На размеђу неба и земље у сред гробља мучи властито Јечиште
У сумрак небројаног дана исту тишину иште
За узрок постојања да се последња јека чује
Нека се и ова незвана сама у одјеке болне преименује
Тако се последња бол извору срца удвојена врати
Увећана и умножена у новој сузи грудву душе још нико не схвати
Узалуд безосећајни умрли свете сав раздор бола вас болео није
Преци моја патња и мој живот само су моје неписано житије
Чему прича ил песма о Јечишту моме
Кад се врбе пре јабланова у свој атар удоме
Свако води свој раст к небу жудно стреми у издигнуће
Са граба стражара пада лишће по гробовима уоколо у труло посрнуће…
И испуцала кора невољно се данима круни
У моје време прошлост се истином болном збуни
Уморном садашњошћу ову будућност жудели нисмо
У време старости и самоће коме написати опроштајно писмо
Суђено ти је да сам слушаш јеку рођеног Јечишта
И да се враћаш успомени давном завету из Пландишта
Времену кад си киселијо у дубоком виру младу конопљу
И руковеди јаре пшенице са песмом збрајао у снопљу
Па оштрим српом у јесен резао с тикава пузаво вреже
Стигло је зиратно жалосно време… У јарам стоку нико не преже
У пустој кући згасло прадавно огњиште моја буваро
Црни пуловер ноћи до бледе зоре усуд је опаро
Вредне руке твоје кућанице неће га крпити и плести
Никога нема молитву да прозбори и сриче благовести
Нејакој чељади… Па потом малу… Да моли за скромни берићет
Злослутне птице позобале су све… И овај самоникли сунцокрет
Покуњено је спустио уз дувар куће празну округлу главу
А осамљени собни светац на зиду не чека свој дан ни крсну славу
Дремљиво чкиљи онако уганут у кривом расушеном раму
Никуда не путује а годинама рамље продан сраму
Стари домаћин је умро и веле “у гроб однео славу са собом”
Син му наследник “нововерац” покудно шапућу… “Прекрштен новим добом”
Следи свој пут и правду по своме бразда и живот оре
Шушкају да је “црвени јеретик” ал јавно свој грешни суд не зборе
На крају свих крајева бесмислена је ова прича о вери наслеђа
Јечиште је остало глуво и утихнуле су свађе око међа
Живих међара више нема да се узгредно годинама гложе
Ни правоверних ни другачије верујућих да се једним Богом истински обоже
Лелеке и јеку однело време у гробље… Минули су ко јесење кише
Свеопшта пустош тишином глувом записе живота и смрти престала да пише
По гробљу коприве шипурци и купињаци властито царство чкаља слободно шире
Ослушкем као да ће Она скоро доћи... Некуда из даља чују се лаке даире
Нисам свестан али ми се чини... Обузели су ме... Како да пратим дуге немире
Трњак до трњака… Болно црнило и духовна неман свуда извире
Са чуваркуће и великог граба пада лишће у труло посрнуће
Зелену јед и маховину са споменика скидам а исти загрљај стеже ово беспуће…
На овај дан © 28.11.2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПОВ /2019/ zelenakap.blogspot.com
Нема коментара:
Постави коментар