УЗАЛУД ПЕСМА ГНОЈИ

Горко је опет зборити причу о утрошеном по труду ниско

Пелин горчине испили смо у мало жучи за пуко сажаљење

Замукле су све речи у уму буне... Прежаљено колико је блиско 

Кратко је кључала истина... Може ли опрост сменити презрење

Трлити лан узалудан је подвиг врле песничке воље

Пролазе бесмислени дани... Продана магла се вуче

Опет ће они у сутон преваром успавати уклето поље

Замршено кашто више се замрси но ласно расуче

Гуслају ветрови јаке страве кроз оштре кланце

У страху разрогачене очи издају сву беду живота

Оробљени нема снаге да скине дрзничке ланце

На листи цинкароша уврстани идиот до идиота

За нови роман велика душа с источних страна

Ко зна да ли ће икада да се роди у пролому овом

Свака нам стопа части давно грца језиво упрљана

Раскрстили смо са моралом у завади са словом

И ето ни појутарје сванути нам неће за кад мира

Утваре ноћне украле су наду и све је у растоку

Шта се то дешава када капитулант капитулира

Брод живота се насуче... Умрла је суза у оку

Пајташи врашки свој расуд у начело ваздижу

Закон јачег дрско бруталну ноту крештаво јавља

У потаји се шапуће а јавна је тајна како то лижу

Чанколисци по вољи туђих газда нова поглавља

Кад ластар какав штрчи из ограде познаће сечу

Ружење није допуштено... А ни слобода отменог раста

Ко вас је звао на туђе гробље... Они што кукулечу

По позвању знају свој дуг... Кад приспу времена кљаста

Последљи богаљи узмицаће унатрашке до амбиса

Никога нема да развуче уже... Вукови завијају бесно

Писано нам је... Збориће неки... Али ко нам то писа

По души углевљем црним...  Боли и жуља нас тесно

И сад смо ту где смо вољно и невољно у свом гету

Записа нема да исповедимо грехе... Небо је затворено

Узалуд песма гноји... Кад чир прсне и распе сету

Ако запрља млечни пут ми смо криви знај бено   

Посекоше нам корене у име вишег циља магистрале

Споменик древни затрпаше... Старине нису вредне

Будућим визијама занешени исписујемо спомен скале

Превеслани ће најзад занемети сами и душе им чедне

Поколење бескорено нема шта да пита изван своје јаве

Сасушено врежје и прекинуто уже на сметлишту труну

Векови су заробљени на порушеном мосту... У раставе

А не у завете... Потоњи лутајући гласови ушта да се закуну

Горко је опет зборити причу о утрошеном по труду ниско

Пелин горчине испили смо у мало жучи за пуко сажаљење

Замукле су све речи у уму буне... Прежаљено није више блиско

Кратко је кључала истина... Може ли опрост сменити презрење

© 30.07.2015.  Славими®  Ј.  Зеленкапић

књига: БИЉЕЗИ ГОРЊЕГА ЗВАЊА, рукописи /2015/

zelenakap.blogspot.com