УЗАЛУД ПЕСМА ГНОЈИ

Горко је опет зборити причу о утрошеном по труду ниско

Пелин горчине испили смо у мало жучи за пуко сажаљење

Замукле су све речи у уму буне... Прежаљено колико је блиско 

Кратко је кључала истина... Може ли опрост сменити презрење

Трлити лан узалудан је подвиг врле песничке воље

Пролазе бесмислени дани... Продана магла се вуче

Опет ће они у сутон преваром успавати уклето поље

Замршено кашто више се замрси но ласно расуче

Гуслају ветрови јаке страве кроз оштре кланце

У страху разрогачене очи издају сву беду живота

Оробљени нема снаге да скине дрзничке ланце

На листи цинкароша уврстани идиот до идиота

За нови роман велика душа с источних страна

Ко зна да ли ће икада да се роди у пролому овом

Свака нам стопа части давно грца језиво упрљана

Раскрстили смо са моралом у завади са словом

И ето ни појутарје сванути нам неће за кад мира

Утваре ноћне украле су наду и све је у растоку

Шта се то дешава када капитулант капитулира

Брод живота се насуче... Умрла је суза у оку

Пајташи врашки свој расуд у начело ваздижу

Закон јачег дрско бруталну ноту крештаво јавља

У потаји се шапуће а јавна је тајна како то лижу

Чанколисци по вољи туђих газда нова поглавља

Кад ластар какав штрчи из ограде познаће сечу

Ружење није допуштено... А ни слобода отменог раста

Ко вас је звао на туђе гробље... Они што кукулечу

По позвању знају свој дуг... Кад приспу времена кљаста

Последљи богаљи узмицаће унатрашке до амбиса

Никога нема да развуче уже... Вукови завијају бесно

Писано нам је... Збориће неки... Али ко нам то писа

По души углевљем црним...  Боли и жуља нас тесно

И сад смо ту где смо вољно и невољно у свом гету

Записа нема да исповедимо грехе... Небо је затворено

Узалуд песма гноји... Кад чир прсне и распе сету

Ако запрља млечни пут ми смо криви знај бено   

Посекоше нам корене у име вишег циља магистрале

Споменик древни затрпаше... Старине нису вредне

Будућим визијама занешени исписујемо спомен скале

Превеслани ће најзад занемети сами и душе им чедне

Поколење бескорено нема шта да пита изван своје јаве

Сасушено врежје и прекинуто уже на сметлишту труну

Векови су заробљени на порушеном мосту... У раставе

А не у завете... Потоњи лутајући гласови ушта да се закуну

Горко је опет зборити причу о утрошеном по труду ниско

Пелин горчине испили смо у мало жучи за пуко сажаљење

Замукле су све речи у уму буне... Прежаљено није више блиско

Кратко је кључала истина... Може ли опрост сменити презрење

© 30.07.2015.  Славими®  Ј.  Зеленкапић

књига: БИЉЕЗИ ГОРЊЕГА ЗВАЊА, рукописи /2015/

zelenakap.blogspot.com

КАД НЕМАШ ПРАВЕ РЕЧИ ЋУТИ !

Кад немаш праве речи ћути... У жалу сувом не клокоћи

Багатела се с багателом узалуд цењка... На сточној пијаци

Накупци држе жижне свере... Дослухом тајни у сенци моћи

Тупи удар је помутио мозак... У несвестици титрају светлаци

Сјерину лањску сањају гребени испод подрумске греде  

Шкљоцаве маказе тупе стризаће опет неке невине овце

Уз стари шпорет доконо време без поновљене беседе

Мили у сусрет смрти што се тихо прикрада за све ровце

Густиш иза пљоша буди страх и језу... У време несанице

Чуперци дечији извирују кришом испод поњаве тешке

Тама никако неда да мена смерна премери оку дужице

Помутили се сви рачуни у бестраг... Како наћи грешке

Мераклије одустале од мерака.... Столују саможиве душе

Разбаштињене речи у расулу заклон части не могу да нађу

Песниче врли куда... Кад живот одасвуд сколе потркуше

Одавно сумњам да крај могу дочекати испошћен глађу

Грабеж је правило живих... На мутном току цеђених дана

Неосетно најзад живот исцури и растуже вас празне шаке

Лудо је питати се чему... Суд опет има клан у име клана

Потврдило се знате... Злоба ко чичак лако накупи ортаке

Аболицију кривице небо никада дати неће зулумћару

Ваљаних адута нема на софри помирења полезни лажови

Летопис неправде ко да испише угљеном јаве и превару

Коме да обелодани... У земљи лажи нико кућу не укрови

Ровове и бусије инатом шанче исти ратоборни грмаљи

Колосе прах скрива... У магле зашла размеђа историје

Усуде признати како... Телом и умом ми смо богаљи

Параван заборава сву нашу беду и јад неће да сакрије

Кад немаш праве речи ћути... У жалу сувом не клокоћи

Багатела се с багателом узалуд цењка... На сточној пијаци

Накупци држе жижне свере... Дослухом тајни у сенци моћи

Тупи удар је помутио мозак... У несвестици титрају светлаци

© 29.07.2015.  Славими®  Ј.  Зеленкапић

књига: БИЉЕЗИ ГОРЊЕГА ЗВАЊА, рукописи /2015/

zelenakap.blogspot.com  

ПРОБУДИ СЕ ОБРЕТНИЦЕ

Пробуди се обретнице жуљна у наручје сузне збиље

Прсних дина на замајцу током новим смерна крени

Не своди се у зачетку... Разроди се истородна у босиље

Траје на затиљку исписница за поруку трошној стени

Бит се с битком разграничи по разлогу зорном

Крчи ли су исте путе преводници јужне стране

Први сусрет још се памти на постољу зборном

По слетишту заглушеном гракћу црне вране

Посту није време да се с глађу немарнички носи

Одбол ближњи умоболно кљује јогун превратника

Реч се заборавна од језика с муком истом проси

Ивер трули скупљен у подножје старог дрвљаника

Јунске збиље градишнице туку... У колону свртан ниси

Вртирепи које кави у облутку не сведени избор траже

Обећање давно смерно дато над амбисом само виси

Мучно схватам у наиви... Ко је јуче лаго и данас ме лаже

Атакује умље по постељи душе...  Зарозано време чами

Одступницу тражи у мук верни драгуљање вретенасто

Недоходи зарубице испоснички вуку жеље по осами

Доречје ми неко шепа а ја сажаљевам убого и кљасто

Мали простор скучених идила чудне зазубице скоро јави

Молитвене приче заблуде хране... Грлати су кривоверни

Душа боли... Одавно хтедох да прочитам све ваше нарави

О колико и како наивно веровах да сте неизмерно смерни

Илузије пуке прирасле ко брадавице чиме да калемим

Прескоком из лажи у лаж докле варате душу клошари

Од истине нисте узели ни почетно слово... Згранут немим

Угињем рамена...  Тешко је кад се истина гнусно мрцвари

Озлојед  пликовит модрине збира на испуцалој кожи

Причу земне мемле висински разломци обарају трудом

Надао сам се да се наше потомство изнова само обожи

Привилеговани уседлано језде циљу осокољени чудом

Набоји рошаво распрсли ко булке недогледе свлаче

Бубичаво зрење искаче из тескобе да обујми страже

О зарђале ченгеле убуђале кожне наде муке каче

А скакавци хитри откосима јуре коњске километраже

Пробуди се обретнице жуљна у наручје сузне збиље

Прсних дина на замајцу током новим смерна крени

Не своди се у зачетку... Разроди се истородна у босиље

Траје на затиљку исписница за поруку трошној стени

© 28.07.2015.  Славими® Ј.  Зеленкапић

књига: БИЉЕЗИ ГОРЊЕГА ЗВАЊА, рукописи /2015/

zelenakap.blogspot.com

ПОЧАСНИ КРУГ

Залуђујем ли се, или не? Неки ће рећи, траћиш време као многи докони људи. Шта ће те ви казати након ове две прве реченице? Дилема можда постоји, или не? Ако сте помислили да ме то збуњује, нисте у праву. О залуђивању, ни говора. Просто је, није ли живот залуђивање или нужда, у коју сте гурнути без вашег избора. Ако сте у овом ковитлацу заиста морате се борити да не будете сламка коју вихори витлају. Живот мора да се живи. Отпор ковитлацима је збор записаних или казаних речи. Ово је послање песника. Живот обојен свим бојама, бар у песми, тако није само тамнина. Сунце изгрева и залази. Облаци криле небо и разилазе се. Дани су и овакви и онакви. Зло и добро се рву сваки дан. Привидни победник и није коначни. Смрт и живот руку под руку врте се у круг, или у истом плесу плешу вечиту игру. Залуђивање није ако се рађају јаросне наде и док трепере жеље пред циљевима као биљезима уз пут живота.
Па добро, на чему смо после овог уводног пасуса? Залуђујем ли се, или не? Ви мислите да вас још нисам убедио у своје убеђење. Јогунасто се држите свог и сматрате да сте ме прочитали. Не завидим вам на мудрости, али сумњам, то је моје легитимно уверење, да сте на искорак испред мене. Тркалиште живота је дуго. Почасни круг иза финиша показаће ко је победник? Не ваља се прерано радовати победи. Треба истрчати и почасни круг. Шта ако се ви залуђујте својим плитким заблудама? Ја свакога дана припасујем тоболац и носим своје стреле да гађам Ахилову пету мог живота. И када омашим научим се. Искуство је најбоља школа. Храбри ме истина да Давид на крају побеђује Голијата. Ја мислим на почасни круг, а Ви ?
Залуђујем ли се, или не? Пишем и објављујем песме и цртице, а електронска статистка некао је поразна. Јуче сам читао пише:- Досегли сте до седам особа... Кад графикон мерења код неких туђих објава покаже двоцифрену бројку, питам се како је то могуће? Истински уздахнем и признам себи, ја овој објави не могу да доделим ни оно „свиђа ми се“. Како да ми се свиђа нешто што нема ни трунку елементарне лепоте? Не могу испод неке уметничке честитости и искрености, тек реда ради рећи, свиђа ми се, кад је бљутаво, приземно, просто, шупље... И још би спорној објави доделио епитета, али пристојност налаже, прескочи и иди даље.
Немојте помислити да сам осион и строги критичар. Не остављам коментар где коментару није место. Не гордим се упоређујући објаве међусобно. Поређење чему? Свако трчи своју трку живота, али сви неће трчати почасни круг. Не подилазим ничему, ни било коме, јер подилажење је нискост. Подстицање заблуда, о ружном да је лепо, или о чагрљању да је генијалност, штетно је за онога чија је објава, а и за подстицатеља.
Залуђујем ли се, или не? Зашто је статистика читања и коментара на објавама често таква кава јесте? Пишу ли песници лоше или површно? Зашто гледамо мртву трку? Можда сада када многи пишу, а ретки читају, и нису чудне ове сувопарне бројке. Помислим не ретко, да су међу нама неки давни доказани великани писане речи данас на сцени, можда и би они у ово време својим објавама остали у реакцијама читалачке публике, испод двоцифрене бројке. Ова размишљања и помисли ме не теше, него уверавају да је праг свиђања данас потонуо. Шта је данас лепо, мудро, вредно, корисно, поучно, капитално...? Читава армија умних људи на ово питање мислим да не би могла дати одговор.
Песник, и то онај душом и срцем, не може бити срачунат. Ако би следио, зашто писати, кад нико не чита, чиста и права поезија би умрла. Нажалост, данас што се све трпа у кош поезије није поезија. Као и у свакој прашуми није тешко залутати. Али има песника и поезије који јој спашавају част. Можда ће те промрмљати; не залуђуј се, да си ти један од њих. Знам поезија неће спасити свет. Не убрајам себе сам у друштво ни „живих ни мртвих песника“. Одавно говорим, верујем и мислим, да песник није звање, и да га песником чине, или не чине, песме које рађа. Електронски хронометри данас лажу. Једини судија је решето времена. Кад оно просеје, и плева и паспаљ пропадну, а зрело и једро жито остане у њему за трајање у поколењу и поколењима иза њега, то је поезија, и то су свевремени песници. Коб великих песника, осведочена у много случајева, је да су непризнати и скрајнути у времену од савременика, да су губитници. Но дође и васкрсење, па лепо, вредно и велико, покаже се, и заузме припадајуће место.
Не залуђујем се, него пишем, јер не могу живети а не писати. Ако моја објава стигне и до једнога, ако додирне му душу, ако се у њој препозна, њом осоколи, утеши, раздреши своје бреме, пусти сузу да прочисти поглед, или се напросто искрено удиви, знам тада да моје писање није залуђивање. И тај један једини сапутник, и ако не остави коментар, вредан је мог достојања. Песник не сме да занеми... И ловори се брзо осуше. Не залуђујем се ни са седморицом ни са седамдесет седморицом. Погрешно је ако бих живео, трчао, писао, шта год, само за аплаузе публике уз стазу живота, и за бројке на електронским хронометрима на виртуелној мрежи. Надметања остављам надметницима.


© 25.07.2015. Славими® Ј. Зеленкапић
књига: СВОД САМОЋЕ, цртице /рукописи 2015/
zelenakap.blogspot.com

ОРИОНСКА ВРАТА

Осећам да се узлазно поимање одавно не збива. Тражим узалудно истину у примицању личне спознаје. Гушам се по које пролазне сумње да ми трагање не успе. Треба све испитати и докученом веровати. Препознајем трагове прошле патње у свему долазећем. Превратник ноћни поново ће подупирати круг сумње. Тако је то са мислећим умом. На чистину треба све извести, а ништа не примити здраво за готово. Баштина искуства је бедемно јака да би је занос потро. Гледам и загледам свој дух да раздушим споне између почетка и сада. Верујем, ускоро ће се небо отворити. Пристижем пред Орионска врата.

Грлено подручје језика траје за неродницу. Нове се речи јате по неком неписаном следу. Говор разбија мутавост збиље у којој се давимо. Дробим се немилице од како су ми настојања хумана за туђе добро. Не жалим своје снаге док се круне за благодат ближњих. Група се множи прогресивном мисленом путањом. Могу ли се врата отворити без шкрипе? То је могуће. Благо би било појутарју да сване с надом. Горим од жеље да вас загрлим свеколика моја уметничка фамилијо и васцела поколења. Упитник је још увек ту, јесте ли ми ближњи? Зашто сте се удаљили? Како ћу да вас саберем у моју жижу? Полуодшкринута врата морају се широм отворити...

Расуте звездане чари још се само у бајкама скривају. Земаљска стварност је уопште суровија но што се може описати. Од уметности се у ово наше време не живи. Преживети је стварна уметност. У адакта су отишла нека лепа времена што умиру и у сећањима. Приобална уметност је у ило затоњена. Чамац живота је распукао, па тако расцепљен трули у плићаку. Весла су бачена, а чамџија дрема, опрхрван трећим животним добом. Газ је истински плитак, готово да табане једва оквасиш. По кориту неба измичем узводно.

           Докле ће да ме мамуза урлик будућег каса? Тешко се утркујем са журбама живота. Све више застајкујем и заостајем. Циљеви ми измичу и бивају све даљи. Визир погледа пада према земљи све чешће. Некада сам гледао горе у небо и са звездама водио поетске дијалоге. Сада су монолози преузели примат. Све теже и чешће разговарам са собом и својом душом. Што но вели велики песник: „Надамном је небо затворено. Не прима ми плача ни молитве... Племе моје сном мртвијем спава...“ Жалосно је али истинито, ко одлучи да чини добро људима, а особито ближњима, погрешно је ако очекује да ће му људи због тога уклањати камење с пута. Вазда мора бити спреман, јер ће му људи бацати ново камење на пут хуманости и братољубља. Каменовање неће изостати. Ово ме не колеба. Ја чиним и чинићу. Завист и сујета је њихова болест, а моје је послање да добро побеђује зло. У овом послању остајем докле ме је год. Долази дан када ће Орионска врата неба отворити звездани стражар за пролаз у царство љубави и вечности. Не оклевајте пред вратима Ориона...

© 24.07.2015.  Славими®  Ј.  Зеленкапић

књига: СВОД САМОЋЕ, цртице /рукописи 2015/

zelenakap.blogspot.com

СПОМЕНАК ИЗ ПОЕТСКЕ БАШТЕ

Мили, с љубављу у годинама самоће

Милосну ружу ту самониклу булку ко у пољу ражи

Милују очи дозивом успомене иза ноћне олује

Истине коме зборити кад их вртлог смрти обневажи

Насладе коло воде у горком збору док распре брује

Земан је за твој долазак моја жељенице света

У свет јаве... С васкрсом победнице из вилајета

Дописујем последњи стих у строфи рукоплета

За дневник живота... Споменак твој да процвета

Из моје поетске баште заливен љубављу и сузом

Знаним корацима твојим жеља се за жељом плоди

Док лелујају траве зелено модре буђене музом

Из даљине голубијих гора чекам да ти се лице роди

Толико година худих Вољену загрљај иште

Ужелео сам се Мила... Преко свих граница куба

Множи корене упркос смрти што их ниште

Породичне везе су јаке...  И преко смртног руба  

Мост истине извијен стоји да наше обале спаја

На крову љубави бокори се чуваркућа да нас чува

Никада више границе живота смрт да не прекраја

Да се не сећамо година самоће иза у времена глува

© 19.07.2015.  Славими®  Ј.  Зеленкапић

књига: БИЉЕЗИ ГОРЊЕГА ЗВАЊА, рукописи /2015/

zelenakap.blogspot.com

КАДА ГОДИНЕ СЕЋАЊА ПОЦРНЕ

Разгрћем неразгрнуте шумове пред ускоком жеља 

Док трају ваше околне сујете на прозору мога дана

Неки су васкрсли стару одају... Заблуда ме цвеља

Вуче се из тмине ноћне... Сетом су јутра ошишана

Испосничко битисање жудно још грли мило сунце

Измигољило са оне источне стране буновног света

Небом се растрчали облаци... Кроти ли ико бујунце

Појило неко тамо мене не чека...  Траг прошли шета

Тугом засађен ко самоникли полегли коров греха

Живот се поспан љуљушка уз шкрипу клацкалице

Ретко узлеће и више тоне... Лудост је на ивици смеха

Шта зборе успомене... Куда ћу стићи мрвећи мрвице

Песници неки продају маглу зашли у процепе зјала

Трновит пролом прети табанима пуклим ко церова кора

Из небуха мисао ми бану... Од чељусти гладног шакала

Смркло се чело бечи... Урезала ми се ненадно нова бора

Турнус смене пришао крају чудним игроказима јаве

На завојници вретенастој размазује се коломаз мемле црне

Опет вам је мали мозак затрављен од оне опојне славе

А мени потколеница цела дуж цеванице доње тупо трне

Грлато место у роману узалуд сидриште у брлогу тражи

Пролог и епилог на истој жици дуго нејасно пеленају

Васцелу слику живота мени су облагородили пејсажи

Родног краја... Отимају се белим мрљама на издисају

Зверињак сабран у истом јужном тору подмукло режи

Стрепим од урлика... Куда ако разјарени бик рикне

Ал опет нека мисао из искона умом трајно се врежи

Знам рику и одјеке долине... Чобанче и то свикне

Брестова стража са високог склада њиву ми не чува

По неко јато врана узгред слети па опет даље прне

Ка горњем брду...  Близине суште јаве рзање пастува

Напокон узбуђења спласну и године сећања поцрне

  

У загрљају ноћи... Ко ће даље разгртати моје жеље

Стисну се очи под белим плаштом детињег страха

За софром без месечине... Узалуд тражим прочеље

Скоро се зачело семе језе... Ближе је исходиште краха

Тугом засађен још ластари иза надања пањ стари

Грлато место без сидришта ко олупина плута

Залуд се тешим што нисам као ови кокошари

Бољи је мој пролог од епилога... Расула се кнута  

© 22.07.2015.  Славими®  Ј.  Зеленкапић

књига: БИЉЕЗИ ГОРЊЕГА ЗВАЊА рукописи /2015/

zelenakap.blogspot.com

ЗАГРЉАЈ МЕСЕЧИНЕ

У старом гнезду зачкољице смртоносно се роје 

Не тичу ми се ни за живу главу... Злу мало треба

Стршљенови ће кидисати... Не дам да ме упокоје

Бесрамне але...  Погибао мучки одасвуд вреба

Из ластара што шикнули су потом нараштаји

Није се дало знати засигурно бивство идола

Грлато куштримче грудобољу не свиклу таји

По задоју сањара искони приште до тупог бола

Грудве се руше са купе кртичњака плитко доле

Обруб истине ништи крајичак ока тек снатри

Боли посрнуће свако и кад се песме разболе

На ветру муцавости цвили потоњи роб ватри

Груша се пена бела пред увиром замућене реке

Пламичак месечине вири иза облака... Из сања

Под пазух грчим смион овештале изношене деке

Узалуд тражим раскораке зашле у преврат раздања

Арија ноћних хорди са пусте ленге увек ме буди

Имам двојбу и дангубу у недоба са празнином

Јунак романа из живота на концу себи сам суди

Доживотно изгнанство у загрљају са месечином 

© 19.07.2015.  Славими®  Ј.  Зеленкапић

Књига: БИЉЕЗИ ГОРЊЕГА ЗВАЊА, рукописи /2015/

zelenakap.blogspot.com

РАСПРСЛИ ЖУЉЕВИ

Устрептале збиље не блажим патетиком

Праштајте сверична окна жуту мрљу јаве

Крадомице у забуни отуђене жучно с виком

Конотације нису зреле од модрине и удаве

Удаљили смо се од табора наде...  Ту смо јуче

Копали успомене плитке и палили буне у зоре снене

Грозоморе сувотних дамара и страже јуноша чуче

Уз одреднице сиве на преболној страни задужене

У чуду јаве забезекнуто мусаво дериште блене

Зборишта душа затрпана су заборавом прашине

На крунском процесу гробови таје каже сакривене

Около полутара по разломцима висе паучине

У поткорену ума тешка се мисао дуго мрести

Издали су ме несмајници кужни првом згодом

У чуду посињења копиљака за разбуд свести

Глинене кугле у пећи запечене распуклим ходом

Како оду жалости да искажем распрслом жуљу

И гноју белом с просјачких ногу у капи росе

Подивљале су реке тужних речи у љутом муљу

Прозивка траје себичним збором до прамца косе

Головрат исред изданка кулуком још се брани

Дошљак из недођије под јармом судбине худе

Јесте ли икада чули да око вади врана врани

И жртве својим дрским џелатима за зло да суде

До руба амбиса жеље се нису још докотрљале

Пристиго судњи час на зборишту ко кост страна

На тихом ходу старог сата бројалице су стале

Магновења ума да пропусте са измаглицама дана

У грлу удаве ваше нека преседну мрки бољари

Рачуни вам нису чисти и савести тамне од мрља

Мојим пољима прохујали су многи дрски варвари

На пут вам погибли луда памет још дубље срља

© 18.07.2015.  Славими®  Ј.  Зеленкапић

Књига: БИЉЕЗИ ГОРЊЕГА ЗВАЊА, рукописи /2015/

zelenakap.blogspot.com

БРУЈ ИЗ ОТКОСА

„Човек је дужан свом завичају“   Иво Андрић

Врли поетичари свакао знају шта је Јакшић певао Мили, као и Змај својој Ружи. Знам да се диве Костићу како је овенчао Ленку. Особено бих ценио сваког ко се буде занимао за следујућу причу, како ја истодобно певам мојој Мили, како у жудним успоменама чувам жива сећања на моју Ружу, и постхумно овенчавам моју Ленку.

Сва ова три имена милоште моја Милојка може да прстенује једним прстеном са три драгоцена дијаманта. Уз знану Беатриче, Лауру, Јулију... и све друге незнанке љубави, моја Драга барабар стоји. Она је жижа свих узлета жеља, преданости и узвишености. Чини ми се понекада да их Мила у љубави надкриљује. Овим нећу рећи да је мој поетски зов и глас јачи од вечних песника, нити да је Милина звезда сјајнија од њихових звезда на песничком небу. Али истински признајем, да је моја љубав поклоњена Мили дужа и већа од једног магистрала сонетног венца. Уместо једног венца сплео сам небројане од михољског цвећа, да окруним Милину главу, скидајући прерани трнови венац смрти. Све моје посвете Мили за живота и постхумно, све песме, књиге, записи и цртице, су руже које пристају за њене плетенице. Моја их Ленка у достојању заслужује.   

Иво Андрић је писао: „Човек је дужан свом завичају“, и то је истина. Али ја бих ову максиму допунио. Сваки човек је дужан да свој живот испише тако да иза њега остане частан и вредан траг дивљења који време и заборав не могу избрисати. Песник је дужан да искоси своје откосе љубави и да не допусти да увену и сасуше се. Човек је дужан самом себи, по најпре, а потом свему и сваком, где год да се окрене, и шта год да му живот даје, да недри најбоље дарове људскости, хуманости, и све то да прожима љубављу.

Волети и враћати се завичају је узвишено. Завичај није само место рођења и корена. Завичај није ни тор у који се треба затворити. Песнички завичај је и васцела земља и небо, прошли и будући векови и времена. Завичај је трајање и постојање.

Шта рећи о ближњима, о фамилији, народу, човечанству? Који је човеков дуг? Шта говорити о љубави? Има лу у њој и према њој дуга? Ако смо нешто и некоме дужни то је стега море, обавеза, мрзовоља... и што шта још. Дуг није добар друг. И оно лаконско:- ја ником ништа нисам дужан, погубно је. Зрелост на овој амплитуди од једне ка другој крајњости је нужна.

Јесам ли ја дужан мојој Мили? Јесу ли спомињани песници били дужници својим љубавима? Када су певали о њима, и за њих, шта их је нагонило на ту љубав, и те вечне речи? Разум има једине разумне одговоре. Срце и душа када певају, како се то каже, певају из срца и душе. Права песма се не пише но рађа. Није свакоме Богом дано да буде косач на ливади поезије.  

Од када је Мила дошла на моје ливаде и у мој завичај, расте и траје као самоникли корен постојања. Она је моја рођена јабука. Мила није само Босанска вила, но и роса Топлице, око Видојевице, хајдучка трава мелемница, звезда Даница, Источница...  Могу ли руке исписати и усне прозборити све то што је моја Мила мени? Ако у овом часу руке утрну и усне застану да вам кажу лепоте и дражи сваког бисера на мојој ниски, ту су све моје песме, посвете, записи, цртице, да у хору точе бруј попут песме зрикаваца у откосу. Застаните драги моји и препустите се опојном предвечерју. Нисте моји ни Милини дужници, нити вас песме обавезују. Али ако у њима пронађете себе и подстицаје за вашу љубав за вољену овај оркестар из мојих откоса није брујао узалуд. Не трудите Ружу, Ленку, Милу, Беатриче, Лауру и Јулију из њихових давних снова. Ту је моја Мила, до скора ваша савременица, одива нашег рода, из нашег завичаја, ту сам и ја, и узорита нам љубав, ту су дарови за ваше руке и срца. Бруј из откоса неће умукнути и ако се поноћ живота прикрада. Дајемо вам сву слободу да и сутрадан берете Милино и моје цвеће и звезде навече у ваше котарице.  

© 17.07.2015.  Славими®  Ј.  Зеленкапић

књига: СВОД САМОЋЕ, цртице /2015/

zelenakap.blogspot.com

ПРОЛАЗАК ИСПОД ДУГЕ

У мојим давним безазленим дечијим данима није била необична жеља да сазнам одговоре на тајанствена питања која су ме опседала. Шта је живот, ни мало наивно питање, јављало се често у мом уму. Куда то људи путују? Шта после живота? Заиста, да ли је сваком бићу као и мени мој живот задат? То ме збуњивало. Нисам волео предодређења. Ја бих да свој живот крилим сам. Ко ми га то и данас уређује мимо моје воље? Зашто је остала празна једна давна не остварена детиња намера проћи испод дуге? Ја сам веровао да је моја жеља шира и виша од разастрте дуге. Јесте ли ви то икада пробали? Као ондашње чобанче задавао сам себи овај изазов. И научио сам истину о задатом. Тешко је, или немогуће је остварити и живети по задатом, ако си шири од истог. Зар није познато када имаш задато чека те остављени циљ. А ја бих своје циљеве да постављам и рушим, да им се ближим, или да их мимоходим.

Можда сам у осами преслаб да шестарим попут орла над задатим. Мучно је вртети се у круг. Ако је живот задат, чему га штедети? Ја свој живот нисам штедео. Тачније је рећи: Oн мене није штедео. О, како ме је дробио, млео и расипао као паспаљ. Моја воденица још није оронула. Меље ли меље! А богме има и шта. Године су пуне као ваган из кога сипи у цуркавом млазу кукурузно злато. На проји одрастао проју делим. Надам се да ће моје брашњенице задуго хранити све оне који се на њих наслањају. Моје мливо-моје песме, ево чекају ваше костретне вреће. Узмите их и носите их дому. Преко реке ја ни једну нећу понети.

Кад пређем на другу обалу, у коначници, као некима, мени никада није било свеједно какав сам пртљаг оставио. Мој пртљаг није жуљни пртљаг него драго наслеђе роду. Знам да сваки живот има нужни завршни чин. Од рођења свако на животном путу одбројава кораке ка том концу живота. Рођење као почетак носи клицу краја. Упркос свему томе нужно је разумети шта је уписано између? Моје руке су верно писале. Нису биле згрчене и ако ми је живот зиратан. Ако га сводим у једну реченицу може се описати и свести на сан или грозоморно бунило. Знам, још није касно за буђење. Нужно је премостити долине и врхове. Нужно је изаћи из бездана и сићи са гребена. Нужно је помирити исток и запад живота. Нужно је проћи испод дуге, тог знака заветног обећања после потопа. Нужно је увек носити хтење проласка испод дуге. Овај изазов ме ни данас не напушта! Од куда долазиш и где се сакријеш лепотице дуго? Зашто си кратковека? Када би и живот кратковеки био као твоје гаме у недогледном спектру за људске очи!

Хоћу ли имати времена да прекопам све наталожене слојеве живота? Како пропртити све пртине? Како пронаћи зарасле животне стазе? Како никада не заборавити олтаре љубави и хуманости подизане уз пут живота? Како оживети сапатнике и сапутнике? Воз живота је све ближи последњој западној станици. Жалим што је полазна источна станица живота остала без оних који су ме у живот отпратили. Отац и мајка преселили су се горе на брег, међу рашће, на зборно предачко место вечног зборовања. Вољена супруга је дуже од деценије негде тамо, у неком сазвежђу иза Орионских врата, а ја овде предани сакупљач и берач постхумног букета. Чекам да се врати и дар да прими. Недам да се смутна времена повраћају. Одупирем се задатом животу. Још се трудим да прођем испод дуге.

© 16.07.2015.  Славими®  Ј.  Зеленкапић

књига: СВОД САМОЋЕ, цртице /2015/

zelenakap.blogspot.com

БОЈИШТЕ ЖИВОТА

"Воли бојиште живота, јер је блаженство душе, нескривено и тајно у свакој твојој победи и у сваком твом поразу."

Шта да вам причам о свом царству нужности и царству слободе? Докле да самеравам живот, појаве, људе, догађаје...? Колико ми је мера поуздана, зрела као искуства, а опет тајновита и немерљива? Тешко је један разуђени живот самерити. Још је теже преточити га у запис по мери, кратак и сажет, када се живот неда уденути, просто као конац у иглу, у причу, коју није лако провући кроз иглене уши. Испреда се, настаје, нестаје, па се потом кида и руши. Ход по рушевинама жуља. Ако нисте газили пепелишта и прах рушевина како ће те ме разумети о чему зборим? Зборим ли ја то вама или себи? Нисам први ни последњи који почесто прича сам са собом. Причање са собом самим моја је утеха, или знак усамљеничког старења? Нећемо се спорити. По мени остаје истина да је то нужна утеха.

Како летописи успомена и споменари продужавају живот који цури из згрчене шаке? Успомене су басамаци који силазе до подрума живота. Ваља по нешто изнети на видело из таме и мемле да се осунча. Кад обришем прашину и састружем патину, бивам успутно тек за једну зеру спокојан. Помилована прошлост ми се наклони. То ми личи чину скидања шешира пред познаником. Давно смо се растали. Прошли дани живота путују ка хоризонту заборава, а они будући што ме исчекују на овом раскршћу лепршају у измаглицу будућу. Тако затечен како да се определим за царство нужности или царство слободе? Нужност је протекла као река од извора према ушћу. Слобода тече кривудаво. Меандре тек треба истражити. Што је делта живота шира, а вид слабији, разумем да мој живот запада у глиб и ило живо. Па докле да се животари?

Самеравам живот а он несамерљив. Докле пред Голијатом бранити част? Када бих имао бар праћку и у торби пар каменова да их хитнем међу очи тој али што ми се подругује. Колико су ови редови записа одапети из  праћке хроничара живота убојити? Знам, свака ала има Ахилову пету. Њу сам циљао. Можда је нисам погодио, када уместо ње ја крварим. Но, нећу се предати вихору мојих коња апокалипсе. Још нису откасали а ни зрело искуство није почело да гњили. Запис ће се наставити а искон пробудити. Царство нужности на бојишту живота уступа место царству слободе.

© 15.07.2015.  Славими®  Ј.  Зеленкапић

књига: СВОД САМОЋЕ, цртице /2015/

zelenakap.blogspot.com

ПОЛОГ

Млитаво јутро дрема и неку тајну тек кани

Казује ми истолучно свето збирање живи

На истоку појужења као свитак усукани

Јели свако дете криво кад невино скриви

У поткожје ми пристигла милост... На поселу

Нећу да зубља раздора мрко окна стриже

Дајем вам моју кожу за записе онако целу

Модрицама ишпартану док одбол гамиже

Не слути дослух... Згажена ружа још мирише

Добро душно чедо поврљали су је лукацви

Путоказа у збег нема... Узалуд мржња дише

Не магли уплакане очи у несуђеној јавци

Гушће но магле изнад брда путују заблуде

Кушњу не криле васколике крилне звезде

Коме је мило кад мисли осветничке блуде

И расцвати рздора у стени мук да гнезде

С почетка наш век је смрачен и оцрњен цео

Исто зло нам се проклето пише у грчу заточења

Прошлом још плаћамо рачуне... Није избледео

Ни један траг потирања... Не потрајаше бења

Први бол да замине и стари ожиљци да замладе

У шаци стискамо грумен рођене земље сами

Докле сироти у болу да жуљно ваљамо кладе

И ради недела одродника да се истина срами

Из наше мале баште докле љиљане и божуре

Туђе кошаве да врљају у полог најдраже цвеће

Расколи чему и куда воде... Јеванђеља и суре

Нека мир љубави сричу а не нишани и свеће

© 12.07.2015.  Славими®  Ј.  Зеленкапић

књига: БИЉЕЗИ ГОРЊГА ЗВАЊА, рукописи /2015/   

zelenakap.blogspot.com

ОБЕЗДОМЉЕНИ

Често се питам тако коме моје стихире

Ишта значе... Ко оне дуге јесење кише

Невино бежим од света невичан кошмару

Мириси лука и када из куће се не шире

Све патње тамјан је запалио и туга битише

Док живот осуђенички гори на љутом жару

Не сажаљевајте под грудвама ми поетску клицу

Ни то што сам ето не схваћени усамљеник

Заробљен ко олово у кори старог храста

Ожиљак слободоумни и црна пега на лицу

Мог поколења... Суђај је хтео да сам губитник

Несрећни весник пролећа и преварена ласта

Епски глас је замуко... Не зборе напете струне

Зашто је света заповест у закону прецртана

Чије је длето искоби и ослепи јој чарне очи

Ко сплиће колоплете дана и врзина кола у забуне

Живот ми збачен са трона и прича профана

У оскудици ни нашта не личи... Ко их уоброчи

Ко млечни пут тајном овенчана моја је аксиома

Умовање додати ни одузети ни реч ни знак тротачки

Неће... У вашем мору лажи мој светионик је истина

Не плаши ме тајно извориште муња и прасак грома

Ко стреља моје невине речи бездушно зликовачки

Познаће горку мору убица што приспе иза срамног чина

Живима вапај... Не журите на пут у времена сулуда

Сад живи мртвима завиде... Покој за придошле селице

Запоседнута гнезда не освајајте ни кошнице без саћа

Самац сам обездомљени по трећи пут... Не знам куда

По замагљеном путу... Хоћу ли стићи до задње станице

С поздравом покојних... Веле отуда се нико никад не враћа

Трутови су појели сав мед и пауци исплели мреже

Пустоловне... Куда год хтео срета те подмукли ћорак

Ругачи истурају шипак... Време је блентаво и тупо

Нема наде за мртве спрчене тикве и увеле вреже

Заборављен стојиш самцит ко на голом кршу јаворак

Опаљен затупак дебла... Ил у врзини точак пролупо...

© 09.07.2015.  Славими®  Ј.  Зеленкапић

књига: БИЉЕЗИ ГОРЊЕГА ЗВАЊА, рукописи /2015/

zelenakap.blogspot.com

КОЊИ АПОКАЛИПСЕ

Дан је окрњен на измаку крајичком таме

Ко воли сирот да га прошлост с муком куне

Напојили су нас јуче прозуклом водом саме

У новом збегу превратници своде рачуне

На истој страни ујдурме бивају зло и неслога

Пребројана су свратишта самих паклених стаза

Вашарски трикови ниски до узенгије малог рога

У несигурном орању мање је бразди но оплаза 

Крезуба ушта што се смуца ниским сводом

Куша будност иза послатка презрених варки

Нисмо се срели ми невесели са правом згодом

Вриштали су несрећни дани од ситних чарки

Грмаљи светоборни узалуд бране повој части

На тростав плитких умља пале су прве слане

Зашто смо се дали да нас опију несреће превласти

Залуд се надасмо вакту да и нама напокон сване

Космачи некуда зашли у тајно време свог битка

Поноси лутају нирваном из осакаћених снова

Никако да толкујемо завете свете из списа нечитка

Букагије су нам наметнуте прирођене од олова

Да их носимо ћутке или са непокором свег ината  

Гуле нам кожу подли бестидници и они потоњи

На родном прагу прокужени одрођен брат од брата

Освету чине задојени плужно... Апокалипсе коњи

Касају са смртним стегом кроз наше убого време

Судар добра и зла збива се иза далеког хоризонта

Шугава земља са плећа никако да збаци бреме

Као и увек опијени се не разилазе пре фајронта

© 08.07.2015.   Славими®  Ј.  Зеленкапић

књига: БИЉЕЗИ ГОРЊЕГА ЗВАЊА, рукописи /2015/

zelenakap.blogspot.com

ПИЛАТОВ БИЧ

Газим успења на мраморној страни неба 

Док се обзор утаче у сводну раван била

Узречицом простом стрепим шта ме вреба

Измаглице се ниске вреже пољем сивила

Нужна су изворишта с пресахлих токова

Испијена јуче у узнемиреном дану оскудице

Крепости ниодкуда да руб рашије с бокова

На прашњавом столу гложе се ситнице

Горопадно и дрско на зборној страни вике

По завојима прошлог свитка грлени немир

Одавно очи нису виделе толике патетике

Клијају сугреби страдања док плаче свемир

Сирота наружења громоље лажну причу

Бадаваџије лако уздижу бљутавост своју

Зрикавци замукли у откосу песму не сричу

Само неуморни пауци ткају мреже на разбоју

Дурно се јогуни чим капке отвори тешке

На себе и предстојећи заумни дан дангубе

Дерани и после сна грле уморне вртешке

У њима су им пепелишта наде и сузе грубе

Поново с неба претња грува језиве гласе

Хоће ли ико да преживи скотске сумраке

Музе су прозвале мене из обесвећене масе

Да некрологе песмама зборим на ивици раке

Праоци ми се правдају из тајновитих сени

Слабашним гласом јаве...Она нагони језу

Узалудан им спомен... Сви векови изгубљени

Године кужне устоличиле су мртву анамнезу

Жртва у пауковој мрежи нови дан не раскрили

Чему моја сећања и болне успомене до раздела

Једном кад жижак згасне и спомен ми учили 

Испод разломачке црте делилац буде нула цела

Резултат без остатка ни траг прашине није

Расут по своду неба што се у стиду угиба

У наше време јада апсолути су бадаваџије

И дрски ђилкоши... Невине још бије шиба  

Колебљивог Пилата и прање бездушних руку

Над лавором срама... Чин се понавља и сада

Громови силни с неба јављају бљеском бруку

Куда склонити главу од туче убитачног града

©  03.07.2015.  Славим®  Ј.  Зеленкапић

књига: БИЉЕЗИ ГОРЊЕГА ЗВАЊА, рукописи /2015/

zelenakap.blogspot.com