КАД ПАДА ЛИШЋЕ ГРАБА

На размеђу неба и земље у сред гробља мучи властито Јечиште

У сумрак небројаног дана исту тишину иште

За узрок постојања да се последња јека чује

Нека се и ова незвана сама у одјеке болне преименује

Тако се последња бол извору срца удвојена врати

Увећана и умножена у новој сузи грудву душе још нико не схвати

Узалуд безосећајни умрли свете сав раздор бола вас болео није

Преци моја патња и мој живот само су моје неписано житије

Чему прича ил песма о Јечишту моме

Кад се врбе пре јабланова у свој атар удоме

Свако води свој раст к небу жудно стреми у издигнуће

Са граба стражара пада лишће по гробовима уоколо у труло посрнуће…

И испуцала кора невољно се данима круни

У моје време прошлост се истином болном збуни

Уморном садашњошћу ову будућност жудели нисмо

У време старости и самоће коме написати опроштајно писмо

Суђено ти је да сам слушаш јеку рођеног Јечишта

И да се враћаш успомени давном завету из Пландишта

Времену кад си киселијо у дубоком виру младу конопљу

И руковеди јаре пшенице са песмом збрајао у снопљу

Па оштрим српом у јесен резао с тикава пузаво вреже

Стигло је зиратно жалосно време… У јарам стоку нико не преже

У пустој кући згасло прадавно огњиште моја буваро

Црни пуловер ноћи до бледе зоре усуд је опаро

Вредне руке твоје кућанице неће га крпити и плести

Никога нема молитву да прозбори и сриче благовести

Нејакој чељади… Па потом малу… Да моли за скромни берићет

Злослутне птице позобале су све… И овај самоникли сунцокрет

Покуњено је спустио уз дувар куће празну округлу главу

А осамљени собни светац на зиду не чека свој дан ни крсну славу

Дремљиво чкиљи онако уганут у кривом расушеном раму

Никуда не путује а годинама рамље продан сраму

Стари домаћин је умро и веле “у гроб однео славу са собом”

Син му наследник “нововерац” покудно шапућу… “Прекрштен новим добом”

Следи свој пут и правду по своме бразда и живот оре

Шушкају да је “црвени јеретик” ал јавно свој грешни суд не зборе 

На крају свих крајева бесмислена је ова прича о вери наслеђа

Јечиште је остало глуво и утихнуле су свађе око међа

Живих међара више нема да се узгредно годинама гложе

Ни правоверних ни другачије верујућих да се једним Богом истински обоже

Лелеке и јеку однело време у гробље… Минули су ко јесење кише

Свеопшта пустош тишином глувом записе живота и смрти престала да пише

По гробљу коприве шипурци и купињаци властито царство чкаља слободно шире

Ослушкем као да ће Она скоро доћи... Некуда из даља чују се лаке даире

Нисам свестан али ми се чини... Обузели су ме... Како да пратим дуге немире

Трњак до трњака… Болно црнило и духовна неман свуда извире

Са чуваркуће и великог граба пада лишће у труло посрнуће

Зелену јед и маховину са споменика скидам а исти загрљај стеже ово беспуће…

На овај дан © 28.11.2012. Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПОВ /2019/  zelenakap.blogspot.com

КОД РАСУТОГ ВЕКА

С очајем у души до зорења песник самује

Хоће ли моћи да себе дубоким болом допева

И овим сненим јутром иста тишина царује

Ноћашњи громови су умукли од љутога гнева

Рођену кућу живота грађену талпама бола

Наружило је суморно време до пуке руине

Који год чвор да посечеш искапаће смола

И катран црни за процеп бездана у тло глине

Смоницом развлачим дане између две грке жеђи

Сејем у грчу неомеђене наде из самих бисага ума

Руком сејача по дно брда на мојој вечној тромеђи

И дан забројен прође ко плот заваљен дуж друма

Издужиле се муке и сенке у копорану старом

Занос чела још се зноји и гину праискони беле

О моје поколење у колевци успавано немаром

У позадини песме коморџије вуку а груди шрапнеле

За смотру смрти постројавају се ожиљци и ране

Одбијам да примим лажно ордење за спомен собу

На узнешеном своду неба сунчани ход када стане

Костима мојим нека је проста постеља у гробу

Ако их прими даљна незнана свемирска црна рупа

Не питајте ме куда месечева копита тајно одјезди

Еони нека смењују еоне кад се из дувара клин ишчупа

Песник у паду све изгуби залуд му се жива мисао гнезди

Из смрти смрт се испили… Моји дани су не никло перје

Залуд орлићи писком вапе небом у ропцу погубне жеђи

Све ове љуске око кладе разбацане ваше су лицемерје

Изгубљен код расутог века по дно брда на мојој тромеђи

Никога нема у сутон на трагу песама и налету птица

Олујно небо тресе јата а језа страха камени им крила

О дали су моје књиге лука спаса ил само црна гробница

Посрнуо је уморни Пегаз у касу а даљине не криле Јабучила

У менгелама смрти стиснуте буне се ковачнице мрака

Земљом и небом посвуда пали ко заборав торови пусти

У винограду живота уместо родне лозе крстови с рака

Засађени носе зарђале жице… Кад пук се распусти 

Пуковник заставу љуби опроштајно предајући је ордонасу

Сва почаст ковчег кратко покрива… Тече смрти колона

Плотун и херојски одпоздрав заслужен главом у ужасу

На звонику нико уже да повуче… Онемела опет ћуте звона

Одричем се пратиље сенке ал живе мисли спутати не могу

Расцепих срасло са животом ко гром два стабла преплетена

Раскућени рогови куће нагорели остају да чезну љубав у Богу

И у овој песми испредена су моја повесма за ваша вретена

Ноћ може на миру да мрежи душу тамом ко паук мали

Шапатом усне траже благе речи… Молитва снагу иште

С благословом… Ја и он у мени нисмо се ноћас растали

У глуво доба исписала се песма… Завршило се судилиште

На овај дан © 25.11.2013. Славими® Ј. Зеленкапић

књига: “ТРАГОВИ У ТРАГУ” ВРЕМЕПЛОВ /2019/

zelenakap.blogspot.com

ЧУЈТЕ... ГОЛОТРБИ!

Ово је ванвремена и савремена цртица са болном истином. Јел то могуће? Колико овде једне а колико друге спознаје има тако ванвремене и истодобно савремене? Људи моји, све наше заокуке и сугреби су прокужени. Мртвило се није увукло у пукотине наше ере од јуче. Траје од памтивека. Само је сада наше поколење дибидус умртвљено без иједног знака живота. Куда и докле са глуварењем и у глуварењу?

На развалинама сујете гнојне су нам пљуге. Ко ће малаксалу утвару превући преко јендека. Смрад је постао неподношљив. Чудно да се раја не жали. Сви веле да је огуглала. Мало по мало кували су јој и испирали мозак без цеђи и сада пати од заборава.

Како и зашто су на светом трону части заселе неке чуме? Тако вам је то када они господаре. Нашу славну деспотовину одавно су обрукали. Од некадашњег витештва није остало ништа. Прекројили су нам и име и иметак. Под окриљем тмине запада исток се покварио. Умом смо засуљали у доба амеба и патуљака. Кола су одавно отишла низа страну. Задња двоколица је прешла предњу.

Разумни ће разумети истину о нашој двоколици. Зато свака реч даљна која се овде намеће и пише сама жална је и огубављена. Тешко ју је повратити од муцања. Узалуд неки још свесни желе да буде грлата. Богобајазних одавно нема у олтару самоће. Испилили су се кривоверни и парадници који се играју вером и нацијом, који се играју нашим животима и сутрашњицом.

Није чудно ако је данас све на продају, живот, будућност, нација, па и вера. Наш народ са подсмехом по кад кад шапне: -Свако тера свог кера. И где и докле смо дотерали? На ивицу амбиса, или се већ строваљени ваљамо по бездану, просудите и сами. Млако, уствари бљутаво, од бљутавости гадно и поспрдно стање нашега бивства свемир до сада није видео у задњој грозоти. Овдашње плоти су смртне и разлучујуће.

Ми више нисмо своји ни код своје куће. Ни часне слуге нисмо, но полтрони. Има бунџија који се неће сложити да смо дотакли дно дна. Не мари, то су они код очију без очију. Просуђивање им није валидно. Све што говоре не би ли оправдали себе лично, и колективно посрнуће, као плеву развејавају ветрови и њихове сумње. У коначници самообмана не издржава силину збиље.

Морал је давно пао на испиту. Дубиоза васцели народ воза по танком леду. Нема никога ко ће пружити руку спаса и одважно стати на супрот једу. Овде се ноћ зове дан, а дан је уистину глува ноћ. Слаба је утеха и мрмљање да није све тако црно. Докле ће мо жмурити пред болном стварношћу? Докле ће мо бити тупи на оштру истину?

Шарлатани ће тако зборити по зарозаним ивицама пропасти. То вам је она ружна слика са зарозаним двема левим и подераним чарапама. Ружна је тобожња господа у ципелама која није изашла из опанака. Овде се не збори о часним опанцима подругљиво него о шљампавим ципелама и о оним дустабанлијама који су их назули а блатњавог су карактера и окорелог црнила испод ноката. Реч је о балегарима која изигравају господу а од госпоства просипају речи из језика ружноће.

Њива и асвалт никада нису били, и неће бити у истој равни. Лупеж не може да се скрива иза одоре која му не пристоји. Грабеж увек жуља и сврби. Некада нам је писао неко добронамарно. Нећемо му поново узимати речи и преписивати их овде као последњи вапај. Ако до сада нисмо разумели његове речи, ево и парафразе коју ће мо надам се бар чути. Чујте... голотрби! Три тачке се неће римовати са задњом речи у реченици вапаја али се средишња реч да наслутити. -Мућните главом, протресите мозак, прочачкајте уши, протрљајте очи, дирните у своју савест... -У сиротињи духа се не може више трајати. Одговорни смо сами за своје нестајање. Одговорни смо за пород, одговорни за пуста села, за пусту земљу, за пусте душе, за апатију, за пресахле корене... Одговорни... ! Одговорни...! Бездан одјекује:- ЧУЈТЕ... ГОЛОТРБИ...!

© 22.11.2019.  Славими® Ј. Зеленкапић

књига: СВОДИЉЕ цртице /2018/ zelenakap.blogspot.com                           

САМ У СВОЈОЈ НОЋИ

Назови сакупљачу и поети С.М.

Текстови воду не држе одавно надобудни

Слика се цери једнако на све светове удаве

За читаоца лепоте праве стихови ти чудни

Дал познајеш доба и ово време саме јаве

Неби се дало да би рекао бар честит неко

Твоје је појављивање скандал невиђени

Погледај назад и напред ил можда преко

Језик ти је тежак... Песма надокак вилени

И само што није крпа трула поетског неба

На своду кишница мутна што дуго шобоће

У углу седи... Ниси гладан па ти кора треба

За великом софром слободе труло једеш воће

Зарази себе али немој друге кратким дахом

Жртвуј поезију и иди својим путем забуде

О када ћеш утувит... Размах се прави махом

Одувек си надобудан па нека ти тако буде

Савет искусног прими и сада одбиј свеједно

На боље и лепше ништа се променити неће

По своме тераћеш ћефу ал то је синко бедно

Питома поезије чека... Браћеш дивље цвеће

И горобиље отровно уместо из врта лековито

Познати свој стручак без дара није искрено

Данима полог сад зањеш уместо једро жито

За увек у навиљак ругобе денеш ти отворено

Своју трињу што је други под ногама газе

И неком безвредном сламом засипаш балегу

Учврсти своје стопе... Поезија је дуге стазе

Дете слободе заиста потребује другачију негу

Иди и праштај себи... Над зборником плачи

Ватри га предај без стида... Нека се загреје соба

Можда ћеш из тог искуства изаћи данас јачи

Бар стрпљиво и дуго чакај да прође цела ругоба

Да ти се раздани од магле сиве... Да се укажу

Врхуници планине... Буди опрезан за неко време

Да си врх достигао сада знај дуги те само лажу

Кукољ не сеј на плодну ниву она тражи семе 

Благородно и једро... Изникнути добро неће

Свој ковчег не спремај пре рока... Он ће доћи

Тапшањем по рамену други ти узижу свеће

Нико да те ожали сада... Сам си у својој ноћи

©   18.11.2019.   Славими® Ј, Зеленкапић

књига: ОЖИЉАК НИГДНИНЕ  zelenakap.blogspot.com

ВИТКЕ ЛИНИЈЕ ЧАСТИ

Кад раја суди… Паразитима је место у царству паразита

И митингује… Сви бандити нека иду у царство бандита

Зна се место исто толико сујетнима ураслим у сујету

Не одређујте гладнима оквире… Глад одређује дијету

И тако разлога на претек безброј за претегу муке

Чиме би јадна мржња свукла љагу ко рукавицу с руке

Да је не подере у поздер расут немаром испод трлице

Који је слепац смислио непроглед наше слепе улице

Аномалија нову аномалију из самог чланка роди

Ко што се глиста чланка чланцима по новој моди

Свуда око нас су ђубришта… Умро је дух народна надо

Што се чудите одкуда толико ових што мрчу стадо

Блејање блеку оркестрира у нашем гладном тору

Идеје само идеје остају мртва промаја на умору

Сирене се усириле у јауку кроз ову ноћ глуву

И светац што душе мери пројаха некуда на пастуву

Издао га сапутник… Громовник што громове свлачи

Не грми на свој дан… Побркао је календар у нејачи

Сенилног старца... Одавно му је поскубена брада бела

Лажа је мит о Фениксу… Кад ће да никне из пепела

Трабанти писци трабуњају за се… Клепећу трула чекетала

Мељу воденице лажи… И пршти паспаљ женских романа… Комасала

Отимају туђе њиве за своје међе… Узалуд сеју неплодне орнице

На књишком гробљу у фурди креште им књиге ко црне птице

Од награда и стрепњи вашар се комеша и данима презнојава

Јавна је тајна на живе очи идолске подвале трају болесних глава

Има ли кога да вулкан слути испод узнешене сајамске куполе

Велике медвеђе хале немог сведока што на овај дан чува идоле

У ненаданом дану кад буде грунула лава све ће да их обрише

А иза тога овдашњи мрави и ново доба стижу… Пророк пише

Мали писци градиће царство на темељима часним поколењу

Презрени јуче цветају данас пољем поезије у рајском дозрењу

Касно се схвата… Паразитима је место у царству паразита

Ал њега неће бити… Урушава се и ово царство сателита

Из речника јесу ли избрисане ружне речи да нико не позна сујету

Награде нису гладне… Витке линије части не потребују дијету… 

На овај дан © 17.11.2013. Славими® Ј. Зеленкапић  

књига: “ТРАГОВИ У ТРАГУ  ВРЕМЕПЛОВ /2019/

zelenakap.blogspot.com

РЕСАВСКИ ПРЕПИСИВАЧИ

1
Песник прозвани стражар на капији овог века
Не пристаје на пусту површност плитког ума
Зар је поново нужно фењером тражити човека
Ствараоца срца и душе… Поезија је сишла с друма

Вазда су ме до сржи болели простаклук и просеци
Моја танана душа не подноси никакво сакаћење духа
Од кад су с неба на земљу сишли “богови и свеци”
Самозвани… Од кад су обукли одоре песници без слуха

Са дрвета маште свесно без стида одсекоше властиту грану
И превеликом дозом ко дрогом умртвили тело и душу целу
Шта ће да олиста у пролеће рано кад мелема нема за рану
У блато јесени све се стровали и трулеж се диви трулом делу

Бесцени живот песме не докучи вишу црту части ни за јоту
Омамљени куповином и плесом преварне забаве неона
Замршене пантљике ко ће да размрси у промашеном животу
Нико ко лажно плете плетњу и ступа у царство полтрона

Мудрост рече да је “свет шири од монитора и екрана”
Зашто вас робе и маме туђи скучени оквири лажног сјаја
Не товите се… Отровом тело запрушава “инстант храна”
И крвоток лаж заптива… Умире срце… На делу је издаја

Зашто се мирите… Само ретки песници одбијају оквире
И наметнуте лажне вредности новог века тесно спутане
Са стегама у души ни једном песмом они се не мире
Подижу свети шатор посвећен и чист… Димне параване

Лажнога када преко завесе у своје светиње не желе олтари
Успаванке што умртвљују… Знан је од давнина глас поја јачи
Задужбину не подиже свако… Нису сви песници неимари
И градитељи властитог стила… Многи су Ресавски преписивачи

Бескрајна пространства књига дражесна ко рајска поља
Благородне пчеле маме у мирисној башти разноликог цвећа
Песничко насеље није дом и домовина било чија… Божја воља
Раздељује дар и таленте… Само Бог изводи и смеће пролећа

Књиге су пуне тајни и узбуђења и кад се пишу или читају
Изаберите полет и узлет… Чека вас изазов песници сањари
Не пада свуда роса и лепота са мирисима као у песничком рају
Залутали кукурек беру крај стазе самообманом у превари

Оштрину свести што речи рађа чуваће верни чувари
Ведре очи само дубину доживљаја кристално виде
Узаврелост маште носи маштовите… Алку вични аклари
Погоде из прве и нанижу се риме победоносне… Ти стиде

Ниси витез ни твој Пегаз није видра ко прави Јабучило
Тајну сазнају само посвећеници запретану у легенде саме
Није свако стегоноша ни барјактар… Ни што се развило
Није песма душом извезена… Много је црних барјака и сламе

Празне кад се олако млати и врше на туђем гумну копитама
Уљези ако нагрну и илегалци братство песника на крају страда
Поезија није кокетерија и вашар празноглавих гиздавих дама
Ни модна писта разголићених… Нагледали смо се свих парада

Блуда и срама у име неког и нечијег поноса… О тешке беде
Страшне су лакомислености затирања вреднота и доброте
Изобличен је морал… Распуђене су речи… Ћирилица кад се сведе
И биланс сваки па се подвуче црта… Распуштена песма нема лепоте

Има ли чуда преобраћења… Призовимо га да се песник призове
Не замерите нам што се опиремо… Нећемо да се предамо
Матици овог века за вртлоге смрти… Букагије на ноге и окове
Покидале су песме снагом уздаха и суза… И сада часно певамо

2

Са лучом у руци кроз ово злурадо време стремим даље
Нису успели помодари да ме купе митом о лакој слави
Песме се носе и живе кад се страда и кад ми краду медаље
И награде деле клански и испод жита… Муљ родна поља плави

Кад дивља мутна река па шљам наноси и по обалама расипа
Многе су савести тупе дебелокошци… Ја се не дам да зарђа
Бедем се мора градити око подивљале… Траје утврда насипа
Живот се песмама од поплаве брани… Пуштени лају у забрђа

Нема тих жрвњева и воденичних каменова да ме самељу
Гласова језе из дивљине да ме занавек ућуткају и застраше
За песничком софром и сутра седећу почасно у прочељу
Вером светог причешћа за причест приступаће наслеђе наше

Савременици моји нису успели да ме улију у своје калупе
Нисам се дао свезати слободарског духа у таму тамница
Нити сам јео кисело грожђе с њихових метоха ни из жупе
Недозреле јагориде… Не пристајем на ништавила песмоубица

Поезија је сво моје царство свети посед ограђен стихом
Њој припада срж и светлост света пророчка реч поетска
Док будем свечано пролазио кроз векове у мимоходу тихом
Нек живи свемирска република озвезданог неба снагом блеска

На овај дан © 14.11.2013. Славими® Ј. Зеленкапић
књига “ТРАГОВИ У ТРАГУ” ВРЕМПЕПЛОВ /2019/
zelenakap.blogspot.com

СВАКОМЕ НЕ СВИЋУ ИСТА ЈУТРА

Три свите јутарње пролазе дољом поред мене

На сваком кораку застајкују свечано и бело

Очекујуем слободу да најзад свечано крене

Напокон смираја да заузме читаво твоје дело

Насад слика мало остаје непризнат по страни

Још је друга прича запамћена уз поклич слободе

Никако да опепели дољом као да јој враг брани

На слепом магарету у даљ сиву једнако је воде

На правом путу неки се не би снашли поуздано

Ратоборни и чили још се заносе својом лепотом

Јутро је свеже свануло а сунце ето изгрева рано

Ми се ласно играмо жмуке са дарованим животом

Треба свести на појило слободу саму уз сећање

Како је негда било јавашлуку ратоборно нема места

Свакога часа истински са собом имати бар већање

Мисли се јамачно роје овде је метеж од њих честа

На трудом пољу потковичастог краја бежанија

Утећи некуд са мало сламе није одвећ грехота

Доживети поново правдом оно лепо што ти прија

По ко зна који пут сведеног рачуна украј плота

Испод каменог моста оставити траг проласка

Неки ће сигурно туда проћи брижни колико сутра

Једнима ће овај пролаз бити важан а некима маска

Немој сметнути с ума свакоме не свићу иста јутра

Зато не следиш позив на јутрење ни службу Богу

Ниси се предао безбожниче опијуму свог греха

У своме срцу говориш осионо то умем и ја то могу

Подругљиво заједаш сваког уз много ироније и смеха

Задњи се дан спрема и доћи ће као лупеж изненада

Као што сваки дан долази јутром новим смионо

Чуду се начудити нећеш ко опстаје вечно а ко пада

То је виши закон неба некоме на радост а неком боно

Искуство вере сада се спрема и показује тек тада

Свако се оправдава ил бива лажа по вољи узвишења

Знај неверо у своје време долази казна или награда

Касно је јутрос да се по том питању ишта сад мења 

© 11.11.2019.  Славими® Ј. Зеленкапић 

књига: ОЖИЉАК НИГДИНИНЕ  

zelenakap.blogspot.com

НЕКА РОСА ОРОСИ ОВА НЕВЕРНА РУНА

“Како живети у свету који се руши?” Радиша Антић

Земљом где дани плачу а дрхте ноћи
Многи гацају својом странпутицом живота
Знају када ће сумрак а дал ће јутро доћи
Неби се клели у друштву мудраца и полиглота

Све идеје о љубави давно су прокисле
У сјају туђе превласти избледеле боје
Мало је трезвених што сами главом мисле
Поводљиви ће увек пљескати другима… Тако је

Јесен је изгризла зелену боју одмор за очи
И трулеж се у вртлозима пред ногама котрља
Исцепан и мокар плакат о Богу тужно сведочи
Полуодлепљен на зиду док народ самоверни срља

У неки свој свет издаје пропалих снова
На голој стази живота само да преживи
Из бачви пластичног ума пао је излив отрова
На све стране горчине као у Мериви

Извори јед горки и жуч точе уморној души
Са угашеним сјајем у савакој очној дупљи
“Како живети у свету који се руши ?”
Филозоф Библијски одговор нуди... Хоће ли истину шупљи

Лавори Пилатови држати... Вечну лучу небо је дало
За избављење света Христа страдалну жртву
Или ће мрак да угаси жижак вере... Ово светла мало
Не презирите надобудни оставите вашу бару мртву

Јесен умире да се пролеће иза опоре зиме роди
Да васкрс ума процвета у цветку малог каћуна
Срушени свет изнова подиже Небески градитељ… Све плоди
Испод његове руке нек роса ороси ова неверна руна

Ново је време судија Бог ће приспети скоро да суди
Док гори а не сагорева купина Заповести љубави се објављују
Свеколики хришћански народ разуђен докле ће у својим атарима да блуди
За поглед вере пустињом на штапу уздизати гују

Мојсије вођа по провиђењу... За крст Исусов с Голготе… Знате
Ко је Господњи к мени… Позив долином сузном одзвања
Прљаве руке залуд је прати у лавору.... А савест не опрати Пилате
Сведочити истину а не примити је и данас само послушања

С предањем пут су у царство небеско док Дух уздиже Зборну гору
Званице на крунидбену свечаност сам Христос збира
Вечно је јутро рајско свануло... Пролеће расплиће зору
Зелена боја буди очи... Једа и жучи нема… Псалтира

Нова песма нову риму сплиће... Не плаче дан… Изнова пева
Ни ноћ не дрхти јер ноћи нема... Свеза савршенства траје
Небески сат није пешчаник што из левка у левак песак слева
Време нема поделе и границе... Овде се не мери… Откуцаје

Љубави Боже велико срце сваком срцу штедро дели
Небески свет се не руши... Земаљски је минуо у забораву
- Свет који се руши... Верним животом верни су преживели
Истинољуби што смерно и рајски живе... Вољеном Христу одајем славу…

На овај дан  © 09.11.2012. Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2019/  zelenakap.blogspot.com

НЕБЕСКЕ ЊИВЕ

Ако се оно јуче звати може недођија

Сутра ће бити још једном не чекано

Опет прошлост далека из небуха избија

Наводно јемство опет је испочетка прано

Небосклону иде једна испирација више

Некуд су затурени путеви мира и даха

Само се гомилају облаци препуни кише

Допиру звуци генијални из истоиг маха

Онекуд неко попева арију стару за себе

Низводно поље само прекраја слободу

Срце уплашено нарамком туђим зебе

Шта ће бити сутра кад мили неопозиво оду

Сеоско гробље у магли стражари ћутке

Неки се адрак прави сумњиво дуго смеје

Опет су на плоту досаде играле живе лутке

И упорно јуче се плевиле дуго зарале леје

Чудно се време другог корачаја вукло само

По неописивом ћефу на узегнији припето

Своме крају иде завијутак по којем таљигамо

Коме се жури нека иде спреда у друго лето

Падају свеколики окови мржње на страну

Набавна цена има своју квоту смеле бистрине

Сва заузећа ћуте нико им не поставља брану

Појава сутрашнег дана не може да се вине

Насади збиље колају сред овод дана злурадо

Упамћене скоро на јадном свету слободе

Покојниче неслућени јуче си се опет надо

И небеске њиве јамачно данас ти придевом годе

© 06.11.2019. Славими® Ј. Зеленкапић

књига: ОЖИЉАК НИГДНИНЕ  zelenakp.blogspot.com

ПУСТИЋУ ПЕСМЕ ДА МЕ ЗАВЕДУ

По гори подбрађа слегли се катуни

Глуво је доба растуром посејано

Тумарају очи по наносима збиље

Крајњи се спровод истине буни

Ко им је дао оно што нама није дано

Тупо да тупе и шиљено да шиље

Кључна се реч дозива затурила

У посебицама пропетих дуга сводом

Утројених нада распуклом дољом

Завидела би и Равијола вила

Хајдуковици мојој пред слободом

По провиђењу и Божјом вољом

Пустићу песмама да ме заведу

Окрутно сморене мисли кад ућуте

По путу пужа нек пишу лепљиви траг

Да се не гнезди сумња у поседу

Нови поленов прах тучкови слуте

Да зло не прекорачи рођени праг

Птичијег ока глед гине на сврабу

Маслина стара у маслињаку зри

За спреме точи уље давне туге

Нарасла грабова шума дужна грабу

Кад живот омамом кључа и ври

Заклоне усред јаре побегле од шуге

Покушава да раздреши ремења богаљ

Пре блеска месеца на тамној лађи

Игра коло сведених колоплета

Некуда на пучини умире сам у даљ

Само је јуче за један дан био млађи

А данас некако учворен од света

Дрхти од страшне грмљавине грома

Што небо цепа на нејднаке поле

Тамни шатор у кобно време неспокоја

Завидљиви увек играју на карту слома

Уједи зуба ближњих најјаче боле

Отворене ране и чиреви од подгноја

На овај дан  © 05.11. 2012. Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2019/ zelenakap.blogspot.com

ИЗ НИШТАВИЛА У НИШТАВИЛО

Вољеној, с љубављу

Још један болни спровод на ком сам био

И нова посета Њеном гробу с молитвом немом

Две хумке су последња јава а не сан који сам снио

И повод овој песми о животу и смрти са дилемом

Како да моју Милу помилујем осмехом

И како гробе да је моја молитва пробуди

Докле бити битке са смрћу и грехом

Осуђеном животу два пута се не суди

Пристиго је напокон рок као и увек кратак

Не могу да ми машу преклопљене руке

У знак поздрава... Сам живим остатак

Одслужио сам давно све ајлуке

Залуд је сведочанство кусура живота

Мртве га очи Њене гледати неће

Из сувог врела нема жубора ни клокота

Воде живе... На гробу тугује цвеће

Кораке смрти знане и марш звоно већ звони

Условљен безизлазом са једном трунком наде

Данас мртваци живи за лесом у истој колони

Сутра ће и они бити праћени пут гроба... О јаде

Језиву истину сви знају а свесно је од себе крију

Неко други у колони замениће их само

На истом путу смрти и себе жале и сузе лију

Погнутих глава са болом у души... Сви тетурамо

Рођеном гробљанском стазом у испраћају

Наша смрт је сапутник на њој од рођења

Нераздвојна сенка... Прагови живота клопарају

Године ко сточни вагони промичу у дану похођења

Зашто се сви рађамо са клицом смрти за задњи час

И зашто проживимо рођене животе кратковеке

Шта је са Васкрсењем и вером... Бог је умро за нас

Тај глас ми умом пени ко талас к обали рајске реке

Сећања и успомене за неко време ближњи нека носе

И њине корпе кад се распу приспеће друго време гњило

Са поруком гроба заборав стигне у увеле јунске откосе

Од смрти до смрти тако остаје само ништавило ...

На овај дан © 01.11.2012. Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2019/  zelenakap.blogspot.com