СПОМЕНАК ИЗ ПОЕТСКЕ БАШТЕ

Мили, с љубављу у годинама самоће

Милосну ружу ту самониклу булку ко у пољу ражи

Милују очи дозивом успомене иза ноћне олује

Истине коме зборити кад их вртлог смрти обневажи

Насладе коло воде у горком збору док распре брује

Земан је за твој долазак моја жељенице света

У свет јаве... С васкрсом победнице из вилајета

Дописујем последњи стих у строфи рукоплета

За дневник живота... Споменак твој да процвета

Из моје поетске баште заливен љубављу и сузом

Знаним корацима твојим жеља се за жељом плоди

Док лелујају траве зелено модре буђене музом

Из даљине голубијих гора чекам да ти се лице роди

Толико година худих Вољену загрљај иште

Ужелео сам се Мила... Преко свих граница куба

Множи корене упркос смрти што их ниште

Породичне везе су јаке...  И преко смртног руба  

Мост истине извијен стоји да наше обале спаја

На крову љубави бокори се чуваркућа да нас чува

Никада више границе живота смрт да не прекраја

Да се не сећамо година самоће иза у времена глува

© 19.07.2015.  Славими®  Ј.  Зеленкапић

књига: БИЉЕЗИ ГОРЊЕГА ЗВАЊА, рукописи /2015/

zelenakap.blogspot.com