БРУЈ ИЗ ОТКОСА

„Човек је дужан свом завичају“   Иво Андрић

Врли поетичари свакао знају шта је Јакшић певао Мили, као и Змај својој Ружи. Знам да се диве Костићу како је овенчао Ленку. Особено бих ценио сваког ко се буде занимао за следујућу причу, како ја истодобно певам мојој Мили, како у жудним успоменама чувам жива сећања на моју Ружу, и постхумно овенчавам моју Ленку.

Сва ова три имена милоште моја Милојка може да прстенује једним прстеном са три драгоцена дијаманта. Уз знану Беатриче, Лауру, Јулију... и све друге незнанке љубави, моја Драга барабар стоји. Она је жижа свих узлета жеља, преданости и узвишености. Чини ми се понекада да их Мила у љубави надкриљује. Овим нећу рећи да је мој поетски зов и глас јачи од вечних песника, нити да је Милина звезда сјајнија од њихових звезда на песничком небу. Али истински признајем, да је моја љубав поклоњена Мили дужа и већа од једног магистрала сонетног венца. Уместо једног венца сплео сам небројане од михољског цвећа, да окруним Милину главу, скидајући прерани трнови венац смрти. Све моје посвете Мили за живота и постхумно, све песме, књиге, записи и цртице, су руже које пристају за њене плетенице. Моја их Ленка у достојању заслужује.   

Иво Андрић је писао: „Човек је дужан свом завичају“, и то је истина. Али ја бих ову максиму допунио. Сваки човек је дужан да свој живот испише тако да иза њега остане частан и вредан траг дивљења који време и заборав не могу избрисати. Песник је дужан да искоси своје откосе љубави и да не допусти да увену и сасуше се. Човек је дужан самом себи, по најпре, а потом свему и сваком, где год да се окрене, и шта год да му живот даје, да недри најбоље дарове људскости, хуманости, и све то да прожима љубављу.

Волети и враћати се завичају је узвишено. Завичај није само место рођења и корена. Завичај није ни тор у који се треба затворити. Песнички завичај је и васцела земља и небо, прошли и будући векови и времена. Завичај је трајање и постојање.

Шта рећи о ближњима, о фамилији, народу, човечанству? Који је човеков дуг? Шта говорити о љубави? Има лу у њој и према њој дуга? Ако смо нешто и некоме дужни то је стега море, обавеза, мрзовоља... и што шта још. Дуг није добар друг. И оно лаконско:- ја ником ништа нисам дужан, погубно је. Зрелост на овој амплитуди од једне ка другој крајњости је нужна.

Јесам ли ја дужан мојој Мили? Јесу ли спомињани песници били дужници својим љубавима? Када су певали о њима, и за њих, шта их је нагонило на ту љубав, и те вечне речи? Разум има једине разумне одговоре. Срце и душа када певају, како се то каже, певају из срца и душе. Права песма се не пише но рађа. Није свакоме Богом дано да буде косач на ливади поезије.  

Од када је Мила дошла на моје ливаде и у мој завичај, расте и траје као самоникли корен постојања. Она је моја рођена јабука. Мила није само Босанска вила, но и роса Топлице, око Видојевице, хајдучка трава мелемница, звезда Даница, Источница...  Могу ли руке исписати и усне прозборити све то што је моја Мила мени? Ако у овом часу руке утрну и усне застану да вам кажу лепоте и дражи сваког бисера на мојој ниски, ту су све моје песме, посвете, записи, цртице, да у хору точе бруј попут песме зрикаваца у откосу. Застаните драги моји и препустите се опојном предвечерју. Нисте моји ни Милини дужници, нити вас песме обавезују. Али ако у њима пронађете себе и подстицаје за вашу љубав за вољену овај оркестар из мојих откоса није брујао узалуд. Не трудите Ружу, Ленку, Милу, Беатриче, Лауру и Јулију из њихових давних снова. Ту је моја Мила, до скора ваша савременица, одива нашег рода, из нашег завичаја, ту сам и ја, и узорита нам љубав, ту су дарови за ваше руке и срца. Бруј из откоса неће умукнути и ако се поноћ живота прикрада. Дајемо вам сву слободу да и сутрадан берете Милино и моје цвеће и звезде навече у ваше котарице.  

© 17.07.2015.  Славими®  Ј.  Зеленкапић

књига: СВОД САМОЋЕ, цртице /2015/

zelenakap.blogspot.com