинити са успоменама
Успомена је моја литија
У вери служим Мили и изнад неба
Преко гроба не стражари тама

Добро је кад остану сећања да чкиље
Сањара да подаље држе од несигурног сна
Док моје песме и посвете
Светост тајне обузима јаче
Нужно је подрезати фитиље
Песник то зна
Духа не гасите... Поете
Пустите душу у песму да се исплаче
2. 
До првих петлова је јако далеко
Цик зоре хоћете ли успомене живе дочекати
Ноћ сећања увек породи песму нову
Песмом да се преживи и забаса у нови дан
Успомене и жеље су не прекинута нит
Нађени пут сусрета смрти и живота…
Чемер и мелем ил питко љубавно млеко
Исти извор точи кад срце сврати
У жеђи… Утеха дође по слову
Исписа и исповеди душе ко сан
И открије се смисао и бит
Мука је поука успомена кад се премота
3. 
Мила ме чека на истом раскршћу вере
Жуди моју реч благу
Нову посвету
Песму љубави и благослов
Немам право да изневерим
И Она цветове успомена бере
Сећања не обарају но дају снагу
Она су анђеоска крила оном лету
Кад је из Босне дошла под мој кров
Смрт животом могу да оверим

Једном ће се и то збити
Први и последњи пут
Сусрет без наде и загрљаја
Долазак са прекрштеним рукама
Смрт ће се смрти привити
Не да јој љуби владичански скут
Него да закорачи преко прага раја

Да тамо моја Мила не буде сама
Никако да дознам разлог врли
Зашто се одлази са прекрштеним рукама
Хоћу да је грлим и да ме Она загрли
Овде и тамо не станује тама
4. 
За мене што вазда грлих свет
Људе
Ближње све од реда
Вољене и не вољене
Тебе Неумрла
Заповедам не склапајте ми руке…
Мили на дар носим свога живота цвет
У њеној кити да и он љубав буде
Убране успомене живе… Ко чеда
Препородиле су Њу и мене
Чујем одјеке песме из анђеоских грла
Васкрсење је подигло славолуке

Борац сам који се не предаје
На крсту на свом распећу
Мој Господ није био скрштених руку
Његов отворени загрљај 
Сведочио је о вечној љубави
И сведочиће ва век века
Проживљен живот без живота нестаје
Успомене умрле заборавом слећу
У вилинско коло не марећи за бруку
Кад смрт стави тачку веле да је крај
Из окова гроба нико се не избави
Ово је лаж и обмана преданог човека

Зашто му узети право да се вером брани
И кад се живот угаси
Бог је на покојниковој страни
Сапутник и на путу смрти да га спаси
5. 
Мртвом прекрсте руке самовољно живи
У часу растанка и опроштаја
Дали се запитају шта је његова воља
Ко воли опроштаје и оплакивање 
Што кратко траје па исчили
Јер живот тече даље
Скрштене руке нису признање да су криви
Они што су живот пропутовали до издисаја
Истим семеном кривице нису сејана сва поља
Кад јесен смрти оголи грање
На крају се спозна јесмо ли родно дрво били
Смоква са лишћем ил друга ружна страна медаље
6.
Никуда не одлазим чујте
И опроштаја нема 
Идем на сусрет са Милом и јавом
Сузе се распу из саме душе провалом 
Ако љубави нема ни сузе не требају
Љубави не оплакујте…
Исписах сведочанства поема
Нећу да се покријем травом
Бог узима сузе и росу у сну малом
Пре васкрсења васкрсли знају

И уплакане песме посвећене Теби 
Исплакале су надом и трајале вером
У песмама живим и живећу… 
И Ти у њима живиш… 
Живот без трага није живот уписани
Чак и звезда падалица која се гаси 
Небом упише траг свога постојања
Бог зна зашто те је узео к себи
А мене подарио дар да пером
Исписујем истине наше љубави по прамалећу
Букету успомена Мила док се дивиш
Поносна пред престо милости стани
Одавде са земље горе стигли су добри гласи
Свемир од наших звона љубави одзвања
7. 
У спомен књигу живота 
Свако сам уписује своје име… 
Људске матичне књиге 
Писане су мастилом које избледи 
И мољци их изједу
Књиге живота су књиге за спомен 
У Божјој библиотеци 
Да се увек узимају и читају
Право ће судити небеска порота
Како су светлели фитиљи а како они што се диме
Ко је у зони испадања а ко учесник животне лиге
Чије хомилике Бог прима а које неће проповеди
Свети суд слушати пале у засенак и сенку бледу
Живота без отиска и трага сведеног у гробни домен
Нас двоје посвећени живећемо у својој деци
Данас се за оно вечно сутра кораци корачају

Разумеш ли сада моја Неумрла Мила 
Зашто не гасим сећања драга
У нашу петролејску лампу 
Ноћас их доливам до врха зацело
И подрезујем фитиљ фино
Да јаче светли
Знам да си се у мом срцу опет оваплотила
Новим ритмом изнова бруји… Носи га нова снага
Кроз нове риме хрлим рајском кампу
Уместо гробља на причест у рајско село
Да примим Христово тело и крв… Свети хлеб и вино
Минула је ноћ… Свањава вечна зора јављају небески петли…

На овај дан © 18.11.2013. Славими® Ј. Зеленкапић
књига: “ТРАГОВИ У ТРАГУ” ВРЕМЕПЛОВ /2017/
zelenakap.blogspot.com

четвртак, 16. новембар 2017.

ВОДА ДО ГРЛА

Фитиљ што светли у невреме треба подрезати
Није здраво да дими и чађави стакло фењера
Бежите из жаришта у насобину прилагоде
Заклон потаје је стамен за кукавице и изроде

На клатну чврсто мирује а морала је да се клати
Заљуљана савест безначајна у глуми дублера
По истом обрасцу удворице и полтрони се своде
Брвно у оку и трун ненадани исти свраб не згоде

Праискон истине давни састругале су лажи
Провидан флиц папир не носи древни запис буне
Продужени пипци љубе се на чвориштима мрља
Загрљајем смрти у кошмару протеклог века

Параноја је депресивна… Неки облик лудила блажи
Са лудом главом на окретници колосека своди рачуне
У исти пролом разлокани све бивство само срља
На врху брда стражарица за поглед улов данима чека

Плен се у сумрак испашом мами а зором воду пије
За један трен око и ороз нови су пољубац страсти
Уплив матрице поимања није научио лекцију прву
Без оптужбе и осуђења зид славу поносом качи

Трофеј егоизма никада неће изаћи из чаролије
Шиљак у врећу распара јој грло… Дреновак затупасти
Тамну кору исте су руке тесале …. Трагове црву
Здерала је срча прозорског окна… Уходе и освајачи

До понорнице ума силазе тајне без мердевина срама
Жаришта моткама туле да им шатори не изгоре
Пећине кисну од памтивека са мокрог свода
Дан и ноћ по мемли од вуге слепи мишеви крстаре

Времена смутна отворила су гротла и бездане јама
У празном гнезду заточења голуждрави граоре
Мајчини птићи… До грла одавно стигла вода
Дављенику осуђеном на задњи зев пре преваре…

На овај дан © 16.11.2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2017/  zelenakap.blogspot.com

среда, 15. новембар 2017.

ПРЕЛЕТ НОЋНОГ СВИЦА

Поруку љубави опет сам Вољеној писао
Читати је неће… Искри додир каменог лица
Кришом се раздањује и гологлава мисао
По своду раскриљеном узлетела ко јато селица

Са товарном муком приспео дан по пркосу
Сирото чекање стаче у доток последњу жељу
Мила први уздаси посекоше јутарњу росу
Поглед води драму узмицања у наду бељу

Гризу се усне чекања на раскршћу слепом
Вандали исписали графите по нашем зиду
Још једна строфа песме душом и расцепом
Ношена казује риме љубави Теби… У раскиду

Опало лишће умире под ногама шетача
Око окућнице самотан лутам у кругу глади
Времена проје и пепелишта испод сача
Залуд се сећати данас… Обескриљеној нади

Рушити веру испод моста валови можда неће
Требам доброту Божју за запис нових речи
Истим током запењену а не пламен свеће
Да спали наша писма и слике… Опрост сад клечи

Ореол вере доцртава око испијеног чела
Само је Мила твој додир лаки разбудница моја
Грлим све наше тајне залахорене испод вела
У успомене осунчане пребегом из спокоја

На светом месту постојања уз наклон части
Зазубицом трну жеље и згажене јаглике
Скидам капу каћуници… Сузни целов ће пасти
На твоје девојачко доба и црно беле слике

Тупо дамара нагон из петних жила
Јуриша друга страна ветра посводицом
Све шири круг ме мучи негвама сивила
Укљештен живот у процепу везан жицом

Великом омчом смрт мирне очи води
Последњи трептај бола краде сумаглица
Још једна жртва крстоносна истину нек плоди
За част Теби кад дођеш у прелету ноћног свица…

На овај дан  © 15.11.2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2017/  zelenakap.blogspot.com

субота, 11. новембар 2017.

ИСТИНА ИСТИНУ ДУБИ поема

1.
Прилепила се реч болна на ивицу ума
Стрепим да не падне у понор у грчу
Путеви смисла беже у трену двоума
Занет гробом смерно скупљам срчу

Уоколо разбијену од огледала душе
Тешко је у њему видети измучено лице
Пуштам сузама да песак у очима бруше
Свраб боли црвеном муком бесмислице

Стазама гробља прошле су све туге
Бездани склапју сенком обале гробне
Последњи корак блатњав из каљуге
Не искорачи реч утехе из мемле добне

Пасторала идилу како да овенча жудна
На рубу минулог дана пало залазеће сунце
Ноћ уседелица троножац чува судна
За конац зоре предају песме и младунце

Васцеле стихове похођења глувог доба
Дубоки рез за нови ожиљак танане вере
Растурено гнездо опет свија смрти злоба
У потпазуху плитке јаме слова се цицере

Малом мером… Нечитко тражи шифранте
Песнички рукопис не крије поруку тајну
Прозивка савести је мртва за фолиранте
Чему молитвене мантре за срећу вајну
 2.
Празна су коначишта између земље и неба
У пауковој клети злокобне разапете мреже
Зараза расутих гробова песникове очи вреба
Да по хумкама бере тикве и скупља вреже

Уз мучну шкрипу старих гвоздених шина
Труцкају претоварена кола јесење спреме
Каменим друмом враћа се душа мајчина
Са гробља у срце успомене дошле под слеме

Да се на промаји и мразу у венцима њишу
Заокрет неће донети устока зиме у смету
Дробићемо причу губитнички у ситнишу
Песма је закључала у грчу покајничку сету

За годишњицу операције… Мука и бол иза
У моје наручје донели су њену смрт рану
Патња душе огрлицу љубави у године наниза
Пострхумне песме са сваком сузом кану

Посвете додају под стрехом срца низ низу
Хоће ли конац издржати песма не зна рећи
Причесна вечера на домак истине тако је близу
Песниче на олтару вере кад нови опет мећи

Жељена реч са ивице ума у сан ако се врати
И срча мозаик огледала склопи… Нек душа пева
На њеном гробу мала ружа расутих цвати
Црвени траг мога срца у времену нека одолева

У њеном биваку док не ојужи пролеће кости
За нове ластаре наде набрекле мајчинским млеком
Над њеном хумком блистаће дуга Божје милости
Васкрсли знаман спасења вечни у трену неком

Што иза двоума стиже путем Богу само знаном
Децу да грли мајка док муж јој очи на порцулану љуби
Дах развигора живота у рајском пролећу раном
Чувамо скупа успомене... Даровано… Истина истину дуби

На дан годишњице  © 11.11. 2003 - 2012. 
Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2017/  zelenakap.blogspot.com

среда, 8. новембар 2017.

ИЗГОН

Претражио сам пламсаје и загубио жар
На истом пољу тињања пепелишта
Гомила се сведено и не сведено у гар
Осуђеном  не спомињи дан судилишта

Последњи крик испод откоса јаве
Уз фијук прозборена песма не сањари
Ако их нисте срели мане су тврдоглаве
Реч моја са вашом неће да се барабари

Не може множина у исти суд да се прибере
Кроз тамну ноћ просјаци мокри промичу
Лудачку вољу не тражи да ти се очи увере
Хоће ли заборавни да заврши започету причу

Не очекујем таљигање ноћно да приспе зором
Кладионица смрти није изгубила добитак живи
Црквени суд јавно је казнио грешника укором
Праведника нема пред Богом… И мртви су криви

Шевар надраста мочвару ума док локвањи труну
Никога нема да је заталаса веслом убогог чамца
Презир почива на љигавцима што се у част куну
Негостољубиви бездушни град изгони поету самца

Ко зрневља са воденичног камена одбојне речи прште
Разграђен тор немир језика никако да посведочи
Лутају по прапостојбини чеоне вијуге и умља се мрште
Хоће ли вас прогонити савест када нема где да крочи

©  08.11.2017.  Славими® Ј. Зеленкапић
Књига:  ВАРВАРОСЕ /2017/  zelenakap.blogspot.com

субота, 4. новембар 2017.

БЕЗДНО САМОЋЕ

Изгубио сам оштрину вида
Висим на рубу бездна самоће
Предуго медитирам у песми зова
Нико да поцрвени од стида
Запутили се кивни осудом у атаре злоће
Пале су тешке речи са ватром громова

Смерно се питам где је крај бестидној хули
Запењен бес лудака песнице чврсто грчи
У њима расуда нема да смири страсти
Протагонисти лажи давно су се оденули
У раскалашне одоре…Песниче крчевину не крчи
Пусти пањеве да труле. Немој сенку красти

Иступило се сечиво речи на резу неклепано
Ватре су мртве жеље и затрпана пепелишта
Ледени поглед тишине угашен зором
Спознао нисам што само њима је знано
Никада не бих бацио сидро у туђа сидришта
Нека се они међу собом разједају љубомором

Заметнуо сам трагове успомена понете из завичаја
Негде низводно остали су тужни уз обалу леву
У вировима живота… Дубоке затоне нико не буди
Дечија машта је узалуд градила храмове Инка и Маја
Расцепиле се песме и болно цвиле са душом у двопеву
Рефрен смрти певати нећу… Разломиле ми се груди

Плебс на збору побуне витла поругом кнуту
Окрутни јарам да збаци са погрбљених плећа
Хоће слободу да зацари на престо и право гласа
Посрће слепи вођа невични свештеник на туђем путу
Опет се продаје првенаштво преваром у здели лећа
Под пилатовим балконом урла руља насладом ужаса

У зађевици са собом преду се чудне нити
Призив Чарнојевића и сеобе страдања слути
Дали се некуда бежати мора када валови зла буче
Намножиле се прекобројне хорде термити
Још нисам дознао истино ко овде дебело мути
Зашто кануре мрси и невидљиве конце суче 

Дувају с југа нови ветрови исте глорије
Барјаке чујем док лепршају на јарболима
Ватре мог срца носим смело истине плам
Успори животе… Време је за кораке спорије
Трагачи нису нашли сакривен плен у откосима
Самујем дуго и самоваћу… Умирем сам…

Ружне тишине трну дуго… У безвремље цуре
Помрачен вид удваја сваку слику набором сенки
Бездно није јама у привиђењу но смртни град
Скупио се народ да види и чује калабуре
Бестидна хуло ђавољег кола доста је теревенки
Калауз нећу… Предај кључеве истине…Ово је јад

Још нисам дознао истино ко овде дебело мути
Зашто кануре мрси и невидљиве конце суче
Ватре мог срца смело носим истине плам
Опет ће са новом песмом пожар планути
Стигле су љубав и правда да се заруче
Самујем дуго и самоваћу… Умирем сам…

На овај дан  ©  04.11.2012.  Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2017/  zelenakap.blogspot.com