ПОЧАСНИ КРУГ

Залуђујем ли се, или не? Неки ће рећи, траћиш време као многи докони људи. Шта ће те ви казати након ове две прве реченице? Дилема можда постоји, или не? Ако сте помислили да ме то збуњује, нисте у праву. О залуђивању, ни говора. Просто је, није ли живот залуђивање или нужда, у коју сте гурнути без вашег избора. Ако сте у овом ковитлацу заиста морате се борити да не будете сламка коју вихори витлају. Живот мора да се живи. Отпор ковитлацима је збор записаних или казаних речи. Ово је послање песника. Живот обојен свим бојама, бар у песми, тако није само тамнина. Сунце изгрева и залази. Облаци криле небо и разилазе се. Дани су и овакви и онакви. Зло и добро се рву сваки дан. Привидни победник и није коначни. Смрт и живот руку под руку врте се у круг, или у истом плесу плешу вечиту игру. Залуђивање није ако се рађају јаросне наде и док трепере жеље пред циљевима као биљезима уз пут живота.
Па добро, на чему смо после овог уводног пасуса? Залуђујем ли се, или не? Ви мислите да вас још нисам убедио у своје убеђење. Јогунасто се држите свог и сматрате да сте ме прочитали. Не завидим вам на мудрости, али сумњам, то је моје легитимно уверење, да сте на искорак испред мене. Тркалиште живота је дуго. Почасни круг иза финиша показаће ко је победник? Не ваља се прерано радовати победи. Треба истрчати и почасни круг. Шта ако се ви залуђујте својим плитким заблудама? Ја свакога дана припасујем тоболац и носим своје стреле да гађам Ахилову пету мог живота. И када омашим научим се. Искуство је најбоља школа. Храбри ме истина да Давид на крају побеђује Голијата. Ја мислим на почасни круг, а Ви ?
Залуђујем ли се, или не? Пишем и објављујем песме и цртице, а електронска статистка некао је поразна. Јуче сам читао пише:- Досегли сте до седам особа... Кад графикон мерења код неких туђих објава покаже двоцифрену бројку, питам се како је то могуће? Истински уздахнем и признам себи, ја овој објави не могу да доделим ни оно „свиђа ми се“. Како да ми се свиђа нешто што нема ни трунку елементарне лепоте? Не могу испод неке уметничке честитости и искрености, тек реда ради рећи, свиђа ми се, кад је бљутаво, приземно, просто, шупље... И још би спорној објави доделио епитета, али пристојност налаже, прескочи и иди даље.
Немојте помислити да сам осион и строги критичар. Не остављам коментар где коментару није место. Не гордим се упоређујући објаве међусобно. Поређење чему? Свако трчи своју трку живота, али сви неће трчати почасни круг. Не подилазим ничему, ни било коме, јер подилажење је нискост. Подстицање заблуда, о ружном да је лепо, или о чагрљању да је генијалност, штетно је за онога чија је објава, а и за подстицатеља.
Залуђујем ли се, или не? Зашто је статистика читања и коментара на објавама често таква кава јесте? Пишу ли песници лоше или површно? Зашто гледамо мртву трку? Можда сада када многи пишу, а ретки читају, и нису чудне ове сувопарне бројке. Помислим не ретко, да су међу нама неки давни доказани великани писане речи данас на сцени, можда и би они у ово време својим објавама остали у реакцијама читалачке публике, испод двоцифрене бројке. Ова размишљања и помисли ме не теше, него уверавају да је праг свиђања данас потонуо. Шта је данас лепо, мудро, вредно, корисно, поучно, капитално...? Читава армија умних људи на ово питање мислим да не би могла дати одговор.
Песник, и то онај душом и срцем, не може бити срачунат. Ако би следио, зашто писати, кад нико не чита, чиста и права поезија би умрла. Нажалост, данас што се све трпа у кош поезије није поезија. Као и у свакој прашуми није тешко залутати. Али има песника и поезије који јој спашавају част. Можда ће те промрмљати; не залуђуј се, да си ти један од њих. Знам поезија неће спасити свет. Не убрајам себе сам у друштво ни „живих ни мртвих песника“. Одавно говорим, верујем и мислим, да песник није звање, и да га песником чине, или не чине, песме које рађа. Електронски хронометри данас лажу. Једини судија је решето времена. Кад оно просеје, и плева и паспаљ пропадну, а зрело и једро жито остане у њему за трајање у поколењу и поколењима иза њега, то је поезија, и то су свевремени песници. Коб великих песника, осведочена у много случајева, је да су непризнати и скрајнути у времену од савременика, да су губитници. Но дође и васкрсење, па лепо, вредно и велико, покаже се, и заузме припадајуће место.
Не залуђујем се, него пишем, јер не могу живети а не писати. Ако моја објава стигне и до једнога, ако додирне му душу, ако се у њој препозна, њом осоколи, утеши, раздреши своје бреме, пусти сузу да прочисти поглед, или се напросто искрено удиви, знам тада да моје писање није залуђивање. И тај један једини сапутник, и ако не остави коментар, вредан је мог достојања. Песник не сме да занеми... И ловори се брзо осуше. Не залуђујем се ни са седморицом ни са седамдесет седморицом. Погрешно је ако бих живео, трчао, писао, шта год, само за аплаузе публике уз стазу живота, и за бројке на електронским хронометрима на виртуелној мрежи. Надметања остављам надметницима.


© 25.07.2015. Славими® Ј. Зеленкапић
књига: СВОД САМОЋЕ, цртице /рукописи 2015/
zelenakap.blogspot.com