ОРИОНСКА ВРАТА

Осећам да се узлазно поимање одавно не збива. Тражим узалудно истину у примицању личне спознаје. Гушам се по које пролазне сумње да ми трагање не успе. Треба све испитати и докученом веровати. Препознајем трагове прошле патње у свему долазећем. Превратник ноћни поново ће подупирати круг сумње. Тако је то са мислећим умом. На чистину треба све извести, а ништа не примити здраво за готово. Баштина искуства је бедемно јака да би је занос потро. Гледам и загледам свој дух да раздушим споне између почетка и сада. Верујем, ускоро ће се небо отворити. Пристижем пред Орионска врата.

Грлено подручје језика траје за неродницу. Нове се речи јате по неком неписаном следу. Говор разбија мутавост збиље у којој се давимо. Дробим се немилице од како су ми настојања хумана за туђе добро. Не жалим своје снаге док се круне за благодат ближњих. Група се множи прогресивном мисленом путањом. Могу ли се врата отворити без шкрипе? То је могуће. Благо би било појутарју да сване с надом. Горим од жеље да вас загрлим свеколика моја уметничка фамилијо и васцела поколења. Упитник је још увек ту, јесте ли ми ближњи? Зашто сте се удаљили? Како ћу да вас саберем у моју жижу? Полуодшкринута врата морају се широм отворити...

Расуте звездане чари још се само у бајкама скривају. Земаљска стварност је уопште суровија но што се може описати. Од уметности се у ово наше време не живи. Преживети је стварна уметност. У адакта су отишла нека лепа времена што умиру и у сећањима. Приобална уметност је у ило затоњена. Чамац живота је распукао, па тако расцепљен трули у плићаку. Весла су бачена, а чамџија дрема, опрхрван трећим животним добом. Газ је истински плитак, готово да табане једва оквасиш. По кориту неба измичем узводно.

           Докле ће да ме мамуза урлик будућег каса? Тешко се утркујем са журбама живота. Све више застајкујем и заостајем. Циљеви ми измичу и бивају све даљи. Визир погледа пада према земљи све чешће. Некада сам гледао горе у небо и са звездама водио поетске дијалоге. Сада су монолози преузели примат. Све теже и чешће разговарам са собом и својом душом. Што но вели велики песник: „Надамном је небо затворено. Не прима ми плача ни молитве... Племе моје сном мртвијем спава...“ Жалосно је али истинито, ко одлучи да чини добро људима, а особито ближњима, погрешно је ако очекује да ће му људи због тога уклањати камење с пута. Вазда мора бити спреман, јер ће му људи бацати ново камење на пут хуманости и братољубља. Каменовање неће изостати. Ово ме не колеба. Ја чиним и чинићу. Завист и сујета је њихова болест, а моје је послање да добро побеђује зло. У овом послању остајем докле ме је год. Долази дан када ће Орионска врата неба отворити звездани стражар за пролаз у царство љубави и вечности. Не оклевајте пред вратима Ориона...

© 24.07.2015.  Славими®  Ј.  Зеленкапић

књига: СВОД САМОЋЕ, цртице /рукописи 2015/

zelenakap.blogspot.com